Skrivena istorija srba

[vessna]

Skadar kao prestonica Srbije


Poslednju godinu dana su javna sredstva u Srbiji preplavljena podacima o srpskoj dinastiji Nemanjića, od 12. do 14. stoleća Nove ere. U članicima se ističe, da su Nemanjići stvorili srpsku srednjevekovnu državu, a da je prvi krunisani srpski kralj bio Stefan Prvovenčani Nemanjić (početak trinaestog stoleća).

Stefan Prvovenčani Nemanjić je samo prvi krunisani vladar u dinastiji Nemanjića, a nikako prvi krunisani srpski kralj Srednjeg veka. Jer, Srbija je osnovana 490. godine s prestonicom u Skadru, a od tada – pa do 1171. godine, kad vlast preuzima Nemanja, Srbija je trajala oko 700 godina i imala je više od četrdeset krunisanih kraljeva.

Prednemanjićka Srbija se prostirala od Crnog mora do iza Trsta, što svedoči u 18. stoleću i Andrija Kačić Miošić i tadašnji istoričar iz Venecije Sebastijan Dolči.

Znači, tvrđenja zvanične povjesti (istorije) – da su Srbi došli na Balkan i u Podunavlje iz Rusije tek u 7. stoleću Nove ere, te da su se opismenili i pokrstili tek u devetom stoleću, potpuno je krivotvorenje (falsifikat).

Pre Stefana Nemanje, Srbjom su vladale tri dinastije: Svevladovići (od 490. do 641. godine), Svetimirovići (od 641. do 794. godine) i Oštrivojevići (od 724. do 1171. godine).

Zanimljivo je, a zvanična povjest (istorija) to ne beleži, da državnici Zapadnog rimskog carstva i Istočnog rimskog carstva (Vizantija – izmišljen naziv) nisu priznavali u drugim zemljama vladarima titule kralja i cara, te su srpske kraljeve, u svojim dokumentima, beležili kao: banove, župane, despote, kneževe…

Papa je priznao kraljevsku titulu tek Stefanu Prvovenčanom Nemanjiću, jer je to učinjeno zbog krstaškog rata protiv Srbije – krstaši Zapadnog rimskog carstva su okupirali srpski Zadar i okolinu (1202) i spremali se na osvajanje Istočnog rimskog carstva.

Zato im je trebao mir sa Srbijom, te su Nemanjiću priznali kraljevsko zvanje – da Srbija ne bi pomagala Istočno rimsko carstvo, koje su krstaši napali 1204. godine i zauzeli Konsantipolj i veliki deo teritorije, kojom su vladali do 1261. godine.

Zbog zanemarene istine o prošlosti Srba i ostalih Slovena, nije se došlo do imena svih srpskih kraljeva pre Nemanjića, ali do imena većine jeste, te navodim ta imena u sve tri prednemanjićke dinastije:

Svevladovići: Oštroilo, Svevlad, Selimir, Vladan, Radimir Drugi i nepoznato ime sledećeg;
Svetimirovići: Svetimir, Budimir Svetopelek, Svetolik, Vladislav, Tomislav, Sebislav, Vladimir, Kadomir, Tvrdislav.

Oštrivojevići: Oštrivoj, Tolimir, Pribislav, Krepimir, Svetorad, Rodoslov, Časlav (nepoznata imena vladara od 865. do 926. – no, pronađeno je ovih godina dokumenata o kraljici Domoslavi, u zidanama jedne crkve u Dalmaciji – početak 10. stoleća, za koju su Hrvati napisali da je hrvatska kraljica.

U njihovoj povjesti piše, da su tada vladali „hrvatski vladari“: Tomislav, Trpimir Drugi i Krepimir Prvi), Palvimri Ratnik, Tjecimir, Prelimir, Silvestar, Tugimir, Hvalimir, Dragimir, Vladimir Drugi, Dobrosav. Vojislav Prvi, Mihailo, Bodin, Dobrosav Drugi, Vladimir Treći, Đuro i Grubiša.

Neverovatno je da zvanična povjest (istorija) ne spominje ovoliki broj vladara Srbije u Srednjem veku. A koliko su oni važni (to se podrazumeva), videćemo iz vremena srpskog kralja Krepimira Oštrivojevića, vladao od 815. do 840. godine.

Početkom 9. stoleća, Srbiju su vojno napale: Franačka, Bugarska i Istočno rimsko carstvo (Vizantija) – isto kao i NATO 1999. godine! Tad su Bugari okupirali istočnu Srbiju, a iz nje je pobegao plemić s delom vojske i naroda i stigavši do Srema, kojeg su okupirali Franci, zajedno sa Slavonijom i severnoistočnom obalom Jadrana. Borna se predao Francima. Franci su mu ustupili severoistočni deo jadranskog zaleđa, koje su okupirali, te je tim područjem Borna administrativno upravljao i sprovodio politiku franačkih okupatora.

Ove činjenice danas priznaju i nemački povjesničari (istoričari). Odbacuju nametnute laži o Srbima i ostalim Slovenima, koje su u društvene nauke uneli zvaničnici germansko-nordijske istorijske škole u 19. stoleću. Danas, nemački naučnici opovrgavaju svedočanstvo Konstantina Sedmog Porfirogenita, jer nema osnova verovati u njegov sadržaj i njegov navod o doseljavanju Slovena na Balkan u 7. stoleću.

Nemci tvrde:

„Porfirogenit je jedini izvor tvrdnje o doseljavanju Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo u VII veku. Porfirogenita su se slepo držali i Vatikan i predstavnici germansko-nordijske istorijske škole“.

Nemački naučnici danas ovako opisuju kneza Bornu, koji je u zvaničnim društvenim naukama upisan kao hrvatski knez, mada je rođen u Kučevu, u Istočnoj Srbiji, gde je bio oblasni vladar zemlje oko Kučeva i oko reke Timoka.

Evo najnovijih nemačkih istraživanja o Borni:

„Najstariju vest o Borni nalazimo kod Ajnharda, poznatog letopisca na franačkom dvoru. Godine 818, beležeći kako su dva slovenska poslanstva stupila pred cara Ludovika – žaleći se na Bugare, on u nastavku iznosi da su to bili „legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (poslanici Braničevaca i Borne, kneza Guduščana i Timočana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naše krajeve prešli).

Borna, Timočanin, bio je zajednički knez Guduščanaca i Timočana. Guduščanci su srpsko pleme tada nastanjeno u dolini Peka. Ime su dobili po antičkom gradu Guduskumu, današnje Kučevo, čiji se slabo istraženi ostaci nalaze nedaleko od današnje varošice Kučeva, na suprotnoj strani Peka, pri ušću rečice Kučajne.

Temelji građevina ovog grada, zidani od opeke i kamena, protežu se duž Peka dužinom od 4 kilometra. Dakle, pleme Guduščanaca geografski se nalazilo između Braničevaca i Timočana. Borna je sklopio savez sa franačkom državom i sa svojom vojskom poslat da uguši ustanak Ljudevita Posavskog, u Slavoniji.”

Sposobni knez Borna ubrzo postaje gospodar u primorskoj Hrvatskoj. Godine 818, pre izbijanja ustanka, on je kod Ajnharda zapisan samo kao knez Guduščana i Timočana. Već iduće godine, kad je vodio na Kupi veliku bitku s Ljudevitom, bio je već „dux Dalmatiæ“.

U trećoj godini ustanka (821), Borna postaje „dux Dalmatiæ atque Liburniæ“, dakle knez cele dalmatinsko-hrvatske oblasti.

Iz gradacije ovih titula, može se izvući zaključak: da su Franci Borni, kao nagradu i pomoć, davali sve veću vlast, na sve većoj teritoriji, dok mu najzad nisu dali i kneževski položaj.

Treba znati, da se Srbija pribrala u vreme Krepimirove vlasti i povela je oslobodilački rat, da bi oslobodila okupirane teritorije. Pobedila je Franke u Sremu, kod Slavonskog broda i u trećoj bici, takođe, 829. godine u Istri, te je polovina Istre i severoistočna obala Jadranskog mora vraćena u Srbiju, što je srpski kralj Krepimir proslavio u glavnom gradu Srbije – Skadru.

Već se zna, a i na osnovu i izjava današnjih nemačkih istoričara, da su u Srbiji bile plemićke administrativne oblasti: Raška, Zeta, Hrvatska i Bosna. Nisu to bile posebne države – kako je to falsifikovano u društvenim naukama u 19. stoleću, a održano do danas!

Bilo bi korisno za sve nas – da ove činjenice o drevnoj i ranoj srednjovekovnoj istini o Srbima i ostalim Slovenima upućujemo slovenskim državnicima, naučnim ustanovama, glasilima i pojedinim istraživačima…

(Autor je član Srpske razvojne akademije – RAS u Beogradu; član Udruženja književnika Srbije i član Petrovske akademije nauka i umetnosti -Rusija)

Slobodan Jarčević
Izvor: barskiportal.com

[vessna]

Иван Степанович Јастребов: Стара Србија и Албанија

Иван Степанович Јастребов.

Стара Србија и Албанија: Забелешке с путовања,

приређивање, редакција и поговор Борисав Челиковић.

Београд: Службени гласник, 2018, 580.

Дело Ивана Степановича Јастребова (1839–1894) није потпуно непознато у науци. Он је крајем XIX века у више наврата у разним часописима објављивао радове везане за историју Балкана, а изненадна смрт претекла је Јастребова да објави свој дуго припремани рад о Старој Србији и Албанији. Постхумно, 1904. године, ово дело ипак је изашало у Србији, али на руском језику. Међутим, пошто је штампано у малом тиражу, на страном језику, без јасних критеријума приређивања (нејасне напомене и преметана поглавља), дело Јастребова ипак је остало скрајнуто и тешко за коришћење.

Поред тога мали број библиотека у Србији уопште и поседује издање које јсе појавило пре једног века. Делови овог рада који се односе на Метохију преведни су иампани 1995. године, али у Приштини, тако да су остали ван фокуса најшире јавности. Садашње издање представља узоран превод са руског језика целокупног дела Стара Србија и Албанија (настао трудом Весне Смиљанић Рангелов), које је овога пута опремљено фотографијама и комплетним напоменама, списком извора и литературе које је Јастребов користио, именским и географским регистром, картом бугарског историчара Селиштева о словенским називима места на подручју Албаније, предговором Момчила Иванића из првог издања (1904) и поговором приређивача новог издања Борисава Челиковића.


