PDA

View Full Version : Zdravko Colic Cola - Biografija



Dj.Vesna
22.08.2016, 18:08
Zdravko Colic Cola - Biografija

Ime i prezime:Zdravko Čolić
Nadimak:Čola
Rođendan:30. 05. 1951.
Porodica:Supruga Sandra i ćerke Una Zvezdana i Lara
Karijera:Objavio je 13 albuma, i 20 singlova
Zanimanje:pevač
Mini biografija:

Na njega su do sada potrošeni svi postojeći superlativi: najtiražniji, najuspešniji, najpopularniji, najbolji, najveći, najdugovečniji, najlepši, najzabavniji, najomiljeniji, najpoželjniji, najvatreniji... A kada ga upoznate, shvatite da je zaslužio svaki superlativ koji mu je dat. Najjači je, stvarno! Miljenik ljudi i bogova


U petak, 30. maja, rođendan je Zdravka Čolića. Napuniće 57 godina, od kojih je 38 na samom vrhu naše pevačke scene i isto toliko u središtu medijske pažnje. Rođendan će obeležiti u najužem porodičnom krugu, sa roditeljima, na porodičnom ručku. Već sutradan nastavlja svoju turneju odlaskom u Vršac, gde će napraviti reprizu rođendana, ali po ranije poznatom scenariju: veselo u društvu bliskih saradnika. Posle svih ovih godina popularnosti kakvu na Balkanu niko ne uživa, kaže: „Prošao sam fazu velikog iznenađenja za ljude! Sada, kada me vide, kažu: „Šta ima, legendo“ i to je dobro, ja sam naš!


Čola zauvek


Plamen koji je svojom čulnom i erotizovanom pojavom Zdravko Čolić zapalio na samom početku karijere, ranih sedamdesetih, održava se, sve ove godine, kao olimpijski plamen. Njegovu veličinu ne čine milioni prodatih ploča, hiljade održanih koncerata, novac koji je zaradio, već njegova topla, otvorena, iskrena, slovenska duša. Publika je to odavno prepoznala, jer ona može da se prevari samo jednom. To je mnoge talentovane ljude koštalo gubitka popularnosti. Čola se nije nikada folirao. Iskreno se davao i uživao u predavanju, bez potrebe da koketira ili da se udvara publici. Nije postao rob novca, niti „roba“ koja se može kupiti.



Sačuvao je svoje dostojanstvo i lakoću uživanja u malim stvarima i svakodnevnim sitnim radostima. Slava mu nije udarila u glavu. U svojoj 57. godini nije izgubio ništa od mladalačke energije, a o tome kako izgleda još najbolje govore uzdasi miliona žena za koje je bio i ostao „taj mračni predmet želje“! Sačuvao je svoj dečački osmeh, dodao mu šarm i zrelost. Na njegovim koncertima sada uživa nekoliko generacija baka, majki i njihovih ćerki, svaka pronalazeći sebe u njegovim pesmama „Zbog tebe“, „Sinoć nisi bila tu“, „Ljubav je samo riječ“... A on je svoju ljubav pronašao u njima trima: supruzi Sandri i ćerkama Uni i Lari. Njima se nasmejan i u žurbi vraća sa koncerata, srećan što ih ima.
Dovoljno je – Čola!



Čija je ono zvijezda, ljepša nego Danica, ono je moja zvijezda...
Kada se te srede 30. maja 1951. godine u 17.15 u Sarajevu u porodici Čolić rodio dečak kome će otac dati ime Zdravko, zvezde su svojim položajem na nebu zabeležile: kao Blizanci u horoskopu biće miljenik bogova! Za boga nemamo pouzdane podatke, za ljude smo sigurni, za žene još više! Šta su još zabeležile zvezde u trenutku njegovog rođenja? Da su dobile konkurenciju, jer će ga jednog dana svi smatrati najvećom zvezdom Balkana! Svoje obožavanje izražavaće rečima „Zdravko, legendo“, a u nedostatku dovoljno snažnih izraza kojima bi ga opisali, reći će za njega da je fenomen. On sam na sve to kaže:


–Uvek sam mislio da je najveća tajna uspeha u tome da se čovek uskladi sa sobom i vremenom. Kada je trebalo da igram, igrao sam; kada je bilo vreme da ćutim i prestanem da pevam, nisam pevao; kada je valjalo da se vratim; vratio sam se. Nikada nisam želeo život slavnog pevača. Taj život došao je spontano. Jednostavno, tako se dogodilo. Posle se više nije imalo kud.


Upravo to insistiranje na jednostavnosti i odbijanje da se menja i da se ponaša u skladu sa očekivanjima od „velike zvezde“, napravili su od njega legendu! Ovenčan oreolom slave sa kojom niko kod nas ne može da se poredi, on je ipak ostao prirodan, prisan, topao, neposredan. Priroda, geni, ili bog, obdarili su ga velikim muzičkim talentom i inteligencijom, na to su dodali magičnu privlačnost, iz kuće je poneo vaspitanje. Ljudi tu kombinaciju osobina nazivaju harizmom! On će pre to nazvati „sarajevskim genom“. Šta je sarajevski gen, najbolje znaju oni koji su ga okusili družeći se sa sarajevskom rajom: nonšalantnost i opuštenost, prepuštanje uživanju, veselju. Ili kako bi to Čola svojim jezikom rekao: „Još volim ta prisna opuštanja, običnu svakodnevicu, bežanje u male, tihe stvari, u život bez velikih obaveza, merak...“


Kao stih iz iste pesme:

''Merak mi je dok žarimo,
palimo, popravimo,
pa poslije da kvarimo
merak mi je da pjevam,
dušo, kad mi se tuguje.
Merak ti je kad zavoliš
nesretno, ljudi moji,
pa popiješ nespretno
merak, moj život je''.


Biografija

Sarajevo
Rođenju Zdravka, svog prvog deteta, obradovali su se roditelji Stana i Vlada, ona domaćica, on policijski oficir. Verujući u simboliku imena, želeći da im dete sigurno bude zdravo, dali su mu baš ime Zdravko. Mnogo godina kasnije, kada su po njemu tek rođeni dečaci dobijali ime, Čola će reći:


–Sada ga retko ima, ali eto, ako su po meni deca dobijala ime, zahvaljujem njihovim roditeljima i počastvovan sam time.
Odrastao je u Mažuranićevoj ulici broj 4, pokraj Skenderije i Miljacke, na Grbavici. U ta još sveža posleratna vremena, živele su i po dve porodice u istom stanu. Tu sudbinu delila je porodica Čolić, stigla iz Hercegovine, sa porodicom Samardžić, koja se pridošlicama nije obradovala. Iako su imali svoje dve sobe, ostale prostorije delili su sa domaćinima. A domaćini su imali nešto što je malenog dečaka koji još nije ni govorio kako treba, mnogo privlačilo: radio! Njegovi prvi susreti sa muzikom dopirali su iz sobe drugarice Samardžić (tada je bilo nedopustivo nekog oslovljavati gospođom) i on je tražio da ga pusti unutra, da sluša! Bila je to prva žena koja nije mogla da odoli njegovom šarmu.


–Puštala me je unutra. Ja sam bio zanesen zvukom koji je dola-
zio iz kutije i čučeći onako mali, pokatkad sam prislanjao uho na kutiju verujući da se svi ti zvuci unutra dešavaju.
Da li mu je gospođa Samardžić bila negde u podsvesti kada je nepunih trideset godina kasnije, 1981. godine, u Londonu snimio album „Malo pojačaj radio“?

