Knjizevnost

[Dj.Vesna]

Elegija



Hladna je jesen; i sumorno veče
nad pustim poljem razastire mrak;
a studen vetar sa uvelim lisćem
talasa seče magloviti zrak.

I nigde zraka od života nema,
proletnji davno izumro je klas;
kišica sipi... A iz sela malog
večernjeg zvona razleže se glas...

I strahom srce u čas se pritaji
gledajuć mutno na jesenji dan -
ah, šta su snovi i beskrajne želje,
kad život pada kao tih san!...

(1880)

[Dj.Vesna]

Na Drini



Kroz tučna polja i pitome ravni,
srditim tokom, u nedogled tavni,
ti širiš tvoja šuštajuća krila,
o Drino, vodo mila!

Obale tvoje šarenilo krasi,
ko ljupki venac nevestinske vlasi,
al' tvoj se talas ravnodušno kreće,
ostavlja rosno cveće.

Talasi mili! Ravnodušno tako
ostavljah i ja sve što ljubljah jako,
i gonim - jurim - a gde li ću stati,
- sudba će, možda, znati!

(1882)

[Dj.Vesna]

U noći



U noći
Na mutnom nebu oblaci se sleću,
studen vetar duše kroz maglu i mrak;
a ponoćne seni lagano se kreću,
da nečistim dahom obesvete zrak. -
O, počivaj, srce, spokojno i blago,
žeđ pravednih želja u nedrima kri',
jer sve što je tebi i milo i drago,
u dubokom sanku počiva i spi.

Na poprištu gordom praotačkih snova
hladna samrt kosi lepotu i kras,
a jekne li uzvik i kroz polja ova,
tužnog roba to je umirući glas!
Ah, al' nije truba što grobove budi,
koja krvcu pali, da plamti i vri,
jer bog večne pravde, vekova i ljudi,
u dubokom sanku počiva i spi.

Samo bleda zvezda uzdanja i nade
svod nebeski krasi i rasipa zrak,
kao čisti anđo što se u noć krade,
da razgoni tamu i razbije mrak. -
A nebo je mirno i milosti nema,
da slobodnoj zemlji zapevamo mi,
jer okovan titan, što užase sprema,
u dubokom sanku počiva i spi!

Šta? Zar cvetan venac što joj čelo krasi,
sipajući miris zanošljivi svoj
na njezine mile devičanske vlasi,
da mirisom plaća podvodnike njoj?
Nevestica tužna! Mutni teku dani,
i sumorni s njima tužićemo mi,
dok obmanut titan, što slobodu brani,
u dubokom sanku počiva i spi.

(1882)

[Dj.Vesna]

San



Hladna jesen magle svija
poljem zelenim,
sunce trepti, sunce sija
zrakom ledenim.

Na ognjištu plamen liže
kamen studeni,
i u kutu slike niže
mrtve jeseni.

Hladnom kišom ovlažene
ćute ravnice -
i ja sklopih umorene
svoje zenice.

Snevao sam premaleće,
snove šarene,
bistar potok, šarno cveće,
ruže rumene.

Suri orli uzletaju
gorskom visinom,
a potoci belaskaju
cvetnom dolinom.

Svet izumro. Nikog nema,
da me pozdravi,
ko da celi život drema,
život ubavi!

Sanjalački gora bruji,
a po stranama
narandža se stidno ruji
među granama.

Ja zapitah ukraj mene
potok, ružice:
"Gde su ljudi? Gde su žene?
Kamo dečice?"

A ružice ćeretaju
s blagim lahorom,
i potoci žuberkaju
tajnim žuborom:

"Mesto ljudi, što ih zmija
od nas odrodi,
lepši svet će da zasija,
bolji narodi."

Moju dušu tuga uze
s takve novosti,
ali moje behu suze,
suze radosti.

A kada je, pun miline,
sanak minuo,
bled, maglovit, sa visine
dan je sinuo.

I okisli vrapci mali,
puni žagora,
glasno su se cerekali
pored prozora.

(1883)

[Dj.Vesna]

Jedna noć



Na trošnoj klupi, blizu starog zida,
gde burjan raste, i predeo pust
pred mutnim okom gubi se iz vida,
sanjivi bršljan nikao je gust.

Bilo je veče. Po nebeskom visu
kandila bleda sipala su zrak,
i budni popac pevao je blizu,
kroz tiho veče i duboki mrak.

O, bajne noći! - mislio sam tada,
i opet meni beše pusto sve -
ko mladom orlu, kad ga želja svlada,
što napred hoće - ali ne zna gde.

I laki šušanj iz misli me trže;
to beše anđo nespokojstva mog,
i noć se uzvi, i koprenu vrže
na bledo čelo pratioca svog...