Поговор је заправо мала студија о Јастребову и његовом целокупном раду, критички осврт на ставове које је заступао и историјске изворе које је користио, са јасно изнетим критеријумима за поновно превођење и приређивање његовог дела. Челиковић је истовремено дао и преглед свих најважнијих студија које су настале после издавања дела Ивана Јастребова а односе на предеоне целине које је описивао, историјске догађаје и личности о којима је расправљао и споменике о којима је говорио.

Иван Степанович Јастребов је, захваљујући свом дипломатском положају представника Руске царевине у Турској, имао прилику да предузме низ значајних путовања, у којима му је од велике користи било доброобразовање које је поседовао. Завршио је Казанску духовну академију, после које је своју каријеру наставио у Уџбеном одељењу источних језика приАзијском департману, чиме је ушао у ред руских дипломата. Пошто је знаотурски, арапски и персијски језик и одлично познавао црквену историју,његова каријера на Балкану била је плодоносна. Дипломатски рад најпрега је одвео у Цариград (1866), потом у Скадар (1868), затим Призрен (1870),одакле одлази у Јањину (1881), да би га на крају преместили у Солун (1881)за генералног конзила, где је изненада умро 1894. године. У месту свог последњег службовања је и сахрањен. Свој дипломатски положај је користиои за научни рад, али и за конкретно помагање интереса хришћана на Балкану, посебно Срба.

Захваљујући знању многих језика, укључујући и оријенталне, Јастребов је протумачио и објавио низ историјских извора са подручја Балкана, од којих су неки у међувремену нестали, тако да би остали потпуно непознати. Његова историјско-географска и антрополошко-етнолошка запажања такође су веома значајна, а данас представљају извор првог реда за историју Метохије, Македоније и Албаније у другој половини XIX века.

Књига Ивана Јастребова подељена је на два дела. Први се односи на „Стару Србију” и у њему он описује Ђаковачки и Призренски округ, потом Тетово и Гостивар, затим Дебарски и Скадарски округ.

Други део књиге под називом „Албанија” односи се на Дукађин (средњовековни Пилот), Доњи

Дукађин, Мализи и Шикљу, Љумски округ, Дебарску Малесију, Мат, подручје Коре, Тиране и Драча, заправо данашњу северну и средњу Албанију. Посебно поглавље у овом делу књиге посвећено је хришћанству у Албанији. Јастребов у свом путопису велику пажњу поклања рељефу, са добрим и прецизним описом планина, река, кланаца, котлина, равница, путева и људских станишта (живих и напуштених), наводећи и раздаљину која их дели. Детаљно набраја сва насеља (села, вароши, градове), описује њихов положај, начин грађења кућа, храмова, урбанистичку структуру, историјат настанка, историјске и легендарне личности. Може се слободно рећда је његово дело незаобилазно и у студијама везаним за историју старих балканских градова.

Иста пажња посвећена је становништву, његовом пореклу, бројности, верској и националној и структури. За већину насеља направљене су табеле са бројем житеља и поделом по верској основи. Испитује се и приказује како само порекло тако и представе становништва о свом пореклу (које Јастребов критички прихвата или одбацује), потом обичаји, менталитет, вредносни ставови, економија (тачније узроци и последице њеног одсуства), одевање, исхрана и хигијена. Јастребов се не устручава да јасно изнесе свој став о ниском цивилизацијском нивоу многих подручја кроз које је пролазио, посебно планинским пределима насељеним Албанцима (без обзира да ли су католици или муслимани), али у свом критичком осврту није штедео ни српско становништво, посебно оно у Црној Гори и Метохији.

Иако је у свом политичком деловању много пута био на страни Срба, у свом раду није подлегао национално-романтичарским схватањима везаним за сукобе хришћана и муслимана. Јастребов је разликовао насилне и спонтане процесе исламизације и албанизације, при чему су ови други били одлучујући из многих разлогкључујући и немар и слабу структуру православне цркве, као и сукобе између самих хришћана и њихове црквене јерархије (Срба, Грка, Цинцара). Турски систем управе Јастребов није потпуно критиковао, иако је био на страни хришћана, јасно разграничивши државне интересе и снагу Османског царства од феудалне анархије и верског фанатизма појединаца у његовој структ
Јастребов је насеља и територију Старе Србије и Албаније посматрао и из перспективе својих солидних познавања античких историјских извора, пре свега римских, а затим и средњовекових, при чему се најрадије служио српским повељама. Одређени ставови које је заступао у међувреме ну су напретком науке одбачени као нетачни, али је ово дело важан извор и за преглед развоја друштвених наука, ставова одређених истраживача са којима Јастребов полемише, као и почетних корака у уобличавању националне идеје у нововековној Србији. Велика пажња посвећена је оповргавању површних, нетачних и кривотворених ставова Милоша Милојевића, кога Јастребов на много места отворено назива „шарлатаном”.



Истовремено Јастребов је настојао да убицира и одгонетне положај некадашњих насеља, као и нестанак или искривљење пређашњих назива кроз процесе албанизације или премештања староседелачког становништва. Ово дело садржи и неколико критичких осврта на биографије значајних балканских великашких породица и појединаца, попут Скендер-бега, Кукли-бега, Синан-паше и многих других феудалаца. Јастребов је волео да се осврће на значајне историјске личности и догађаје из античког периода који су важни за Балкан и простор који описује. Исти приступ имао је и према средњовековном наслеђу, посебно српским династијама и великашима.

Посебна пажња посвећена је споменицима, античким, средњовековним, али и османским. Захваљујући свом филолошком знању Јастребов је читао многе натписе, укључујући и оријенталне, бележио тадашње стањe споменика на терену, легенде и предања које их прате, упоређивао са тада познатим историјским изворима и литературом, у покушају да остави једну рационалну слику о простору који је описивао. Поред незаменљиво важне улоге за стварање једног регистра тада постојећих споменика и храмова, од античких преко хришћанских до муслиманских, Јастребов је без околишања јасно изнео своје запажање да је за пропадање и уништење највећег броја цркава и манастира највећу одговорност имало хришћанско српскo становништво, односно немар према вери, материјалној култури и самом животу. Мислимани су у ретким случајевима рушили хришћанске храмове, бојећи се греха, а то су чинили тек по наређењу више власти, и то онда када би се цркве саме од себе урушиле. За уништење одређеног броја храмова одговорност су имали сукоби између самих православних хришћана (Срба и Цинцара), односно тенденција грчких митрополита да занемаре, па и избришу српско наслеђе. Иста оцена важи и за ширење бугарског црквеног утицаја.

Ако би се данас пороцењивала вредност рада Ивана Јастребова, неизоставно се мора истаћи да, поред описа споменика који данас нажалост не постоје, прворазредни значај има његов истанчан осећај за опис менталитета становништа са којим је долазио у сусрет. Понекад су ти ставови веома оштри, посебно према Албанцима, и имају снажне примесе оријентализма карактеристичног за све образоване Европљане. Ипак, такви записи осликавају једну опору реалност забачених планинских крајева, који су у национално-романтичарској перспективи постали модел за конструкт „храбрих горштака” у процесима уобличавања идеалних особина албанске, српске и данас црногорске нације. Јастребов је на много места у свом делу велики простор посветио разбијању национално-романтичарских митова, који су управо у његово време настајали на простору Балкана.

Поновно издање Старе Србије и Албаније Ивана Јастребова заиста је хвале вредан подухват и представља континуитет рада вредног приређивача Борисава Челиковића, који је у едицији „Корени” Службеног гласника из Београда у шест књига већ „покрио” простор Космета и Македоније када су у питању антропогеографска проучавања (Дреница и Лаб: насеља, порекло становништва, обичаји, (Београд, 2017); Косово: насеља, порекло становништва, обичаји. 1–2, (Београд, 2017); Сиринић, Средска, Гора и Опоље: насеља, порекло становништва, обичаји, (Београд, 2017); Косовско поморавље и Качаник: насеља, порекло становништва, обичаји, (Београд, 2017); Стара Србија и Македонија: насеља, порекло становништва, обичаји, (Београд, 2017)). Иако је Јастребљовљева књига објављена у едицији „Саборник”, она по свом садржају и поруци такође може да се уврсти у библиотеку „Корени”, која укупно броји 35 књига.

Сагледавајући важност овог у јавности добро прихваћеног подухвата, намеће се закључак да је Стара Србија и Албанија Ивана Јастребова коју је приредио Борисав Челиковић заправо саставни део једног континуираног и добро осмишњеног пројекта и да заиста даје велики допринос проучавању и презентовању културне баштине и историјских процеса везаних за српски народ, али и за Балкан, посебно Албанце, о којима у српској науци још увек нема довољно релевантних и озбиљних радова.


Милош ТИМОТИЈЕВИЋ

Из садржаја књиге преносимо по поглављима:

СТАРА СРБИЈА 1. Ђаковачки округ (срез): Дечански манастир, Призрен ; 2. Призренски округ : Малохочки бајрак, Полушки бајрак, Суворечки бајрак, Острозупски бајрак Љубински бајрак, Опоље, Гора, Сиринићка жупа, Манастир Св. Марка, Манастир Св. Тројице; 3. Тетово и Гостивар 4. Дебарски округ: Дебарска епископија; 5. Скадарски округ: Скадар, Дриваст, Задрима

Друго поглавље је АЛБАНИЈА: 1. Дукађин, Главни пут кроз Горњи Пилот, као и кроз Дукађин, Доњи Пилот (Доњи Дукађин); Мализи (Црна Гора). Шикља; Љумски округ; Тедрина; Дебарска Малесија; Велика Грјука (Грјука Маде); Мала Грјука (Грјука Вогељ); Љусна (Љузнија)

Даље читамо: Иван Степанович Јастребов: Мухури; Чидна; Мат; Кроја – Тирана – Драч; Скендербег; Хришћанство у Албанији; Драчка архиепископија; Кројска; Хунавијска; Чернишка.



-novosti rs/-Atlas-nestale-srpske-bastine

https://rs.sputniknews.com/kultura/2...a-i-albanija-/

[vessna]

Grad Rudnik od kuge spasla kanalizacija!

U Šumadiji otkriven dokaz da su srednjovekovni Srbi poznavali plansku gradnju. Tadašnja metropola imala i vodovod. Gradili i velike spratne objekte


ISKOPALI smo dokaz da je srednjovekovni srpski Rudnik bio pravi grad, komunalno uređeniji od mnogih današnjih!