Dome moj



Želim da se vratim bar na čas, druže moj, u dane djetinjstva i sreće za nas
Slike iz detinjstva bude uspomene na igru sa decom u zapuštenim dvorištima, okruženim ratnim ruševinama i dotrajalom sinagogom. Ali i na prve sporove iz kojih je izlazio najpre kao pobeđen, potom kao pobednik:
–Mama bi me svaki put lepo obukla kada bi me puštala napolje, i to obično u neke bele pantalonice i bele cipelice. Ali pošto sam se ja družio sa starijima od sebe, jer male raje nije bilo, oni bi me uvek gurali i ja sam završavao u žbunju pored Miljacke. Dolazio sam redovno prljav kući i stara me je grdila. Ponekad sam dobijao batine jer joj je bilo dojadilo da me stalno presvlači. Onda mi je moj pragmatični otac rekao: „Kad te oni gurnu, uzmi kamen pa ih gađaj!“ Tako sam i uradio, a pošto sam bio brz kao strela, pobegao bih i niko mi nije mogao ništa. Od tada su me više poštovali.
Odrastanje u tipično patrijarhalnoj porodici poduprtoj idejama komunizma usadilo je u Zdravka principe o koje se nije smelo oglušiti: čestitost i moral. U vremenima koja su stigla, kada su sve vrednosti porušene, njegovim kvalitetima samo je porasla cena. Najkraće rečeno: postao je i ostao čovek! Sarajevo je u njega utisnulo duboke, neizbrisive tragove. Pamti svaki detalj, svega se seća, svoje polazne i uporišne tačke, mesta prvog susreta sa muzikom, druženja, pronalaženja sebe, prve ljubavi. U Sarajevu je rođen njegov četiri godine mlađi brat Dragan. Za Zdravka, koji je hteo sestru, bilo je to razočaranje.
–Šta će mi brat kada jedan brat već postoji –govorio je kao mali, misleći, naravno, na sebe.

Dj.Vesna
22.08.2016, 18:09
Zavičaj

Avlija i stara zarđala
kapija u mome snu zaškripi,
probudi me, podsjeti me...


Pre nego što će poći u školu, leta je provodio u Trebinju, gde je uživao toliko da mu je teško padao povratak kući. Sećanja na te dane vraćaju nostalgičan osmeh na njegovo lice:



–To selo gde su živeli moji baka i deka, silne tetke i rođaci, nije potpadalo pod onu uvreženu kategoriju „hercegovački krš“. Bilo je tu zelenila, smokava, voća, ovaca, goveda. Išli smo da lovimo ribu i da se kupamo u Trebišnjici. Ostajao sam leti po četiri-pet meseci i nisam hteo da se vraćam u Sarajevo.
Polazak u školu dočekao je čvrsto se držeći za mama Staninu suknju.


–Bio sam potpuno ukočen tog prvog dana i valjda od opšte frke, stigao sam da se potučem sa jednim Nihadom, koji me je prvi udario. Reagovao sam i kada me je učiteljica stavila da sedim sa nekom Jelenom, malom bucmastom plavušom. Ona mi se nikako nije sviđala i tražio sam da me stavi pored Ranke jer je ona bila nežnija i podsećala me na kućnu atmosferu. Učiteljica Fatima Delić poštovala je moje želje, a ja sam uzvraćao dobrim učenjem. Kasnije sam kroz čitavu osnovnu školu bio jedan od najboljih đaka.
Kada se u svom rodnom Sarajevu pojavio 49 godina kasnije, na koncertu u „Zetri“, 20. oktobra 2007, doživeo je prave ovacije i egzaltiranost publike.


–Dobro veče, prijatelji, poznanici, saradnici... Ma šta da vam kažem, u rodnom sam gradu, pa se svi znamo –rekao je Čola uz osmeh na početku koncerta, što je dočekano ovacijama. Na scenu su letele plišane mede, zeke i sveže cveće, žene su plakale. Ali pravo iznenađenje čekalo ga je posle koncerta, u garderobi: njegova sedamdesetjednogodišnja učiteljica Fatima Delić došla je da vidi svog đaka! Susret je bio dirljiv, poleteli su jedno drugom u zagrljaj, a suze su tekle same od sebe. Svoju vremešnu učiteljicu Zdravko je poveo na žurku u VIP klub, a poneta emocijama, učiteljica je izjavila:


–Sve ovo produžilo mi je život. Zdravko je bio moj odličan učenik. On nije znao za ocenu manju od trojke.
Starica je ispunjenog srca otišla kući.


Rodi me srećnog!
Rodi me, majko, srećnog
pjesmu da zapjevam


Iako je kao klinac igrao fudbal, nije ni sanjao s kakvom će lakoćom nekoliko puta u životu napuniti Marakanu, i to ne kao sportista! Bilo je to u vreme kada ga je sport mnogo više zanimao od muzike, kada je bio golman u juniorima Želje. Tipično za sve klince u godinama odrastanja i pronalaženja sebe, posle fudbala okušao se u atletici. I odmah se vinuo visoko osvojivši drugo mesto na takmičenju. Ispred njega je bio Nenad Stekić, tadašnja atletska zvezda. Perfekcionista, kakav je bio, nezadovoljan sportskim rezultatima koje je postizao, okrenuo se dramskoj i recitatorskoj sekciji u školi. Svoje glumačko umeće iskazao je u Pionirskom pozorištu, gde je imao uloge u predstavama „Dečaci Pavlove ulice“ i „Kekec i Mojca“. U recitatorskoj sekciji, lepuškast dečak je u svoju interpretaciju pesme „Stojanka majka Knežopoljka“ uneo toliko emocija da je njegova recitacija izazvala prve ženske suze u publici, i ako se može reći, u karijeri! Koliko ih je kasnije, tokom svih njegovih nastupa bilo, ne da se ni naslutiti. Tek, načeo je sezonu ženskih suza, a po poslednjim prognozama, ne očekuju se bitne promene.


Najzad, gitara


„Krivac“ za Zdravkovu odluku da se posveti muzici bio je tata Vlada, koji je na vreme shvatio da ima vrlo talentovanog sina. Kako je dečak više naginjao rokenrolu i tvistu, nije bilo teško između gitare i harmonike izabrati ono prvo. Prvu gitaru otac mu je kupio od daljeg rođaka Branka Krunića, koji je imao radnju za izradu i popravke muzičkih instrumenata. Otac mu je pronašao i prvog profesora muzike, čika Barića, duvača iz Doma milicije koji je tri-četiri puta nedeljno dolazio u kuću da bi Zdravka podučavao sviranju gitare. Zdravko je tada bio u četvrtom razredu osnovne škole. Časovi gitare prekidali su mu fudbal, pa im se nije naročito radovao, ali nije ih ni preskakao.


–Voleo sam muziku otkad znam za sebe. Napredovao sam brzo uz profesora i knjigu „Škola gitare“. Note sam lako savladao, i dan-danas ih dobro čitam. Jedanput sam tako energično povukao trzalicu da je odletela i udarila čika Barića u glavu i napravila mu čvorugu. On je bio sjajan i smiren tip, Dalmatinac koji se nikada nije ljutio. Samo je govorio: „E, boga ti, nema veze... vidiš kakva energija!“


Mora da je bila silna energija u telu adolescenta, ako je suditi po onoj koju nosi u sebi četiri decenije kasnije! Tada ga je ta nesuzdržana energija koštala i batina koje je pošteno popio nekoliko puta. Iako se mame više plašio, od nje je batine dobio samo jednom kada nije hteo da ustane, pa je zbog toga zakasnio u školu. Očeve batine pamti po šakama koje je koristio u vaspitne svrhe.


–Tata me je dva-tri puta onako pedantno, oficirski izmarisao.
Danas, kada je i sam otac dvoje dece, smatra da nije loše imati strah od batina, ali za razliku od svog oca, on nekako više voli prutić.


–Ja sam dosta liberalan u vaspitanju dece. Moja starija ćerka Una veoma je nemirna, a ja joj, valjda što ne provodim dosta vremena sa njom, dozvoljavam da mi se popne na glavu. Ona je baš nemirna na mene.

Čola, prvi put



–Moje pevačko krštenje dogodilo se zapravo u trećem razredu gimnazije u Bijeloj, u Boki Kotorskoj. Sa drugom Nedimom Idrizovićem došao sam u Baošiće i on me je nagovorio da se prijavim na lokalno takmičenje pevača amatera. Pevao sam pesmu „Ledi Madona“. Tada sam osvojio drugo mesto i dobio prvu novčanu nagradu, koju smo potrošili tako što smo autobusom otišli u Dubrovnik, uživali u kolačima na Stradunu, šetali, otišli na gala ručak, a onda ušli u voz za Sarajevo. Od novca koji nam je ostao častili smo celo društvo u Sarajevu. Ta nagrada bila mi je neki pravi podstrek da sam dobar zabavljač. To mi je možda i preokrenulo život.


