Religija - by Katarina74

[Katarina74]

PREPODOBNi VASILIJE ISPOVEDNIK, episkopa Parijskog




25 april / 12 april

Parija, drevni grad u Maloj Aziji, čim je primio veru Hristovu dobio je episkopiju koja je podlegala mitropolitu kizičkom. Zbog svoje prevashodne vrline i bogougodnog života prepodobni Vasilije bi izabran i postavljen za episkopa u ovom gradu. A kad se za carovanja Lava Isavrijanca (717-741 g.) pojavi ikonoborska jeres, on se pokaza ispovednikom Hristovim. On odbi da potpiše carsku naredbu protiv ikonopoštovanja, iako su ga primoravali. Zbog toga bi mnogo gonjen i mučen. Život mu je prolazio u nevoljama, u bedama, u teskobama (2 Kor. 6, 4), ali on ostade tvrd u Pravoslavlju kao dijamant. Pošto ugodi Bogu u svemu, on skonča u prvoj polovini osmoga veka, i preseli se ka Gospodu .

[Katarina74]

Svestenomucenik Artemon Laodikijski




26 april / 13 april

Bi svestenik u Laodikiji za vreme cara Dioklecijana. Pred sudijom muciteljem ovako je za sebe rekao: "Imenujem se Artemon, rob Hrista Boga mojega; sesnaest
godina beh ctec i citah knjige u crkvi Boga mojega; dvadeset osam godina beh djakon i citah svesteno Jevandjelje; trideset tri godine napunih kao prezviter
uceci ljude i nastavljajuci ih na put spasenja s pomocu Hristovom". Sudija ga uvede u hram Eskulapov gde zrecevi narocito negovahu velike zmije, posvecene
tome "bogu". Sve drzahu da ce zmije ugristi Artemona. No on se prekrsti i silom krsta prikova sve zmije za zemlju tako da se ne mogahu maci. Potom ih izvede sve
u dvoriste, duhnu na njih i sve ih na mah umrtvi. Svi behu u velikom uzasu. A glavni zrec toga hrama, Vitalije, videci ovo cudo, pade na kolena pred
Artemonom i povika: "Veliki je Bog hriscanski!" I krsti ga mucenik sa jos nekim prijateljima njegovim.
No zlobni sudija osta uporan u zlobi i mucase starca Artemona raznim mukama. Jednom ga htede baciti u vrelu smolu, no sam se s konja vrze u nju i izgore. Behu
vidjena dva orla koji padose na nj, digose ga s konja i vrgose u smolu. Sveti Artemon osta slobodan za izvesno vreme i hodjase, pracen uvek sa dva svoja
omiljena jelena, i ucase narod. No ponovo bi uhvacen i posecen 303. godine. I preseli mu se dusa u Carstvo
Hrista Boga nasega, kome je Artemon sveti verno sluzio.

[Katarina74]