Ovo, za "Novosti", otkriva dr Dejan Radičević, docent na beogradskom Filozofskom fakultetu. Tim koji vode zajedno sa Anom Cicović, višim kustosom Muzeja Rudničko-takovskog kraja poznat je po senzacionalnom nalazu pečata kneza Lazara u ostacima rudarsko-trgovačke metropole na centralnoj šumadijskoj planini. Najnovije otkriće ne izgleda tako glamurozno, ali je, ukazuje ovaj vrsni arheolog, suštinski značajnije, jer dokazuje da su Srbi u srednjem veku imali plansku gradnju, urbanizam i komunalnu higijenu, koja ih je spasla od kuge:

- Prethodnih godina našli smo srpske i dubrovačke crkve, plemićke grobove, tragove putnika iz Nemačke, Španije i Češke, zgusnute spratne poslovno-stambene objekte koji su formirali ulicu i velike jame za komunalni otpad. Nedostajao nam je važan deo slagalice da bi mogli da tvrdimo da je srednjovekovni Rudnik bio zaista veliki i uređen grad. Sada imamo dokaz i za to.


Dok stojimo iznad tek otkrivenog dugog kanala, koji je bio ukopan duboko u stenu, naš sagovornik nam skreće pažnju da su njegove bočne strane obložene tankim kamenim pločama, kakvima je bio pokriven i sa gornje strane. Praktično, to je bila cev velikog promera, čiji početak se nalazi u maloj ukopanoj cisterni. Slične konstrukcije, koje su služile kao kanalizacione cevi i kolektori, mogu se videti i u ostacima rimskih gradova.

- Rudnik je, prema pisanim izvorima, od 13. do 15. veka bio veliki trg, stecište bezbrojnih karavana, prava metropola nadomak rudokopa najtraženijeg srebra u Evropi. U gradu se radilo, živelo i trgovalo, tu su bila diplomatska predstavništva, mnogobrojni hramovi i rezidencije srpskih plemića, vlasnika rudnika i topionica. Veliki čelnik Radič Postupović, Oblačić Rade iz narodne pesme, prihodima iz svojih rudnika izgradio je zadužbinu na Svetoj Gori, manastir Konstamonit - kaže nam dr Radičević.

Zbog nedostatka prostora, kao i u današnjim gradovima, na srednjovekovnom trgu Rudnika počela je izgradnja spratnih objekata. U prizemlju su obično bile radionice ili trgovina, a na spratu se stanovalo. Domaćinstva su čistu vodu dobijali iz snažnog izvora reke Zlatrice, koja je urezala klisuricu u planini.

Sistem za uklanjanje otpadnih voda

- Rečne obale nisu bile kose kao danas, nego stepenasto zasecane da bi se dobile terase gde su zidane kuće. Da bi takvo veliko urbano naselje funkcionisalo, bila mu je neophodna kanalizacija - objašnjava dr Radičević.

Britanski istoričari koji su proučavali epohu kuge u srednjem veku kažu da je ova smrtonosna pošast zaobišla zemlje "Vizantijskog komonvelta" zahvaljujući očuvanju rimskog znanja i tradicije izgradnje vodovodno-kanalizacionih sistema. Srbija je bila deo civilizacijskog kruga Istočnog rimskog carstva koji se higijenom odbranio od kuge u vreme kada su njene epidemije na "latinskom" Zapadu pokosile polovinu stanovništva. Srednjovekovni Rudnik je odoleo kugi, ali ne i udarima turskih osvajača i ugarskih pljačkaša.

Pročitajte još - "Rzav" do "krova Šumadije"

- Moderne kuće su doslovno sazidane na ostacima srednjovekovnog grada. Ljubaznošću domaćina, sada iskopavanja obavljamo u dvorištima. Otkrili smo objekat, očito magacin, koji je najverovatnije izgoreo u požaru tokom ugarskih napada na Rudnik koji su počeli odmah posle Kosovskog boja. U zgarištu smo našli ostatke velikog broja posuda koje potiču iz ovdašnjih grnčarskih radionica čiji su proizvodi bili vrlo kvalitetni. Da je objekat stradao u ratu, svedoče polomljeni dugi bojni bodež, vrh koplja i mamuza koji su takođe završili u plamenu - kazuje dr Radičević.

Ostaci rudnika, starog sedam milenijuma

Kao što srednjovekovnog grada ne bi bilo bez okolnih rudokopa i topionica, ni arheološka istraživanja ne bi bila kompletna bez pomoći i pronalazaka savremenih rudara. Kompanija "Rudnik i flotacija" veliku pažnju posvećuje tradiciji ovog kraja. Nedavno su rudari u oknu na dubini od 300 metara pronašli rimski žrvanj za mlevenje rude, što baca novo svetlo na njihovu tehnologiju. Ono pokazuje da su Rimljani topili rudu direktno u jami, što su mogli da izvedu samo ako su imali izuzetno dobre ventilacione sisteme.

RUDARENjE DUŽE OD 5,5 MILENIJUMA

- Nema mesta na svetu gde rudarenje traje u kontinuitetu od 5,5 milenijuma pre nove ere do današnjeg dana, kao na Rudniku. S mesta na kome razgovaramo vidi se padina kojoj su okna naših praistorijskih kolega, pod kojima su rimske jame, a kraj njih i srpske, srednjovekovne. Veoma smo ponosni što radimo na ovakvom mestu - kaže inženjer Zlatko Belić, jedan od rukovodilaca savremenog rudnika.

novosti.rs

[vessna]

MESTO NAJVEĆEG STRADANJA SRBA KOD SREBRENICE OTKRILO NOVE TAJNE: Ovo su prizori koji vas ne ostavljaju ravnodušnim!

Ostaci neolitskih naselja, tvrđave, stećci i brojni spomenici svedoče o burnoj istoriji koja je ispisala bogato nasleđe po RS. Republika Srpska se odlikuje bogatim kulturno-istorijskim nasleđem, a arheološki nalazi pokazuju da je ovo područje bilo naseljeno još u paleolitu.


Burna istorija područja interesantnog osvajačima iz raznih civilizacija ostavila je miks uticaja koji su zajedno sa tradicijom i religijama naših naroda stvorili današnji kulturološki izgled ove regije, navode iz Turističke organizacije Republike Srpske koja je snimila novi video kojim promoviše kulturu.

Snažan uticaj rimskog, otomanskog i austrugarskog carstva isprepletan sa tradicijom našeg naroda vidljivi su na svakom koraku.

- Ostaci neolitskih naselja, tragovi u pećinama, gradine, tvrđave, stećci i drugi spomenici zabeleženi su u novom videu TORS-a kojim se promoviše kuturno-istorijsko nasleđe.

U prilog ovoj temi ide i najnoviji podatak da su istraživanja u Skelanima kod Srebrenice dovela do novih otkrića iz Rimskog doba.

Pored nalazišta rimskog grada u Skelanima, kod Srebrenice, danas su završena dvonedeljna arheološka istraživanja tokom kojih su otkriveni delovi mozaika i vredna građa.

Direktor Arheološkog muzeja "Rimski municipijum" u Skelanima Svetlana Marković rekla je da je ovo istraživanje obavljeno sredstvima Razvojnog programa Republike Srpske, koji već deset godina pruža podršku i izdvaja novac za arheološka istraživanja na ovom lokalitetu.


Vođa tima koji je proteklih dana obavio istraživanja, arheolog Ivana Grujić iz Trebinja rekla je da su ovim istraživanjem obuhvatili ostatke jednog objekta iz trećeg ili četvrtog veka koji je imao više funkcija.

- Tu je bio administrativni centar, a istražena prostorija bila je veoma luksuzna i mislimo da je služila i za razne prijeme, pojašnjava Grujićeva. Ona kaže da je reč o jednoj vili koja je, osim privatne, imala i javnu funkciju.

- Ovim se potvrđuje značaj Rimskog municipiuma od prvog do četvrtog veka. Istraženi objekat ima tri apside i zbog toga je jedinstven u BiH, a za apside se vezuje i podno grejanje - ističe Grujićeva.

Kustos Arheološkog muzeja u Skelanima, arheolog Boris Radić kaže da je ovogodišnjim istraživanjem povećan obim nalazišta i prošireno je prema istoku.

- Ustanovili smo da se urbana vila zavrašava jednom velikom apsidom koja je imala mozaike i podno grejanje. Pronašli smo fragmente uništenih mozaika, ali je sačuvano ložište od grejanja. Ovim istraživanjem ustanovili smo veličinu objekta na istočnoj strani, a potrebno je još istražiti severoistočni deo, gde očekujemo nove prostorije i detalje - istakao je Radić.

On kaže da je utvrđeno da ispod ovog objekta iz trećeg ili četvrtog veka postoje slojevi iz prvog i drugog veka, što potvrđuje rimsku kolonizaciju ovih prostora.


Nadzor nad istraživanjem vršila je LJubica Srdić iz Republičkog zavoda za zaštitu kulturno-istorijskog i prirodnog nasljeđa Republike Srpske, koja je rekla da je ovaj lokalitet zaštićen i proglašen od izuzetnog značaja za Republiku Srpsku i da je ovde objekat površine oko hiljadu metara kvadratnih, koji krase impresivni podni mozaici, ostaci podnog i zidnog grejanja i freskopisa.

Nastavak istraživanja na ovom lokalitetu najavljen je za iduću godinu. Prva opažanja arheološkog lokaliteta u Skelanima objavio je Ćiro Truhelka 1891. godine, a zatim je probna arheološka iskopavanja obavio austrijski arheolog Karlo Pač od 1896. do 1898. godine.

On je istražio dve kasnoantičke bazilike i sakupio 80 rimskih kamenih spomenika koje je zatrpao velika poplava, kada je Drina potopila celu kotlinu.

Ostatke rimske arhitekture u Skelanima otkrio arheolog Mirko Babić iz Bijeljine 2008. godine kada su ponovo obavljena arheološka istraživanja, koja je tada pokrenula tadašnji direktor Narodne biblioteke Srebrenica Nada Jovanović.

Skelani su tokom rata devedesetih bili u više navrata meta napada mudžahedina Nasera Orića. Tada je ubijen i veliki broj Srba u i oko Skelana.


Izvor: Večernje novosti

[vessna]

БАНАТ НИКАД НИЈЕ БИО РУМУНСКИ: Невероватна историјска неправда о којој се ћути!