Takav odnos prema novcu nije nikad promenio. Smatra da je novac za trošenje, a ne za slaganje na kamaru. Bio je i ostao galantan i široke ruke.


Mnogo godina kasnije, kao ime poznato u muzičkom svetu, sreo se sa Polom Mekartnijem. Svom muzičkom kolegi, ali i uzoru, ispričao je kako je karijeru započeo pevajući „Ledi Madonu“ i s njom doživeo prve, prave ovacije. One ga prate i dalje, svih ovih decenija. Makartni danas o tome može da sanja.
–Jednom prilikom kao gitarista zamenio sam svog druga Bracu Isovića u grupi „Mladi i lepi“, u klubu koji se zvao „Pionirski centar“. U nekoj pauzi otpevao sam nekoliko pesama sa Sanrema i izazvao veliko uzbuđenje. Do mene su došli neki momci i rekli: „Pazi, one tamo plaču!“


Bila je to tek najava ženske histerije kojom je obeležena njegova karijera.
Posle srednje škole, Čola je upisao Ekonomski fakultet. Tada je i dalje živeo sa roditeljima i bratom, samo u drugom stanu na Grbavici, u Lenjinovoj ulici. Ulaz u zgradu služio je devojkama kao svojevrstan poligon za ispisivanje ljubavnih poruka. Zidovi nisu bili dovoljno veliki za toliku količinu obožavanja. Čolini su malo-malo morali da ga kreče. Srećom, fin komšiluk, pun razumevanja, počeo je da zaključava ulaz. Za mnoge devojke ni to nije bila prepreka. One su čak upadale u stan i sedele s mama Stanom čekajući da se Čola vrati. Najbolje su bile one koje su dolazile direktno u venčanicama...

Dj.Vesna
22.08.2016, 18:09
Artisti i klovnovi


Kao i mnogima koji su te 1969. godine poželeli da uđu u sastav „Ambasadori“, pružena mu je prilika, preko audicije:


–Kad sam na audiciji vrisnuo „Deboru“, odmah su rekli: „Dobro je dečko, položio si!“
Položiti je očigledno bilo najlakše, trebalo je suočiti se sa publikom, što je za stidljivog, jedva punoletnog momka, bio prilično krupan zalogaj! Pronašao je svoje idealno rešenje tako što je u Domu mladih u Skenderiji, tokom nastupa, publici povremeno okretao leđa! Publika je bila oduševljena novom forom! Za nju je ovo bilo neviđeno šarmantno! Nisu imali pojma da nesigurni momak, uz to tremaroš, na taj način krije svoju slabost. Ni prvo pravo plišano odelo za nastup nije uspevalo da mu podigne samopouzdanje! Bio je to samo početak čarolije koju je stvarao oko sebe, potpuno spontano i nesvesno. Mnogo godina kasnije izjavio je:
–Estrada je šou-program, cirkus u kojem bismo svi mi da budemo artisti od kojih ljudima zastaje dah, a ne klovnovi.


Upravo ta iskrenost kojom je odisao svaki njegov pokret i emocije kojima je iznosio pesme, izdvojile su Čolu iz mase „klovnova“ i učinile ga umetnikom sa neograničenim rokom trajanja.
Iz tog vremena je priča kako je Čola, u sve uskim plišanim pantalonama i drečavocrvenoj svilenoj košulji, pomagao majci svog druga da istrese tepih. Ona ga je za tu uslugu nagradila čokoladom. Tek uveče, gledajući televiziju, shvatila je ko joj je tog dana pomogao.


...za tvojim usnama
Jedan dan u svome srcu
čuvaću za večnost ja...


Ima puno simbolike u ovim početnim stihovima prve Čoline festivalske pesme „Plačem za tvojim usnama“, kojom njegova karijera kreće kao letnji povetarac koji će prerasti u pravi uragan. Na festivalu „Vaš šlager sezone“, pesmom Zdenka Runjića osvaja sedmo mesto! Iako plasman nije bio najbolji, pesma postaje rado slušana i prodata u iznenađujuće velikom tiražu! Dovoljno velikom da skrene pažnju Kornelija Kovača, koji ga poziva da postane pevač „Korni grupe“ umesto Dade Topića. Bio je to sudbinski susret dva velika muzička maga iz čije će se saradnje tokom kasnijih godina iznedriti megahitovi poput „Ona spava“, „April u Beogradu“, „Ti si mi u krvi“, „Jedna zima sa Kristinom“, „Podlugovi“. Ponuda koja se ne odbija stigla je Zdravka kada je bio na prvoj godini studija Ekonomskog fakulteta i kada su mu ostala još dva ispita. I kako to biva, kao i mnogi pre i posle njega, i on je svoje kofere dovukao Balkanskom ulicom u Beograd. Tada su ispisani oni turobni redovi životne priče kojom obično počinju biografije velikih zvezda: potucanje, nemaština, usamljenost. Ostavio je za sobom nezadovoljnu raju iz „Ambasadora“, a sigurnost i toplinu porodice zamenio podstanarskim životom beogradskih jeftinih sobičaka.


April u Beogradu
April u Beogradu umorno se
smješi, ispod Savskog mosta
dok se sumrak sprema,
više mene nema


April u Beogradu za Čolu se desio 10. septembra 1971. godine. Gazdarice u svom elementu, džangrizave, gadne, lepo vaspitan mladić ponekad je opsluživao kupovinom po pijacama, ali novca nije bilo dovoljno. Od pevanja se nije moglo živeti, slali su i roditelji. Beograd ga nije prihvatio, kao ni on njega. Nije se pronašao ni u „Korni grupi“, koja u to vreme nije mogla da se opredeli između komercijalnih i čisto muzičkih projekata. Pevač koji će ubrzo dostići slavu, popularnost i novac o kome mnogi mogu samo da maštaju, našao se u situaciji da nema za kiriju. Od nazovi beogradskih prijatelja ni traga ni glasa. Pomogla mu je tetka Milka, gazdarica gitariste Josipa Bočeka, koja mu je tutnula u ruke nekoliko hiljadarki, uz prekor: „Nemoj da sam te više čula da si obijao tuđe pragove, daće tebi tvoja tetka Milka!“ Odlazak iz Beograda ubrzale su upravo pesme „Kukavica kuka“ i „Gospa Mica gazdarica“, kojima kao da se zahvalio i gazdaricama i Beogradu na gostoprimstvu. Pesme su skinute sa svih programa, ploče povučene iz prodaje, i kao u stihovima pesme „dok se sumrak sprema, mene više nema“, Čola je posle pola godine napustio Beograd uz blagoslov Kornelija Kovača. Ali čovek koji nije rođen za luzera, nije se u svoj rodni grad vratio „podvijena repa“. Rešio je da ovaj put uspe! Doneo je odluku od presudnog značaja: postaće solo pevač! Sve dalje već je istorija!


–Bio sam strašno ambiciozan i u školi i kao student na fakultetu. Škola mi je išla od ruke, a pošto je, na kraju, sve završilo na muzici, hteo sam da postignem što više. Ništa mi nije bilo teško. Ta ambicija uticala je na uspeh. Trud se nekako vratio. Oduvek sam normalno doživljavao stvari. To je moja najveća sreća. Uopšte se ni u jednom momentu nisam osetio važnim, prepotentnim. Onako, kao neki drugi ljudi kad uspeju, pa su važni, popularni, svi ih znaju. Meni je to bilo najmanje bitno. Jedino mi je bilo važno da ono što sam u toj ambiciji zacrtao, bude dobro!



Sa vama, u vama...

tri godine kasnije, 1975, voditelj Ognjen Nikolić najaviće ga sledećim rečima na letnjem nastupu na Jadranu: „Vi ne verujete! Ali to je istina! U vaš mali grad doplovio je famozni Zdravko Čolić! On će biti sa vama, u vama, na vama, pored vas!“ Šta se desilo za te tri godine tokom kojih je od stidljivog pevača, beogradskog gubitnika, stigao do ovakve reputacije koja direktno aludira na njegove određene argumente?
Po povratku iz Beograda u Sarajevo nastavlja studije i vrlo brzo postaje vlasnik prvog velikog hita, pesme Kemala Montena „Sinoć nisi bila tu“. Tom pesmom je 15. aprila 1972. osvojio treće mesto publike i nagradu za interpretaciju na festivalu „Vaš šlager sezone“. Bio je to domaći pandan Sanremu, čak se i održavao krajem zime ili početkom proleća, paralelno s njim. Na njemu su najveće uspehe postizali Kemal Monteno, „Indeksi“, Gabi Novak, Arsen Dedić, Mišo Kovač, a nastupali su još i Fadil Toskić, Bisera Veletanlić, Ismeta Krvavac, Jasna Gospić, Meri Cetinić, Radojka Šverko, Miki Jevremović, Neda Ukraden i mnogi drugi.
Čolinim učešćem na „Šlageru sezone“ zvanično počinje njegova solo karijera! Interesantno je što je za svoj nastup na festivalu Čola saznao iz novina, jutro uoči koncerta, istog dana kada je položio matematiku, poslednji ispit sa prve godine studija.