Sveti Martin ispovednik, papa Rimski



27 april / 14. april


Postao papom 5. jula 649. godine bas u vreme jarosne raspre pravoslavnih s jereticima monotelitima (jednovoljnicima). Carovase tada Konstans II, unuk
Iraklijev, a patrijarh carigradski bese Pavle. Da bi uspostavio mir u crkvi sam car napisa knjizicu Gipos, koja bi veoma po volji jeretika. Papa Martin sazva
sabor od sto pet episkopa, na kome se osudi ova knjizica careva. U isto vreme napisa papa pismo patrijarhu Pavlu moleci ga da se drzi ciste vere
pravoslavne i da cara savetuje, da se okane jeretickih mudrovanja. To pismo razljuti i patrijarha i cara. I car posla nekoga vojvodu Olimpija u Rim, da dovede
papu vezana u Carigrad. Vojvoda se ne drznu vezati papu, ali nagovori jednog vojnika, da ga macem ubije u crkvi. No kada vojnik udje u crkvu s macem skrivenim,
najedanput oslepi. Tako Promislom Bozjim Martin izbeze smrt. U to vreme napadahu Saraceni na Siciliju, i vojvoda Olimpije ode u Siciliju, gde i umre. Tada
spletkom patrijarha-jeretika Pavla car posla drugog vojvodu, Teodora, da veze i dovede papu pod optuzbom, da on, papa, stoji u dosluhu sa Saracenima, i da ne
stuje Precistu Bogomater. Kada vojvoda stize u Rim i procita optuzbu protiv pape, ovaj odgovori, da je to kleveta, da on nema nikakve zajednice sa Saracenima,
protivnicima Hriscanstva, "a precistu Bogomater ako ko ne stuje i ne ispoveda i njoj se ne klanja, da bude proklet i ovoga i onoga veka". No to ne izmeni odluku
vojvodinu. Papa bi vezan i doveden u Carigrad, gde bolan prebolan lezase dugo u tamnici, mucen teskobom i gladju, dok najzad ne bi osudjen na progonstvo u
Herson, gde pozive dve godine i skonca predav dusu svoju Gospodu, radi koga je mnogo postradao, 655. godine.
Na dve godine pre njega umre okajani Pavle. I kad ga car poseti pred smrt, on okrete glavu duvaru i plakase
ispovedajuci da je mnogo gresio protiv pape Martina, i moleci cara da Martina oslobodi.

[Katarina74]

Sveti apostoli Aristarh, Pud i Trofim



28 april / 15 april

Ovi behu iz broja Sedamdesetorice apostola. Aristarh bi episkop u Apamiji Sirijskoj. Pominje ga apostol
Pavle nekoliko puta. U Efesu bio je uhvacen sa Gajem od gomile naroda, koja se bese digla protiv Pavla.
Kolosanima pise apostol Pavle: "Pozdravlja vas Aristarh koji je suzanj sa mnom". A u poslanici
Filimonu naziva Pavle Aristarha "Saradnicima mojim" zajedno sa Markom, Dimasom i Lukom.
Pud je bio ugledan gradjanin rimski. Apostol Pavle ga spominje jedanput. Dom Pudov bio je najpre utociste
vrhovnim apostolima, a posle se obratio u crkvu, nazvanu Pastirska.
Trofim je bio iz Azije i sledovao je ap. Pavlu na njegovom putu. Na jednom mestu pise apostol Pavle:
"Trofima ostavih u Militu bolesna". U vreme Neronova gonjenja, kada apostol Pavle bi
posecen, poseceni behu i sva tri ova slavna apostola.

2. Sveti mucenik Sava Gotski

U gotskoj strani bese surovo gonjenje na hriscane. Neki knez gotski dodje u selo, gde zivljase ovaj
blagocestivi Sava i upita seljake, da li u njihovom selu ima hriscana. Oni ga sa zakletvom uveravahu da
nema nijednoga. Tada Sava stade pred kneza i narod i rece: "Neka se niko ne zaklinje za mene, ja sam
hriscanin". Videci ga knez bedna i siromasna, pusti ga s mirom, govoreci: "Taj niti moze stetiti, niti koristiti!"
Druge godine pak o Vaskrsu dodje neki svestenik Sansal u to selo i otpraznova svetlu Pashu sa Savom. Cuse to
neznabosci, pa iznenadno napadose na dom Savin, i pocese stapovima nemilosrdno tuci ugodnike Bozje, a
jos uz to Savu naga vukose po trnju, pa ih onda obojicu vezase uz drvo, i nudjahu im da jedu mesa od
idolskih zrtava. No Bozji ljudi, secajuci se reci apostolskih, odbise da jedu od necistih djavolskih
zrtava. Najzad osudi knez Savu na smrt i predade ga vojnicima. Pun radosti podje Sava na gubiliste hvaleci Gospoda.
Poznavsi u njemu dobroga coveka, vojnici ga htedose usput pustiti, no Sava se veoma ozalosti zbog
toga i rece vojnicima, da su oni duzni ispuniti zapovest knezevu. Tada ga vojnici dovedose do jedne
reke, vezase kamen o vrat i bacise ga u vodu. Telo njegovo bi izbaceno na obalu. Docnije grcki vojvoda Junije Soranos, u vreme cara Valenta, ratujuci s
Gotima, nadje Savino telo i prenese ga u Kapadokiju. Postrada sveti Sava u svojoj trideset prvoj godini, 372. godine.