ИЗ ИСТОРИЈЕ БАНАТА

Румунија и Румуни увек су некако неприродно деловали на карти Европе. Велика територија, мешани латинско-православни идентитет, који се уклештио између православних Словена. Поред тога, о Румунији се од њеног настанка 1856. није много говорило. Увек је некако била склоњена и сакривена од јавности. У школама се о овој држави учило недовољно, само основне чињенице. Ипак, када се рационално погледа на ову територију заиста имамо чему да се (за)чудимо. Држава која се територијално стално шири, при чему је код становништва формиран идентитет уз помоћ социјалних технологија. Јер Румун, како сведоче бројни аутори, значи «римски војник», што, признаћемо, није етничка категорија, а Румунија је, следствено, – држава римских војника.[1] Управо ова «држава римских војника» успева да се стално територијално шири.[2] Једно од последњих територијалних проширења било је (поново) на рачун Срба када јој је припојен источни Банат. Пођимо, дакле, редом.

Рани средњи век је епоха из које данас имамо веома мали број историјских података. Једна од ретких сачуваних хроника на простору Баната крајем IX века бележи кнеза Глада и његову државу – Банатску кнежевину, као етнички српску државу. Овај кнез, чија се власт пружала од Дунава на југу и западу до реке Мориш (у данашњој Мађарској) на северу и обронака Карпата на истоку, помиње се приликом описа досељавања Мађара у Панонску низију. Након што су 896. године победили Великоморавску кнежевину која је заузимала највећи део Паноније, Мађари су се окренули покоравању мањих кнежевина на југу, на простору данашње Војводине. Забележени су и утврђени градови у Гладовој држави, између осталих и Ковин где је пружен последњи отпор освајачима.[3]


Мапе показују не само теротирајлно увећање првобитне Румуније 1856, него и процес романизације становништва на територији под влашћу Румуније. ИЗВОР: yandex.ru

Међутим, више од једног века касније, у Банату се помиње кнез Ахтум који је владао истом територијом и такође ратовао са мађарским краљем Стефаном. И не само то. У једној хроници се за њега изричито каже да је био потомак кнеза Глада. То значи да кнез Ахтум припада истој владарској породици — династији којој је припадао и кнез Глад и која је владала, можда и вековима, пре доласка Мађара у словенску Панонију! Словенска кнежевина за коју се мислило да је нестала крајем IX века, заправо је наставила да постоји у Банату још више од једног столећа након досељавања Мађара у Панонску низију.

У првим аналима франачких царева сачуван је и штури помен о словенском племену Бодрића у овим областима из 818. и 824. године. Бодрићи су једно од највећих племена Полапских Словена који су вековима водили ратове на обалама Балтичког мора са Немачким царством, попут нешто јужнијих Лужичких Срба. Нема тачних података да ли се део племена Бодрића преселио са севера код своје јужне браће или се радило о заиста бројном српском племену. Највећи број истраживача се слаже да су они тада насељавали леву обалу Дунава негде око данашњег Панчева и низводно до Ковина и даље на исток. Неки мисле и да су управо они били словенско племе које је тада живело и на подручју Београда, па чак и да су му дали име које данас носи, иако је прво словенско племе које се поименице помиње у околини Београда, племе Срба још у VII веку. У сваком случају, први помен словенског имена града у писаним изворима је из 878. године, дакле шест деценија касније од првог спомињања Бодрића у овим крајевима. О словенском становништву Гладове и Ахтумове кнежевине говоре и бројни налази раносредњовековне словенске грнчарије у Банату, а сматра се и да име Глад указује на словенско порекло, попут бројних топонима са истим кореном, не само у Банату, већ и у словенском Прибалтику, али и у другим српским областима на Балкану, у Босни и на Косову.


ПРЕМА МЕМОАРИМА (ДАНАС ИТАЛИЈАНСКОГ ПОЛИТИЧАРА) ГРОФА КАМИЛО БЕНСО ДИ КАВУРа ДРЖАВА РУМУНИЈА ЈЕ СТВОРЕНА ОД ЗАПАДНИХ СИЛА ДА РАЗДВОЈИ СРБЕ И РУСЕ

Ахтумову државу уништили су Мађари. Постоје подаци да је Ахтум успешно одбио први напад, али је након тога мађарски краљ Стефан убрзо послао нову војску која је успела да порази банатског кнеза који је у одсудној бици и сам изгубио живот. Сматра се да су се ови догађаји одиграли у свега пар година, а да је кнез Ахтум поражен око 1028. године. Тако је у Банату коначно престала вишевековна самосталност Срба иако су они и даље наставили да живе на овом простору кроз читав средњи век, наравно као поданици туђих држава. Тек после Првог светског рата део Баната се уједињује са Србима из централне Србије, док већина оних Срба који су остали ван ове државе је асимиловано.

Уједињење је имало и своју предисторију која се огледала у формирању српског војводства (Српске Војводине) у чији је састав улазио и цео Банат. «До првог успеха у територијалном заокружењу Војводине дошло је у револуционарним данима 1848. године, када је у Сремским Карловцима од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом».[4]

Органи Српске Војводине у пракси никада нису остварили контролу над наведеном територијом. Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без границе, те, само Румски и Илочки срезови из Срема. Остатак Срема је припао Хрватској. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској.[5]

Према попису, који је спровела Краљевина СХС (31. 1. 1921.), Банат је имао 9.776 km² и 582.571 становника (од тога 3.940 војника), од којих је било Срба око 240.000, Словенаца 2.139, Чеха 2.081, Словака 15.544, Русина 6, Бугара 2.277, Пољака 70, Руса 2.369, Мађара 102.104, Немаца 138.292, Јевреја 4.690, Албанаца 375, Турака 91, Румуна 72.305, и осталих око 4.000. По вероисповести је било: православних 310.846, католика 225.000, грко-католика 1.649, евангелиста 39.210, муслимана 697, других 69, без вероисповести 590.

УЗРОЦИ И ОКОЛНОСТИ КОЈЕ СУ ДОВЕЛЕ ДО ПРЕДАЈЕ ИСТОЧНОГ БАНТА РУМУНИЈИ

После Првог светског рата очекивања не само Срба, већ и бројне већине осталих народа, била су да Србија добије територије на којима Срби чине етничку већину. Међутим, ова очекивања се нису остварила. Не само да се није формирала Србија у етничким границама, него су неке територије необјашњиво поклоњене другим државама. Једна од таквих територија јесте источни Банат у коме је, не рачунајући историјске околности, у том моменту постојала српска већина. Ипак, источни Банат је од стране великих сила додељен Румунији.


ПОДЕЛА БАНАТА – СРБИЈИ НЕОПРАВДАНО ПРИПАО МАЊИ ДЕО

Крај Првог светског рата и нестанак Аустро-Угарске монархије са карте света довео је до промене политичке карте Панонске низије. Румунија, Мађарска и Краљевина/Краљевство СХС тражиле су разграничење, али су решењу овог питања прилазиле са различитим амбицијама и различитим начелима у уређивању политичких прилика.[6] Етичко начело је било једно од важнијих, али се све посматрало и у контексту геополитике.[7] Поред тога, на Конференцију мира 1919 – 1920, југословенска држава је дошла без изграђене спољне политике, што је била последица чињенице да је створена у брзом процесу изузетно великих и важних, а исторемено, учесталих многобројних збивања. Поред тога, српска наука није утврдила српски етнички простор, нити су политичари знали где све има Срба, посебно у Влашкој и Молдавији. Још током рата српска влада је са Крфа послала историчара Јована Радонића да о Банату, Бачкој и Барањи прикупља податке у Лондону. „Као и у случају граница према свим осталим суседима, делегација Краљевине СХС није у јануару 1919. имала тачних представа у односу и на Румунију и на Мађарску шта хоће и којим средствима треба да се служи, које земље има намеру да тражи и како треба да образложи захтеве, тј. није имала изграђену политику“.[8]

Следећи проблем је састав мировне делегације у коју су ишли Хрвати и Словенци, са жељом да решавају своје, а не српске проблеме. Председник мировне делегације Краљевине СХС био је Никола П. Пашић, а чланови др Анте Трумбић, др Миленко Веснић, др Иван Жолгер, Матија Бошковић, др Јосип Смодлака и др Отокар Рибарж.[9] Србија је донекле имала представу шта да тражи, јер је генерал Петар Пешић (по њему су план и називали „Пешићевом линијом“), шеф војне мисије при мировној делагацији Краљевине СХС, прецизно изнео варијанту граничне линије између Краљевине и Румуније (од Дунава код села Љубкове источно од Ораовице па на Липову). Према изложеној замисли, на територији Краљевине СХС остали би градови Бела Црква, Вршац, Темишвар, Кикинда, Суботица, Баја, Печуј и Сигетвар. За разграничење је требало добити (и) подршку Британаца, Француза и САД-а. Међутим, Французи су „били пријатељи и Румуна“, а Британци су, наводно, подржавали Французе.[10]

Радонић је образложио зашто Банат треба да припадне Краљевини, тј. Србији, јер су Срби најстарији и најбројнији, док ова покрајина никада није имала румунски карактер, а појавили су се у XVIII веку.[11] И Пашић је користио ову аргументацију, наводећи да су „Срби једини прави староседеоци Панонске низије“,[12]а да је Темишвар тек „у последње време мађаризиран и германизиран с нарочитим планом како би се некадашњој престоници српског војводства одузео карактер српски“.[13]

Српско виђење разграничења са Румунијом нису делили чланови делегације из Хрватске, што је било јасно из иступа Јосипа Смодлаке, који је оспорио српске захтеве и тако помогао Румунима.[14] И не само то. Хрватски и словеначки територијални проблеми били су велики камен о врату при решавању не само банатског банаског питања. Хрвате и Словенце је бринуло «јадранско питање» и нису бринули за Банат.[15]

На другој страни било је крајње чудновато и понашање Николе Пашића, који пушта генерала Пешића да се експонира, бори, прима ударце на себе, „а у ствари га је сматрао тек оруђем помоћу кога испитује расположења и мишљења?“ Свађе у делегацији Краљевине СХС су биле невероватне да нису могли да донесу заједичко решење. Генерал Пешић је известио министра војске 27. јануара 1919. године: „Наша делегација не може се сложити да одреди наше границе. Југословени праве огромне тешкоће у погледу границе Бугарске, Баната, Бачке и Барање“. Исход је био да је подељена делегација усвојила решење (28. јануара) које је значајно одступало од „линије генерала Пешића“ (није текла од Дунава на Липову, него на Арад, није ни обухватала северну Бачку и северну Барању, а и на левој обали Драве захватала је мање, јер је Сигетвар остао на мађарској страни). Ову линију, Андреј Митровић сматра да треба оправдано назвати „линијом Николе Пашића“.


