Cija je Crna Gora?

[Dj.Vesna]

Cija je Crna Gora?

Србофобија – страх од велике земље

Политички узори Монтенегра не смију да зуцну никоме, осим Србији. И обожавају да зборе о хиљаду година постојања и десет година вјечности. Но, о ономе што испуњава све те стотине и вјекове, ћуте као рибе. Хоће дугу историју, али не ову, него ако може – неку другу. Много галаме и пјесама, много свега а садржаја и покрића ниђе

ПИШЕ: Лука Радоњић

У одбрану Монтенегра од велике Србије, прва је стала група мала али одабрана. На границу су први пошли писци саопштења извјесни Вујовић Иван и Станић Мирко из СДП, писац романа Радосавовић Ђуро из Вијести и Подгорице, и писац глупости Андреј, из чувеног црногорско-брдског братства Николаидис, ратни ветеран и добровољац (он је дошао из другог правца, из правца покојног олимпијског Сарајева).
Добровољац и писац глупости огласио се за „Антену М“, за неупућене – антеницу која је током славних 90тих хватала опозициону фреквенцију, јер Мило упркос висини и „напињању“ на прсте није успио да је до’вати. Док му нијесу дали „лоповску“ на коју се попео, усмјерио антеницу ка Вили Горица и од тад ова антена умјесто фреквенције хвата дарка шуковића. Писац романа огласио се за Слободну Европу, глас мира, љубави и толеранције, а писци саопштења огласили су се за оно мало бирачког тијела СДП-а које је преостало, након разних Милоугодних трговина кроз које су прошли од Жарка до Ранка, током свог дугог путовања у Јевропу.

„Из дома у дом“

Након што се из Србије чуло да је „Црна Гора класична српска држава“, први је на границу похитао Станић, опасан ентузијазмом и изразима „оштра осуда“, „хитни поступак“ и „захтијевање да се званична Србија изјасни“. Како се из Србије нико није оглашавао, а што је упућивало на тихо и подмукло груписање српских трупа под окриљем ноћи, тако је стигло појачање у виду извјесног Вујовића и буљука ријечи мало другачијег призвука: „добри сусједски односи“ и „господин Вучић“. Како се са оне банде српства и даље нико није огласио, ови устаници су се повукли. А што би се ко и оглашавао? Није битно да ли је то став званичне Србије, кад је то вазда био став званичне Црне Горе, све до њеног уласка у Монтенегро еру. А о томе можемо сазнати управо из званичне комуникације Црне Горе и Србије. У одговору на позив Његовог величанства Александра Обреновића, краља Србије, да се састану, господар Црне Горе књаз Никола Петровић Његош, каже: „Наш срећни састанак обновиће и освјежити, ја се уздам, дух нашег правог Српства, које у нашу љубав и добре братске одношаје полаже своју наду“. Црногорски владар у Србију стигао је о Видовдану 1896. године, а у Београду га дочекују краљ, војска и народ.
На помену косовским жртвама у Саборној цркви, књаз Никола је био у свечаној црногорској ношњи а око паса је носио сабљу краља Милутина. Касније, приликом свечаности у двору, у својој здравици домаћину, господар Црне Горе говори: „Ево ме у твојој Србији, у твојој пријестоници, у твоме сјајном двору, ка’ што се каже, из дома у дом дођох, подносећи ти братски поздрав јужног Српства, Црне Горе, Зете Балшића, Црнојевића и дома мога, стране у којој се непрекидност српске самосталности вјерно и срећно очува са много жртава и прегнућа. И дођох ти на Видовдан!… Ни бројно надмоћније, ни урођена храброст разоритеља наше царевине не бише тако фатални за њен опстанак, колико наша неслога. И данас, на уставке видовске, драги мој брате, пред лицем милог нам Српства, поднашим ти израз лица као најпрви зрак сунца којим је јутрос врх мога Ловћена обасјао, израз оне благословене слоге и љубави, које народ жели да међу нама постоји”. Ваља умјесто писања саопштења своје партије мало прионути на читање званичних рукописа и говора своје државе кроз вјекове. То је сигуран пут до питања, али не овог “Хоће ли се званична Србија оградити?”, него може ли се Црна Гора оградити од саме себе? и одговора зашто не може.