3. Svete mucenice Vasilisa i Anastasija.

Dve blagocestive Rimljanke. U vreme cara Nerona sabirahu posecena tela apostolskih ucenika i cesno ih sahranjivahu.
Zbog toga behu optuzene i bacene u tamnicu, pa posle dugih istjazanja (odsecali im grudi i jezik) posecene.

[Katarina74]

STRADANjE SVETIH MUČENICA AGAPIJE, HIONIJE i IRINE


29 april / 16 april

Kad se car Dioklecijan bavljaše u italijanskom gradu Akvileji, javiše mu iz Rima da su sve tamnice rimske prepune hrišćana, koji se ne odriču Hrista, iako ih stavljaju na najraznovrsnije muke; učitelj im je Hrisogon, i oni slušaju njega, držeći se čvrsto njegovog učenja. Dioklecijan onda naredi da se svi hrišćani pobiju, a da Hrisogona dovedu k njemu na istjazanje. Kada ispovednika Hristovog svetog Hrisogona vođahu vezana iz Rima u Akvileju k caru Dioklecijanu, pratila ga je izdaleka njegova učenica sveta Anastasija Uzorešitelnica. Doveden pred cara, mučenik Hristov bi istjazavan od cara. I pošto se ne hte pokoriti carevoj naredbi, bi osuđen na smrt, i glava mu otsečena izvan grada daleko u jednom pustom mestu. I česno telo njegovo valjaše se na morskoj obali, bačeno tamo da ga zveri i ptice raznesu. A nedaleko od tog mesta življaše jedan stari i sveti sveštenik Zoil. U blizini pak ovog svetog sveštenika življahu tri rođene sestre: Agapija, Hionija i Irina. Sveštenik Zoil imade viđenje od Boga kojim mu se otkri, gde se nalazi telo Hrisogonovo nesahranjeno. Požuri starac, nađe telo i glavu mučenikovu, položi ih u sanduk i držaše tajno u svome domu.

Trideseti dan posle toga javi se svešteniku Zoilu sveti Hrisogon i reče: Znaj, da će u toku devet dana one tri devojke Hristove što žive blizu tebe mučenički postradati. Ti pak reci sluškinji Božjoj Anastasiji, neka se nađe oko njih, sokoleći ih na junački podvig dok se ne ovenčaju mučeništvom. A i ti budi dobre nade, jer ćeš primiti slatke plodove trudova svojih: uskoro ćeš se osloboditi ovog sveta, i sa radošću preći ka Hristu, i upokojiti se sa svetima.

Isto to izvešće primi u viđenju i sveta Anastasija Uzorešitelnica i, pokrenuta Duhom Božjim, dođe k svešteniku Zoilu koga dotle nije poznavala, i upita ga gde su te devojke, o kojima mu je u viđenju javljeno da će mučenički postradati. On joj pokaza njihovu kuću. Ona ode k njima, ljubazno se pozdravi s njima, i provede s njima svu noć govoreći im spasonosne reči, pune božanstvene ljubavi, i na taj način sokoleći ih da junački stoje za Hrista ženika svog i krv svoju proliju za Njega. Potom opet ode domu sveštenika Zoila i vide mošti učitelja svog Hrisogona, i dugo plaka nad njim preporučujući sebe molitvama njegovim. Onda se opet vrati u grad Akvileju na svoj uobičajeni posao: da svojim imanjem služi sužnjima Hristovim po tamnicama.