–Bio je to moj najdraži dan u životu! – kazaće Čola.
Sinoć nisi bila tu
Sinoć nisi bila tu
da mi malo snage daš


–Svoju prvu pesmu „Sinoć nisi bila tu“ ja praktički najviše volim. Pesma je nakon festivala postala hit. Potom su osvanuli i novinski napisi poput: „Pojavilo se novo ime na estradi –Zdravko Čolić“. Emotivno sam vezan za tu pesmu, kao i za skladbu „Pjesmo moja“, koja je jedna prekrasna oda svetu i ljubavi.


Posle tog festivala nizali su se sledeći širom Jugoslavije. To su tada bile omiljene muzičke manifestacije na kojima je učestvovati značilo prestiž za velika, proverena muzička imena! Čola iste godine učestvuje na festivalu u Splitu sa pesmom „Stara pjesma“ i Skoplju sa pesmom „Moj bol“, zatim i na festivalu u Prištini. Početak internacionalne karijere odveo ga je na turneju u tadašnji SSSR, gde su naši umetnici bili prave zvezde. Od njega se očekivalo da će po popularnosti nadmašiti Đorđa Marjanovića, tadašnju našu/rusku muzičku ikonu! Čola je, gle čuda, naročito zapao za oko Ruskinjama, koje su mu tepale „zdravstvujće i nazdarovije“. Tokom sedamdesetih još dva puta ići će na turneju po SSSR-u, ali će u međuvremenu zapaliti takav plamen o koji su se mnoge devojke opekle, a neke svojom voljom i sagorele od želje za njim!


(Iz)gori vatra
Sve je veći plam, sve je veći
sjaj, sve je bliže dan
kada reći ćemo
da gori vatra sad u nama...


„Kristalnu dvoranu“ hotela „Kvarner“ neočekivano je zapalio apsolutni autsajder na koga niko nije tipovao, davne 1973. godine na Opatijskom festivalu. Naočitog Sarajliju zapazile su isprva samo tete i gospođe, koje su bile redovni posetioci te već pomalo potrošene manifestacije. A kada je na probi otpevao pesmu Kemala Montena „Gori vatra“, svi su morali da se slože da je ovaj momak pravi bacač plamena! Pobeda na tom festivalu vinula ga je među evropske zvezde, na „Pesmu Evrovizije“ u Luksemburg. Mnogo jače od toga bilo je stečeno samopouzdanje i potvrda samom sebi da je postao pravi pevač! Evropa, koja ni tada nije imala preterano sluha za nas, svrstala je pesmu na pretposlednje, 15. mesto, sa 65 bodova. Svoje utiske o susretu sa Evropom Čola je ovako zabeležio:


–Osvestili smo se tek na jednom gala prijemu koji nam je otkrio pravu moć šou-biznisa i diskografskih kuća. A mi naivni, pošli smo na „Pesmu Evrovizije“ ko grlom u jagode. Bila je to fešta kakvoj bi mogli da pozavide i najveće meraklije i sladostrasnici Starog Rima. Sve je bleštalo od zlata, nakita, svile i kadife, raskošnih toaleta. Kupali smo se u šampanjcu.

Dj.Vesna
22.08.2016, 18:09
Zapisano u zvezdama



Ako je verovati horoskopu, u trenutku Čolinog rođenja zvezde su se namestile da bolje nije moglo da bude! Lav na vrhu desete kuće nagovestio je uspešnu karijeru, a pozicija njegovog vladara Sunca, u sedmoj kući sa vladarem ascendenta, rekla je da će to biti poznata i popularna osoba. Zvezde su ga predodredile za veliki uspeh u domenu muzike, a rezultat toga biće opšte obožavanje do idolatrije. Njegov vladajući znak Blizanci obdario ga je mentalnim sposobnostima, verbalnim i vokalnim, a položaj Sunca i Marsa častili su ga jakom voljom, hrabrošću, sportskim duhom, optimizmom.

Za perfekcionizam, disciplinovanost, urednost i tačnost, najviše u poslu, pobrinuo se Saturn u Devici. One druge planete izukrštane međusobno obdarile su ga snažnom ličnošću, bogatom emocijama, s potrebom da prima i poklanja pažnju svima iz svoje okoline. On se „oduševljava“ srcem i oseća radost i zbog sitnica. Poseban pečat njegovom horoskopu donose dve od ukupno četiri kraljevske zvezde, koje najavljuju da će čovek dosegnuti vrhove u svojoj profesiji. To su Regulus i Aldebaran.





Prva ljubav



Na ovaj dan ja prvi put sam te poljubio...
Kako to obično biva, prvo zaljubljivanje palo je na moru, u Baošićima, blizu Bijele, u naselju Pjer Loti, gde su Zdravkovi roditelji imali vikendicu. Nije to bila neka vikendica, već obična drvena montažna, još su je delili sa tetkom i tečom. Tu se živelo opušteno, sviralo se i pevalo, danju i noću. Društvo, vino i gitara, i ona – Olja, izrazito zgodna Beograđanka. Zavrtela je pamet svima. Ni Zdravko nije ostao imun na njene čari. Između njih se razvila prava letnja romansa. I šta je bilo dalje? Ljubav nije bila fatalna, ona se kasnije udala za nekog pomorca iz Boke Kotorske, a kroz Čolin život nizale su se jedna za drugom, važan bio je broj...



va fenomena obeležila su jednu zemlju! Jedan je bio Tito, a drugi Zdravko Čolić. Za one koji ne znaju ko je bio Tito, dovoljno je reći da je živeo u Jugoslaviji, u vreme Zdravka Čolića. Zemlje više nema, nema ni Tita, ostala je samo živa legenda – Čola! Čovek koji je svojim nastupima izazvao talase
pozitivne energije čije se vibracije i danas osećaju svuda što se nekad zvalo SFRJ!

Neograničen rok trajanja

Večita želja



Sve se menja, samo je promena stalna, davno je zaključio grčki filozof Heraklit. I kod nas se sve i svašta promenilo, osim želje za Zdravkom! Od kada je skrenuo pažnju javnosti na sebe, bilo je jasno da se pojavio vanserijski pevački talenat koji je još i upakovan u telo izrazito zgodnog muškarca. Dobitna kombinacija talenta, lepote i senzualnosti, pojačana neposrednošću, iskrenošću i dečačkom bezazlenošću, pokazala se kao recept za dugovečnost. To potvrđuju njegovi koncerti na kojima se pevaju hitovi iz sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih, dvehiljaditih... Želja za njim ne gubi na snazi. Nekad je za njim vladala opšta histerija raspomamljenih devojaka koje su probijale kordone milicije, vrištale na njegovu pojavu, plakale u transu...



Danas ga obožavaju njihove ćerke. Nedavno, na koncertu u Kalgariju, jedna devojka je, tik ispred bine, razvila platno sa porukom „Zdravko, mama mi je poručila ili da se slikam sa tobom ili da ne dolazim kući... Pa ti vidi!“
Interesantan za naučnike koji bi da objasne taj „fenomen“ dugovečnosti i uspeha, jednostavno, a opet kao da se pravda, Čola je rekao:


–Nikad nisam smišljao kako da se dopadnem ili tako nešto… Sve je išlo nekako spontano, prirodno. Kad najprirodnije izađeš, ljudi te najbolje dožive. Ne treba ti bildovanje, ne treba ti pretencioznost. Kad je čovek zdrav i kad svoju emociju može da unese u ono što peva, sve ide dobro. Ne pevam neke komplikovane pesme. Pevam jednostavne pesmice koje ljudi prihvataju ili ne prihvataju. Ništa posebno, ali bude nekako slatko. Srećan sam kad publika, nove generacije, zna sve pesme. To je najveći kompliment.