Колијевка, него што

Писац романа Ђуро Радосавовић, дао је Слободној Европици поводом изјава из Србије, сљедећу мудрост: „То је она теза о Црној Гори као о ’српској Спарти’ или као ’колијевци српства’. Управо су такве изјаве допринијеле да се Црна Гора и Србија удаљавају једна од друге. Кад год се говорило тим речником, губиле су се карте, односно губила се партија“. Ехх.. Рекло би се – лијено. Звучи као тик послије првог срка дојч кафе: “не заебај” или “а то ти је онеа прича ми смо Срби”. Али добро, за некога ко тихује и медитира у својим – да се коме не замјерим колумнама, у којима трага за врхунцем хипстерског конформизма, овај став у покушају и није толико лијен.
Прво, кад год се говорило о Црној Гори као “Српској Спарти” и “Колијевци Српства”, Црна Гора и Србија се нијесу удаљавале него зближавале у свакојаким изазовима у којима су дијелиле судбину и стварале заједничку историју и будућност. Синтагма “Српска Спарта” никла је као ода ратничком духу Црногораца, Брђана, Херцеговаца и свих других који су носили капу са четири оцила, она је израз надахнућа борбом и отпором “српских спартанаца”, исказ дубоког поштовања начину живота наших предака. О српским спартанцима, нобеловац из Травника у свом чувеном есеју о Његошу, каже: “Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе“ претворила у „ратаре“, оставивши им у души „страшну мисао Обилића“, да тако живе разапети између своје „ратарске“, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу”.
А ништа мање живописно, није говорио ни књаз Никола, обраћајући се својој војсци на светковини светођорђевскога крста на Цетињу (војнички орден Светог Ђорђија, великомученика и побједоносца, установила је руска царица Катарина). “Оволики број одликованијех Св. Ђорђевским крстом у једној малој војсци, као што је наша, риједак је и дичан догађај. Ја се поносим с тијем, а тијем више што у вама, који сте срећни да носите тај дични знак јунаштва – ја гледам само представнике моје цијеле јуначке војске. Као што сам барјаке неких батаљона обдарио златном медаљом Милоша Обилића – не могући одијелити најјуначније од једнако јуначкијех – тако сте и ви обдарени за ваша јунаштва у име јунаштва цијеле војске.“ Касније ће у свом ратном прогласу, цар јунака своју војску позвати да рат приме “српски и јуначки!”, дакле у српско- спартанском духу. То што се данас један дио “грађана” у ЦГ јежи, стреца, цима и куца у дрво три пута кад чује ријеч “спарта” па још “српска”, и што за комплименте прима неке друге ствари и работе, то је проблем садашње ЦГ односно Монтенегра.
А кад је у питању “колијевка српства”, није то никаква “она теза”, то је чињеница. Приликом једног од најсвечанијих тренутака у историји Црне Горе, свјеже крунисани краљ, говори о ЦГ, као земљи која је „Српству дала прву признату краљевину“. На коју је мислио ако није на Дукљу, а ђе је рођен родоначелник династије Немањића, ако није у Подгорици, и ко је васкрсао косовски мит и култ, дајући му надмоћ у национал-романтизму 19. вијека, ако није Његош на Цетињу? Може Монтенегро данас да се прогласи и провинцијом Турске или Алжира, или кантоном Швајцарске или покрајином Италије, али је био и остао колијевка српства.