I bi kao što sveti Hrisogon kaza svešetniku Zoilu u viđenju: ovaj sveti sveštenik se u toku devet dana preseli ka Gospodu, a svete devojke: Agapija, Hionija i Irina, biše uhvaćene od neznabožaca i odvedene caru Dioklecijanu na istjazanje. Videvši ih, car im reče: Kakvo vas bezumlje natutka da sledujete ništavnoj i izlišnoj zabludi, i da gazite pravi zakon, i da bogove prezirete? Ali pošto vidim da ste dobrog roda, i mlade, i lepe, poštedeću vas iz milosrđa. Stoga vam savetujem: odrecite se vašeg Hrista, i prinesite žrtve bogovima, pa ću vam ja dati iz moje palate visokorodne mladiće, dostojne vaše lepote, da imate slavne muževe, i zbog njih budete uvažavane. Najstarija sestra Agapija odgovori caru: Care, ti treba da se brineš o državnim poslovima, o narodima, o vojsci, a ti govoriš nepravdu unižavajući Boga života i huleći na Njega, čija ti je pomoć potrebna i čija je dobrota tako dugotrpeljiva prema tebi.

Na to i Dioklecijan reče: Ova je poludela; dajte drugu! Tada pristupi sveta Hionija i reče: Moja sestra nije poludela, nego je sasvim pravilno izobličila tvoj nepravredni predlog. - Car i nju odgurnu, pa naredi da mu privedu svetu Irinu, i reče joj: Pošto tvoje sestre poludeše, onda ti kao najmlađa sagni glavu pred bogovima, da bi tvoje sestre, gledajući na tebe, učinile to isto. Sveta Irina mu odgovori: Neka sagnu glave svoje pred idolima svi gnevitelji istinitog Boga koji u bezumlju svom poludeše. Šta je bednije i bezumnije nego - klanjati se napravi majstorovih ruku, koja je za pare načinjena? Jer ti se najpre pogađaš s majstorom za koliko para će ti napraviti idola koji ili stoji ili sedi, ili leži, ili skače, ili se smeje, ili plače, i od kakvog materijala: da li od drveta, ili od kamena, ili od bakra, ili od čega drugog. Pa ako ga rđavo izradi, ti ga odbaciš, ako li pak dobro, ti majstoru isplaćuješ ugovorenu cenu. Zatim preklanjaš glavu svoju pred kupljenom napravom, nazivajući bogom svojim idola, koga bi pre trebalo nazivati kupljenim robom. Na to Dioklecijan reče: Na ovakve reči treba odgovoriti mučenjem. - I naredi, te svete devojke vrgoše u tamnicu. A sveta Anastasija odmah, po običaju svom, poseti svete devojke, i tešaše ih uzdanjem u neotstupnu pomoć Hristovu i nadom na slavnu pobedu i trijumf nad vragom.

[Katarina74]

STRADANjE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA SIMEONA, EPISKOPA PERSIJSKOG, i ostalih 1150 mučenika s njim



30 april / 17 april

Kada se u Persiji umnožiše hrišćani, i imađahu svoje crkve, episkope, sveštenike i đakone, ustadoše protiv njih magi, koji izdavna behu učitelji, vođe i zaštitnici neznabožne vere persijske. Ustadoše s njima zajedno iz zavisti i Jevreji, svagdašnji neprijatelji hrišćanski, i dogovoriše se sa magima, te nagovoriše cara Sapora da digne gonjenje na hrišćane. I najpre oklevetaše kod cara svetog Simeona, episkopa grada Selevkije - Ktezifona, da je tobož neprijatelj persijskog carstva a prijatelj grčkog cara, koga obaveštava o svemu što se u Persiji događa. Car Sapor najpre razreza veliki i ogroman danak na hrišćane, i za skupljače danka odredi najsvirepije ljude, da bi što bezdušnije zlostavljali hrišćane. Zatim otvoreno poče sveštenike i služitelje Božje ubijati, crkvene riznice pljačkati, i same crkve rušiti i sa zemljom sravnjivati. Onda izdade naređenje da se liši slobode i dovede k njemu sveti Simeon kao neprijatelj persijskog carstva i njihovog nečestivog zloverja.

