Srpsko stradanje kroz vekove

[Dj.Vesna]

Srbi i Kosovski zavet u Novom veku



1. Ove godine navršava se 100 godina od rođenja i 5 godina od upokojenja Žarka Vidovića. Prijatelji prof. dr Žarka Vidovića i Srpski naučni centar tim povodom izdali su knjigu pod nazivom Srbi i Kosovski zavet u Novom veku. O kakvoj se knjizi radi?

Iza Žarka Vidovića ostalo je više desetina hiljada stranica neobjavljenih rukopisa. Među njima je i 2745 stranica rukopisa studije Njegoš i Kosovski zavet u Novom veku. Njegov rad na ovoj studiji trajao je od 1977-1982. godine. Iz ove studije izdvojili smo delove (naslov Srbi i Kosovski zavet u Novom veku je naš) za koje mislimo da će biti na duhovnu korist, pre svega i svih, mladim Srbima.

Ovom knjigom najavljujemo i skorašnji izlazak iz štampe celokupne studije u pet tomova.

U ovoj knjizi mi nailazimo na širok spektar asocijacija i inspiraciju koju može da dâ samo jedan takav erudita kao što je Žarko Vidović. Tu možete naći razmišljanja o Njegošu kao tragičnom junaku Kosovske misli, razmišljanja o umetnosti, razmišljanja o naciji i transcendenciji. Jako je bitno uvideti ona suptilna razlikovanja između epske svesti koja nije sposobna da se nosi sa Zlom u odnosu na prefinjena razmišljanja o tragedijskoj svesti Njegoša. Takođe, možete naići na uticaj triju različitih evropskih kultura na kulturu Srba u Novom veku.

U ovoj knjizi ćete naići na originalna i argumentovana razmišljanja o ruskom apsolutizmu i njegovu nekritičku recepciju baroka posle reformi Petra Velikog. Dalje, u knjizi ćemo videti ulogu Vojne krajine i Pećke patrijaršije, dve odlučujuće ustanove srpskog naroda posle gubitka državnosti. Žarko Vidović će nam objasniti šta je to tragedija i sloboda. Naći ćete, za razliku od naših površnih mislilaca o Njegošu, liturgijsko-zavetni karakter Njegoševe poeme Luča Mikrokozma, dramatiku Gorskog vijenca i Lažnog cara Šćepana Malog, strahove i zebnje usamljenog srpskog naroda, zatim povesnu kob Seoba i gubitka srpskog identiteta u tzv. Novoj Serviji na tlu carske Rusije, konkretno Ukrajine.

2. Šta je zapravo Kosovski zavet?

Kosovski zavet je briga Crkve za narod koji je ostao bez države. Nastao je na Kosovu polju 28. juna 1389. stradanjem Kneza Lazara kada je i počelo nestajanje države koju je stvorio veliki župan Stefan Nemanja. Zavet je prepoznat i negovan Crkvom kao zavet Svetog Cara Lazara, a uobličen Pećkom patrijaršijom u periodu 1557–1766. godine.

A sam zavet, među nama Srbima, nastao je pozivom monaha, Svetog Save, na sabor, i odzivom naroda na sabranje oko crkve na Spasovdan u manastiru Žiča 1221. kao pravoslavni kulturni obrazac kojim je stvorena nacija kao autokefalna Crkva.


Pravoslavni zavet je postao Svetosavski, a Sveti Sava otac nacije koja nije stvarana državom i politikom („Zemaljskim carstvom“), već je liturgijska tvorevina ograničena na parohije i eparhije.

Čuvari nacije su manastiri, monasi i monahinje sa igumanima na čelu. To je prostor Nebeskog carstva u kome vlada sveštena poezija, umetnost i moral nastao davanjem reči u crkvi pred Bogom.

Zavet je sadržinska osnova i smisao istorijske svesti Srba.

Razumevanje zaveta je povezano sa liturgijskim životom i tragedijskim iskustvom shvaćenim mediteranskom kulturom i njenom najvišom vrednošću – osećanjem slobode i dostojanstva Ličnosti čoveka kao individiue.

3. U današnjem ključu okretanje ka Nebeskom carstvu pa čak i samo njegovo pominjanje deluju zanesenjački i nekorisno za ovozemaljski život. Kako nam osvešćivanje datog nam zaveta omogućava da i ovde na zemlji živimo živote dostojne ljudi?

Nebesko carstvo, pre svega, nije neka nerealna utopija. Nije to Grad Sunca Tomaza Kampanele. Nebesko carstvo je ovde na Zemlji, gde su dvoje ili troje okupljeni u ime Hristovo. Liturgija i liturgijski život jesu anticipacija Nebeskog carstva. I u samom Simvolu vere se kaže: „Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka, amin“.

Nebesko carstvo nije idejna iluzija, već borba za hrišćanski moral i čestitost ovde na Zemlji. Zato smo i odgovorni da čuvamo društvo i da pazimo na ekološku čistotu Zemlje, jer mi nismo milenaristi i manihejci da stvaramo fantazije o nekom drugom svetu. Upravo to što ste rekli, hrišćanski je i Bogu milo da na Zemlji živimo živote dostojne ljudi. Svest o značaju ljudske ličnosti nigde nije tako izražena kao u hrišćanstvu. I moderni hrišćanski egzistencijalisti danas se bore za osvešćenje čoveka da je ličnost. Čitajmo samo stranice Albera Kamija, Eduarda Munijea, Melroa Pontija. Oni direktno svojim personalizmom silaze sa stranica svetootačke misli izražene na Sedam vaseljenskih sabora.

Kada je učenik Svetog Ave Justina, poznati kompozitor Enriko Josif, pun ljubavi rekao: „Srbi su Nebeski narod“, mislio je na hrišćanske vrednosti koje je Gospod Isus Hristos u Besedi na Gori razvio u svojih devet blaženstava. Nema boljeg recepta za preporod čovečanstva, a pre svega srpskog naroda.

4. Koje je mesto Njegoša, kao pesnika, vladike i poglavara u Kosovskom zavetu?

Njegoš je živeo Kosovskim zavetom i njime je merio sve muke srpske, sve rane je zaceljivao melemom Kosovskog zaveta. Svu nadu i dostojanstvo srpskog naciona gradio je na Kosovskom zavetu. Njegoš je u njemu video ključ srpske povesti. Istorija je kontinuitet zajednice, tj. održanja zajednice u njenom kontinuitetu, uprkos smrti koja onemogućava kontinuitet. Kontinuitet istorije je, dakle, duhovni identitet. Njegoš nam je najbolje objasnio šta se na krilima Luče može saznati o našem Kosovskom zavetu. Ovaj duhovni identitet je kod Njegoša maštovni, tajni, zavetni, a ne biološki, jer biologija je realnost smrti, a smrt je prekid kontinuiteta. Njegoš nam je pokazao da samo u mašti – kao što Dantea vodi Vergilije kroz Pakao – tako i Luča i mašta u Njegošu nam preko njega govori kako steći i čuvati svoj identitet sa pokoljenjem koje je živelo 1389. godine, ili sa pokoljenjem iz 1689, ili s onim iz 1804–1813, ili iz 1914–1918, ili iz 1941. Njegoš je Kosovskim zavetom čuvao identitet i kontinuitet srpske zajednice. On nam je pokazao da samo Poezija čuva u sebi tajnu zavetnog poistovećenja. Zato je i rekao: „Budalama da je vjerovati, poete su pokoljenje ludo“.


Ne varajmo se, Njegoš je najveći srpski bard, a Bog ga je poslao zajedno sa Žarkom Vidovićem da nas podseti na ovaj zavetni identitet.