СРБОФОБИЈА – страх од велике земље

– Николаидис Андреј?! – Присутан!
Браво, Андреј. Референдумска перјаница и узданица, огласила се брзо након изјава из Србије, које су пријетиле Монтенегру окупацијом. У ауторском тексту за Антеницу, овај чувени црногорски борац и добровољац, разјашњава људима конфузију у медијима. Каже, ако сте мислили због реакција из Србије, да је црногорски парламент кренуо да регулише питање вјере у Србији – није, него у својој земљи, а српски политичари се, уствари мијешају, ексклузивно открива николаидис, док му пласирана фора пропада као лош центаршут. Истина је да овај тип неријетко зна у својим текстовима да се обруши на Црногорце, као једном у свом штиву „Црногорци не воле никога па ни себе“, но, кад чује ћирилицу, текстови му нагло оболе од страха од великог простора (србофобија – страх од велике земље, великог простора, због чега људи попут Николаидиса за природно окружење бирају средине попут Сарајева). И онда почне да се сужава, и сужава, и сужава, све док му текстови не постану довољно мали да у њима сам себи узгледа крупан и битан. На његове тезе није потребно одговарати историјом, јер је он сам најбоље о себи посвједочио након референдума, када је у пјесничком заносу рекао, ‘да има неке поетске правде у томе, што су великосрпском сну Петровића, моји Албанци задарали коначан ударац’. Дирљиво, заиста. Да ли можда након избацивања Његоша из химне, у исту ваља уметнути – Николаидиса?!
Политички узори Монтенегра не смију да зуцну никоме, осим Србији. И обожавају да зборе о хиљаду година постојања и десет година вјечности. Но, о ономе што испуњава све те стотине и вјекове, ћуте као рибе. Хоће дугу историју, али не ову, него ако може – неку другу. Много галаме и пјесама, много свега а садржаја и покрића ниђе.
Или просто: Велики турбан, а под њим хоџе нема.

https://balkanskageopolitika.com

[Dj.Vesna]

СПЦ И СРБИ У МИЛОВОЈ ЦРНОЈ – ОФАНЗИВА БОЛЕСНОГ ФАНАТИЗМА

Некада су сви Црногорци себе звали Србима и поносно исписивали славну историју Црне Горе! Данас су они, заједно са онима који су још увијек остали Срби у Црној – за Мила и његове „војнике“ – „говеда која треба стрпати у храмове СПЦ и све заједно са њима запалит“ – има ли ишта да је ико, у новије доба, од овога страшније чуо!!!

ПИШЕ: Милијана Балетић

Боже драги, шта се од Црне Горе под Милом чини?! Нема ни једнога темеља који су у њој – градећи је – наши преци поставили и чували више од хиљаду година, а на који Мило ударио није?! Ево сад је скинуо маску и директно јурнуо и на – Српску православну цркву (СПЦ) – ону најјачу вертикалу која је Црну Гору стварала, уобличила и штитила од свих досадашњих окупатора и рушитеља, који су на њу споља јуришали кроз вјекове! Е, сад је Мило ударио – изнутра?!

На Конгресу партије му (ДПС) у Никшићу, 8. јуна, из Мила је загрмио Броз, ударио на Српску православну цркву и поручио да је дошло вријеме да се у Црној Гори исправи некаква историјска „неправда“, те како ће се он лично ангажовати на њеноме исправљању и радити на „стварању црногорске аутокефалне цркве, допадало се то некоме или не“?! На челу те Милове цркве биће „патријарх“ Мираш Дедејић, који је у СПЦ рашчињен и анатемисан! А што му се супруге Розане тиче, њој најбоље да удијелите чин патријархице! Јес да тако нешто до сада у 2.000-годишњем хришћанству – да се владике и патријарси жене – бивало није, али није ни такве цркве, па је ево?!

Пошто се ово СПЦ „није допало“, 15. јуна је одржала Тројичиндански сабор испред храма Христовог васкрсења у Подгорици и – кренула у самоодбрану! Пред десетинама хиљада окупљених вјерника, владика будимљанско-никшићки Јоаникије прочитао је проглас, у којем је изнијет став о Предлогу Миловога закона, који је његова Влада донијела 16. маја ове године о слободи вјероисповијести и правном положају и имовини вјерских заједница у Црној. По томе Миловоме закону, сва црквена имовина изграђена до 1918. за коју не постоји доказ о власништву (чу, не постоји доказ?!) – власништво је Милове „приватне“ државе?!

Владика Јоаникије помирљиво је дао још једну шансу Милу и позвао га да предложени закон повуче и предложи други, који ће бити у складу са међународним стандардима о слободи вјероисповијести, јер овај већ усвојени предлог „није ништа друго до акт који је првенствено уперен против Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке, захумско-херцеговачке и милешевске, које имају своју осмовјековну канонску јурисдикцију на простору на ком се данас налази Црна Гора“!