I bi doveden pred cara sveti Simeon sa dva sveštenika, Avdelajem i Ananijem; svi troje okovani u verige. Oni se ne samo ne uplašiše od careve jarosti, nego mu se čak i ne pokloniše. To još više razjari cara, i on upita svetitelja: Zašto mi se ne pokloni sada kao što si to ranije činio? Svetitelj odgovori: Ranije nisam bio privođen tebi na ovakav način, zato sam ti se poklanjao, odajući dužno poštovanje tvojoj carstvenosti. A sada, pošto sam priveden da bih se odrekao Boga mog i otstupio od vere moje, ne treba da se klanjam tebi, neprijatelju Boga mog.

Car ga onda stade nagovarati da se pokloni suncu, obećavajući mu za to mnoge poklone i odlikovanja. A ne bude li se poklonio suncu, on se hvaljaše da će potpuno istrebiti hrišćanstvo u svome carstvu. No kada vide da se svetitelj drži junački, i ne popušta ni pred laskama ni pred pretnjama, on naredi da ga vrgnu u tamnicu. Kad svetitelja izvođahu iz carske palate on ugleda starca evnuha Ustazana, koji beše vaspitač caru Saporu kao detetu, i uživaše veliki ugled, i zauzimaše prvo mesto u carevom dvoru. Ugledavši svetog episkopa Simeona, Ustazan ustade i nisko se pokloni Božjem arhijereju. A Sveti Simeon okrenu od njega glavu svoju, i sa podignutim glasom ljutito ga ukori kao prestupnika, jer najpre beše hrišćanin, pa se potom iz straha od cara pokloni suncu. Ustazana to silno potrese, i on stade plakati i ridati; i svukavši sa sebe skupocenu odeću obuče se u crnu i poderanu, i sedeći pored kapije carske palate on kukaše govoreći sebi: Teško meni kukavnom! kako ću izaći pred Boga mog koga se odrekoh? Eto, Simeon okrenu glavu od mene zbog mog otpadništva. Kako onda da pogleda na mene Tvorac moj! - Govoreći tako, Ustazan ridaše neutešno.

Saznavši za to, car Sapor odmah prizva k sebi vaspitača svog Ustazana, i videći ga uplakana, upita ga, šta je razlog njegovom plaču i šta ga toliko ožalosti u carskoj palati. Ustazan odgovori: Nikada mi se ništa neprijatno ni žalosno ne dogodi u tvome carskom domu. No voleo bih da uzmem na sebe sve neprijatnosti, žalosti i nevolje ovoga sveta, samo ne ovo zbog čega sad patim i plačem. O, ja toliko star, trebalo je da odavno umrem! A eto, još sam u životu, još gledam sunce kome se poklonih kao bogu. Oh, što ne umreh pre no što otstupih od Boga Tvorca svekolike tvari i uspoštovah tvar više nego Tvorca. Ali to učinih ne iskrena srca. Da bih tebi licemerno ugodio, ja učinih dve stvari zbog kojih zaslužujem smrt: otstupih od Hrista Boga mog, i izneverih tebe u starosti svojoj. Neću više da gnevim Gospoda i Boga mog Isusa Hrista, Cara Besmrtnog - radi cara smrtnog; niti ću više prekloniti kolena svoja pred suncem, tvorevinom Božjom, nego ću se odsada večito klanjati jedino Bogu Tvorcu.

Čuvši to, car Sapor se veoma začudi tako neočekivanoj promeni kod Ustazana, i stade još više besneti na hrišćane, smatrajući da su ga oni nekim mađijama prelastili i izmenili. A žaleći starca, car ga moljaše kao oca, da ne nanosi bogovima takvu uvredu, sebi sramotu, i carskom domu žalost.

I nagovaraše ga čas laskama čas pretnjama. A Ustazan govoraše: Dosta je moja starost počinila bezumlja; više to činiti neću: neću poštovati više tvar nego Tvorca.