Са острва АДАКАЛЕ контролисао се саобраћај Дунавом. ИЗВОР: Момир Турудић, Како је потонула Ада Кале, Атлатида на Дунаву

После изношења ставова делегација Краљевине СХС и Румуније, а после седнице од 31. јануара 1919., Врховни савет се није опсежније бавио овим питањем. Пошто су 1. фебруара били саслушани и други румунски захтеви, о Добруџи, Трансилванији, Буковини и Бесарабији, одлучено је од стране стручњака великих сила да се створи посебна комисија са задатком да проучи питање границе Румуније и изради предлоге. У надлежност овог тела дошло је и разграничење у Банату.[16] Ни Југословени, а ни Румуни, нису били заступљени у комисији која је доносила решење. У другој половини марта исте године, почели су се ширити гласови да југословенски предлози о разграничењу стоје крајње лоше, да је из Београда стигла команда да се српска војска повуче из средњег Баната, а италијанско-ватиканска пропаганда је на свим фронтовима ометала афирмацију југословенске државе и њене политике.

На почетку 1920., југословенска делегација се није званично сагласила ни са једним решењем Конференције мира у погледу граница са Румунијом и Мађарском, али их је фактички, мада прећутно, већ прихватила. Држала се још само тактике да треба оставити врата отворена све док не буду стављени потписи на коначни текст мировног уговора.[17]

Мировни уговор са Мађарском је потписан у дворцу Тријанон 4. јуна 1920. Резултат је био следећи: Краљевина СХС је добила Прекмурје, Међимурје, Славонију, Срем, део Барање (Батина – Бели Манастир), највећи део Бачке (Сомбор – Суботица) и западни Банат без поморишког дела. Нису добијене територије које су практично требале да припадну Србији: Мохач, Печуј, Баја, лева обала на ушћу Мориша у Тису и област Темишвара. Другим речима Мировним уговором велике силе су Краљевству СХС дале територије које су припале Словенцима и Хрватима (који су се борили у рату на страни Аустро-Угарске), а Србима, као победницима, ускратили су територије на које су имали право.

На мировну конференцију, делегација Краљевине СХС је дошла без изграђене међународне политике. Делегацију су чинила четири члана са мандатом да учествују на самој конференцији и то: бивши председник српске владе Никола Пашић у својству председника делегације, др Анте Трубић, др Миленко Веснић. Поред њих делегацију су чинила и три члана равноправна за давање предлога, али без права учешћа на самој конференцији: Матеја Бошковић, др Јосип Смодлака и др Отокар Рибарж. Гледано по националном кључу делегацију су чинила три Србина, два Хрвата и два Словенца. За разлику од осталих делегација у југословенској није било најодговорнијих представника државне власти. Такође, уочавамо да међу њима није било ни представника Срба из Војводине, о чијој се судбини одлучивало, а који нису имали разлога да верују да ће хрватски и словеначки чланови бити превише заинтересовани за што повољније разграничење у Банату, Бачкој и Барањи, са обзиром на то да питање разграничења са Италијом и Аустријом није било решено. Српски чланови делегације имали су добро разрађен план разграничења са Мађарском и Румунијом, такозвани „Пешићев план“, назван по генералу Петру Пешићу, шефу војне мисије при мировној конференцији. Овим планом у оквиру Краљевине СХС остали би Бела Црква, Вршац, Темишвар, Кикинда, Суботица, Баја, Печуј и Сигетвар. Пешићева линија је била подложна критици чланова југословенске делегације који су сматрали да је можда опортуније жртвовати делове Баната и Бачке, зарад што веће добити на Јадрану. Временом је Пешићеву линију, наследила Пашићева линија, названа по Николи Пашићу, која је званично пропагирала умерено решење док је реално стајала на позицијама Пешићеве линије. Према Пешићевој линији, југословенском Банату би припало око 685.000 становника, од чега око 265.000 Срба и око 95.000 Румуна, док би у оквирима Пашићеве линије било око 656.000 становника, од чега 258.000 Срба и 85.000 Румуна. Насупрот југословенској делегацији, Румуни су у знак максималног компромиса на који су били спремни пристану само да се одрекну минијатурног парчета Баната, троугла између Перлеза, Панчева и Београда, неопходног за војну одбрану Београда. Југословенска делегација је имала велику подршку Француске, Енглеске и Сједињених Америчких Држава. Једино на подручју Баната, Французи су водили веома избалансирану политику узмеђу Румуније и Краљевине СХС. Иако многи историчари оспоравају ту чињеницу, нови докази поткрепљују тезу да је по питању разграничења у Банату, значајну улогу имало и лобирање Михајла Пупина. Упркос подршци, велике силе су одуговлачиле са признањем краљевине СХС стављајући до знања да њено коначно разграничење, као и мађарско и румунско, пре свега зависе од њихов воље. Било је и изразито непријатељски настројених сила победница попут Италије, која је у стварању југословенске државе видела претњу по своје геополитичке интересе, пре свега на Јадрану. Територијална комисија Париске мировне конференције није прихватила ниједан српски, али, такође, ни румунски предлог о разграничењу у Банату. Након одлука комисије дошло је до политике малих територијалних измена.[18]

ЗАШТО ЈЕ КРАЉЕВИНА СХС ПРИХВАТИЛА ДА ПРЕДА ИСТОЧНИ БАНАТ?

Одрицање српске (југословенске) делегације од Баната на Париској мировној конференцији, када је реч о Банату, тумачено је краљевом женидбом Маријом (Marie von Hohenzollern-Sigmaringen) румунском принцезом немачког порекла.[19] Према сведочењима савременика краљевског брачног пара, Марија је изгледала божанствено, али и била она која доноси одлуке у управљању новом државом (изгледала је паметније и храбрије од Александра). Тако су се појавиле и интриге да су Марија и њена мајка већ «узеле под своје» југословенског престолонаследника који је учинио велике уступке Румунији, не само у територијалном, већ и у црквеном смислу. Просидба младе и венчање одвијали су се паралелно са решавањем статуса Баната. Срби из овог краја, поједини генерали и многобројни политичари, били су огорчени што је прихваћено да Краљевини СХС припадне мањи део Баната, уместо целог оног равничарског. Многи су били убеђени да је одступање наше делегације на Мировној конференцији у Паризу било условљено и краљевом женидбом.

Присталице идеје „Велике Румуније“ (România Mare) укључивале су читав Банат до Тисе и до Дунава у ту своју визију. Нису се обазирали без обзира на бројност српског народа у тој аустроугарској покрајини. Опет се Европа понашала као да Срби не постоје.[20] Разуме се, наши „пријатељи и савезници“ Србију нису ни питали за њен пристанак. Па нам је остало само време и стрпљење. Иако је већ јавно објављена Нишка декларација (1914), која је садржавала у себи и српски Банат, као неотуђиви део!

Да би осујетили овај победнички поход српске војске, локални Немци и Мађари из Баната су 31. октобра 1918, после капитулације Аустро-Угарске, прогласили независну „Банатску републику“ са седиштем у Темишвару. Основна идеја и захтев им је био да ову област уместо српске запоседну снаге Антанте. Хтели су на тај начин да обезбеде континуитет Угарске и задрже српски Банат у саставу Мађарске. Њихова идеја потрајала је таман до појаве првог српског батаљона. Видевши Србе „храбри“ оснивачи измишљене републике ће побећи. Побегли су у тада „револуционарну Будимпешту“ пред гневом српског народа, који није био ни обавештен о том „самоопредељењу Банаћана и Банаћанки“. Покушали су додуше вође самозване „Банатске републике“ и пуч, који су организовали 20. и 21. фебруара 1919. по градовима Угарске али их је Српска војска у томе осујетила.

Дефинисање граница Војводине, односно државних граница нове југословенске државе према Румунији и Мађарској је представљало велики проблем. Само су границе Срема биле неспорне са југословенског становишта. Барања, Бачка и Банат су биле три одвојене жупаније у угарском државно-административном систему, који је уважаван током преговора о разграничењу.[21] Паралелно са процесом југословенског уједињења, дошло је и до уједињења румунског народа. На националном скупу у Алба Јулији (бивши Београд) 1. децембра 1918. године румунски посланици су донели одлуку о прикључењу Трансилваније (бившег Ердеља) и Баната краљевини Румунији. Поред Румуније и Мађарска, иако поражена у рату, полагала је историјско, али попут Срба и Румуна и народно право на Банат, Бачку и Барању. До решења напетог геополитичког проблема доћи ће на Mировној конференцији у Паризу, која је почела са радом 18. јануара 1919. године у версајском дворцу.[22]

А наши, са Пашићем на челу, добро су се држали у Паризу. Убедљиво су доказивали да је Банат вековима за Србију и моравско-вардарску долину; да су у њему само Срби стварни староседеоци, а сви остали (па и Румуни) били су или “уљези“ или “дошљаци“. А о томе ко и од када живи на просторима Баната најбоље су сведочили верски објекти. Делегација је имала и важан адут – српска војска запосела је била Банат.

Румуни, међу којима и њихов моћни краљевски пар, имали су своје адуте. Румуни су претили: ако се Банат не припоји њима мирним путем, проблем ће бити решен – бајонетима. Да ли су они тада били војнички надмоћнији, процене су биле различите. Српска војска је била бројно умањена, а и расута по целој земљи, од Ђевђелије до Триглава (и даље), од Темишвара до Задра. И Румунија је била међу савезницама, победницима, као и Србија, односно нова јужнословенска држава. И једну и другу заступала је, међу великима, Француска. Које решење прихватити: српско, румунско или да бајонети ударе граничне кочиће? Усвојенo је решење о подели, при чему је Румунија добила већи део Баната и тако остала без српског Темишвара (који је историјска престоница Баната) и у коме су, између остaлог, рођени Милош Црњански и Доситеј Обрадовић.

Јавно мњење је некако олако прихватило губитак источног Баната. Пажња јавности је преусмерена на венчање краљевског пара у Саборној цркви, као и на то ко је имао част да седне за свадбену трпезу, а уз то и како је изгледао и био обучен. Свадба је дуго била главна тема не само за даме у Београду.[23] Успешне и добро удате жене потпуно су се окренуле западној моди, народно-традиционално се потискивало. Женске звезде свадбе биле су Румунке, ћерка и мајка, а мушке? Кум, принц Алберт, војвода од Јорка, син енглеског краља, стекао је опште симпатије.

И официрска униформа и грађанска одела су му лежала као саливена, а његова комуникација и шарм деловали су опијајуће. Принц, касније и краљ, највише је допринео да се Александар додатно афирмише у западној Европи којој се био у потпуности окренуо. Тако је источни Банат заборављен, а Срби са ове територије препуштени асимилацији. Данас, према званичним румунским подацима, у овој држави живи свега 19.000 Срба.

