Najlepse Ljubavne Pesme

[Dj.Vesna]

Веруј ми када ти причам о себи,
са тобом сам срећу нашао своју,
зато једино и размишљам о теби,
док љубим снежну белу руку твоју.

Замишљам често док улицом ходам,
нас двоје, како се шетамо градом,
деца се смеју, а пролазници многи,
љубоморно, испод ока нас гледају крадом.

Сваким је даном љубав све јача,
за здравље и срећу Богу се молим,
За радост невиног дечијег плача,
да те пољубим, како да одолим.

Нека траје овај осећај у нама,
нека ватре горе и кад није зима,
само никако да пронађем реч,
да ти кажем колико у мени те има.

[Dj.Vesna]

Одшетала си журно из мог малог света,
једна ноћ са тобом, једна зора бела,
један сусрет случајан, усред врелог лета,
судбина к'о судбина, растанак је хтела.

Желео сам толико тога да ти кажем,
да останеш још мало, макар један дан,
и да ти на ухо слатке мале лажи лажем,
и да ноћу крадом ти ушетам у сан.

На тренутак само помислих да си моја,
да трајаће та бајка што је живот пише,
није иста судбина, ни моја, ни твоја,
али знам да те од њега ја волим више.

Нисмо сами били у овој летњој причи,
тебе чека неко, мене неко чека,
можда неко друго на ово ће да личи,
можда нека прича за сада још далека.

[Dj.Vesna]

Јесења киша се сливала низ моје лице,
тражио сам погледом да је угледам саму,
пролазила је другом страном улице,
угледах је лепу, грациозну, даму.

Прошла је само и махнула неком,
шарени кишобран цветног дезена,
није ни погледала ка мени далеком,
та дивна, лепа, очаравајућа жена.

И кад је нестала иза угла са њиме,
гледао сам за њом још дуго, дуго,
био сам се начисто помирио са свиме,
Божанствена жено, моја вечита туго.

Увек кад устанем мислима лутам,
пре но што заспим од себе се кријем,
као напуштен једрењак морем плутам,
изгубљене битке вечито бијем.

[Dj.Vesna]

Пробудила си у мени давно одсањане снове,
дигла ме из безнађа у које сам потунуо,
отворила очима неке видике сасвим нове,
продрмала дух, којим већ сам био клонуо.

Па како да те не волим, како да те не љубим,
кад моје си сивило претворила у боје,
како ја због тебе памет да не губим,
кад си моја срећа, душа и срце моје.

Подигла ме с' дна на које сам се спустио,
на мом лицу оцртала радоснице боре,
твоју сам искреност у своје срце пустио,
испунила си мој живот, све моје поре.

Па како да те не волим, како да те не сањам,
како да се не сетим твојих шапутања,
твојој се вери у мене, понизно ја клањам,
да ме опет вратиш са путева лутања.

Поклањам ти себе и све своје снове,
заслужујеш љубав и ја ти је дајем,
за неке дане будуће, неке ноћи нове,
заувек са тобом, веран ти остајем.

[Dj.Vesna]

Kojoj dugujem što radošću sam ispunjen
I što se moji osjećaji bude kad budimo se mi
I što istog trena počinak dolazi kad vreme je sna,
Skladno disanje

Ljubavnika kojih tela mirišu jedno drugom
Koji misle iste misli bez potrebe da se zbori
I tepaju iste reči bez potrebe da se neki smisao rodi.

Neće od zlovoljnog vetra se zalediti
Nit' od sumornog tropskog sunca uvenuti
Cveće u cvetnjaku koji je naš i samo naš

Al' posveta je ova da je drugi čita:
I bliske su ovo reči u javnost tebi upućene.

[Dj.Vesna]

Ništa mi dala nisi i zbog tebe ruže
Mog života gube listove beznada,
Jer vidiš iste stvari koje gledam,
Zemlju, i nebo što se nad nama rada,

Jer mreža tvojih nerava i vena
Sto održava tebe i lepotu tvoju
Sigurno zadrhti od poljupca cistog,
Suncevog što pada i na usnu moju.