5. Kako je na prosvetiteljstvo koje je dolazilo sa Zapada gledao Žarko Vidović i koje su ključne tačke našeg pada koje nas određuju i danas?

Žarko Vidović je bio čovek snažne misli, emocionalne inteligencije, ali i pravi istoričar civilizacije koji je znao da oseti alijenaciju od svega onoga što je zajednica i Crkva. On je odlično znao za krizu metafizike na Zapadu i njeno ključno određenje, a to je ukidanje kategorije Boga u istoriji. Onaj odnos Njegoša prema Dositeju Obradoviću, o kome je Njegoš pisao knezu Milošu, jesu bili ideja vodilja kojom je Žarko sagledavao ono što je prosvetiteljstvo nosilo, a to je kult razuma i kult čula. To i takvo prosvetiteljstvo nije moglo da se suprotstavi stravičnoj nečovečnoj civilizaciji XX stoleća, sa fašizmom, nacizmom i komunizmom. Pokazalo se da je tzv. zdrav razum slab putovođ kroz lavirint istorije kada zatresu demonske i htonske sile istorije. Često je Žarko Vidović navodio Njegoševu misao: „Ja bih Dositeja poštovao da je svoj duševni dar umio obratiti na korist našega naroda. Ali on to nije umio i zato ga prezirem kao čovjeka koji nije vidio u čemu je sadržana sreća narodna i šta narodu može pričiniti nesreću. Prezirem ga kao čovjeka koji je nekome poslužio kao podlo oruđe ismjevanja nad blagočestijem“.

Na prosvetiteljski talas uvođenja velikog broja škola, Njegoš je pozitivno reagovao, ali na metodiku prosvetiteljske edukacije nije: „Škole su vozdignute da se ostre umovi ljudski, a ne da ljudi u njima budalesaju“. Upravo je ovo bilo upereno protiv Dositeja koji je u bogatom duhovnom i intelektualnom predanju naše Crkve video samo neku „zlatnu haljinu iscrtanu nekimi skorpiovidnim figurami“. Dakle, Žarkov odnos je bio kao i Njegošev.


Danas, kada kod jednog Dobrice Ćosića čitamo da treba svoju prosvetu da zasnujemo na Dositeju i na Vuku, zanemarujemo bogato nasleđe Gavrila Stefanovića Venclovića, naših srednjovekovnih književnika, naše bogato himnografsko nasleđe, jednog obrazovanog inoka Isaiju, koji je preveo spise Svetog Dionisija Areopagita, koji su napisani neoplatonističkom terminologijom, tako da je danas nemoguće standardnim književnim jezikom prevesti taj spis.

Žarko Vidović nas je upozoravao na redukciju tog prosvetiteljskog nasleđa, koje suvereno vlada u našoj elitnoj sredini, ukoliko vladajuća poluvekovna ideologija – brozomora – nije ubila svu elitu srpskog naroda.

6. Zašto je svečanost, odnosno Božanska Liturgija i slavljenje života-postojanja na zemlji – onda i kad nam je to postojanje tako teško, kad nam se čini da je sve propalo i da je opšte beznađe – put ka spasenju i vaskrsenju?

Božanska Liturgija brani dostojanstvo vere. Ona je više od estetike obredoljubaca. Još je Homjakov govorio nama Srbima da se veoma varaju oni koji misle da se vera sastoji samo u veroispovedanju, ili u obredima, ili čak u direktnim odnosima čoveka k Bogu, kao u protestantizmu. Ne. Vera prožima celo biće čovekovo i sve njegove odnose prema bližnjem. Ona kao nevidljivim koncima ili žilicama obuhvata i prepleće sva čuvstva, sva ubeđenja, sve težnje čovekove. Ona je kao neki bolji vazduh koji pretvara i promenjuje u čoveku svako zemaljsko poreklo, ili kao neka najsavršenija svetlost koja ozarava sve njegove poglede na druge ljude i na unutrašnje zakone koji ga vezuju s njima. Prema tome, kaže Homjakov: „Vera je viši društveni princip, jer samo društvo nije ništa drugo do vidni oblik naših unutrašnjih odnošaja prema drugim ljudima i naše veze s njima“. Liturgija je par excellence, zajednica, zajednica ljubavi, civilizacija ljubavi, kako bi to voleo da kaže Žarko Vidović. Čovek je sam i nemoćan. Bog i Njegova Sveta Liturgija jesu izlaz iz užasa i slepila bitija. Izlaz iz biološke i ontološke zatvorenosti čoveka jeste samo put ljubavi, a Liturgija je savršena zajednica Božje blagodati koja prosvećuje svakog čoveka koji dolazi na svet.

Intervju vodio: Ivica Kuzmanović

Preuzeto sa: Blagodarje, br. 16 (maj/jun 2021)

[Dj.Vesna]

Nekažnjeni hemijski rat protiv Srbije: ko će konačno osuditi NATO?

„Zajednica vrednosti“ NATO-a i bombardovanje „slovenskih podljudi (neljudi)“

Napokon izbrišite sliku „slovenskog potčoveka (nečoveka)“ iz nemačke svesti!

Autor/ Rudolf Henzel


Tri nedavna članaka u nemačkim novinama razlog su da naučnik i psiholog, koji živi u Beogradu više od godinu dana, konačno odstrani i ukloni ozbiljnu predrasudu prema slovenskim sugrađanima. Dagmar Hen je 12. juna napisala gostujući članak za „RT.DE“ sa naslovom: „Instrumentalisierung der Geschichte – Bibi Jar und der Untermensch im Slawen“ („Instrumentalizacija istorije – Babin Jar i podljudi u Slovena“).

Mislila je na debatu u nemačkom Bundestagu o napadu na Sovjetski Savez (1). Dva dana kasnije, Hartmut Someršuh, urednik zadužen za ekološku emisiju „Ozon“, napisao je senzacionalni članak u „Berliner Cajtungu“ pod naslovom „Nekažnjeni hemijski rat protiv Srbije: Ko će konačno osuditi NATO?“ (2). Na dan 15. juna, usledilo je upozorenje spoljnopolitičkog stručnjaka Saveza 90/Zeleni Džema Ozdemira o „zajednici vrednosti“ NATO-a u „RT.DE“: „Putin se oslanja na ‘eskalaciju’ i ‘terorizam’ (3).

Ova tri novinska članka i neobične izjave nemačke nobelovke Herte Miler, generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga i nemačkog ambasadora u Srbiji Tomasa Šiba o zakonitosti ilegalnog američko-NATO agresorskog rata na Srbiju 1999. godine, učinili su da se autor vrlo dobro zamisli, što ga je podstaklo da zahteva da slika „slovenskog potčoveka-nečoveka“ napokon bude izbrisana i izbačena iz nemačke svesti!

Nekažnjeni hemijski rat protiv Srbije: ko će konačno osuditi NATO?

U uvodnim rečenicama svog članka, Someršuh je u „Berliner Cajtungu“ postavio diskutabilno pitanje: „Da li se proces pomirenja sa ratnim zločinima u Jugoslaviji zaista završio konačnom presudom šefu bosansko-srpske vojske Ratku Mladiću?” Zatim počinje nabrajanje ratnih zločina tog vremena: „Sedamdeset i osam dana NATO je 1999. godine bombardovao srpske bolnice, škole, vodovode i hemijska postrojenja bez mandata UN-a. Ovaj prvi agresivni rat sa nemačkim učešćem od 1945. godine doveo je do ekološke i humane katastrofe. Ali, crkve, udruženja za zaštitu životne sredine i Savez 90/Zeleni i dan-danas ćute o ovim događajima.“ (4)

Ratno raspoloženje podgrejali su zeleni ministar spoljnih poslova Joška Fišer i njegov kolega Rudolf Šarping, piše Someršuh dalje. Namerno obmanjujuće tvrdnje dvojice političara da je hitno potrebna intervencija kako bi se sprečilo „etničko čišćenje“, dalja „proterivanja“ i „humanitarna katastrofa“ opovrgao je u više navrata penzionisani potpukovnik Johen Šolc, bivši savetnik generalnog inspektora
Bundesvera (Savezne vojske) u Ministarstvu odbrane.