Национални интерес, бр. 3, 2018, стр. 127-141
nacionalist. rs

[vessna]

ПОЛА СРБИ, ПОЛА ПОСТАЛИ ДРУГИ: Асимилација Словена и њихово(наше) нестајање

Према подацима које даје „Аналитическая газета“, бр. 2, из 2013. године, словенски свет данас има између 300 и 350 милиона људи, а у друге народе асимиловано је исто толико.

Асимилација је, другим речима, словенски свет буквално преполовила, а нанела је веће штете него страдања у свим ратовима које је су Словени водили (углавном одбрамбене).

Словени су се претапали у све суседне народе: Немце, Мађаре, Румуне, Турке, Албанце, Швеђане, Финце, Литванце… али и међусобно асимиловали.

Најчешће су Словени римокатолици „гутали“ православне Словене (Пољаци Русе, Хрвати Србе итд.) или су носиоци „исквареног православља“ (Румуни) асимиловали православне Словене (Србе и Русе).


Овај феномен асимилације православних Словена дуго је био табу тема, односно, тема о којој и ако се расправљало то се чинило на маргинама научних збивања, док су резултати таквих размишљања скривани од научне и друге јавности

Најранији пример асимилације већег дела словенског становништва догодио се на територији савремене Грчке (посебно на полуострву Пелопенезу).

Процес је завршен у XI веку и само су Словени на северу ове покрајине успели да сачувају свој идентитет. Можда су драматичнији подаци за читаву Егејску Македонију.

Наиме, према турском попису становништва из 1904. године Срби су чинили 85 посто становника Егејске Македоније (896.494), већ следећи Грчки попис из 1912. године бележи 326,426 православних и 41.000 исламизираних Срба, Турака 295.000, Грка 234.000, Јевреја 60.000, православних Влаха 50.000, Цигана (Рома) 25.302 и Албанаца 15.108.

Следећи пописи које је спроводила грчка држава казују да је 1920. године Срба било 500.000, а 1949. 195.395. Данас у Егејској Македонији нема Срба, али има Грка који говоре словенским језиком (10.000).

Други пример тоталне асимилације јесте „гутање“ од стране Немаца многобројних полабских словенских племена, која су од XII века потпадала под немачку власт (световну и црквену). Резултат ове асимилације је нестанак Словена на истоку савремене Немачке (сва територија бивше Немачке Демократске Републике).

Само су Лужички Срби, живећи ван главних комуникација и по густим и неприступачним шумама, успели да се очувају у незнатном броју (приближно 46.000). Сличну судбину доживели су и Словени на Источним Алпима, чија се територија смањила за две трећине.

ЕТНОЦИД СЛОВЕНА У РУМУНИЈИ

Невероватан нестанак (етноцид) Словена (углавном Срба и Руса) догодио се на територији савремене Трансилваније, Влашке и Молдавије.

Наиме, социјалним инжењерингом који је организовала Римокатоличка црква преко тзв. Школе Ардељана (водили су је језуити), осмишљена је идеологија румунизма која је тврдила да су становници ове три покрајине (некада и самосталне) државе (Дунавске кнежевине) потомци становника Римске империје, те су им створили адекватни романски језик који је у првој редакцији имао 50 посто српско-словенских речи, а сада, после више попр-авки и различитих кампања «борбе за чистоту румунског језика» више од 25 посто. Због тога и име њихове државе (у преводу) личи на шалу, а не на етничку стварност: Румунија – држава римских војника!

Најпре је језуит Ладислав Барњаи, у име Римокатоличке цркве, повео преговоре о унији с Римом већ са митрополитом ердељског Београда (Алба Јулије) Теофилом Серемијем (митрополит 1692-1697. год.) који је био потпуно решен да напусти јединство Православне цркве. Митрополит Теофил је у том циљу сазвао сабор Митрополије 1697. године да би прихватио унију с Римом.

Након његове смрти, нови кандидат за митрополита Атанасије Ангел је морао, приликом рукоположења у Цариграду, да се закуне да неће прихватити унију с Римом. Атанасије Ангел је био син православног свештеника из Бобјајне (данас у области Хундедоара). Међутим, чим је приспео у Ердељски Београд, показало се да не мари за заклетву.

Услови за спровођење уније остварени су када су јерарси на територији хабсбуршког царства званично прихватили унију с Римом на новом Сабору у Ердељском Београду 1698. године на челу с Атанасијем Ангелом (?-1713. год.), а затим је 1700. год. унију с Римом на Сабору прихватила и сва остала православна ердељска јерархија.


Сви сачувани документи овог Сабора су на словенском језику (Румуни данас ову чињеницу прикривају именујући словенски језик фразом „стари румунски језик“), иако има и научника (Илију Барбулеску) који овај период историје Румуније називају «Словенски период Румуније». Но, језуити су са унијатима организовали образовну институцију за њено ширење која је касније добила име «Школа Ардељана».

Управо њени ђаци су формирали покрет „Школе Ардељана“, који је веома утицао да се изради политичка петиција романизованих Влаха Трансилваније (Supplex Libellus Valachorum Transsilvaniae) 1791. године, која је захтевала уједињење влашке, трансилванијске и молдавске нације на идеолошким основама револуционарне Француске. То је био први пут да се појавио политички захтев уједињења народа који данас представљају румунску политичку нацију.

Припадници „Школе Ардељана“ су постали стварни творци румунског језика, правописа, граматике и румунског национализма, али и уништивачи српско-словенског наслеђа ових земаља.

Унија као метод Римокатоличке цркве за преверавање православних, нажалост, код Срба и Руса никада није до краја проучена, тако да нису изведене ни праве поуке.

ИСЛАМИЗАЦИЈА – СТРАНПУТИЦА КОЈА ВОДИ КА ГУБЉЕЊУ СЛОВЕНСКОГ ИДЕНТИТЕТА И УСВАЈАЊА ТУРСКОГ

Од почетка XV века дискриминација Словена, опет углавном Срба и Бугара, који су потпали под власт Османлија довела је до исламизације, коју је званични Стамбол водио као државну политику до краја свог постојања.

Данас, према турским подацима у самој Републици Турској има око десет милиона поисламљених Срба, бар два милиона Бугара, док број оних у Албанији, Македонији, самој Србији и БиХ тек треба сабрати.

Углавном, последица исламизације Срба у БиХ је и појава Бошњака, који су се на тај начин издвојили из састава српске нације, али и са веома слабом словенском идентификацијом. Њихов културолошки и политички образац је прожет исламом и туркофилијом, тако да немају осећај припадности словенским народима.

Слична позиција је и код Горанаца (Срби – муслимани), муслимана Рашке области (тзв. санџаклије), са Торбешима у Македонији и Помацима у Бугарској. Сви они су више противници народа из ког су потекли, него потенцијални савезници.

МАЂАРИ: ПОЛА СРБИ – ПОЛА СЛОВАЦИ

Мађари су освојили исконске словенске земље Срба, Русина и Словака, које су брзо асимиловали, а који су у једном периоду називани погрдно „Мађаронима“ (асимилованим Словенима).

Основни метод асимилације у Мађарској био је наметање мађарског језика. Каква је структура мађарске нације најбоље се види по националном мађарском песнику и народном лидеру Шандору Петефију (право име Александар Петровић), који је био по оцу Србин, а по мајци Словак.

До данас су се у Мађарској очували гркокатолици (православни Срби и Русини), додуше само у литургијском смислу, јер су матерњи језик заборавили.

АЛБАНИЗАЦИЈА СРБА

Од краја Другог светског рата спроводила се албанизација Косова и Метохије, а пројекат је започет избацивањем последња два слова из презимена („ић“), јер су била словенског порекла.

Први су на удару били Горанци, док су Србе протеривали и убијали.

Најбољи пример албанизације Космета је српска заједница Рафчана (Ораховац и околина) у којој до данас није у потпуности извршена албанизација, јер иако имају албански национални идентитет, Рафчани су матерњим језиком сматрали српски језик (додуше називали су га „рафчанским“ и „нашим“ језиком).


После „осамостаљења“ Космета, Рафчани су и овај део њиховог идентитета потиснули. Према различитим подацима данас „држава“ Косово спроводи најбруталнију албанизацију (асимилацију) преосталог српског становништва.

…

ПРИСУТСТВИЕ СЕРБСКИХ ДНК, ПО УТВЕРЖДЕНИЮ АНАТОЛИЯ КЛЁСОВА, НАИБОЛЬШЕЕ В БиГ, ХОРВАТИИ, ПРИБАЛТИКЕ И МОЛДАВИИ. БОЛЬШЕ,

ЧЕМ В САМОЙ СЕРБИИ

Анатолиј А. Кљосов, Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију, Београд, “Мирослав“, 2013, стр. 213.

Извор: Србин.инфо/nacionalist. rs

[vessna]

Pronađena izgubljena karika između Lepenskog vira, Vinče i kasnijih civilizacija

Ovo otkriće će naterati istoričare da prepravljaju knjige, jer je reč o gradu bronzanog ili bakarnog doba, koji je izgubljena karika između Lepenskog vira, Vinče i kasnijih civilizacija.

Arheolozi sa Viminacijuma iskopali su u sredu na lokalitetu “pod Klepečkom” figurinu ženskog božanstva staru oko 4.000 godina. Reč je o bliznakinji idola koji se nalazi u svim svetskim istorijama umetnosti. Pronalazak je izazvao ushićenje naučnika, jer je od “Kličevačkog idola” – prve figure boginje misteriozne kulture iz srpskog Podunavlja, ostala samo fotografija.

Slavna figurina, koja je pronađena 1881. u selu Kličevcu i izazvala svetsku senzaciju, nestala je u austrijskom bombardovanju beogradskog Narodnog muzeja u Prvom svetskom ratu.

– Pronalazak gotovo identičnog idola je pravo uskrsnuće boginje koja je između ostalog i simbol grada Požarevca – zadovoljno kaže arheolog Ilija Danković iz Arheološkog instituta SANU. On je sa kolegama Sašom Redžićem i Mladenom Jovičićem otkrio ostavu sa 25 figura i posuda kraj grobnice iz drugog milenijuma pre naše ere. – Kličevački idol je bio senzacija i smatralo se da je jedinstven, pa je njegov nestanak smatran nenadoknadivim gubitkom. Sad se desilo čudo, jer ne samo da smo našli gotovo identičan Klepečki idol, već i pravu riznicu misterioznog naselja.

Keramičke posude i idoli nađeni na lokalitetu Klepečka izrađeni su od crne keramike bogato ukrašene belom glinom, kakva se javlja tek 1.000 godina kasnije na jonskim ostrvima.

