Vojislav J. Ilic
Pesnistvo u doba realizma
Jedini pravi pesnik epohe realizma bio je Vojislav Ilić (1862—1894). On je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar: odlučan raskid s epigonskim romantizmom. U nekim pesmama bi je glasnik naprednih težnji svog vremena, oštar kritičar političkih i društvenih izopačenosti. Pa ipak, njegova poezija, u celini gledana, suprotna je duhu tendenciozne, angažovane literature za kakvu se Marković zalagao. Iako ga s realistima povezuju neka značajna zajednička obeležja, kao što su sklonost ka deskripciji i objektivnosti, Ilić je svojim estetizmom i formalizmom otvorio put poeziji kojoj su suprotni kako briga realista za običnu stvarnost tako i zahtevi ideologa za njeno uključivanje u društvene i političke borbe vremena, poeziji u kojoj je najvažnija briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.
Po rođenju Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, čiji je dom bio stecište književnog Beograda, okružen braćom, koji su takođe bili aktivni u literaturi (Milutin, Dragutin, Žarko), Vojislav je kao retko koji srpski književnik svog veka odrastao u atmosferi koja je bila izrazito književna. Ta okolnost imala je mnogo većeg značaja za njegovo pesničko formiranje od njegova školovanja, koje je, zbog bolešljivosti od koje je patio još od detinjstva, bilo neredovno i nepotpuno. Umnogome je delio sudbinu drugih savremenih pisaca: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo oskudno, zbog svojih uverenja bivao proganjan od vlasti i umro mlad. Uz oca pesnika bio je od rana upućen na čitanje poezije. Na njega su najviše uticali ruski romantičari Žukovski, Puškin, Ljermontov, naročito Puškin. Preko ruskih i srpskih prevoda upoznao se s pesništvom drugih naroda, posebno s antičkom poezijom i mitologijom, koja je imala velikog odjeka u njegovom delu. Obnovitelj pesničkog interesovanja prema antici, Vojislav nije znao nijedan od dva klasična jezika, niti bilo koji strani jezik, izuzev ruskog. Iako je pevao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojim treba dodati velik broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. U njegovu delu mogu se izdvojiti sledeći tematsko-stilski krugovi: deskriptivne pesme, pesme na motive prošlog i dalekog, elegične i ispovedne pesme i pesme kolektivne inspiracije.
Deskriptivne pesme čine najpoznatiji i najpopularniji deo Ilićevog pesništva. Na njih se obično misli kad se o Vojislavu govori kao o realističkom pesniku. U nekoliko svojih pesama on je dao izvanredne slike seoskih pejzaža, života na selu, raznih godišnjih doba i delova dana (Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U njima je najizrazitija ona crta koja ga najviše odvaja od romantičara i približava realistima: objektivnost. Pesnik kao da se povlači iz pesme, njegovo ja se gubi, pesnički govor prelazi u treće lice, u njemu se oseća epska mirnoća i usporenost. Emocije nisu direktno iskazane, one zrače iz slika ili, tačnije, pejzaži su izgrađeni po modelu određenih emocionalnih stanja i raspoloženja. Pesnikova duševna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaža. Nju još više odaju karakteristični ilićevski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mračan i sl.
Nasuprot poeziji realističnih pejzaža stoje one Ilićeve pesme u kojima su obrađene teme iz prošlosti raznih naroda. Više nego i jedan drugi naš pesnik imao je osećanja za čari onog što je udaljeno u vremenu i prostoru, za razvaline koje govore o minulim vremenima, za drevne legende dalekih ili iščezlih naroda. "Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi / diže se prošlosti duh", kaže on u pesmi Duh prošlosti, a u pesmi Himna vekova daje viziju prošlih vremena kao nekog tajanstvenog sprovoda koji se kreće "u nemom svečanom hodu" dok "beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu / himnu vekova tavnih". Kod njega nalazimo motive i legende sa svih strana sveta, iz svih vremena: indijske, arapske, persijske, kavkaske, germanske, španske, portugalske, italijanske, slovenske, srpske. Posebnu skupinu čine pesme s temama iz klasične starine, iz grčke i rimske istorije i mitologije (Nioba, Katonova smrt, Tibulo, Ovidije, Korintska hetera i dr.), pesme koje, uprkos mnoštvu materijalnih pogrešaka i nepreciznosti, pokazuju istinsko osećanje za lepotu i veličinu antičkog sveta. One su donele čitavu malu obnovu klasicizma u srpskoj književnosti, s njima se u našoj poeziji ponovo odomaćuju klasična imena, teme i simboli te klasicistički estetski ideali.