[Katarina74]

[Katarina74]

Prepodobni Jovan učenika svetog Grigorija Dekapolita



01 maj / 18 april

Postojala su dva Dekapolja: jedan blizu Galileje u Palestini koji spominje sveti evanđelist Matej (Mt. 4, 25), i drugi u Isavrijskoj pokrajini. Iz ovog Isavrijskog Dekapolja bejaše sveti Grigorije Dekapolit, učitelj ovog prepodobnog Jovana o kome je reč. Omrznuvši svet i zavolevši Hrista od mladosti, ovaj sveti Jovan ode k svetom Grigoriju Dekapolitu. Sveti Grigorije ga zamonaši, i on ostade pored njega podvizavajući se i u svemu služeći Bogu. I on beše toliko smiren i poslušan, i za svako dobro delo revnosan, da se duhovni otac njegov sveti Grigorije radovaše zbog njega i slavljaše Boga.

Kada zločestivi car Lav Jvrmenin obnovi jeres ikonoborsku i podiže gonjenje na Crkvu Hristovu, prepodobni Jovan dođe u Carigrad sa svojim učiteljem svetim Grigorijem, i zajedno sa svitem Josifom Pesmopiscem iđahu po gradu utvrćujući pravoslavne u blagočestivom i nepokolebljivom ispovedanju vere. Zatim sveti Josif bi poslat u Rim, koji ne dostiže pošto ga jeretici uhvatiše i u okovima na Kritu zadržaše. A uskoro se i sveti Grigorije prestavi u Gospodu. Prepodobni pak Jovan, ostavši u Carigradu, podvizavaše se u uobičajenim trudovima, starajući se ne samo o svom spasenju nego i o spasenju drugih. A kad se posle izvesnog vremena blaženi Josif os-lobodi tamnice i okova i vrati u Carigrad, prepodobni Jovan ode ka Gospodu da primi nagradu za trudove svoje.[5] Sveti Josif ga sahrani česno blizu groba svetog Grigorija. A kad se potom sveti Josif preseli iz grada u usamljeno bezmolvno mesto, nedaleko od crkve svetog Jovana Zlatousta, on podiže tamo crkvu u ime svetitelja Hristovog Nikolaja Čudotvorca, i prenese u nju svete mošti obojih otaca, Grigorija i Jovana.

[Katarina74]

Prepodobni JOVAN VETHOPEŠTERNIKA


02 maj / 19 april

Obitelj prepodobnog Haritona u Palestinskoj pustinji blizu Jerusalima nazivala se Vethom Lavrom, jer bi podignuta pre drugih lavra. U toj Vethoj Lavri podvizavao se ovaj prepodobni Jovan. Od mladosti ranjen božanskom ljubavlju, on se priljubi uz Boga, po reči psalmopevca: Meni je dobro priljubljivanje uz Boga (Ps. 72, 28). Prezrevši ništavne slasti ovoga sveta i gordost, on se ukloni iz svoje domovine, uze krst monaškog života i ode u tuđu zemlju Gospoda radi, Koji je od rođenja Svog bio tuđinac na zemlji i sve do smrti nije imao gde glave skloniti. A kad dođe u Jerusalim on se pokloni svetim mestima, pa onda ode u Vethu Lavru blaženog Haritona. I tu se udostoji svešteničkog čina zbog svoga vrlinskog života. Jer on beše podražatelj drevnih podvižnika: obuzdavši telesne strasti velikim uzdržanjem, i posvunoćnim stajanjima na molitvi, i sećanjem na smrt, i raznovrsnim umrtvljivanjem, on veoma isposni svoje telo, i postade zemaljski anđeo u telu. Pošto dugo požive i potpuno ugodi Bogu, on se preseli ka Gospodu, a sveti Anđeli mu na rukama svojim odneše dušu u nestarivu obitelj nebesku.

Prepodobni Jovan se naziva Vethopešternik umesto Vetholavriot, zato što je Vetha Lavra svetog Haritona spočetka bila razbojnička peštera, u koju razbojnici doteraše vezana svetog Haritona. Ali on na čudesan način bi odrešen, i razbojnici iznenadno pomreše od vina otrovanog zmijinim otrovom. Odrešen, on nađe u pešteri mnogo zlata, i prvo u toj pešteri ustroji crkvu, i sabra bratiju. Potom iznad peštere sagradi obitelj. A pošto prepodobni Jovan provede život u toj staroj pešteri, služeći u pešterskoj crkvi, on zbog toga i bi pro-zvan Vethopešternik (ili Staropećinik).