Dj.Vesna
22.08.2016, 18:10
Artisti i klovnovi


Kao i mnogima koji su te 1969. godine poželeli da uđu u sastav „Ambasadori“, pružena mu je prilika, preko audicije:


–Kad sam na audiciji vrisnuo „Deboru“, odmah su rekli: „Dobro je dečko, položio si!“
Položiti je očigledno bilo najlakše, trebalo je suočiti se sa publikom, što je za stidljivog, jedva punoletnog momka, bio prilično krupan zalogaj! Pronašao je svoje idealno rešenje tako što je u Domu mladih u Skenderiji, tokom nastupa, publici povremeno okretao leđa! Publika je bila oduševljena novom forom! Za nju je ovo bilo neviđeno šarmantno! Nisu imali pojma da nesigurni momak, uz to tremaroš, na taj način krije svoju slabost. Ni prvo pravo plišano odelo za nastup nije uspevalo da mu podigne samopouzdanje! Bio je to samo početak čarolije koju je stvarao oko sebe, potpuno spontano i nesvesno. Mnogo godina kasnije izjavio je:
–Estrada je šou-program, cirkus u kojem bismo svi mi da budemo artisti od kojih ljudima zastaje dah, a ne klovnovi.


Upravo ta iskrenost kojom je odisao svaki njegov pokret i emocije kojima je iznosio pesme, izdvojile su Čolu iz mase „klovnova“ i učinile ga umetnikom sa neograničenim rokom trajanja.
Iz tog vremena je priča kako je Čola, u sve uskim plišanim pantalonama i drečavocrvenoj svilenoj košulji, pomagao majci svog druga da istrese tepih. Ona ga je za tu uslugu nagradila čokoladom. Tek uveče, gledajući televiziju, shvatila je ko joj je tog dana pomogao.


...za tvojim usnama
Jedan dan u svome srcu
čuvaću za večnost ja...


Ima puno simbolike u ovim početnim stihovima prve Čoline festivalske pesme „Plačem za tvojim usnama“, kojom njegova karijera kreće kao letnji povetarac koji će prerasti u pravi uragan. Na festivalu „Vaš šlager sezone“, pesmom Zdenka Runjića osvaja sedmo mesto! Iako plasman nije bio najbolji, pesma postaje rado slušana i prodata u iznenađujuće velikom tiražu! Dovoljno velikom da skrene pažnju Kornelija Kovača, koji ga poziva da postane pevač „Korni grupe“ umesto Dade Topića. Bio je to sudbinski susret dva velika muzička maga iz čije će se saradnje tokom kasnijih godina iznedriti megahitovi poput „Ona spava“, „April u Beogradu“, „Ti si mi u krvi“, „Jedna zima sa Kristinom“, „Podlugovi“. Ponuda koja se ne odbija stigla je Zdravka kada je bio na prvoj godini studija Ekonomskog fakulteta i kada su mu ostala još dva ispita. I kako to biva, kao i mnogi pre i posle njega, i on je svoje kofere dovukao Balkanskom ulicom u Beograd. Tada su ispisani oni turobni redovi životne priče kojom obično počinju biografije velikih zvezda: potucanje, nemaština, usamljenost. Ostavio je za sobom nezadovoljnu raju iz „Ambasadora“, a sigurnost i toplinu porodice zamenio podstanarskim životom beogradskih jeftinih sobičaka.


April u Beogradu
April u Beogradu umorno se
smješi, ispod Savskog mosta
dok se sumrak sprema,
više mene nema


April u Beogradu za Čolu se desio 10. septembra 1971. godine. Gazdarice u svom elementu, džangrizave, gadne, lepo vaspitan mladić ponekad je opsluživao kupovinom po pijacama, ali novca nije bilo dovoljno. Od pevanja se nije moglo živeti, slali su i roditelji. Beograd ga nije prihvatio, kao ni on njega. Nije se pronašao ni u „Korni grupi“, koja u to vreme nije mogla da se opredeli između komercijalnih i čisto muzičkih projekata. Pevač koji će ubrzo dostići slavu, popularnost i novac o kome mnogi mogu samo da maštaju, našao se u situaciji da nema za kiriju. Od nazovi beogradskih prijatelja ni traga ni glasa. Pomogla mu je tetka Milka, gazdarica gitariste Josipa Bočeka, koja mu je tutnula u ruke nekoliko hiljadarki, uz prekor: „Nemoj da sam te više čula da si obijao tuđe pragove, daće tebi tvoja tetka Milka!“ Odlazak iz Beograda ubrzale su upravo pesme „Kukavica kuka“ i „Gospa Mica gazdarica“, kojima kao da se zahvalio i gazdaricama i Beogradu na gostoprimstvu. Pesme su skinute sa svih programa, ploče povučene iz prodaje, i kao u stihovima pesme „dok se sumrak sprema, mene više nema“, Čola je posle pola godine napustio Beograd uz blagoslov Kornelija Kovača. Ali čovek koji nije rođen za luzera, nije se u svoj rodni grad vratio „podvijena repa“. Rešio je da ovaj put uspe! Doneo je odluku od presudnog značaja: postaće solo pevač! Sve dalje već je istorija!


–Bio sam strašno ambiciozan i u školi i kao student na fakultetu. Škola mi je išla od ruke, a pošto je, na kraju, sve završilo na muzici, hteo sam da postignem što više. Ništa mi nije bilo teško. Ta ambicija uticala je na uspeh. Trud se nekako vratio. Oduvek sam normalno doživljavao stvari. To je moja najveća sreća. Uopšte se ni u jednom momentu nisam osetio važnim, prepotentnim. Onako, kao neki drugi ljudi kad uspeju, pa su važni, popularni, svi ih znaju. Meni je to bilo najmanje bitno. Jedino mi je bilo važno da ono što sam u toj ambiciji zacrtao, bude dobro!



Sa vama, u vama...

tri godine kasnije, 1975, voditelj Ognjen Nikolić najaviće ga sledećim rečima na letnjem nastupu na Jadranu: „Vi ne verujete! Ali to je istina! U vaš mali grad doplovio je famozni Zdravko Čolić! On će biti sa vama, u vama, na vama, pored vas!“ Šta se desilo za te tri godine tokom kojih je od stidljivog pevača, beogradskog gubitnika, stigao do ovakve reputacije koja direktno aludira na njegove određene argumente?
Po povratku iz Beograda u Sarajevo nastavlja studije i vrlo brzo postaje vlasnik prvog velikog hita, pesme Kemala Montena „Sinoć nisi bila tu“. Tom pesmom je 15. aprila 1972. osvojio treće mesto publike i nagradu za interpretaciju na festivalu „Vaš šlager sezone“. Bio je to domaći pandan Sanremu, čak se i održavao krajem zime ili početkom proleća, paralelno s njim. Na njemu su najveće uspehe postizali Kemal Monteno, „Indeksi“, Gabi Novak, Arsen Dedić, Mišo Kovač, a nastupali su još i Fadil Toskić, Bisera Veletanlić, Ismeta Krvavac, Jasna Gospić, Meri Cetinić, Radojka Šverko, Miki Jevremović, Neda Ukraden i mnogi drugi.
Čolinim učešćem na „Šlageru sezone“ zvanično počinje njegova solo karijera! Interesantno je što je za svoj nastup na festivalu Čola saznao iz novina, jutro uoči koncerta, istog dana kada je položio matematiku, poslednji ispit sa prve godine studija.


–Bio je to moj najdraži dan u životu! – kazaće Čola.
Sinoć nisi bila tu
Sinoć nisi bila tu
da mi malo snage daš


–Svoju prvu pesmu „Sinoć nisi bila tu“ ja praktički najviše volim. Pesma je nakon festivala postala hit. Potom su osvanuli i novinski napisi poput: „Pojavilo se novo ime na estradi –Zdravko Čolić“. Emotivno sam vezan za tu pesmu, kao i za skladbu „Pjesmo moja“, koja je jedna prekrasna oda svetu i ljubavi.