Ilićevi pejzaži kao i njegove pesme o drevnim vremenima podjednako su prožete tihom setom, melanholijom. Po osnovnom osećanju sveta Ilić je prevashodno elegičar. To osećanje, prisutno kako u deskriptivnim tako i u istorijskim pesmama, dobilo je najneposredniji izraz u njegovoj intimnoj lirici, u elegijama (pet pesama nosi naslov Elegija uz njih je Elegija na razvalama kule Severove, najbolja njegova pesma tog žanra), u ispovednim pesmama i pesničkim poslanicama (Ispovesti, Poslanica prijatelju, Gospođici N i dr.). U njima pesnik smireno i nenametljivo iznosi svoja gorka iskustva, melanholična raspoloženja, slutnje smrti. Pesnikovo ja ovde ponovo izbija u prvi plan, postaje glavni nosilac pesničke poruke.
Pesnik fine sete, nostalgičnih raspoloženja, melanholičnih pejzaža i napuštenih drevnih razvalina, Ilić nije bio neosetljiv za nevolje i težnje naroda niti zatvoren za ideale vremena u kojem je živeo. U nizu pesama on je nastavljač borbene, slobodarske tradicije srpske poezije, posebno Zmajeve i Jakšićeve. Dok je u rodoljubivoj poeziji ostao uglavnom u tradicionalnim tematskim okvirima i zabludama (Na Vardaru, Rodoljubu, Kosovskim sokolovima, Muratovo tulbe i dr.), dotle je u najboljim satiričnim pesmama (Maskenbal na Rudniku, Rudnikova ispovest, U lov, Građanska vrlina i dr.), nadahnut "mržnjom na tirane", dao snažan umetnički izraz slobodoljubivim, demokratskim težnjama svoje generacije i njenom otporu obrenovićevskom apsolutizmu i stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima epohe realizma.
Odlučno raskinuvši s romantičarskom poezijom, s njenim verbalizmom i retorikom, s njenom preteranom emocionalnošću, s nebrigom koju su romantičari ispoljavali prema formi, Ilić je više od svega radio na usavršavanju forme, na bogaćenju pesničkog izraza, na obnovi srpskog stiha. On je artist u poeziji, "umetnik-pesnik", kako ga je nazvao Lj. Nedić. Najveću pažnju poklanjao je građenju stiha, nastojeći da izbegne sve nemarnosti i aljkavosti karakteristične za stih romantičara. Njegovi dugi šesnaesterci, najosobenija vrsta njegova stiha, teku mirno i sporo kao neka široka reka i tim svojim ritmom podudaraju se s uzdržanim, objektivnim karakterom njegove poezije. Iako nije bio naročito obrazovan pesnik, on je svojim pevanjem otvorio puteve srpskoj poeziji prema Evropi. Kad je mladi Dučić otišao u Ženevu i Pariz, došao je do otkrića koje ga je iznenadilo — da Ilićeva poezija nije bila neki balkanski anahronizam, da je ona najbliža poeziji koja je donedavno bila moderna po svim značajnijim evropskim centrima, poeziji francuskih parnasovaca, "za koje možda nije nikad ni znao". Kao takva ona označava početak nove epohe u istoriji srpskog pesništva. Slično Mušickom u 20-tim i 30-tim godinama ili Branku u 50-tim i 60-tim Vojislav je u 80-tim i 90-tim godinama bio glavni pesnički učitelj, tvorac nove pesničke škole. Vojislavljev način pevanja, vojislavizam, kako se ponekad naziva, bio je pesnički manir, škola, koja ne samo što je dala velik broj epigona već su kroz nju prošli najistaknutiji pesnici s kraja 19. i početka 20. veka: Milorad Mitrović, Mileta Jakšić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić i dr.
Ilićevim uticajem naročito su obeležena dva pesnika koji stoje na prelazu između Vojislava i pesništva srpske moderne, Milorad Mitrović (1867—1907) i Mileta Jakšić (1869—1935).—
Odgovor Sa Citatom
PRIJATELJI SAJTA: 