Prema Someršuhu, već u leto 1999. godine, britanski general i bivši zapovednik zaštitnih snaga UN-a u Bosni, Majkl Roz, objavio je na TV kanalu „Arte“ film Saše Adameka „Bombe na hemijska postrojenja“: „Cilj je bio zaustaviti i uništiti Miloševićevu vojnu mašineriju. Ali to se završilo neuspehom. Spisak ciljeva je zatim proširen tako da uključuje takozvane civilno-vojne ciljeve, dakle, mostove, puteve, elektro-energetska napajanja, bolnice, čak i televizijske stanice“.

Ovi stravični ratni zločini iz 1999. godine ne mogu se pominjati dovoljno često, jer zvanična zapadna istoriografija pokušava da falsifikuje istorijsku istinu: SAD-NATO je godine 1999. uništio ili oštetio 60 mostova, 110 bolnica, 480 školskih i obrazovnih objekata, 365 manastira, televizijski centar, elektro i vodovodne sisteme napajanja kao i 121 industrijsko postrojenje.


U ovom ratu je ubijeno 2.500 ljudi, i to uz korištećenje kodnih reči za ovu neljudsku i nehumanu akciju „Milostivi anđeo“. Someršuh opisuje naročito ciničan ratni zločin NATO alijanse za koji je upotrebljeno preko 30.000 visokotoksičnih i radioaktivnih uranijumskih projektila na preko 80 lokacija i namerno bombardovanje velikih hemijskih centara u Pančevu, Novom Sadu i Boru.

Pod naslovom „Srbija danas ima najviše slučajeva raka pluća u Evropi“, hrabri novinar izveštava o genocidu koji je izazvao ove bolesti:
„Samo nekoliko godina nakon završetka rata, srpski lekari poput vodećeg beogradskog onkologa Slobodana Čikarića i neurologa Danice Grujičić primetili su dramatičan porast stope karcinoma i mortaliteta. Danas se Srbija nalazi u evropskom vrhu po raku pluća i dojke. Tek u maju 2018. godine lekari u zapadno orijentisanom beogradskom parlamentu uspeli su da uspostave ispitno-istraživačku komisiju, koja će istražiti sve posledice napada sa uranijumskom municijom i napada na hemijsku industriju. Za toksikološkinju Ursulu Štepan iz Halea bombardovanje srpskih hemijskih postrojenja i dalje je nekažnjeni zločin i smatra da je to svesno planirani i s namerom prouzrokovan hemijski rat, koji je za posledicu imao hiljade žrtava i prouzrokovao dugotrajnu štetu.“ (5).

Nakon što je UN-ova agencija za zaštitu životne sredine UNEP ispitala štetu koju su prouzrokovali hemijski napadi na lokaciji i kao zaključak svojih analiza napisala u svom izveštaju „da su većina zagađenja izazvanog curenjem i izgaranjem hemikalija bila zagađena mesta prouzrokovana u vremenu ovog rata”. Someršuh još jednom citira toksikološkinju Ursulu Štepan:
„Ursula Štepan je, s druge strane, obim uništenja, zagađenje tla i, pre svega, obimne oblake otrovnih gasova proglasila izuzetnim incidentom prema strogim nemačkim zakonima, i to kao katastrofu izvan kontrole, za koju nema iskustva, predvidljivosti, mogućnosti pripreme, a samim tim ni odbrambenih centara. Uporedivo sa Černobiljom ili Fukušimom.“ (6)


Da li je to bio čin takozvane severnoatlantske „zajednice vrednosti“ o kojoj je zeleni političar govorio u svom članku? Koje su vrednosti ove zajednice koja se do danas nije izvinila za svoje zločine niti izvršila bilo kakvu odštetu? U alternativnim medijima se zbog toga ova zajednica naziva i označena je kao i Severnoatlantska teroristička organizacija.

„Instrumentalizacija istorije – Babin Jar i podljudi – neljudi kod Slovena“

U nastavku su navedeni i citirani neki odlomci iz članaka mišljenja Dagmar Hen u „RT.DE“. Pritom, primećuje nemački autor, bivša vlada umešana u ratne zločine i genocid 1999. godine teško reprodukuje neljudske predrasude prema ponosnom slovenskom narodu. Kao naučnik i prijatelj Srba i Rusa, on, međutim, zna čemu su te eklatantne predrasude politički i ekonomski služile. U uvodnom tekstu njenog članka Dagmar Hen je pisala:

„Čini se da je u Saveznoj Republici Nemačkoj nemoguće čak i pristojno da se nosi sa slovenskim žrtvama nacističkog rasnog ludila. Umesto toga, baš je Babin Jar iskorišten da bi se signaliziralo i naglasilo da podljudi ostaju podljudi, bar dok je taj potčovek- nečovek Sloven “ (7).

Da bi potvrdila međugeneracijske predrasude, ona zatim baca pogled na nehumane i sulude izjave stručnjaka za rasnu doktrinu nacista Hajnriha Himlera. U svom govoru u Poznanju on će jasno pokazati nacističku sliku Slovena:

„Ova masa mora biti zgažena i izbodena, iskasapljena. Da se​poslužimo vrlo brutalnim primerom, to je poput svinje koja je izbodena i koja postepeno mora da iskrvari do smrti. (…) Sloven nikada nije u stanju da nešto sam konstruiše. Da traje dugoročno nije predodređen. Ova ljudska inferiorna roba danas je jednako nesposobna da održi red kao i pre 700 ili 800 godina.

Kako su Rusi, kako su Česi, potpuno mi je ravnodušno i svejedno. Dobićemo ono dobro u krvi naše vrste koja je prisutna u narodima, otimajući im decu, ako je potrebno i odgajajući ih kod nas. Da li drugi narodi žive u blagostanju ili propadaju od gladi, to me zanima samo onoliko koliko su nam potrebni kao robovi koji nam trebaju za našu kulturu, inače me sve ostalo o njima ne zanima.

Uverite se i obratite pažnju na to da vas ovi neljudi uvek gledaju, kao da gledaju svog pretpostavljenog u oči. To je kao sa životinjama. Sve dok svom ukrotitelju gledaju u oči, to vreme i toliko dugo ne čini ništa. Ali uvek vam to mora biti jasno: to je zver.“ (8)


Više je nego depresivno čitati i iskusiti da ovo rasno ludilo, ove predrasude i ogromna arogancija, posebno nemačkih vladajućih političara i zapadnog sveta, do danas nisu zaista odstranjeni. Drugi svetski rat, kao i ratni zločini i genocid nad zemljama od strane NATO-a satanista tokom devedesetih, mogu se delimično objasniti ovim.

Napokon izbrišite sliku „slovenskog potčoveka (nečoveka)“ iz nemačke svesti!

Nemački i drugi zapadni masovni mediji neprestano napadaju ne samo slovenske građane Srbije, već i slovenske građane Rusije i Belorusije. Zaista, predsednika Vladimira Putina redovno optužuju za najgore zločine i terorizam. Spomenuti, najgluplji članak zelenog političara Ozdemira, kojim se on udvara NATO paktu, samo je jedan od mnogih primera.

