Knjizevnost
Vojislav J. Ilic
Vojislav Ilić je rođen u Beogradu 1860. godine u književničkoj porodici. Njegov otac Jovan Ilić bio je poznati pesnik i političar opozicionar. Kuća Jovana Ilića bila je najpoznatija i najuglednija kuća u Beogradu druge polovine 19. veka, sastajalište i debatni klub o književnim i političkim pitanjima. Okupljala je pisce različitih umetničkih i političkih opredeljenja, ali i veliki broj javnih i političkih radnika. Tu su se sretali Zmaj, Jakšić, Kostić, Kaćanski, Glišić, Lazarević, Veselinović, Matavulj, Sremac, Nušić, Ranković, Domanović, Mitrović, Matoš, Skerlić i mnogi drugi. "Na pragu te kuće — pisao je Branislav Nušić — susretala se stara romantična književnost koja je već izumirala, i nova, realistična, koja se umesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina." U ovoj kući je Branislav Nušić prvi put, u rukopisu, čitao svoju prvu napisanu komediju Narodni poslanik.
Svoja politička shvatanja Ilić je formirao u očevoj kući: bio je vrlo aktivan u javnom životu i političkim manifestacijama. Držao je žestoke govore na omladinskim političkim skupovima. Objavljivao političke tekstove u opozicionim listovima, svojim satiričnim pesmama ismevao je stanje u društvu, tiraniju vlasti i apsolutizam dinastije. Bunt njegovih pesama bio je snažniji nego tada poznatih pesnika satiričara Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja, ali nisu dostigle značajniji umetnički nivo. Zbog svojih političkih aktivnosti stalno je bio na udaru vlasti: proganjan, optuživan, izvođen na sud, morao je da beži iz zemlje.
Pošto je još od detinjstva bio slabog zdravlja, Vojislav Ilić nije uspeo da završi gimnaziju. Vanredno je pohađao predavanja na Velikoj školi koliko da stekne obrazovanje koje nije moglo da bude verifikovano zbog nezavršene gimnazije. Nedostatak školskog obrazovanja Ilić je nadoknadio čitanjem i učenjem u bogatoj očevoj biblioteci i praćenjem razgovora za vreme sedeljki u domu Ilića. Čitao je rimske, ruske, nemačke, engleske i američke pesnike. Bavio se prevođenjem poezije. Rano je počeo da piše i sa šesnaest godina objavljuje baladu Lepid. U dvadeset i prvoj godini, 1881.godine, u časopisu OtadžbinaRibar. Sarađuje u brojnim listovima i častopisima postavši najplodniji pesnik svoga vremena. Za života je objavio tri knjige pesama — 1887, 1889, 1892. Umro je od tuberkuloze 1894. godine u Beogradu.
Pesničko delo Vojislava Ilića ne može se podvesti ni pod jednu školu. Njegovo petnaestogodišnje pevanje predstavlja neku vrstu sinteze stvaralačke poetike 19. veka. Prema primenjenom pesničkom postupku Ilićevo pesništvo se
deli na:
— objavljuje svoje najobimnije pesničko delo, spev klasicističko pesništvo inspirisano grčkom i slovenskom mitologijom, ali i mitologijom mnogih drugih evropskih i istočnih naroda (Bahus i Kupidion, Danaja);
— romantičarsko pesništvo sa motivima iz prošlosti i istočnjačkim motivima; tu je izražena žalost što život brzo prolazi, dominantan je elegični ton, izbija melanholično osećanje (Ljeljo, Pećina na Rudniku);
— realističko pesništvo koje se prilično neuspešno ostvarilo u satirično-socijalnim pesmama, ali je zato visoke umetničke domete dostiglo u deskreptivnim pesmama (Sivo, sumorno nebo, Grm);
— parnasovsko pesništvo ostvareno je uglavnom na antičkim motivima i obeležilo je Ilića kao pesnika evropske kulture (Tibulo, Himna vekova);
— simbolističko pesništvo u stvari je naslućivanje simbolizma; ostvareno je u samo jednoj, 1892.godini; otkrilo je pesničko vizionarstvo Vojislava Ilića; sigurno je, da nije umro tako mlad, da bi bio pesnik u duhu i rangu pesnika evropske moderne (Kleon i njegov učenik, Zapušteni istočnik).
Pesništvo Vojislava Ilića je raznovrsno i sa žanrovskog aspekta: ogledao se u satiričnoj i rodoljubivoj poeziji, ljubavnoj poeziji i romansama, elegijama i opisnim pesmama.
Satirična poezija (Maskenbal na Rudniku, U lov, Već se kupe, Građanske vrline, Orgije, Prijatelju, Jedan monolog mladog Slepčevića, Realists) pokazuje Ilićev aktivan odnos prema društvenoj stvarnosti, njegov slobodarski i kritički odnos prema režimu Obrenovića. Ove pesme nemaju veću umetničku vrednost, nisu dostigle nivo Zmajeve i Jakšićeve satire, ali ostaju kao svedočanstva jednog vremena i pesnikove beskompromisne borbe za društvenu pravdu.
Rodoljubiva poezija (Na Vardaru, Rodoljub, Na grobu vojvode Dojčila u Solunu) po umetničkoj vrednosti stoji ispod satirične poezije ovoga pesnika.
Ljubavna lirika niti je brojna niti je mnogo rečita. Najveće vrednosti dostiže ona koja se pretapa u elegiju (Ispovest, Gospođici N.).
Romanse su posledica pesnikovog bekstva iz stvarnosti, utočište za zaborav na nevolje političke i intimne prirode (Ljubavna trka, Ljubavna priča o donu Nunecu i dona Klari).
Elegije su osenčene melanholijom i rezignacijom kao posledicom nezadovoljstva društvenom stvarnošću i porodičnih nesreća (Elegija, Sumorni dan, Poslanica prijatelju, Elegija na razvalinama kule Severove, Ispovest).
Opisne pesme ispunjene su jesenjim i zimskim pejzažima (Veče, Zimsko jutro, Zimska idila, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U elegijama i opisnim pesmama Vojislav Ilić je ostvario najviše umetničke domete.
Pesničko stvaranje i stvaralaštvo uopšte česta je tema Ilićevog pevanja: Mojoj muzi, Pesnik, Dva pesnika, Pesniku, Realista, Jedan monolog mladog Slepčevića. U dvema poslednjim pesmama izražen je Ilićev odnos prema romantizmu i realizmu. U pesmi Jedan monolog mladog Slepčevića zauzima kritički stav prema nekim osobinama i postupcima romantizma: protiv bombastičnih fraza i lažne patetike, a za više života u poeziji. U pesmi Realista on je protiv primitivizma realističke proze ("ledena suva proza"), a za više poezije u životu. Stvaralačka problematika prisutna je u pesmama sa skulpturalnom tematikom: Nioba, Tibulo, Mramorni ubica, Prva naredba.
Izvor;
riznicasrpska
Odgovor Sa Citatom
PRIJATELJI SAJTA: 