A sanjiv bršljan iz trave se diže -
ja strasno grlih njezin mili stas,
a on joj blago do kosice stiže,
i vencem uvi raspletenu vlas.

(1883)

[Dj.Vesna]

Prvi sneg



U osvitku zore, kroz sumračak tavni,
pokrivene snegom počivaju ravni.

A studeni lahor kroz doline mirne
preko pustih polja kadikada pirne -

i s vihorom lakim seoca se hvata,
pa zasiplje snegom i strehe i vrata.

A u selu jošte u prozorje milo
noć, vedra i hladna, ne podiže krilo.

Iz daljine samo lisica se krade,
pa kokoši vreba i piliće mlade -

i od njenih šapa i tuna i tamo
u prvome snegu trag se vidi samo...

(1884)

[Dj.Vesna]

Poslednji gost



Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema,
osim krčmara starog, što zguren, kraj toplog plama,
pretura debelu knjigu. Napolju mrtvilo vlada,
i sitna kišica sipi i gusta caruje tama.

Utom se kucanje začu. U krčmu uiđe naglo
čudnovat nekakav gost; usne mu grozno se smeše;
iz praznih supljina očnih studena pustoš se širi,
u ruci držaše kosu. To samrt ledena beše.

Krčmar je dremao mirno, držeći debelu knjigu,
kad samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime,
pa onda uzede pero s krčmarskog prljavog stola,
i svojom mrtvačkom rukom zapisa sopstveno ime -

I zatim u budžak ode. Iz tanke polutame
strašno se kezila otud... Vetar je sa vlažnom rukom
tresao prozore mutne i teška hrastova vrata,
zviždeći kroz praznu krčmu sumornim i strašnim zvukom.

(1885)

[Dj.Vesna]

Sumoran dan



Kiša sipi... U daljini
povila se magla gusta;
dan prolazi u tišini,
gora nema, polja pusta.
U mrtvilu sve počiva,
nigde nema stvora živa.

Svuda pustoš i dosada
caruje i vlada,
niti srce štogod želi,
nit se čemu nada.
Rasejano pogled bludi,

tromo idu časi,
iz daljine zvono gudi,
razležu se glasi -
odjekuju nadaleko...
Mora da je umro neko.

(1886)

[Dj.Vesna]

T*



Pod nama lisje šuštalo je žuto,
kraj mene, dušo, stajala si ti;
mirna si bila, - ah, i ja sam ćuto,
obojim nama tužni behu sni.

Tavno bledilo po čeocu tvome,
ko priznak smrti, širilo se svud,
valovi tuge u trenutku tome
burno su moju talasali grud.

To beše predznak da će skoro doći
rastanka našeg neželjeni čas,
ko dim, ko magla da će radost proći,
i nebo da će rastaviti nas...

Udar sudbine obišo me nije,
iz groba zaman dozivljem te ja;
jesenji vetar u lice me bije,
priroda ćuti oko mene sva -

ćuti, i život goni svojim redom,
ne vidi tugu, ne razume jad,
ni vrele suze po licu mi bledom,
ni smrću tvojom oboren mi nad.

(1885)

* Tijani, ženi svojoj, kćeri pesnika Ðure Jakšića.

[Dj.Vesna]

Maskenbal na Rudniku



Maskenbal na Rudniku
I kod nas ovamo maskenbal se gradi,
pozvati su stari, pozvati su mladi -
i odbor je sklopljen. I već ovih dana
pozvaćemo goste i sa drugih strana.
Predsednik odbora o svemu se stara,
jer je on određen da predstavlja cara:
imaće na grud'ma orden zlatnog runa,
ali mu na glavi neće biti kruna -
nego, mesto krune, čakov ili kapa;
odbornici biće gomila satrapa.
Kraj njegovih nogu skupiće se zveri:
medvedi, majmuni, mačke i panteri.
Gospođice lepe i gospođe mlade
predstavljaće gole nimfe i najade.
Ta i sam će Rudnik, kad ga smej probudi,
od silnoga smeja da razvali grudi.
Za veselje takvo i za ljubav njinu,
sam načelnik pristo da predstavlja svinju.
Jedna lepa gospa, ali dosta stara,
nabavila ruvo od jednog žandara.
Car je na to pažnju obratio mnogo
svaki svoga "faha" da se drži strogo:
tako smo pozvali i jednog seljaka
da predstavlja sobom hromoga prosjaka.
Nego tu se društvo zabrinulo celo:
da li seljak ima prosjačko odelo?
Jedna mudra glava reši zbrku celu:
ta nek dođe seljak u svome odelu.

* * *
Eto to je program, neka svako vidi;
pišite nam, Srbi, kako vam se svidi?

Crni domino

(1887)