Stoga novinarka Dagmar Hen u pomenutom članku “RT.DE” zahteva:

„Više je nego potrebno da konačno izbrišemo sliku slovenskih podljudi-nečoveka iz nemačkog mišljenja i svesti. Ne u smislu trajnog stava za poniznost. Ali izostavljanje prodorne moralne arogancije, jednostavno prihvatanje da ruski (i beloruski) narod sami odlučuju o svom životu i svom političkom predstavljanju, kao i odluka i odricanje geopolitičkih igara moći sa Berlinom kao pošiljaoca, to bi bio ogroman korak napred i ogroman napredak. “ (9)

Isto tako, veoma neobične izjave nemačke dobitnice nobelove nagrade Herte Miler, generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga i nemačkog ambasadora u Srbiji Tomasa Šiba, koji ilegalni američko-NATO agresorski rat na Srbiju 1999. godine svrstavaju u opravdani rat, mogu se potvrditi u kontekstu iz kog se mogu videti antisrpske predrasude koje postoje generacijama i koje su pozadina svega ovoga. (10)

Šta će se dogoditi ako se ne može postići promena režima u Rusiji i Belorusiji, čemu otvoreno teže države SAD-NATO? Da li će NATO-ova „zajednica vrednosti“ takođe bombardovati ove države i njihove „slovenske podljude- neljude“?

U tom kontekstu, autor se poziva na javnu izjavu i inicijativu koju su pokrenuli on i njegov prijatelj, koja je prvi put objavljena u „Noje Rajneriše Cajtung” 8. i 9. maja 2018. godine na pet jezika (takođe na ruskom i srpskom): „Mi, Evropljani kažemo NE ratu protiv Rusije! “(11)

Fusnote – literatura:

https://de.rt.com/meinung/118880-bab...ntermensch-im/
https://www.berliner-zeitung.de/open...nato-li.165044
https://de.rt.com/inland/119065-ozde...ft-nato-putin/
https://www.berliner-zeitung.de/open...nato-li.165044
A. a. O.
A. a. O.
https://de.rt.com/meinung/118880-bab...ntermensch-im/
A. a. O.
A. a. O.
Pogledajte autorova otvorena pisma u nemačkim i srpskim medijima
NRhZ-Online od 27, aprila 2018.Rudolf Henzel je naučnik iz oblasti obrazovanja i diplomirani psiholog
koreni.rs

[Dj.Vesna]

Srbija je osnovana 490. godine sa prstonicom u Skadru, obuhvatala je ceo Balkan a imala je više od 40 kraljeva


Piše: Slobodan Jarčević, član Srpske razvojne akademije (RAS) u Beogradu; član Udruženja književnika Srbije i član Petrovske akademije nauka i umetnosti (Rusija).

Poslednju godinu dana su javna sredstva u Srbiji preplavljena podacima o srpskoj dinastiji Nemanjića, od 12. do 14. stoleća Nove ere. U članicima se ističe, da su Nemanjići stvorili srpsku srednjevekovnu državu, a da je prvi krunisani srpski kralj bio Stefan Prvovenčani Nemanjić (početak trinaestog stoleća).

Stefan Prvovenčani Nemanjić je samo prvi krunisani vladar u dinastiji Nemanjića, a nikako prvi krunisani srpski kralj Srednjeg veka. Jer, Srbija je osnovana 490. godine s prestonicom u Skadru, a od tada – pa do 1171. godine, kad vlast preuzima Nemanja, Srbija je trajala oko 700 godina i imala je više od četrdeset krunisanih kraljeva.

Prednemanjićka Srbija se prostirala od Crnog mora do iza Trsta, što svedoči u 18. stoleću i Andrija Kačić Miošić i tadašnji istoričar iz Venecije Sebastijan Dolči.

Znači, tvrđenja zvanične povjesti (istorije) – da su Srbi došli na Balkan i u Podunavlje iz Rusije tek u 7. stoleću Nove ere, te da su se opismenili i pokrstili tek u devetom stoleću, potpuno je krivotvorenje (falsifikat).

Pre Stefana Nemanje, Srbjom su vladale tri dinastije: Svevladovići (od 490. do 641. godine), Svetimirovići (od 641. do 794. godine) i Oštrivojevići (od 724. do 1171. godine).

Zanimljivo je, a zvanična povjest (istorija) to ne beleži, da državnici Zapadnog rimskog carstva i Istočnog rimskog carstva (Vizantija – izmišljen naziv) nisu priznavali u drugim zemljama vladarima titule kralja i cara, te su srpske kraljeve, u svojim dokumentima, beležili kao: banove, župane, despote, kneževe…

Papa je priznao kraljevsku titulu tek Stefanu Prvovenčanom Nemanjiću, jer je to učinjeno zbog krstaškog rata protiv Srbije – krstaši Zapadnog rimskog carstva su okupirali srpski Zadar i okolinu (1202) i spremali se na osvajanje Istočnog rimskog carstva.


Zato im je trebao mir sa Srbijom, te su Nemanjiću priznali kraljevsko zvanje – da Srbija ne bi pomagala Istočno rimsko carstvo, koje su krstaši napali 1204. godine i zauzeli Konsantipolj i veliki deo teritorije, kojom su vladali do 1261. godine.

Zbog zanemarene istine o prošlosti Srba i ostalih Slovena, nije se došlo do imena svih srpskih kraljeva pre Nemanjića, ali do imena većine jeste, te navodim ta imena u sve tri prednemanjićke dinastije:

Svevladovići: Oštroilo, Svevlad, Selimir, Vladan, Radimir Drugi i nepoznato ime sledećeg;

Svetimirovići: Svetimir, Budimir Svetopelek, Svetolik, Vladislav, Tomislav, Sebislav, Vladimir, Kadomir, Tvrdislav.

Oštrivojevići: Oštrivoj, Tolimir, Pribislav, Krepimir, Svetorad, Rodoslov, Časlav (nepoznata imena vladara od 865. Do 926 – no, pronađeno je ovih godina dokumenata o kraljici Domoslavi, u zidanama jedne crkve u Dalmaciji – početak 10. stoleća, za koju su Hrvati napisali da je hrvatska kraljica.

U njihovoj povjesti piše, da su tada vladali „hrvatski vladari“: Tomislav, Trpimir Drugi i Krepimir Prvi), Palvimri Ratnik, Tjecimir, Prelimir, Silvestar, Tugimir, Hvalimir, Dragimir, Vladimir Drugi, Dobrosav Vojislav Prvi, Mihailo, Bodin, Dobrosav Drugi, Vladimir Treći, Đuro i Grubiša.

Neverovatno je da zvanična povjest (istorija) ne spominje ovoliki broj vladara Srbije u Srednjem veku. A koliko su oni važni (to se podrazumeva), videćemo iz vremena srpskog kralja Krepimira Oštrivojevića, vladao od 815. do 840. godine.

Početkom 9. stoleća, Srbiju su vojno napale: Franačka, Bugarska i Istočno rimsko carstvo (Vizantija) – isto kao i NATO 1999. godine! Tad su Bugari okupirali istočnu Srbiju, a iz nje je pobegao plemić s delom vojske i naroda i stigavši do Srema, kojeg su okupirali Franci, zajedno sa Slavonijom i severnoistočnom obalom Jadrana. Borna se predao Francima. Franci su mu ustupili severoistočni deo jadranskog zaleđa, koje su okupirali, te je tim područjem Borna administrativno upravljao i sprovodio politiku franačkih okupatora.


Ove činjenice danas priznaju i nemački povjesničari (istoričari). Odbacuju nametnute laži o Srbima i ostalim Slovenima, koje su u društvene nauke uneli zvaničnici germansko-nordijske istorijske škole u 19. stoleću. Danas, nemački naučnici opovrgavaju svedočanstvo Konstantina Sedmog Porfirogenita, jer nema osnova verovati u njegov sadržaj i njegov navod o doseljavanju Slovena na Balkan u 7. stoleću.