Prepodobni Jovan požive i upokoji se u osmom stoleću.

[Katarina74]

Prepodobni TEODOR TRIHIN



03 maj / 20 april

Prepodobni Teodor Trihin beše carigrađanin, i sin bogatih roditelja. Kao mladić Boga radi ostavi svoje roditelje, i dom, i bogatstvo, i slavu, ode u jedan pustinjski manastir u Trakiji, i zamonaši se. Tu sebe predade najtežim podvizima, i toliko isposni telo svoje, da je u licu izgledao kao mrtvac. Sve noći provodio je stojeći na molitvi i boreći se sa mrazom i ledom; vazda je išao gologlav, i odevao se samo u jednu haljinu od kostreti, zbog čega je i prozvan Trihin ili Kostret. Posle njega i manastir u kome se podvizavao bi prozvan Trihin. Zbog svog velikog samomučenja radi spasenja duše, Bog ga obdari velikim darom čudotvorstva i za života i po smrti. Mirno je skončao oko 400 godine. Iz njegovih svetih moštiju poteče miomirisno celebno miro, kojim se verni isceljivahu od svakovrsnih bolesti i demoni se progonjahu, u slavi Hrista Boga našeg.
-----------------------------------------------------
Prepodobni JOASAF METEORITA



Kada srpski car Dušan , Silni Nemanjić (1331 - : 1355 g.) osvoji Albaniju i grčku pokrajinu Epir, a njegov vojskovođa Preljub osvoji oblast Tesaliju (1348 g.). Dušan se tada proglasi za "cara Srba. Grka i Albanaca" i za "despota Arte (Epir) i komita Vlahije (Tesalije)". Zatim upravu nad tim krajevima on podeli ovako: Tesaliju dade vojskovođi Pre-ljubu, a Albaniju svome šuraku, bratu carice Jelene, despotu Jovanu Komnenu Asenu, koji beše oženjen epirskom despoticom Anom. Oblast pak Epirsku on dade svome bratu Simeonu - Siniši, koji se oženi ćerkom epirske despotice Ane (iz prvog braka) Tomaidom, a sestrom dotadašnjeg despota epirskog Nikifora II (1335-1340 g.). Sinišina majka beše grkinja Marija, iz vizantijske carske porodice Paleologa, zbog čega se on stade po majci i ženi nazivati Paleolog. Simeon - Siniša i Tomaida imađahu od Boga dvoje dece, Jovana i Mariju, zvanu Angelinu.

Prepodobni i bogonosni otac naš Jovan, u monaštvu nazvan Joasaf, rodi se, kao što rekosmo, od oca Simeona-Siniše i majke Tomaide oko 1350. godine. Otac mu beše pobožan vladar epirski i tesalijski, što se vidi i po tome što je, po ugledu na svoje pretke svete Nemanjiće, i on podizao crkve i pomagao mnoge manastire. Tako u svojoj novoj prestonici, gradu Trikali u Tesaliji, on podiže crkvu Svetom Simeonu, za vreme mitropolita Lariskog Nila.

Kada Turci zauzeše Tesaliju, prepodobni bi prinuđen da beži za neko vreme u Svetu Goru (1394 g.), gde provede nekoliko godina živeći u manastiru Vatopedu. Posle tih godina (oko 1401 g) on se ponovo vrati na visoke Meteore, odakle se zatim i preseli ka Gospodu svome Koga toliko ljubljaše i željaše. Upokoji se živeći u molitvama i podvizima u jednoj maloj keliji na Meteoru, 1422-3. godine. Mošti mu svete počivaju i do danas u njegovom svetom manastiru Preobraženja Spasovog, zajedno sa moštima prepodobnog Atanasija Meteorskog. Na ovoj svetoj dvojici, svetom duhovnom ocu i svetom duhovnom sinu, ispuni se Spasovo Evanđelje da u Hristu Isusu nema Jevrejina ni Jelina, nema Grka ni Srbina, nego su sve verne sluge Božje jedno u Hristu Isusu (sr. Gal. 3, 28).