Posle tog festivala nizali su se sledeći širom Jugoslavije. To su tada bile omiljene muzičke manifestacije na kojima je učestvovati značilo prestiž za velika, proverena muzička imena! Čola iste godine učestvuje na festivalu u Splitu sa pesmom „Stara pjesma“ i Skoplju sa pesmom „Moj bol“, zatim i na festivalu u Prištini. Početak internacionalne karijere odveo ga je na turneju u tadašnji SSSR, gde su naši umetnici bili prave zvezde. Od njega se očekivalo da će po popularnosti nadmašiti Đorđa Marjanovića, tadašnju našu/rusku muzičku ikonu! Čola je, gle čuda, naročito zapao za oko Ruskinjama, koje su mu tepale „zdravstvujće i nazdarovije“. Tokom sedamdesetih još dva puta ići će na turneju po SSSR-u, ali će u međuvremenu zapaliti takav plamen o koji su se mnoge devojke opekle, a neke svojom voljom i sagorele od želje za njim!


(Iz)gori vatra
Sve je veći plam, sve je veći
sjaj, sve je bliže dan
kada reći ćemo
da gori vatra sad u nama...


„Kristalnu dvoranu“ hotela „Kvarner“ neočekivano je zapalio apsolutni autsajder na koga niko nije tipovao, davne 1973. godine na Opatijskom festivalu. Naočitog Sarajliju zapazile su isprva samo tete i gospođe, koje su bile redovni posetioci te već pomalo potrošene manifestacije. A kada je na probi otpevao pesmu Kemala Montena „Gori vatra“, svi su morali da se slože da je ovaj momak pravi bacač plamena! Pobeda na tom festivalu vinula ga je među evropske zvezde, na „Pesmu Evrovizije“ u Luksemburg. Mnogo jače od toga bilo je stečeno samopouzdanje i potvrda samom sebi da je postao pravi pevač! Evropa, koja ni tada nije imala preterano sluha za nas, svrstala je pesmu na pretposlednje, 15. mesto, sa 65 bodova. Svoje utiske o susretu sa Evropom Čola je ovako zabeležio:


–Osvestili smo se tek na jednom gala prijemu koji nam je otkrio pravu moć šou-biznisa i diskografskih kuća. A mi naivni, pošli smo na „Pesmu Evrovizije“ ko grlom u jagode. Bila je to fešta kakvoj bi mogli da pozavide i najveće meraklije i sladostrasnici Starog Rima. Sve je bleštalo od zlata, nakita, svile i kadife, raskošnih toaleta. Kupali smo se u šampanjcu.

Dj.Vesna
22.08.2016, 18:11
Ledena severnjača


Satisfakcija za pretposlednje mesto stigla je od Čoline omiljene pevačke zvezde iz vremena kada mu se kao klinac divio, od Klifa Ričarda. Hladnog Engleza nije zagrejala pesma, ali jeste Čola, i to mu je i rekao:
–Dopada mi se vaš glas, ali mi se pesma nije dopala. Šteta, niste baš zaslužili pretposlednje mesto.
Čola se dopao još nekom, ko zbog njega umalo nije zakasnio na svoj nastup! Zavodljiva Šveđanka, prateći vokal švedskog predstavnika, danima je sa Čolom razme-
njivala vatrene poglede. Za klavirom je palo poznanstvo, osmesi, pitanja: „Šta ima, stara?“ Neposredno pred njegov nastup tajanstvena lepotica ušla mu je u garderobu da proveri kako to „gori vatra sad u nama“... Stigao je u poslednji sekund na scenu, malo zadihan.
Nekoliko godina kasnije slike ove tajanstvene lepotice osvanule su širom sveta: bila je to slavna Frida iz legendarne grupe ABBA!
Upravo taj neuspeh na „Evroviziji“, ne kod Fride, doneo mu je možda najveći honorar u zemlji.



Ona spava
Poput zvijezda, poput trava
i tišine što nas spaja..


Novi susret s Kornelijem Kovačem iznedriće hit „Ona spava“, s kojim Čola pobeđuje na „Hit paradi“! Ploča se prodaje u tiražu od 150.000. Interesovanje za njim nadmašiće i interesovanje za političare. Stvorena je slika o najpoželjnijem muškarcu Jugoslavije koja će s manje ili više strasti biti podgrevana sve ove godine. Varnicu koja je tinjala raspirivali su novi hitovi koji su stizali jedan za drugim i koji se s jednakom strašću pevaju i danas. „Zvao sam je Emili“, „April u Beogradu“ (pobeda na „Beogradskom proleću“), „Ljubav je samo riječ“, „Zelena si rijeka bila“ (pobeda na „Šlageru sezone“)! Devojke su se pitale ko je Emili, ko ima te „usne što se divno maze“, plakale na stihove „kada tijelo boli, to je ljubav“.



Dravko, mama mia!
Zdravko je krupnim koracima grabio napred. Postao je interesantan Nemcima, od kojih je stigla ponuda da za korporaciju WEA snimi dva singla. Pesme „Madre mia“ i „Rock’n’roll Himmel“ osvanule su u omotu na kome je pisalo Dravko! Tužnim Nemcima njegovo ime bilo je preteško za izgovor, pa su ga prekrstili u Dravko!
–Uradio sam singl i dobio ponudu da ostanem da živim u Nemačkoj. Nisam prihvatio jer sve je bilo neizvesno, a ovde sam imao velike uspehe.


Vratio se u svoje Sarajevo, gde je nastavio po starom.
–Te godine posebno su mi drage, mogu reći najdraže u karijeri. Radili smo malo koncerte, po dva dnevno, po Kosovu, Bosni, Dalmaciji. Imao sam više vremena, nisam bio opterećen uspehom, lepo se zarađivalo i završavao sam Ekonomski fakultet. Sarajevo je bilo moja baza. Nisam se odvojio onako da imam svoj stan. Odem na deset dana, pa se vratim. Mi smo ti onako, baš „italijanska familija“, vazda zajedno. Kasnije su moji napravili veliku vikendicu blizu Sarajeva, pa sam tamo odlazio da se odmorim.
Neumorne obožavateljke ispoljavale su neverovatnu ingenioznost u pokušajima da dopru do njega. –Sećam se da je jedna preskakala neke balkone u Mađarskoj da bi ušla kroz prozor, mogla je da pogine. Neke su se uz zidove pele kao miševi do moje sobe. Bilo je i upadanja u sobu. Davorin Popović zezao me je kako me je neka devojka poljubila i pala u nesvest, a ja nisam imao pojma jer je nisam video. Kaže Davorin: „Dođe, poljubi ga i ooooop, pade!“



Glas najdrusnijoj



Kao najpoželjniji kandidat za zeta ili muža, dobijao je i počasti koje idu uz takvu titulu: da, na primer, bude predsednik žirija na jednom izboru za mis.


– Ona kojoj ja dam glas nikome se drugom u žiriju ne sviđa, jer garantovano ima koji kilogram više. Naravno, glasao sam za devojku koja je bila najdrusnija. Posle završenog izbora, kada su lepotice koje su dobile lente primale cveće i čestitanja, ona je rekla: „Šta me briga što nisam osvojila titulu! Meni je važno da je Čolić rekao da sam lepa.“ Verujem da bih i danas uneo zabunu u svaki izbor. Nikad nisam mogao da kažem da volim žene sa plavim očima, ili vitke, stidljive, duhovite... Jednostavno, nekog zapaziš i izdvojiš.

