Poucne Price!

[Dj Slaki]

Ovo je priča o planinaru, koji se želeo popeti na najvišu planinu. U tu se je pustolovinu upustio nakon dugih godina pripremanja. Pošto je svu slavu želeo samo za sebe, odlučio je, da će se na planinu popeti sam.
Počeo se uspinjati. Vreme je prolazilo i spuštao se mrak. Umesto da potraži utočište gde bi prespavao, nastavio je s uspinjanjem, dok se nije posve smračilo. Neprozirna noć je zagrlila planinske vrhove. Oko njega je bila crna tama. Nebo i mesec su bili prekriveni teškim oblacima i baš ništa se nije videlo.
Dok se uspinjao, samo nekoliko koraka pre vrha se je poskliznuo i počeo je padati velikom brzinom. Mogao je vidjeti samo crne tačke i osećati silu teže, koja ga je vukla prema dole. U trenutku očajničkog straha pred očima su mu se počeli odigravati svi lepi i loši trenutci njegovog života.
Kada je već mislio, da će umreti, iznenada je osetio kako ga zaustavlja uže, na koje je bio privezan. Njegovo je telo visilo u vazduhu…sve što ga je držalo bilo je uže. U tom je trenutku povikao:
»Bože, pomozi mi!«
Iznenada je s neba začuo dubok glas koji govori:
»Što želiš da učinim?«
»Spasi me, Bože!«
»Zaista veruješ da te mogu spasiti?«
»Naravno da vjerujem!«
»Tada prereži uže na koje si privezan..«
Nastala je tišina. Čovek je odlučio, da će se držati za uže svim svojim snagama.
Spasioci pričaju, kako su sledećeg dana našli planinara mrtvog, smrznutog. Njegovo je telo visilo na užetu, za koje se grčevito držao…
SAMO TRI METRA OD TLA.

A vi? Koliko ste vezani za svoje uže?
Da li bi ga pustili?

[Dj Slaki]

ZABORAVLJENI SNOVI:

Jedan stariji čovek, u bolnici, bio je na samrti. Od smrti ga je delilo verovatno tek nekoliko sati. Kad je u naletu bolnog grča samo malčice otvorio oči uspeo je videti nekoliko prilika koje su se skupile oko njegovog kreveta. Nije ih uspio prepoznati.
Zatvorivši oči upitao ih je:
- Prijatelji, ko ste vi?
Jedna od prilika reče:
- Mi smo tvoji zanemareni snovi, zaboravljene želje i neostvarene vizije. Mi smo sve ono što si mogao uraditi za života, ali si to propustio učiniti.
- Žao mi je zbog toga - reče starac - ali ipak cenim što ste se uprkos mojoj nemarnosti i lošem odnosu prema vama došli oprostiti od mene na kraju mog života.
Jedna od prilika se nagnula i mirnim mu glasom odgovorila:
- Ne, mi se nismo došli oprostiti od tebe - došli smo umreti s tobom…

Ako nemate san koji motiviše sve što radite, osmislite ga što prije!
..i najvažnije od svega realizujte ga….

…svaku priliku moramo učiniti vrednom, jer nikad ne možemo reći da će naići bolja. Prošlost i budućnost nisu s nama…treba uzeti vesla u ruke, zasukati rukave i krenuti…za svaki naš napredak idealni vreme i uslovii su upravo SADA….sve ostalo su samo izgovori.

[Dj Slaki]

Ova prica je o vojniku koji se nakon nekoliko godina provedenih u ratu konacno vraca kuci svojoj porodici. Odmah nakon sto je saznao tu vest javio se svojim roditeljima.
- Mama, tata, vracam se kuci! Ali pre toga moram da vas zamolim za jednu uslugu. Imam prijatelja koga bih doveo sa sobom.
- Naravno, odgovorili su roditelji odusevljeni sto ce konacno nakon toliko godina videti svog sina. - Slobodno dovedi svog prijatelja, bili bismo srecni da ga upznamo.
- Postoji samo jedna stvar na koju moram da vas upozorim pre nego sto dodjemo. On je dosta tesko povredjen u ratu. Zgazio je na nagaznu minu i izgubi jednu ruku i jednu nogu. Medjutim, on nema gde drugde da ode, a ja zelim da dodje da zivi sa nama.
- Zao nam je sto to cujemo. Mozda bismo mogli da mu pomognemo da nadje gde ce ziveti.
- Ne, mama, tata, ja zelim da on zivi sa nama!
- Sine, ti ne razumes sta trazis od nas. Osoba sa takvim hendikepom bi bila ogromna obaveza za sve nas. Mi imamo nase zivote i sopstvene probleme i ne mozemo dozvoliti da takva stvar pocne da nas sputava. Mislimo da bi se ipak trebao vratiti kuci sam i zaboraviti na svog prijatelja. Snaci ce se on vec nekako.
U tom trenutku sin je prekinuo vezu. Roditelji ga vise nisu culi. Nekoliko dana kasnije, primili su poziv iz policije. Njihov sin je poginuo prilikom pada sa zgrade. Policija veruje da je samoubistvo u pitanju. Roditelji su otisli da identifikuju telo. Prepoznali su ga, ali na njihov uzas takodje su otkrili i nesto sto nisu znali. Njihov sin je imao samo jednu ruku i jednu nogu.

[Dj Slaki]

Stanica metroa, hladnog januarskog jutra 2007.g.

Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta.
Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje kroz stanicu, većina na svom putu ka poslu.
3 minute nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek primećuje muzičara koji svira. On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi svojim poslom.

4 minute kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.

6 minuta kasnije:
Mladi čovek se naginje preko ograde da ga čuje, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.

10 minuta kasnije:
3-o godišnji dečak se zaustavlja ali ga majka odvlači žureći. Klinac zastaje da ponovno pogleda violinistu, ali ga majka vuče i oboje odlaze žureći. Nekolicina druge dece je pokazala interesovanje. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da produži.

45 minute kasnije:
Violinista svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i kratko slušalo. Nekih 20-ak ljudi su dali novac, ali su produžili bez zaustavljanja. Svirač je sakupio ukupno $32.

1 sat kasnije:
Muzičar završava svirku i nastaje tišina, što takođe niko ne primećuje. Niko ne aplaudira, niko ne daje bilo kakvo priznanje.

Prava istina:
Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih današnjih violinista. Svirao je jedan od najtežih komada ikad napisanih, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara. Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu salu u Bostonu gde je prosečna karta bila $100.

Ovo je istinita priča. Inkognito svirku Joshue Bella na stanici metroa je organizovao Washington Post kao deo sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima.
Postavlja se pitanje: "Da li u uobičajenom okruženju, u nezgodno vreme, uopšte prepoznajemo lepotu? Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu? Koliko snobova ima među nama koji idu na koncert plaćajući preskupe karte, a to isto ne prepoznaje na ulici?"

[Dj Slaki]

Krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti.

Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
"Nedelja - dan bez budućnosti", napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške "Zdenka" sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
"Nedelja - dan bez budućnosti." Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči "ne delati", a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: "Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim."
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom - onda kada je kasno za sve.