– Reč je o veoma razvijenoj kulturi koja je imala i umetnike i tehnologe koji su umeli da izvedu posude tankih zidova ali velike čvrstoće. Boja se nije promenila ni posle četiri milenijuma, što znači da su poznavali i tajne pigmenata. Pozvali smo u pomoć vrhunske stručnjake raznih specijalnosti, da zajedno odgonetnemo kakva je to kultura bila.


Direktor arheološkog parka Viminacijum, prof dr Miomir Korać, dodaje da ravnica između brda Nosak, gde je letos otkriveno groblje mamuta, i ostataka rimske prestonice Gornje Mezije krije još jedan grad iz drugog milenijuma pre naše ere.

– Kopali smo kanal da isušimo jezero koje je napravila kiša na nalazištu i otkrili da je 2.000 godina pre nove ere ovde bilo naselje koje se prostiralo hektarima – kaže prof dr Korać. – Ovo otkriće će naterati istoričare da prepravljaju knjige, jer je reč o gradu bronzanog ili bakarnog doba, koji je izgubljena karika između Lepenskog vira, Vinče i kasnijih civilizacija.

Arheolozi naglašavaju da je grob sa drevnim figurama idola otkriven na istom posvećenom tlu gde su sahranjivani Kelti, Rimljani i Srbi sve do 19. veka.

– Ovo je dokaz naše teze o kontinuitetu života na ovom prostoru, od preistorije do danas – kaže Korać. – Ovo je prostor na kome život neprestano buja, samo se civilizacije prelivaju i transformišu iz jedne u drugu, ali čuvaju dobar genetski kod.
Kličevački idol

Kličevački idol predstavlja figuru paganskog božanstva iz bronzanog doba, izrađenu od crne gline, pronađenu u selu Kličevac 1881. godine. Predstavlja žensku figuru, najverovatnije boginju plodnosti. Izrađena je od ilovače, visine 34 cm i širine 17 cm.

Figura pripada Dubovačko-žutobrdskoj kulturnoj grupi, koja obuhvata period od 1500.–1000. p. n. e. i to, najverovatnije, drugoj polovini navedenog razdoblja. Pronađen je u grobu, pored urne sa pepelom pokojnika, zajedno sa ostalim darovima za pokojnika po tadašnjim običajima. Slični primerci, su kasnije nađeni u okolini Vršca i u Banatskom podunavlju.

Originalni primerak je uništen tokom austrijskog bombardovanja Beograda u vreme Prvog svetsog rata, kada je razorena zgrada Narodnog muzeja u Beogradu u kojoj je bio čuvan. Simbol kličevačkog idola nalazi se na grbu grada Požarevca.


Izvori: Večernje Novosti

[vessna]

ČUDO KOD LESKOVCA! Pronađeno naselje staro 7.500 godina!

Posle druge faze istraživanja u dolini Svinjaričke reke stručnjaci su zaključili da mnogobrojni arheološki ostaci ukazuju "na konstantno naseljavanje rečne terese od strane praistorijskih i protoistorijskih zajednica"

Rezultati ovogodišnjih istraživanja pokazali su da je ovaj prostor, u neposrednoj blizini kasnoantičkog lokaliteta Caričin grad, bio naseljen u doba srednjeg neolita, poznog neolita, kao i tokom srednjeg i poznog bronzanog i starijeg gvozdenog doba, odnosno u periodu od šestog do prvog milenijuma pre nove ere.

Istraživanja su obavljana u okviru dve arheološke sonde u kojima je ukupno istraženo 180 kvadratnih metara. Najstariji do sada otkriveni ostaci mogu se datirati u šesti milenijum pre nove ere, a radi se o artefaktima tipičnim za starčevačku kulturu. Istraživački horizont stanovanja, površine oko 36 metara kvadratnih, sadrži ne samo veliki broj alatki, ulomaka keramike i fragmenata figurina, već i moguće ostatke podnice peći.


Istraživači ukazuju na to da otkriveni sloj ruševine, koji se sastoji od malobrojnih ostataka arhitektonskih elemenata koji su intenzivno goreli, ukazuju na građenje u tehnici pletira i lepa koji prekriva različite keramičke posude, alate i druge nalaze.

- Buduće analize organskih ostataka sa zidova posuda pokazaće da li se njihov originalni sadržaj očuvao i nakon 7.500 godina. U mlađim slojevima otkriveni su ostaci ugla kuće i ulomci keramike koji se preliminarno mogu datovati u drugi milenijum pre nove ere, odnosno u srednje ili pozno bronzano doba. Rečna terasa na kojoj leži lokalitet bila je naseljena i tokom starijeg gvozdenog doba odnosno tokom prvog milenijuma pre nove ere - ističe Barbara Horejš, direktorka Instituta za orijentalnu i evropsku arheologiju (OREO) iz Beča.

Na ovu činjenicu ukazuju ostaci jama, arhitekture i ulomci keramike pronađeni na lokalitetu. Stručnjaci dodaju da se najmlađi arheološki ostaci mogu dovesti u vezu sa susednim lokalitetom Caričin grad odnosno sa poznoantičkim i vizantijskim periodom.

Oni ističu da su rezultati ovogodišnje kampanje, sprovedene od sredine prošlog do sredine ovog meseca, ispunili njihova ambiciozna očekivanja i da su pružili solidnu osnovu za dalja istraživanja i podrobnije analize otkrivenih ostataka. Kako je najavljeno, istraživanja koja se planiraju za narednu godinu treba da daju detaljnije podatke i dublji uvid u prošlost ovog regiona koji je bio naseljen ranim poljoprivrednim zajednicama u oblasti Puste reke, pre oko 8.000 godina.

Arheološka iskopavanja u leskovačkom kraju deo su šireg konteksta istraživanja puta neolitizacije Evrope. Stručnjaci se bave proučavanjem pojave zemljoradnje i tog načina života koji se širio sa Bliskog istoka ka jugu Evrope i dalje ka severu kontinenta.



Projekat, čiji je fokus prvobitno naseljavanje Leskovačke kotline u neolitskom periodu, počeo je pre dve godine pretragom terena kada je i otkriven lokalitet Svinjarička čuka gde su prošle i ove godine sprovedena jednomesečna istraživanja.

Iskopavanja se obavljaju u okviru saradnje stručnjaka iz Austrije, Arheološkog instituta iz Beograda i leskovačkog Narodnog muzeja. Projekat je finansiran od Austrijskog istraživačkog fonda. Realizuje ga austrijsko-srpski tim eksperata i studenata iz više evropskih zemalja. Trajaće još dve godine.

srbijadanas/informer.rs

[vessna]

Зашто је запад ставио вето Србима на Јадран


Зашто велике силе никада нису дозволиле да Србији припадне део јадранске обале. Став је да је српско присуство на мору предходница доласка Русије

Изјава владике захумско-херцеговачког Григорија да Босни и Херцеговини треба да припадне Суторина у Боки изазвала је оштре реакције на Западу. Протумачена је као васкрсавање опасне српске жеље о изласку на море. Испоставило се да је наводна изјава подметачина и да у ствари политичари Федерације БиХ траже међународну арбитражу да би узели део Црне Горе. Захтев из Сарајева није изазвао негативне реакције, јер га, наравно, нису поставили Срби.

Овај догађај подсетио је на време рата у БиХ деведесетих кад се на локалном нивоу преговарало о размени територија да би Срби добили излаз на море. Оне се нису ни приближиле остварењу због беспоговорног противљења Запада.

– Недавно се навелико говорило и о намери Србије да купи Луку Бар, а онда је прича без објашњења замукла – подсећа историчар др Миле Бјелајац. – Србија је више пута у новијој историји покушавала да територијално или економски изађе на море, али је сваког пута осујећена. То доказује да је и даље актуелан став Запада формиран у 19. веку да је присуство Срба на мору опасност јер представљају претходницу за долазак Русије у Средоземље. То је и разлог разбијања заједничке државе Србије и Црне Горе.

Туркофилска политика Велике Британија још 1878. на Берлинском конгресу наметнула је трајни вето Запада српском изласку на морске обале.

– Британски министар иностраних послова Лорд Солзбери је на преговорима о преуређењу Балкана у кулоарима Берлинског конгреса заступао став да Аустроугарска окупира БиХ, а да се између Србије и Црне Горе остави појас Турској како би се спречило њихово уједињење јер би оно могло довести до стварања опасне „словенске конфедерације“ која би се пружала „од Пирота до Јадранског мора“ – наводи др Слободан Вуковић. – Касније, за време балканских ратова, готово сва британска штампа је заузела туркофилско становиште. Кад је дошло на ред разбијање друге Југославије, ови ставови, одавно формирани на Острву, само су се обновили.

Британски став илуструје писмо лорда Биконсфилда краљици, након што је на Берлинском конгресу Добруџа дата Румунији: „То је договор који је повољан и за Турску и Велику Британију, јер они добијају морску обалу, која би иначе била бугарска (руска) и која сада припада једној антисловенској раси“.

– Проблем српског изласка на море мора се посматрати у две равни, политичкој и религијској – каже Слободан Јанковић, геополитиколог из Института за међународну политику и економију. – На политичкој равни, Русија се посматра као велика сила и супарник Запада, а Срби као руски савезници и њихова предстража на Балкану која се мора прва елиминисати. На религијској равни, Срби су представници православног света, због чега су страни и мање вредни, па је легитимно да буду изоловани, окупирани или чак да нестану.

Саговорник „Новости“ наглашава да је историјски неспорно државотворно постојање Срба, православне и католичке вере, њихових држава и аутономија у јадранском приморју у периоду дужем од миленијума.

– Срби тек одскора нису на мору, пошто Црна Гора себе више не дефинише као државу српског народа, а у Хрватској их је после деведесетих преостао незнатан број – каже Јанковић. – Срба је у приморју све мање јер се из практичних разлога, школовања и запослења одричу идентитета, а историја се прекраја према актуелним политичким захтевима.

Према чувеном делу цара Константина Порфирогенита „О управљању империјом“, Срби већ у седмом веку живе у Далмацији на простору од реке Цетине до краја Боке Которске. Новија археолошка истраживања која су предочила доказе за хипотезе да су Срби живели у поморју и у ранијим временима, оспорила је „званична догма“ која је укинула и изучавање националне археологије. Неки сматрају то крајем једног процеса дугог трајања који је почео 1204. с Четвртим крсташким походом иза кога су стајали папа и Венеција, који се окончао уништењем културног центра православног света Константинопоља. Од тада је Венеција постала монополиста у поморској трговини Средоземља и центар ширења нетолеранције према православљу.