Uvek sam imao neki svoj naročiti ukus. Činjenica je da sam uvek više voleo punije od mršavih, nepoznate od poznatih. Bilo je žena kojima sam upravo ja prvi rekao da su lepe i seksi. Zazirao sam od slavnih žena koje su želele da se u meni u prolazu oglednu, kao u ogledalu. Gotovo da nema žene kojoj se nisam zaklinjao da je njoj posvećena pesma „Ona spava“ ili „Ti si mi u krvi“


Najviše sam voleo one koje nisam imao

Kao što se vreme meri pre i posle Hristovog rođenja, tako bi i muzička scena u Jugoslaviji mogla da se meri na vreme pre pojave Zdravka Čolića i vreme kada je suvereno zavladao istom. Dok su po svetu još od šezdesetih godina uveliko žarili i palili Bitlsi, na čijim je koncertima broj devojaka odvezenih kolima hitne pomoći bio srazmeran broju skinutog ženskog veša, kod nas su se negovali šlageri na učmalim muzičkim festivalima. Zdravko se od festivala oprostio 1977. godine u Zagrebu, pesmom „Živiš u oblacima“, kojom kao da je odaslao svoju poruku festivalima koje je pregazilo vreme: siđite sa oblaka! Zagubljena u vremenu socrealizma, domaća publika i dalje je gledala u dugačke haljine i frakove i slušala pesme pune veštačkih suza i jecaja. Bilo je vreme da se tako ustajala muzička scena protrese iz korena, razdrma, razbudi i usaglasi svoj kalendar sa ostalim svetom. Nesvakidašnji tektonski poremećaj desio se s pojavom „Putujućeg zemljotresa“, u čijem je epicentru bio Čola okružen Lokicama! Publika je bila šokirana pojavom pevačke zvezde odevene u satensko odelo vrištave boje i cipelama na platformu, među razgolićenim, ultrazgodnim plesačicama!


Pusti, pusti modu
Za šetanje visoka ti peta,
za plesanje haljina ti smeta,
pusti, pusti modu


–Što se tiče mog imidža, tada sam pratio tu londonsku stejdž modu. Za taj prvi koncert na Marakani imao sam crveno i crno odelo koje je urađeno u jednom butiku na Karnabi stritu, u centru Londona. Taj butik otkrio sam sasvim slučajno: video sam u izlogu ta šljašteća odela za scenu i privučen time ušao u radnju. A unutra sam prepoznao pevača iz tada popularne grupe „Hot čokolit“, sa prelepom ženom Meksikankom, i to mi je bio dovoljan signal da sam na pravom mestu. Tu sam odmah naručio nekoliko košulja za scenu od lasteksa i to sve kombinovao sa cipelama platformama koje su se nosile u to vreme. London je bio „meka za garderobu“.
Provokacija je uspela! Publika sazrela za promene dobila je nešto sveže i novo, čime bi i Zapad mogao da se ponosi! Emotivnu prazninu festivalske dvorane počistila je energijom nabijena atmosfera stadiona koja se prenosila sa Čole na publiku, pa nazad. Svi koji su doživeli neki Čolin koncert pričaju o tom fenomenu podizanja energije: onog momenta kada se on pojavi na sceni, taj pozitivni naboj kao da se materijalizuje, gotovo da postaje opipljiv, prisutan u vazduhu, u ljudima. Kao posuta čarobnim prahom ili pod dejstvom energetskog napitka, publika se predaje uživanju! Pozitivne vibracije koje je onda izazvao još se ne smiruju, traju evo trideset godina.


Bilo je suza, stihovi su tekli
Ne vjeruj mi noćas
svakog časa nudit ću ti više,
ne vjeruj mi kad gitara svira...


–Uzbuđenje i adrenalin toliko se podignu da sve bude kao deo jedne velike priče, ili velike utakmice, deo jedne pesme. Kao da se svi ljudi spoje u jedno, i oni koji su ti daleko i oni koji su ispred bine! Tako to Čola objašnjava.



Neviđeni spektakl
Pre nego što će u istoriju Marakane biti upisan neviđeni spektakl, Čola je dobro pripremio teren! Bili su to veliki hitovi sa njegovog prvog studijskog albuma „Ti i ja“, objavljenog 1975, „Vagabund“, „Igraš se vatrom“, „Loše vino“, koji su devojke dovodili do ludila. Proveren muzički tim koji su činili Goran Bregović, Arsen Dedić, Kornelije Kovač, iznedrio je muziku koja u Čolinom izvođenju i danas na žurkama tinejdžera budi iste emocije! Sledeći album „Ako priđeš bliže“, izdat tri godine kasnije, na muzičko nebo lansira hitove „Pjevam danju, pjevam noću“, „Produži dalje“, „Jedna zima sa Kristinom“, „Glavo luda“... Sa tiražom od preko milion primeraka u nekoliko reprinta, taj album svrstava se u muzičke kuriozitete! Sada je sve bilo jasno: Čola je na vrhu!


–Bio sam vrlo ambiciozan, to je bilo vreme veoma raskošnih omota za album, s nekim posterom unutra: ja do pasa go, s rukama u džepovima, u satenu i velikim cipelama.
Kada se Marakani divio kao gledalac ili kao klinac koji trenira fudbal, nije ni sanjao da će je upravo on tri puta napuniti! Do sada...


–Kao gledaoci divili smo se Marakani kao najvećoj na Balkanu. Dakle, od sporta je ostala vezanost za Marakanu. Svuda u svetu najveći muzički događaji odvijaju se na najvećim stadionima.
Nije bilo teško odlučiti se upravo za nju.
Turneja po Jugoslaviji bila je očekivani i željeni korak posle svih uspeha koje je do tada postigao. Već samo ime turneje „Putujući zemljotres“ mnogo je nagoveštavalo i obećavalo. Počela je 1. aprila 1978. koncertima u hali „Pionir“, a okončana spektakularnim nastupom 5. septembra na Marakani!


Dobra vam noć
Dobra vam noć,
dobro nam došli…


–Tada na tribinama Marakane nije bilo sedišta, pa je na njih moglo da se smesti duplo više publike nego danas. Bina je bila na atletskoj stazi, okrenuta ka zapadu, a publika je popunila deo juga i severa. Dan pred koncert dopremljena je iz Londona, baš kao i ozvučenje i laseri koji su bili vlasništvo čuvenog „Pink Flojda“. Za ono vreme to je bilo grandiozno –priča Čola. Da bi nastupi ostali za pamćenje i poneli oznaku svetski, nedostajalo je još nešto veoma važno! Koštalo je Čolu mesec dana vežbanja po šest sati dnevno! Prošla su vremena kada je publici bilo dovoljno da pevač izađe, pokloni se, odzeva svoju pesmu mašući nešto rukama u pravcu srca, pokupi bukete cveća i ode. Kompozicije je trebalo izneti telom, naglasiti pokretom, pojačati korakom. Tog se posla prihvatila Lokica Stefanović.


–Ko to tamo vrljavi kao da će da briše pod? Oštro, bre... Zašto na nogama šetaš drvenariju? Mekše –bili su to nimalo suptilni, ali korisni komentari Lokice upućeni Čoli. Ali urodili su plodom! Čola je scenom vladao u maniru svetskih zvezda!
Pod vedrim nebom Marakane odvijalo se nešt

o do tada nezabeleženo kod nas! Čolina pojava, stihovi pesama, senzualni pokreti telom, osmesi i pogledi dovode do masovnih izliva strasti kod devojaka. Stvarno im nije bilo lako kada im je onako zgodan i poželjan, skoro nadohvat ruke, poručivao:
Ti si jedina
od svih
koja tajne
moje čuva
ti si moja ljubav prva
za mnom pođeš bilo gdje...


A kad priđu bliže, popuštali su i kordoni milicije. Svestan svoje magičnosti, upuštao se u slatke igrarije tokom koncerta.
–Kada ugledam neko lepo, simpatično lice, namignem, nekome se nasmešim, a nekoj lepoj devojci, što da ne, čak dam do znanja da je u tom trenutku ta pesma posvećena baš njoj!
E, Čolo, šta si im time radio...
–Ovo je prvo veče da nisam izašao u grad! Šta ću tamo? Sve najbolje ribe su na Čoli –žalio se jedan od mnogobrojnih Beograđana koji su u Čoli videli nelojalnu konkurenciju.

Dj.Vesna
22.08.2016, 18:11
Ovo se ne ponavlja



Žene su bile opčinjene na svoj način, ali ne samo one! Na koncertu na Marakani te 1978. bio je Zigi Loh, direktor nemačke diskografske kuće, koji nije mogao da veruje da „tako nešto“ postoji! U čudu je posmatrao ceo koncert ne skrivajući svoje divljenje i iznenađenje takvom popularnošću. Ostale su zabeležene njegove reči:
–Posle ovoga nema ponavljanja! U Jugoslaviji se ovo ne može ponovo desiti!
Ne može jednom, ali može tri puta! Zigi je bio u pravu jedino što se tiče Jugoslavije. Ona je izbrisana s mape sveta, ali se spektakl ponovio na istom mestu, na mapi sveta upisanom kao Srbija. Zigi je bio loš vizionar. Nije poznato šta je rekao posle druge, a šta tek posle treće Marakane. Tek, Zigijevu ponudu da se preseli u Nemačku, Čola je odbio. Ocenio je da ovde ima pametnija posla, pa je umesto za internacionalnom karijerom i slavom otišao u vojsku! Iz saradnje sa Zigijem nastao je disko singl „I’m Not Robot Man“ i „Light me“, namenjen nemačkom tržištu, a objavljeni su i singlovi sa pesmama „Jedina“ i „Zagrli me“.
Na koncertu za pamćenje bilo je više od 60.000 ljudi, a sav prihod Čola je ustupio Savezu slepih. Tu praksu primenjivao je vrlo često tokom svoje dugogodišnje karijere.