Nemci tvrde:

„Porfirogenit je jedini izvor tvrdnje o doseljavanju Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo u VII veku. Porfirogenita su se slepo držali i Vatikan i predstavnici germansko-nordijske istorijske škole“.

Nemački naučnici danas ovako opisuju kneza Bornu, koji je u zvaničnim društvenim naukama upisan kao hrvatski knez, mada je rođen u Kučevu, u Istočnoj Srbiji, gde je bio oblasni vladar zemlje oko Kučeva i oko reke Timoka.

Evo najnovijih nemačkih istraživanja o Borni:

„Najstariju vest o Borni nalazimo kod Ajnharda, poznatog letopisca na franačkom dvoru. Godine 818, beležeći kako su dva slovenska poslanstva stupila pred cara Ludovika – žaleći se na Bugare, on u nastavku iznosi da su to bili „legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (poslanici Braničevaca i Borne, kneza Guduščana i Timočana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naše krajeve prešli). Borna, Timočanin, bio je zajednički knez Guduščanaca i Timočana. Guduščanci su srpsko pleme tada nastanjeno u dolini Peka. Ime su dobili po antičkom gradu Guduskumu, današnje Kučevo, čiji se slabo istraženi ostaci nalaze nedaleko od današnje varošice Kučeva, na suprotnoj strani Peka, pri ušću rečice Kučajne. Temelji građevina ovog grada, zidani od opeke i kamena, protežu se duž Peka dužinom od 4 kilometra. Dakle, pleme Guduščanaca geografski se nalazilo između Braničevaca i Timočana. Borna je sklopio savez sa franačkom državom i sa svojom vojskom poslat da uguši ustanak Ljudevita Posavskog, u Slavoniji.”


Sposobni knez Borna ubrzo postaje gospodar u primorskoj Hrvatskoj. Godine 818, pre izbijanja ustanka, on je kod Ajnharda zapisan samo kao knez Guduščana i Timočana (dux Guduscanorum et Timocianorum). Već iduće godine, kad je vodio na Kupi veliku bitku s Ljudevitom, bio je već „dux Dalmatiæ“. U trećoj godini ustanka (821), Borna postaje „dux Dalmatiæ atque Liburniæ“, dakle knez cele dalmatinsko-hrvatske oblasti.

Iz gradacije ovih titula, može se izvući zaključak: da su Franci Borni, kao nagradu i pomoć, davali sve veću vlast, na sve većoj teritoriji, dok mu najzad nisu dali i kneževski položaj.

Treba znati, da se Srbija pribrala u vreme Krepimirove vlasti i povela je oslobodilački rat, da bi oslobodila okupirane teritorije. Pobedila je Franke u Sremu, kod Slavonskog broda i u trećoj bici, takođe, 829. godine u Istri, te je polovina Istre i severoistočna obala Jadranskog mora vraćena u Srbiju, što je srpski kralj Krepimir proslavio u glavnom gradu Srbije – Skadru.

Već se zna, a i na osnovu i izjava današnjih nemačkih istoričara, da su u Srbiji bile plemićke administrativne oblasti: Raška, Zeta, Hrvatska i Bosna. Nisu to bile posebne države – kako je to falsifikovano u društvenim naukama u 19. stoleću, a održano do danas!

Bilo bi korisno za sve nas – da ove činjenice o drevnoj i ranoj srednjovekovnoj istini o Srbima i ostalim Slovenima upućujemo slovenskim državnicima, naučnim ustanovama, glasilima i pojedinim istraživačima. A i da upućujemo pisma Vladi, Predsedniku i Skupštini Republike Srbije – da menjaju sadržaje o „nepismenim“ Srbima i ostalim Slovenima do 9. stoleća Nove ere!



Preuzeto sa: Sedma sila

[Dj.Vesna]

DA LI JE MAKEDONIJA SRPSKA ZEMLjA: 30 činjenica koje niste znali!

Da li ste znali da je Tetovo nekada bilo čisto srpsko mesto?!

Da je prestonica Marka Kraljevića bila u Prilepu?!

Da su katolički nadbiskupi delove današnje Makedonije nazivali srpskom zemljom?!

Priredili smo za vas 30 istorijskih činjenica prikupljenih iz domaćih i stranih istorijskih izvora i literature.

1) Oko 950. godine, Vizantijski Imperator Konstantin Porfirogenit zapisuje da grad „Serblia“ na položaju jugo-zapadno od Soluna ima svoje ime od svojih srpskih osnivača (oko ranog 7. veka). U 10. veku isti grad je spomenut kao „Srpčište“ u rukopisu vizantijskog pisaca Ioana Zonare.

2) Oko 1229-1230. godine godine bugarski Car Ivan Asen II postavlja natpis u Trnovu: „Uzeo sam zemlju od Adrijanopolisa do Drača, grčku, albansku, još i srpsku“. Izrazito severniji položaj srpskih država tog datuma daje povod hipotezi da je spomenuta srpska zemlja južno od te crte oblast naseljena Srbima.

3) U Dušanovom Zakoniku izdanom 1349. i 1354. godine u Skoplju i Seresu, spominju se sledeći narodi kao stanovnici Srbije: Srbi, Grci, Albanci (Arbanasi) (Čl. 77, 82), Arumuni (Vlasi) (Čl. 32, 77, 82), Saksonci (Sasi) (Čl. 123).

4) Despot Uglješa u pismu iz 1366. pisanom u Skoplju kaže da je gospodar srpske zemlje, Grčke i Pomorja.

5) Mesto bitke na Marici 1371. godine, kada su se Kraljevi Vukašin i Uglješa, predvodeći svoje vojske, sukobili sa Turcima, bilo je nazvano „Sirf-Sindugi“-„Srpski Poraz“.

6) 1395. godine Mihail Paleolog i njegova supruga Jelena uspostavili su zadužbinu Jeleninom ocu, Konstantinu Dejanoviću, Gospodaru Srbije. Država Konstantina nalazila se oko reke Strume.

7) Bugarske Hronike, poreklom iz 15. veka sadrže odlomak po kome je Turski Sultan Murat otišao da pokori ili Bugare ili Uglješu. Uglješa i Kralj Vukašin „skupili su veliku srpsku vojsku“.

8) Negde pri kraju 15. veka Mađarski istoričar Bonfini piše o „Makedoniji, koju sada zovu Srbija“. („Macedoniam quam Serbua nunc appelant“).

9) Stefan Gerlah piše 1574. godine da je rođak Mehmed Paše postao Arhiepiskop u Bugarskoj, i njegovo sedište je deset dana daleko od Jedrena, u gradu Ohridu, na granici Epira i Srbije.

10) 1584. godine Katolički klerik Aleksandar Komulović spominje da je u Srbiji („Servia“), Skoplje glavni grad („Scopia principale citta“) i da se nalazi u sredini provincije (nel mezzo della provincia).

11) Mitropolit Jeremija iz grada „Pelagon“ (Bitolj) stiže u Rusiju 1603. godine rekavši da je došao iz srpske zemlje. Obraćajući se Ruskom Caru Mihailu 1641. godine, Skopski Mitropolit Semion napominje da je iz srpske zemlje. 1651. godine, Kratovski Mitropolit piše Ruskom Caru: „Moji praroditelji i predci su gospodari srpske zemlje Kratovo“.