– Политички живот Срба у Далмацији у време владавине Млетачке републике па и даље састојао се у религиозном чувању националних традиција на дому и у одбрани српске националне цркве – забележио је Лујо Бакотић, правник, публициста, лексикограф, дипломата који се сматрао Србином католичке вере. – За време владавине Млетачке републике вођена је жива акција покатоличења српског становништва. Срби су настојали да добију признање своје цркве, али у томе нису успевали све док Млетачка република није пала и док у Далмацију нису дошли Наполеон и француски војници.

Међутим, бококоторски Срби, чувени поморци Бокељи, долазак Наполеона су видели као опасност за свој посебан слободни статус који су уживали чак и у Млетачкој републици. Спремили су флоту и војску за борбу, а у помоћ им је дошла и руска флота са 3.000 војника и црногорска војска коју је предводио владика Петар Први Петровић Његош.

– То је било прво појављивање Руса у Јадранском мору и уплашило је Енглезе, чија је флота преузела монопол у Медитерану – каже Јанковић. – Због општег сукоба са Француском, они нису предузели ништа против Русије, али су искористили прву следећу прилику и подстакли Кримски рат. Велика Британија, Француска, Краљевина Сардинија и Турска заједно су напале и поразиле Русију. Узрок напада је било њено ширење на Црном мору, које се сматрало претечом изласка у Медитеран. Од тада постоји и јасно видљив континуитет спречавања повезивања Србије са околним државама и морском обалом.

Србија се географски налази у центру Балкана, на једној од кључних европских траса Моравско-вардарској долини, која се овде укршта с Дунавом. Повезивање са Црном Гором извело би је на Јадран а с Бугарском на Црно море, што је теоријски предност, а у пракси се показало као отежавајућа околност. То се показало и током балканских ратова кад је Србија после великих победа први пут схваћена као озбиљна регионална сила, нарочито кад је њена коњица ујахала у Драч, а део војске дошао у помоћ црногорским снагама које су опседале Скадар.

Јован Цвијић објаснио је неопходност изласка Србије на море због економског ослобођења од аустроугарске и турске блокаде: „Сада је већ сваки сељак на својој кожи осетио оно што су најпре утврдили енглески публицисти, да је Србија опкољена земља, а Срби ухапшен народ. Тек са излазом на Јадранско море Србија би имала услова за економску самосталност.“

– Западне силе то нису дозволиле, аустроугарски и британски бродови 1913. су заједно бомбардовали српске положаје – каже Јанковић. – Иако су само годину касније били непријатељи у Великом рату, кад је реч о Србији интереси су им били исти: спречавање настанка јаке и независне државе на Балкану.

Кнез убијен због мора

КНЕЗ Михаило убијен је у тренутку кад је био у фантастичним односима са бугарским првацима који су планирали да направе државу која би била савез Србије и Бугарске и којом би владао кнез Михаило и његови потомци, наводи Слободан Јанковић:

– Таква држава, која би се у савезу са Црном Гором простирала од Јадрана до Црног мора и по позицији, величини и бројности била суверена и респектабилна, није одговарала ни Западу ни Русији. Руси су сматрали да је Бугарска њихова творевина и интересна зона и није им се допадало да Србија преузме водећу улогу на Балкану. С друге стране, после убиства кнеза Михаила предложили су да српски престо узме црногорски кнез Никола.

Прекрштавање српског поморја

Документ из фрањевачке цркве у Стону на Пељешцу сведочи да је ова област била настањена православним Србима све до 14. века.

„Пре него што је ова земља дошла под руку господе дубровачке стојала је подложна шизматицима (православнима) и патаренима. Нити је ту спомена било о католичанској цркви, већ су ту калуђери и свешетеници расцијански живили“, бележе фрањевачки фратри 1344. кад су Дубровчани откупили целу област Стонски рат од цара Душана.

У Стону је столовао кнез Мирослав, брат Стефана Немање, а у Богородичином манастиру у оближњим Лужинама је 1219. Свети Сава установио Хумску епископију, са 10 цркава, јер је већина становништва била православна. За разлику од српских владара који су даривали и католичке манастире, нови дубровачки господари су одмах протерали православно свештенство.

Izvor; Vecernje Novosti

[vessna]

DA SE PRISETIMO ČIJA JE ZAISTA ALBANIJA! KARTA IZ 1795. POBIJA SVE ŠTO TVRDE LONDON, VATIKAN, BEČ...

Ovo nam neće pomoći, ali istina mora da se zna!

U vremenu surovog otimanja Kosova i Metohije valja se prisetiti čija je bila zemlja Albanija koja je odlukom velikih sila nastala 1912. godine, te je uz svesrdno majstorstvo Austrougarske, Vatikana i Velike Britanije napravljena i albanska nacija.

Bez ikakvih dokaza materijalne kulture, spomenika, knjiga, zapisa, arheoloških iskopina i dr. oni se vrlo vešto svijetu prikazuju kao Iliri i starosedioci.

Koliko je velik raskorak između njihovih želja i realnosti, piše Vojislav Mistrović sa Prinstonskog univerziteta, govori i primer arheološkog nalazišta ilirske kulture Kamenice na jugoistoku Albanije. Te tumuluse sami današnji Albanci zovu Tuma e Kamenicls.

Na karti Evrope kartografa i kraljevskoga hidrografa Thomas Kitchin-a (1719 -1784) sa mnogim dopunama i poboljšanjima od strane Jean Baptiste Bourguignon d'Anville-a (1697-1782) izdatoj na svet 12. maja 1795. (objavili Laurie & Whittle) vidimo dva Beograda na prostoru današnje Albanije. Tu se nalazi i Albaton/Albutono (po kompoziciji liči na Balaton koji je nesumnjivo srpski toponim - jezero u današnjoj Mađarskoj, a imamo npr. Blato kako se nekada zvalo Skadarsko Jezero itd.) koji je današnji Elbasan. I njemu je koren imena alba-belo (dobijen metatezom: manastir-namastir, sav-vas itd).

U žitiju srpskog kralja svetog Jovana Vladimira se kaže:

"Sej svjati slavni knjaz i doblestveni mučenik Joan Vladimir, vozrasta ot blagočestivago i vladjetelnago korene, vo gradje Bjelgradje (Albiji) prvjevšago vladjenije i vsjem Ilirikom i Dalmacijeju vladičestvovaše".

Taj grad je današnji Berat, na karti Beligrad ispod Albatona/Elbasana.

Na ovome mestu kratko podsećanje (važno za nastavak teksta) da je manastir Tavna/Tamna u Republici Srpskoj upravo zadužbina svetoga Jovana Vladimira, docnije kralja Dragutina. Obnavljan je i od cara Lazara i carice Milice.

Da spomenemo i neke srpske autohtone toponime koji i danas postoje u Albaniji: Novosele, Borove, Zavalan, Kamenice, Drenova, Trstenik, Vernik, Strelce, Pestan, Voskopolje, Blace, Podgorje, Leska, Pogradec, Trebinje, Stravaj, Sus(š)ice, Orenje, Klenje, Krasta, Sopot, Kovačice, Radomire, Selipte, Luzni, Morine, Golaj, Dobrune, Selce, Zagore, Toplane, Rec, Dobrac, S(š)iroka, Karice, Velipolje, Patok, Rades, Divjake, Topolje, Kozare, Gradist, Kroja, Valona (Avalon) , Grabjan, Selence, Brataj, Drač, Leža(Lješ), Lukove, Njivice, Lesnice, Livađa, Maja Jezerce, Jablanica…

I u susjednoj, današnjoj Grčkoj imamo toponime kao što su Njeguš, Zagora, Rođakinja i sl. što nam samo govori da su autohtoni stanovnici na toj teritoriji isto tako bili Srbi.

Tragajući za korenima moje porodice naišao sam na neobičnu podudarnost toponima u Republici Srpskoj i BiH sa centralnom i južnom Albanijom. Našao sam i podudarnosti sa prezimenima. U srednjovekovnim dokumentima su spominju prezimena kojih ima i u tadašnjoj Bosni a ima ih i danas u Albaniji. Karakteristično je prezime Rama koje se do danas sačuvalo u tragovima u Češkoj, Rusiji i današnjoj Albaniji.

Iz raznih istorijskih dokumenata znamo da se deo Bosne nazivao Ramom. Nalazimo nazive tipa Gornja Rama i sl. Danas postoji reka i par toponima sa istim imenom.

O mnogim seobama Srba mi znamo mnogo, a o nekima ne znamo ništa. Recimo, istorijske hronike su zabeležile tri seobe Srba iz Bosne u Dalmaciju u periodu između 1375. i 1418. O tome su nam zapise ostavili dalmatinski providur A. Kontarini, mletački đeneral Petar Loredan, Lucije, i drugi… Kod Lucija(Lučića) nalazimo i zapise kako su ti doseljenici bili oduševljeno prihvaćeni od domorodaca, što nas upućuje da su to bili jednoplemenici. Iako su mletačke vlasti zabranjivale naseljavanje u gradovima uskoro su Srbi postali nezobilazni kako u poslovima tako i u vojsci. Loredan piše kako su pet hiljada novopridošlih porazili Mađare u jednom boju. Sav prostor Cetine, Splita, Trogira, Šibenika, Knina, Zadra i drugde je bio naseljen tim Srbima iz Bosne.

Na žalost o vezama Albanije sa Bosnom (sličnost toponima i prezimena) se zna malo. Da li je postojala kakva seoba, u kojem je pravcu išla, rođačke veze, za sada meni ostaje nepoznato. Moje prezime se pominje u dokumentima srednjovekovne Bosne, spominje se Tvrtkov velikaš Priboj Mistović. Potom isto prezime nalazim u Pogradecu (kasnije se beleži i u Skadru) u današnjoj Albaniji. A blizu Pogradeca se nalazi selo Trebinje!?

Ostaci Mistovića u Albaniji slave i danas Veliku Gospojinu (kao i iseljenici u SAD i Kanadi, kao i ostali na području Balkana-Huma).

U svakom slučaju svi ovi dokumenti i saznanja nam govore o tadašnjoj kompaktnosti srpskoga naroda. Nama i budućim generacijama predstoji i dalje duboko kopanje po pitanju ovih tema. Na žalost, u potonjih 200 godina ovdje je istorija ispolitizovana i krivotvorena, ali kao što kaže poslovica "Zaklela se zemlja raju da se tajne sve odaju".




Iskra/V. Mistrović
| 12. 10. 2019.
informer. rs