Е, неће да може, Владико! Мило вам је дао своју „часну“ ријеч! И није вам он наиван ка’ што су били сви окупатори Црне Горе – од османлија па ћерај све до њега! Тада сте ви имали само спољног непријатеља! Е – ово данас је – изнутра! Није он тек тако кренуо у „битку“ неприпремљен! Прво је пао план, па разрада тактике, распоређивање вјерних „војника“, а онда отварање фронта и – удри!

На сабор, са великом муком, прескачући препреке напрасног Миловог асфалтирања тога јутра свих путева који кроз Црну воде ка Подгорици – скупио се огроман број Срба! Они Срби који су из Црне Горе, али тренутно у њој не живе – а шћели су на сабор – сви су пред границом Милове приватне државе – заустављени?! Нема више да Срби иду кад ко хоће и како им се хоће по Миловоме забрану?!

Уосталом – свуђ је тако! Ко још у приватни посјед може да бане из чиста мира, без питања и дозволе, а да га полиција не савата?! Нико и ниђе! Е, ни у Миловој Црној више не може да се улази и излази без његовога одобрења и по његовијем законима?! Ајде, части ти, но што – још да му Срби тамо с три прста деснице састављеним у Светом тројству по себи замахују, крсте се и праве „промају“ кроз његов посјед – нема више да може!

Сви ми живи, који смо, трбухом за крухом, отуд давно једном изашли, сад кад помолимо главу пред граничном капијом Милове Црне, прво нам скенирају крвна зрнца! Ако његови, под униформом и оружјем, нађу иједно које у нама тече, а које носимо и преносимо хиљаду година од предака нам – нема нам уласка у Милову државу?! Можемо, додуше, и да имамо – не једно, но и свако, али под условом да се свих – до једнога јединога – одрекнемо – е, онда тек границу прекорачит можемо?! Све оно што је наше у Црној Гори – сад је Милово?! Ми који смо потомци чукун-чукун-прађедова и очева отуд – џаба нам је!

У Црну га можемо једино – ако смо Милови?!

За нас су правила оваква, а за оне Србе који су и дан-данас тамо, који ниђе мрдали нијесу него стоје на врх вршка непрекинуте миленијумске вертикале и прађедовске земље, Мило је закључао државне му капије и – дан-ноћ се ш њима ћера!

Ово је прича о живим Србима под Милом, али и мртве – и то све у хиљадугодишњој вертикали, па до ових скоријих Балшића, Црнојевића, Петровића – стигли су Милови параграфи! Нека што их ми после Миловога „рукописа“ више познат не можемо – но ни они, сад да устану и прелистају тефтере у које их је Мило препрао и убачио – знали не би ко су?! Више нико, ни Свети Петар Цетињски, ни Његош, ни краљ Никола, ни… – под Милом на себе не личи?! То што нама живима суди и крвна зрнца преправља и пребројава – ништа је при ретроактивној моћи Миловијех закона којима нам је на коријен и претке ударио! То је ваљда једино законодавно „чинодејствовање“ на планети које посједује ретроактивне моћи!

А што се Светог Василија Острошког – слава му и милост – тиче, Он, пошто је под Острог прије скоро 400 година, из данашње Херцеговине, доша’ – Мило ‘оће (али све легално, ништа мимо закона) да га убачи у имовину своје приватне државе – да му Светац паре доноси и капитал увећава! Нема Ти друге – Свече – у Миловој држави – ако ‘оћеш да останеш тамо! Или да Те чупамо из ропства и кући врћемо у данашњу Републику Српску и манастир Тврдош, па на миру – међу своје Србе – да опет почиваш!