12) 1609. godine u arhivu Vatikana, spomenuta je Katolička Crkva u Skoplju, Srbija („La chiesa di Scopia in Servia“). Katolički sveštenik Petar Bogdani napisao je 1650. godine preporuku za njegovog rođaka, Andriju Bogdani iz Albanije, rekavši da je „preporučen za Arhiepiskopiju u Ohridu u Srbiji“. („Proposto per L’Archivescovato d’ Ochrida su in confini della Servia“).

13) 1665. godine Sofijski Arhiepiskop Petar Archbishop Petar beleži da „Sada u ovom Kraljevstvu Srbiji postoji jedna Mitropolitska Crkva, ona Skopska“: („Al presente si trovano in cotesto regno di Servia una chiesa Metropolitana, cioe, Scopia“), dodajući da je Papa Urban 8. u svojoj deklaraciji osnivanja „Ilirskog Kolegija“ izjavio da „postoje tri biskupije u Srbiji: one u Skoplju, Justinijani zvanoj Prizren, i u Nišu“. („Che sono del regno di Servia tre vescovati:cioe Scupi, ovvero Scopia, Justiniana detta Prisren, et anche Nissa“).

14) Piter Hejlin, engleski geograf pod odrednicom „Srbija“ stavlja-„glavni gradovi tamo su 1. Niš 2. Vidin (od Turaka zvan Kiratov) 3. Kratovo… 9. Skoplje, od Ptolemeja zvano Skupi“: („Principal towns hereof: 1. Nissa 2. Vidina (by the Turks called Kiratow) 3. Cratova… 9. Scopi, by Ptolemy called Scupi“).

15) Oko 1680. godine Urban Čeri javlja u raportu papi Inoćentiju IX o Arhiepiskopu Skoplja u Srbiji.

16) Nadbiskup Skoplja opisuje Srbiju i kaže da je „Skoplje glavni grad Srbije“ („Scopia…. metropolli di Servia“). Dalje, spominje da su Pravoslavne „kuće u Skoplju grčke i srpske“. („Case Greche e Serviane“).

17) U 1685. godini. godini Nadbiskup Skoplja Petar Bogdani šalje dopis Kardinalu Čibu, govorivši da su ga Turci isterali iz „cele Srbije“ („da tutta la Servia“).

18) Mitropolit Jevtimije od „Srpske zemlje grada Skoplja“ (Serbskija zemli goroda Skopija) dolazi u Rusiju 1687. godine, donoseći molbu u kojoj spominje da je „Mitropolit srpske zemlje skopske Crkve“ („Mitropolit Serbskije zemli Skopskie Crkve“).

19) Dimitrije Petrov iz Kičeva došavši u Rusiju 1706. godine radi skupljanja sredstava za izgradnju Crkve Sv. Dimitrija u Kičevu, izjašnjava se kao polaznik iz srpske zemlje grada Kičeva (Serbskie zemli goroda Karacheva). Dolazak je registriran kao „srpske zemlje ohridske eparhije kičevskog grada Srbina Dimitrija Petrovog“: („Serbskie zemli Arhidonskija Eparhi Krachevskogo goroda Serbjanin Dmitrei Petrov“).

20) Barski Nadbiskup, Vićentije Zmajević konstantira „glavna mesta u Srbiji su Beograd, Smederevo, Niš, Skoplje, Prokuplje, Novo Brdo, Priština, Trepča, Prizren i Peć, a utvrđenja Kačanik, Tetovo, Janjevo, Vučitrn, Mitrovica, Đakovica i Novi Pazar“

21) u 1774. godini Ruska Carica Elizabeta obraća se „plemenitim i časnim gospodarima srpskih zemalja u Makedoniji, Skandariji, Crnoj Gori i Primorju Crnogorskog Naroda, upravnicima, vojvodama, prinčevima i kapetnima kao i njihovim duhovnim i svetovnim vođama“.

22) Pismo iz 1756. godine spominje glavna mesta u Srbiji (La Servie), meću kojima su „Skoplje, gde boravi Srpski Arhiepiskop; Kratovo, po kojem je provincija imenovana“.(„Scopia, ou reside Archeveque Rascien; Cratovo, qui donne son nom au Gouvernement“).

23) Katolički nadbiskup Skoplja, Matija Masarek, Albanac, izveštava de je grad naseljen „Grcima, šizmaticima Srbima, Jevrejima i Jermenima“ („Grece, scismatici Serviani, Ebrei et Armeni“) u izveštaju napisanom oko 1770. godine. 1790. godine napominje da Turci sumnjaju na Grke i Srbe Skoplja jer su poslali pisma Rusiji.

24)Prepiska češkog filologa Dobrovskog do Slovenačkog kolege B. Kopitara između 1809-1810. godine sadrži ovo mišljenje Dobrovskog. Imam malo obzira sprema geografskim nazivima, Dubrovčani, Makedonci i Bosanci su ipak Srbi.

25) Rustov objavljuje u Cirihu 1876. godine „Srpska plemena su po jeziku i po poreklu u posedu najvećeg dela Evropske Turske. Na istoku su raspoređeni do Nišave i Strume, Strumiona starinaca, koji ide u Orfejski Zaliv. Od južne do severne granice grčkog jezika, oni naseljuju Bosnu, Hercegovinu, Staru Makedoniju. Crnogorci i Dalmatinci, iako nisu pokoreni od Turaka, srpskog su plemena“.

26) Od 1880. do 1881. godine vodila se srpska Brsjačka buna u oblastima Demir-Hisara, Poreča i Kičeva. Vođe ovog ustanka su bili lokalni Četnici Ilija Delija, Rista Kostadinović, Micko Krstić i Anđelko Tanasović.

27) Zaključak lingviste Petra Draganovog oko pesama „Makedonskih Slovena“: „Veoma je upadljivo da u krugu Careva, Kraljeva, Vojvoda, Heroja i drugih likova ovih pesama nalaze se samo ličnosti i značajni događaji od srednjevekovne, nove i najnovije srpske istorije“.

28) Dr Karl Ostrajh o Skoplju: Iako se nalazi južno od Šar-Planine, Skoplje je glavni grad Stare Srbije… seoska populacija, iako je srpska poreklom, u većem delu dala je podršku Egzarhatu, jer je bugarski Episkop prihvatljiviji za njih nego grčki Episkop Ekumenske Crkve kojoj su ranije pripadali. Tako je seoska populacija oko Skoplja danas postala uglavnom bugarska. Isto važi i za čisto srpsko Tetovo“.

29) Govoreći u ustanovljenju Bugarskog Egzarhata u Makedoniji, Karl Ostrajh beleži: „Značajan deo seoske populacije, iako se tada osećala srpskom, prigrabila je prvu priliku da dobije slovenske sveštenike i tako se deklarirala kao bugarska… Ko god da je prišao Bugarskom Egzarhatu, bio je registriran u Turskim popisnim dokumentima kao Bulgar-Milet i pred svetom je uglavnom bio Bugar“.

30) Za vreme Prvog svetskog rata, bugarske trupe pod komandom Prvog Poručnika Aleksandra Protogerovog, visokog funkcionera VMRO-a, dobile su naredbu da se odmazde narodu koji je živeo istočno od Kumanova radi napada na neke bugarske trupe. Pre početka mera osvete, čitav živalj se izjasnio kao bugarski, da bi izbegao represije. Protogerov je bio zbunjen. U vezi ovog događaja, Gilber in der Mar zapisuje njegov rasplet: „Tada su Protogerovi pomoćnici imali dosetku: pitali su ko slavi „Slavu“. Oni koji su je slavili, bili su streljani, jer proslava „Slave“ je znak da je neko Srbin: to je običaj koji Bugari nemaju“.