Ženo, ništa mi dala nisi, pa ipak
Kroz tvoje bice osecam zemaljske stvari;
Radostan sam što mogu da gledam zemlju
Gde srce tvoje odmara i tuku mu damari.

Zalud mi moja osecanja brane
- cvetovi nežni što se vetru smeše-
Jer naslucujem pticu u letu
što cežnju tvoju plavetnilom posu.

Pa ipak, ništa mi nisi dala,
Tvoja mladost ne cveta za mene,
S osmeha tvog bakarnog vodopada
Nece se napojiti moja žedna stada.

Nafora koju ne okusiše tvoje usne,
Poklonik ljubljenog koji ce te zvati
Izaci cu na put s ljubavlju mojom u ruci
Kao sa cašom meda za onog koga ceš zavoleti.

Vec vidiš, noc zvezdana, pesma i pehar
Iz kojeg ispijaš vodu koju pijem,
Živim u tvom životu i ti u mome živiš,
Ništa mi nisi dala a, ipak, sve ti dugujem....

[Dj.Vesna]

Drhtim...
Drhtim kad ugledam žar u očima tvojih
što k'o iskra sja,
što k'o oganj gori...

Drhtim kada prodeš pokraj mene i mirišeš k'o ruža
i smiješ se k'o sunce,
što nam život pruža...

Drhtim kad sretnem pogled tvoj, što nježno razdire dušu
i nikad nije moj...

Sreo sam te mnogo puta...
Znaš... i nikad ti nisam rek'o...
(mislio sam da si ljuta)
da te volim... da te grlim i ljubim...
Oh, oprosti molim.

Ljubav... tajna koju vječno krijem.
Oprosti što kažem sada kad odlazim zauvjek...
I sa tajnom mrijem...

Kad ideš - idi.
Idi... i svima kaži
da prava ljubav
ne leži u lažima...

Drhtim kad ugledam žar u očima tvojih
što k'o iskra sja,
što k'o oganj gori...

Drhtim...
Drhtim kada prođeš pokraj mene
i mirišeš k'o ruža
i smiješ se k'o sunce, što nam život pruža...

Drhtim kad sretnem pogled tvoj,
što nježno razdire dušu
i nikad nije moj...

[Dj.Vesna]

Volim te

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla kruha
Zbog snijega sto se topi i prvih cvjetova
Zbog žednih životinja kojih se čovjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim

Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti sto sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja

Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoč svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca sto ga ne zadrzavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce sto mi na glavu sjeda
Kad sam siguran u sebe sama.

[Dj.Vesna]

MARIJI

Ti si učinila
da trkač na sunčanoj stazi
preskoči zgužvanu zmiju
da bi te uhvatio oko pasa
i otvorio kutiju nadutih pupoljaka

Ti si učinila
da se nepripremljena ukrštanja
dobroćudno uzmu za ruke
i dovrše svoje razgovore
među našim senkama

Ti si učinila
da se na živahnim zatiljcima
pojave tražene latice
i uznemiri se more na ravnim obalama
zbog sjajnih ptica koje dolaze

Odenula si me svojom kosom
i dok oblaci tonu kroz plava stakla
mi ulazimo u prastaro drvo
jedino koje je toplo
Ti si to učinila

[Dj.Vesna]

Na rastanku pobednika nema,
svaki covek bar ponekad gubi,
svako srce bar jednom zaboli,
gubi onaj ko iskreno ljubi.

Na rastanku pobednika nema,
i zbog tuge svaka dusa vene,
prodje mladost i slike izblede,
al' ostaju uvek uspomene.

Na rastanku pobednika nema,
samo case,prazne,ispijene,
i secanje na veliku ljubav,
na prelepe dane izgubljene.