Ух – тешко ли га нама! Ово наше ропство и прогон под Милом, ништа је при ропству предака који почивају у земљи чији је он данас неприкосновени власник?! Ај’ ти сад, мајчин сине, остави Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Његоша, Краља Николу… Миловијем законима – па онда стани чиста образа сам пред собом и својим потомством?! Ово наше трзање и муке под његовим ланцима, ништа је – при Њима, које је ставио на списак „своје имовине“?! Фризира их, препакива, укључио им трансфузију, мијења крв, пребројава им свако српско крвно зрнце и редом свако на стријељање изводи! А кад у њима све српско убије – онда ‘оће да на мјестима – које су њихови земни остаци учинили светим – постави Мираша Дедејића, да им кандилом над главом маше?!

Како да ходамо под капом небеском мирне савјести док су нам Они – који су од нас учинили слободне и због њих поносне људе – у Миловоме ропству?! Да ударимо на „војнике“ и стражу Милове атеистичке „цркве“ (ма шта то значило) која их држи на нишан и мртве лоботомише – или да их упртимо и бјежимо ш Њима на слободу?! Не би нам било први пут! И под Турцима смо!

Е, ту смо ђе смо! Мораћемо и ми, као наши преци својим потомцима – бити достојни потомци својих предака! Или то, или – ако можемо преживјет кад станемо пред огледалом и пред самима собом – онда можемо и сви ка’ Мило!!!

Јес да је „јунак“ Мило престрашан… Како он нама само врти прстом испред носа, подиже, јежи и вијуга обрвама, грми у микрофоне и ућерује страх?! Како се он само уживио у своју снагу и улогу газде и власника наших живота – наше прошлости и будућности?! Како је он ријешио да нас све наћера да узмемо алат у руке и зађемо по гробљима, маузолејима и храмовима по Црној Гори и – ђе год стоји уклесано „Србин“ – да се ишчекића и затре за сва времена! То је лично урадио и Милов новоустоличени ректор подгоричког универзитета Данило Николић! Овај пречасни ректор узео је лијепо чекић у руке и лично своме ђеду, на надгробној плочи на којој је, између осталога, писало и да је српски јунак – оно „српски“ – у пармпарчад ишчекићао и свога ђеда „ослободио“ српства?!

Ма, ни Турци, ни усташе – на наше поријекло, коријен, име и идентитет – тако жестоко и срамно – јуришали нијесу?! А ми, по навици, из сна смо се тек сад тргнули, кад је већ одавно офанзива Милова и његовијех „војника“ – ушла у епидемију болесног фанатизма! Прва савјетница Миловога амбасадора Бранка Милића у Турској – Мирна Никчевић (ово име историја мора да запамти) – преко друштвене мреже Фејсбук, у преписци са пријатељицом открила је своју „малу“ тајну, зашто је некад са њом ишла у манастир Дајбабе: „Што се тиче Дајбаба, ишла сам тамо да се за*ебавам са поповима мрзним…“?! А поводом Тројичинданског сабора у Подгорици испред Храма – који је назвала Срам – пише да би: „Запалила Срам и сва говеда тамо“!? Има ли ишта да је ико, у новије доба, од овога страшније изрекао!!! Ма свака ти част – госпођо?! Што се мене тиче – нека ти је Бог на помоћи!!! Али ми нешто нијеси, баш, оригинална?! И усташе су – за вријеме Другог свјетског рата цркву СПЦ у Глини – дупке напунили Србима, закапијали врата и – заједно запалили – и „срам“ – и „говеда“?!

Е – то је та „војска“ којом Мило командује и држи у ропству Црну Гору и Црногорце, и у држави и ван ње – све до шефа „дипломатије“ Срђана Дармановића и „савјетнице“ Никчевићке! Такве бира?! Према свецу и тропар?! А Срби – конститутивни народ који је створио Црну Гору – под Милом су данас – „говеда“ за ломачу, а СПЦ и њени храмови – на чијем трону су били, и Свети Петар Цетињски и Његош – „срам“ који у огњу треба да нестану – заједно са српским народом?! Господе драги, помози…!!!

ИЗВОР: Видовдан
https://balkanskageopolitika.com

[Dj.Vesna]

Коме су одзвонила звона у Црној Гори

Ђукановићев сукоб са Српском православном црквом није обрачун љубитеља западне демократије са мрачним утицајима са истока који коче напредак Црне Горе, како он то жели да прикаже Западу, већ одговор корумпираног вође који губи тло под ногама и који би остатак живота могао да проведе у затвору.