34) Lista geografskih imena u Južnoj Staroj Srbiji-BJR Makedoniji sa poreklom od korena „Srb-“: Srbinovo, kod Tetova; Srbica, Srbjani, Srbjan Dolence u Bitoljskoj oblasti; Srbce i Srbci južno od Bitolja; Srbinovo u oblasti Gornje Džumaje, pirinska oblast u Bugarskoj; Srbinica, rečno vrelo kod sela Podleš.

(Uredništvo priredilo iz izvora knjige mladog autora Miloša Marinkovića, koji je sakupio i objavio istorijske izvore u delu „(Slavo)Makedonci-deo srpskog naroda“)

Preuzeto sa: Govori Srbija

[Dj.Vesna]

Istina o dešavanjima u Sloveniji 1991. – Ispovest Vinka Pandurevića

Osamdesetih godina kada je stupio na dužnost među slovenačkim stanovištvom se osećala veća doza netrpeljivosti prema svemu što ima prefiks “jugoslovenski” i svim došljacima iz ostalih republika tadašnje Jugoslavije.

U 45. emisiji Razbuđivanje ugostili smo Vinka Pandurevića generala u penziji, nekadašnjeg oficira JNA koji je učestvovao u oružanim sukobima na bivšem jugoslavenskom prostoru devedesetih godina 20. stoleća.

Vinko Pandurević je Srbin koji je rođen 1959. godine u opštini Sokolac na Romaniji (SR Bosna i Hercegovina). Posle završene gimnazije upisuje 1978. godine Vojnu akademiju, gde nakon završetka četiri godine kasnije biva proizveden u potporučnika Jugoslovenske Narodne Armije. Prvo mesto službovanja mu je bilo u glavnom gradu SR Slovenije.
Osamdesetih godina kada je stupio na dužnost među slovenačkim stanovištvom se osećala veća doza netrpeljivosti prema svemu što ima prefiks “jugoslovenski” i svim došljacima iz ostalih republika tadašnje Jugoslavije.

Još od Drugog svetskog rata postojao je dogovor Kardelja i Tita da slovenački regruti služe samo u svojoj matičnoj republici redovni vojni rok. Takođe su izdejstvovali da imaju ŠRO kod sebe, što je bio izuzetak, kada je u Bileći bio veliki vojni kompleks i nastavni centar, verovatno i najbolji u to doba na tlu Jugoistočne Evrope.

Vinko Pandurević je pored svojih redovnih dužnosti u JNA obavljao i dužnost predsednika omladine u 14. Ljubljanskom korpusu… Sticajem okolonosti, prisustvovao je čuvenom XIV kongresu Saveza komunista Jugoslavije u beogradskom Sava Centru 22. januara 1990. godine kada je došlo do žestokih verbalnih čarki između delegata SR Srbije i SR Slovenije… Nekoliko meseci kasnije, kako tvrdi Pandurević, Milan Kučan i Slobodan Milošević su se dogovorili o tome da JNA mirno napusti Sloveniju i da se povuče u ostale republike SFRJ… Međutim, Slovencima to nije bilo u potpunosti po volji, jer su želeli heroizam i epopeju svoje nezavisnosti.


Tako je došlo do formiranja paravojnh formacija u kojima su učestvovali najviši predstavnici vlasti: Milan Kučan (predsednik), Alojzije Peterle (premijer), Janez Janša (ministar odbrane), Igor Bačvar (ministar unutr. poslova)… itd. Cilj je bio da se napravi etničko čišćenje Srba i JNA sa teritorije Republike Slovenije uz kratkotrajni rat.

U Narodnoj skuštini Republike Slovenije 25. juna 1991. godine došlo je do proglašenja nezavisnosti od SFRJ, a dan kasnije je Jugoslovenska vlada iz Beograda poslala pripadnike Savezne policije i Uprave carina da uklone nova obeležja na graničnim prelazima i državnim institucijama u najzapadnijoj republici. Narednih dana slovenačke policijske jedinice kao i Teritorijalna odbrana su blokirali kasarne JNA i naselja gde su živele oficirske porodice. I granični prelazi su takođe bili pod blokadom, kao i autoput. Usledile su prvo čarke, a onda i vatreni okršaji, gde su se (pod)oficiri JNA našli u čudu, pošto nisu imali vidljivog neprijatelja, niti su znali šta im je cilj.

Iz kasarni su već slovenački, hrvatski i albanski kadrovi masovno dezertirali.

Pored toga Slovenci, dojučerašnje Vinkove kolege, su prelazili na stranu slovenačkih paravojnih formacija i odavali položaje i sl. Takođe, ni komanda Pete vojne oblasti sa sedištem u Zagrebu nije znala kako da im svima pomogne. Kako Vinko navodi, napravila se vrlo neugodna situacija za oficire koji su već obučene vojnike iz martovske klase 1991. godine poslali u druge kasarne, a tek pridošla junska klasa nije bila dovoljno obučena, čak ni zakletvu nije položila… Imali su u kasarni tehniku: tenkove, BOV, haubice, ali od novih vojnika niko nije znao da rukuje tim artiljerijskim oruđem.


Kasarna “Boris Kidrič” je danima bila pod blokadom, ali nije imala mrtvih i ranjenih kao ostale kasarne.

Zna se da je 28. juna 1991. godine počinjen ratni zločin kod karaule Holmec, od čega je januara 1999. godine napravljena i čitava afera kada je novinar Bojan Buđa u Novicama objavio slike i tekst o tome.

Međutim, slovenačke vlasti su to vrlo brzo zataškale, a Buđa je stavljen na stub srama.

Posle potpisivanja Brionskog sporazuma 7. jula 1991. godine između Vlade Republike Slovenije i Vlade SFRJ usledilo je tromesečno povlačenje jedinica JNA u ostale delove zemlje.

I danas, posle 30 godina od tih događaja, Vinko Pandurević tvrdi kako je Jugoslavija ostala jedna iluzija među Srbima, jer u Sloveniji je dobar primer kako bratstvo i jedinstvo nije nikada zaživelo. Sve što su mogli imali su odvojeno i gledali isključivo svoj nacionalni interes. Jedan od takvih primera jeste i skijaška reprezentacija Jugoslavije.

Autor: Milan Čučković

Preuzeto sa: Hronograf

[Dj.Vesna]

SUROVOST OKUPATORA U VELIKOM RATU Bilo je tu svega, odsečenih glava, spaljivanja na lomači, a evo i koja su još zlodela činili

Politika/Alo

Povukao se poražen krajem 1914. austrougarski okupator u neredu ka reci Drini. Ostavljajući za sobom pričinjena zlodela, pustoš, razorene građevine... Takve varvarske prizore kojima su i stranci, idući uz srpsku vojsku, bili užasnuti

Džon Rid, američki reporter koji je prisustvovao svim većim operacijama srpske vojske, zabeležio je pojedine strahote kojima je bilo izloženo nedužno stanovništvo:


– Na jednoj slici, snimljenoj u selu Lešnici, videlo se više od 100 žena i dece, lancima zajedno povezanih, s glavama odsečenim i nabacanim na posebnu gomilu. U Kravici su starci, žene i deca bili mučeni, a onda iskasapljeni. U Jermenovcu je 50 osoba bilo saterano u jedan podrum i živo spaljeno... U jednu kuću uterali su 100 građana Prnjavora, pa ostatak naterali da stanu jedno uz drugo i vezali ih konopcima. Onda su kuću zapalili, a ubijali one koji su pokušali da pobegnu – citira Ridov zapis Milovan Lukić u poglavlju „Istorijske baštine” naslovljenom „Račani u Prvom svetskom ratu 1914‒1918.”