АУТОР: Ана Оташевић

Намера црногорског председника Мила Ђукановића да искористи устоличење митрополита црногорско-приморског Јоаникија Мићовића за политички театар у коме ће се приказати као бранитељ Црне Горе од великосрпске агресије је пропала. Церемонија је обављена како традиција налаже у манастиру Светог Петра Цетињског, где је пре њега устоличено четрдесет митрополита црногорско-приморских Српске православне цркве.

Ђукановић је претходног дана стигао на Цетиње, сликао се са грађанима који су му прилазили и касније изјавио да не верује да ће епископ Јоаникије бити устоличен у манастиру Светог Петра Цетињског. На Цетиње је дошао надајући се да ће да окупи довољан број присталица које ће да спрече постављење црквеног поглавара.

То се, међутим, није догодило. На Цетињу се окупило неколико стотина противника устоличења и све се завршило кошкањем са полицијом, наизменичним бацањем каменица и сузавца, блокирањем пута и паљењем гума на прилазима граду, од чега се дигао густ, црни дим. Десетак људи је повређено, укључујући и полицајце, а десетак демонстраната је приведено.

Најжешћи завереници, међу којима су били Веселин Вељовић, Ђукановићев саветник за одбрану и безбедност и Предраг Бошковић, некадашњи министар одбране, као и свештеници неканонизоване Црногорске православне цркве окупили су се у Градској кафани. Вељовић, који је шест година био на челу црногорске полиције пре него што је постао Ђукановићев саветник, покушао је потом да изазове полицијску реакцију тако што је гурнуо полицајце који су у кордону штитили прилаз цетињском манастиру, што се види на снимку који је поставио потпредседник владе, Дритан Абазовић.

Црна Гора није осванула крвава, како су то прижељкивали у ДПС-у, али је постало јасно да Ђукановић нема подршку

Вељовић је ухапшен, а „борба“ Ђукановићеве Демократске партије социјалиста (ДПС) се наставила саопштењима у којима је писало да су председник владе Здравко „Кривокапић и Абазовић спремни да запале Црну Гору да би испунили туђе команде“ чији је „циљ да Црна Гора осване 6. септембра крвава“. Црна Гора није осванула крвава, како су то прижељкивали у ДПС-у, али је постало јасно да Ђукановић нема подршку.

Његова реакција је била вређање челника Српске православне цркве, патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија који су на устоличење у цетињски манастир дошли хеликоптером, у пратњи полицајаца, заклоњени од могућих напада.

„Само човјек без достојанства би себи дозволио да на такав начин (…) буде уведен у Цетињски манастир“, рекао је Ђукановић. „Бруталном злоупотребом државних ресурса, прије свега војске и полиције, и потпуно непримјереном употребом силе против мирно окупљених грађана у црногорској Пријестоници Влада Црне Горе обезбиједила је насилну интронизацију митрополита Јоаникија, противно вољи огромне већине грађана Цетиња и значајног броја грађана Црне Горе“, изнео је своју верзију догађаја на Цетињу.

За црногроског председника су звона која су се чула у цетињском манастиру у част устоличења Јоаникија „звона упокојења мисији Српске православне цркве и цетињске митрополије у црногорском пријестоном граду“.

Звона су, заправо, одзвонила његовој владавини. Црногорски председник је све усамљенија политичка фигура и све шупље одзвања његово вајкање о „великосрпској хегемонији“ која се обрушила на Црну Гору, што у Црној Гори али и у Србији понављају само они који од тога имају политичку корист и они који нису обавештени.

Национализам као параван за корупцију

Ђукановић је европски лидер који је најдуже остао на власти, дуже од Александра Лукашенка у Белорусији. Показао се као политички камелеон без премца који уме да се прилагоди околностима брже него други, чак и ако то подразумева потпуну промену политике коју је до тада водио.