Kad je srpska vojska u završnici Kolubarske bitke nastupala i okupatora iz zemlje poterala, svedok austrougarskih zlodela nad civilnim stanovništvom i vojnicima bio je i Švajcarac Arčibald Rajs. On je u to vreme istraživao zločine protiv srpskog naroda i o njima zapisao:

– Približavamo se Šapcu i već se vidi da su ovuda prošle trupe Franca Josifa po zapaljenim kućama i plastovima sena. Tu je Jovanovac sa kućom u kojoj su kulturtregeri iskasapili 40 srpskih zarobljenika i ranjenika. Ulaz u Šabac obeležen je potpuno izgorelim kasarnama. Iza crkve razbojnici su iskasapili veliki broj seljaka i varoških stanovnika i potrpali njihove leševe u zajedničku raku. Idući iz Krupnja u Pecku svuda, na svim visovima i svim dolinama, čuje se bolni lelek majki koje plaču na grobovima svoje poklane dece...

Surovo su Austrougari postupali i prema zarobljenim srpskim oficirima, ne obazirući se što su ranjeni. Neke su spaljivali na lomači, poput hrabrog majora Koste Todorovića (1882‒1914), komandanta Zlatiborskog četničkog odreda. On je, kako je u „Istorijskoj baštini” naveo Đorđe Pilčević, na samom početku rata, avgusta 1914, sa svojim dobrovoljcima (oko 800 odabranih ljudi) prešao Drinu nastupajući ka Srebrenici, pa posle krvave borbe sa austrougarskim jedinicama potisnuo neprijatelja i oslobodio Srebrenicu i Bratunac. U tom kraju se iznenada pojavljivao i u samoj pozadini Austrougara, unoseći strah među njih.

Major Todorović bio je tako odvažan oficir da je o njemu pisao francuski novinar i pisac Anri Barbi, ratni dopisnik pariskog „Žurnala”, koji je iz Srbije izveštavao u vreme ratova od 1912. do 1915. godine. U knjizi „Sa srpskom vojskom” u poglavlju „Srbija istrajava u svojim herojskim naporima u Bosni”, Barbi piše o ratovanju i stradanju majora Koste Todorovića.

„Ali jednog dana sreća je napustila majora Todorovića. Njegov odred bio je opkoljen, njegovi ljudi su padali jedan za drugim. I on je sam zarobljen. Poprskanog krvlju (imao je tri rane) odveli su ga pred komandanta austrijskih trupa, jednog Mađara.


– Najzad si nam pao šaka! – viknuo je taj oficir, uz opasne psovke. Zatim je naredio da se odmah napravi gomila drva i kada je ta improvizovana lomača bila završena, na nju je položio zarobljenika.

Kosta Todorović je shvatio kakva mu se užasna smrt sprema. Stoički, počeo je da peva srpsku himnu.

Upalili su lomaču, plamenovi su ga okružili: ‒ Uprkos vašim zločinima, biće Velike Srbije ‒ kriknuo je svojim krvnicima. Nekoliko trenutaka kasnije njegov glas se još probijao iz plamena: ‒ Živela Velika Srbija! A onda, tišina.

Među mnogim austrijskim vojnicima koji su bili svedoci ovog zločina većina je plakala od sramote. Jedan češki oficir nije mogao da se suzdrži već je viknuo u lice mađarskom krvniku: – Vi obeščašćujete vojsku!

– Preporučujem vam da ćutite, inače i vi biste mogli da doživite istu sudbinu! – odgovorio mu je ovaj bled od besa”, pisao je o tome Anri Barbi.

[Dj.Vesna]

Vulin: U 76 godina samo su Srbi nekako nestajali sa spiskova poklanih i od žrtve počeli da postaju DŽELATI!

"Кažu mudriji od nas kako svaki zločin i svaki zločinac ima svoje ime. Pa kad je tako, zašto onda nema imena ubice iz Zalazja, ni u Drugom svetskom ratu ni u građanskom ratu u BiH? Zašto mu ime ne izgovaraju kao osuđenom, kao nekome nad kime će se izvršiti pravda? Zašto je Naser Orić slobodan? Zašto ubica i onaj ko je iskopao oči sudiji Iliću hoda slobodno, kao da je ljudsko biće, kao da mu se duguju poštovanje i zahvalnost? Zašto ako su sve žrtve jednake nema pravde za srpske žrtve? Zašto za srpske majke nema ni saosećanja ni suze", upitao je izaslanik predsednika Republike Srbije, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin u Zalazju, pred spomenicima srpskim žrtvama stradalim na Petrovdan 1992. stradale u tom mestu i Srbima koje su ubile ustaše u Drugom svetskom ratu.

Ministar policije je poručio da dok je Aleksandar Vučić predsednik Republike Srbije, Republika Srpska će biti čuvana i sačuvana.

"Gde god Srbin govori svojim jezikom i piše svojim pismom, gde god zapeva i zaplače, neka zna da će biti čuvan, da će biti sačuvan jer trećeg spomenika na ovom mestu neće biti. Daćemo sve od sebe da sačuvamo Republiku Srpsku, da sačuvamo Srbe gde god da žive. Daćemo sve od sebe da sačuvamo mir, jer Srbi će za mir dati skoro sve, ali za slobodu i pravo da traju daće zaista sve."

Vulin je istakao da “samo mi možemo da sačuvamo svoj narod, svoju zemlju, samo mi možemo da budemo dovoljno uspravni i jaki da se treći spomenik u Zalazju nikada ne podigne i nemojmo nikada da pomislimo da neko ko nije naše krvi, naše vere, istorije, jezika, tradicije može više voleti nego što mi volimo jedni druge. Srbe niko nikada nije mogao da uništi spolja, Srbi mogu biti poraženi samo iznutra.”

Vulin je naglasio da sve vreme ovog sveta ne bi bilo dovoljno da se izgovore sva imena pobijenih i poklanih Srba, ali ne u čitavoj istoriji srpskog naroda već samo u proteklih sedamdesetak godina.

"Ne znam šta je sprečavalo generacije pre naše da u 76 godina donesu jednu rezoluciju, jednu deklaraciju o jasenovačkom genocidu. Ne znam šta je 76 godina bila prepreka da se pred Srbima, mučeničkim narodom, pogne glava, i da neko, bilo ko iz naroda koji nije srpski, a iz naroda čiji su sinovi ubijali i klali sinove srpskog naroda pogne glavu i kaže izvini. Srbi bi to razumeli i poštovali kao da je mrtve i poklane neko vaskrsao i vratio ih nama. Ali 76 godina niko nije rekao ni izvini. I u 76 godina samo su se smanjivali brojevi, samo su nekako Srbi nestajali sa spiskova mrtvih i poklanih, samo su nekako od žrtve počeli da postaju dželati."

- Napisali ste iznad slika ovih anđela ćirilicom "I ja sam nekada živjela", i preveli ste to na engleski, jezik koji čitav svet razume, ne bi li i svet razumeo da su oni postojali. Niste morali braćo i sestre, nema ovde nikoga ko govori tim jezikom I neće ih biti. Oni koji tim jezikom govore ne žele da znaju da su ovde trajala srpska deca. Samo nas naše rane bole, samo nas ovi mučenici obavezuju. Priznajmo to sebi pred ova dva spomenika i kažimo da je dug ove generacije da nikad ne bude trećeg spomenika, da je dug ove generacije da stvori srpski svet, jer ako ga mi ne budemo stvorili crtaće ga neko drugi a onda u njemu za nas neće biti mesta. Tamo gde Srbin nema i svog vojnika i svog policajca, tamo gde nema i svog sudiju i svog profesora, lekara, tamo za Srbe ima samo spomenika i jama bezdanica. Tamo gde Srbin nema svoju državu tamo za njega nema opstanka i tamo za njega nema života - poručio je Vulin.

AUTOR: Republika