Од савесног члана Савеза комуниста Југославије постао је савезник Слободана Милошевића коме је потом окренуо леђа, био је против независности Црне Горе, а онда је постао најстраснији поборник одвајања од Србије, звао је Русе да инвестирају, а потом је постао жестоки критичар Русије и окренуо се Сједињеним Америчким Државама. Остао је доследан једино у жељи да остане на власти.

Са трона нису успеле да га скину афере у које су били укључени његови најближи сарадници и породица зато што је цео државни апарат држао у својим рукама. Његов политички пад почео је оног тренутка када је покушао да потисне Српску православну цркву из Црне Горе и створи Црногорску православну цркву.

Српска православна црква је почела да смета Ђукановићу оног тренутка када се више није уклапала у његову идеју о идентитету црногорске државе

Српска православна црква је почела да смета Ђукановићу оног тренутка када се више није уклапала у његову идеју о идентитету црногорске државе. Као и сви лидери који су водили нове државе након распада бивше Југославије и црногорски председник игра на карту национализма. За то је било потребно створити црногорски језик, мењањем стандардног језика који је до тада био у употреби и црногорску цркву.

Постојећи идентитети нису одговарали његовој политичкој оријентацији па је одлучио да их промени. То је довело до дубоког раскола чије су последице данас очигледне. Ујдурма око новог идентитета Црногораца требало је да Ђукановића устоличи као утемељитеља нације, али је пре свега служила да се скрене пажња са непотизма и корупције који су обележили његову владавину и постали њен симбол.

У ове сврхе је требало да послужи и Закон о верским слободама који је 26. децембра 2019. године изгласала парламентарна већина из редова ДПС-а. Српска православна црква је према овом закону била обавезна да докаже власништво над својом имовином у Црној Гори која ће јој у противном бити одузета.

У ове сврхе је требало да послужи и Закон о верским слободама који је 26. децембра 2019. године изгласала парламентарна већина из редова ДПС-а. Српска православна црква је према овом закону била обавезна да докаже власништво над својом имовином у Црној Гори која ће јој у противном бити одузета

Ова дискриминаторна мера односила се само на Српску православну цркву, не и на друге верске заједнице у Црној Гори, са којима је црногорска влада склопила посебне споразуме. Одговор на овај закон су биле огромне протестне литије током зиме 2020. године које су на улице црногорских градова извеле десетине хиљада демонстраната. Предводио их је врх црногорске митрополије, на челу са митрополитом Амфилохијем и епископом Јоаникијем.

Показало се да је већина православних верника уз Српску православну цркву. На последњем попису из 2011. године, 72 одсто становништва се изјаснило као православно, 19 одсто као муслиманско, а 3 одсто као католичко. Православци се изјашњавају или као Црногорци (45 одсто), или као Срби (28,7 одсто), али већина оних који се изјашњавају као Црногорци су верници Српске православне цркве.

Ови протести су се претворили у политичко изјашњавање становника Црне Горе који су изгубили поверење у институције државе и систем који је продубио јаз између оних који немају ништа и Ђукановићеве елите која има све. Показало се да је црква институција у коју се верује. Овакав развој ситуације је изненадио Ђукановића и довео до пораза његове већине на парламентарним изборима 31. августа прошле године.

То је означило историјску прекретницу јер је у Црној Гори то први пут да до смене власти дође демократским путем. Ђукановић, који је и даље председник Црне Горе, од тада покушава да на сваки начин подрије владу, а догађаји на Цетињу, за које су страни посматрачи приметили да имају карактер државног удара, још једном показују да је његов рецепт за опстанак на власти продубљивање сукоба међу Црногорцима.

Ђукановићев сукоб са Српском православном црквом није обрачун љубитеља западне демократије са мрачним утицајима са истока који коче напредак Црне Горе, како он то жели да прикаже Западу, већ одговор корумпираног вође који губи тло под ногама и који би остатак живота могао да проведе у затвору.

„Ђукановићев сукоб са СПЦ није обрачун љубитеља западне демократије са „мрачним утицајима са истока који коче напредак Црне Горе“, како он то жели да прикаже Западу, већ одговор корумпираног вође који губи тло под ногама и који би остатак живота могао да проведе у затвору“

ИЗВОР: Данас