Razumem, i voljno
Maslinastozelena
to me podsjeća
onda kad sam bio vojnik
kako si me voljela


Malo ko bi se odlučio da u zenitu slave svemu kaže „ćao“ i ode u vojsku. Čovek koji nije dozvolio da ga popularnost promeni ponašao se krajnje normalno, „kao sav običan svet“. U Valjevo je stigao 14. novembra 1978. a zajedno s njim stizalo je i po 200-300 pisama dnevno. Obožavateljke su ga verno čekale godinu dana manifestujući svoju odanost i konvencionalnim i ne baš uobičajenim metodama.


–Moje su obožavateljke obično bile vrlo simpatične i začudo ne preterano originalne. Osim što su mi slale tradicionalne izjave tipa „volim te“, „svuda sam za tobom“, „umreću koliko te želim“ ili malo drastičnije za moj ukus poput „hoću dete s tobom“, štrikale su mi džempere i prsluke, slale uvojke kose i trepavice, delove intimnog rublja i ljubavna pisma, pozivale me na ručkove, večere, letovanja...
Iako se nadao da će u vojsci malo da predahne od pevanja, oficiri i starešine jedva su dočekali vojnika koji ume da peva.


–Potpukovnik nije razumeo da ne mogu da pevam dok ne probam sa orkestrom. „Jeste, na Marakani možeš da pevaš, a ovde nama nećeš. E, evo ti jedinica!“ govorio je.
Od jedinice stigao je do petice, iz Valjeva u Beograd, da bi se s vojskom oprostio u Požarevcu, 14. septembra 1979. godine.



Hleb u rukama



Uporedo s karijerom Čola je privodio kraju studije na Ekonomskom fakultetu, poštujući želju roditelja da jednog dana ima „hleb u rukama“. Zdravko je već tada po prodatom albumu zarađivao kao prosečni ekonomista za tri života, ali nije odustajao od diplome i zvanja diplomiranog ekonomiste.
–Pamtim kako mi je, kada sam pravio diplomsku žurku, pokojni Davorin Popović, dok su ostali donosili viski, cveće, bombonjere i čokolade, doneo veknu hleba zamotanu u celofan s ružom i rekao: „Evo ti, sada si svoj čovek.“ Mojim je roditeljima to bilo važno jer je fakultet viza za budućnost.
Kao „dipl. ek.“ primenjivao je svoja znanja na najispravniji način.


–Čim su se pojavile prve kartice, još u Zagrebu, uredno sam sebi uzeo „dajners“ i to je bilo super. Nemaš lovu, a možeš da kupiš šta god hoćeš. Na „Dajnersovoj“ listi sam po troškovima bio treći. Mrtva trka između mene i dva najpoznatija zagrebačka privatnika: jedan je bio stolar, drugi keramičar. I dok su oni svojim karticama kupovali repromaterijal, moj „materijal“ bili su računi u „Interkontinentalu“, restoranima i diskotekama, krstarenja i gluvarenja.

Zavodnik



Reputacija zavodnika pratila ga je od prvih nastupa, da bi vremenom evoluirala u pravu pomamu za njim. Kada su ga koju deceniju kasnije pitali kako doživljava sopstvenu popularnost, odgovorio je:


–Na svu moju sreću, danas na opštu euforiju, ludilo i histeriju koja je oko mene vladala kad sam bio najpopularniji, gledam isto kao onda. Sve je to deo posla. Svakome prija kad sazna da je miljenik žena i devojaka, da spavaju sa tvojim posterom na zidu, ali usput ne moraš baš otkrivati Ameriku, pa zaključiti s kim one, zapravo, spavaju. Bilo je odista mnogo žena u mom životu. Uvek sam imao neku ženu i poneki flert u prolazu... To rade svi muškarci, naročito oni što se prave fini i pošteni, a kamoli ja –istureni napadač. Uvek u akciji. Za moje ime stalno su vezivali imena raznih žena. Uporedo sa amaterskim fotomontažama, „montirali“ su mi tajne veridbe i ženidbe, prebrojavali mi vanbračnu decu. U nedostatku mašte i argumenata kojima bi mogli da ga omalovaže, plasirali su priču da je gej.


–Ako si mlad, lep i uspešan, pa normalno, onda si peder! Bilo je takvih provokacija, ali što rekao jedan moj drug: „Ako te ogovaraju, ćuti, to znači da si u modi!“


Tvorci ove priče nisu znali da je i loša reklama reklama, tek i protivno svojoj želji poradili su na Čolinom marketingu. O njega su se otimale sve ugledne novine sa čijih se naslovnih strana osmehivalo njegovo lice, postao je prvi pevač kome je dodeljena dijamantska ploča „Jugotona“, a u anketi lista „Zdravo“ pobedio je u kategoriji najdraža ličnost. Poster koji je u njegovoj prirodnoj veličini objavljen u tom listu prodao je uvećani tiraž za samo tri sata!


Kada su žene u pitanju, pred Čolom je uvek bio serviran „švedski sto“. Na vreme je shvatio da su sve žene lepe na svoj način i da njihov seksepil nema veze sa brojem opranih tanjira, ili sveže izdepiliranim nogama.
–Najviše mi se dopadaju one s kojima nikad nisam bio i nikad neću biti. Kao tipičan Bosanac imao sam neki svoj naročiti ukus. Činjenica je da sam uvek više voleo punije od mršavih, nepoznate od poznatih. Bilo je i toliko žena kojima sam upravo ja prvi rekao da su lepe i seksi. Zazirao sam od slavnih žena koje su želele da se u meni u prolazu oglednu, kao u ogledalu. Gotovo da nema žene kojoj se nisam zaklinjao da je upravo njoj posvećena pesma „Ona spava“ ili „Ti si mi u krvi“. Bez obzira na to kako se ona zove, sa razumevanjem prihvata što sam morao da joj promenim ime –da nas ne otkriju. Nijedna prava žena nikad muškarca ne opterećuje obavezama i ne guši. To su dame, a ne one koje se lepo obuku, namirišu parfemima i ambiciozno se trpaju u svako društvo, samo da bi bile viđene.


Na pomolu je nova decenija. Čola je i dalje na vrhu, mada se opšta pomama i ludilo za njim pomalo smiruju. Posvećuje se radu na novom albumu. Album je sniman u Engleskoj, pojavio se pod imenom „Zbog tebe“ i prodat je u tiražu od 400.000 primeraka.



Ja sam taj i taj


– Ti se kao trudiš oko neke devojke, udvaraš joj se, a svi te gledaju: „Eto, koristi to što je popularan!“ Uvek mi je to bilo neprijatno. Ja bih više voleo kontakt s nekom koja me ne poznaje, to je ono pravo. Bilo je poziva od raznih žena, ali ja sam to izbegavao; svaka veza treba da se začne spontano. Kao i svaki čovek, i ja teško dobijam ono što zamišljam. Niko nikog ne može osvojiti ako mu se onaj drugi ne dopada. Bilo bi prostački da ja sad zovem telefonom: „Ja sam taj i taj, ajde da se upoznamo.“ Nikad to ne bih učinio. Bilo je poznatih žena koje su mene ganjale na takav način. Mislim da se sa takvim ženama ne može uspostaviti prava relacija. To je nešto od čega sam bežao zato što je isforsirano i glupo.

Kada se kaže „velika muzička zvezda“ prve asocijacije su jahte, skandali i ljubavne afere, razmetanje, pijanstva, nadmeno ponašanje, vanbračna deca... U Čolinoj biografiji toga nije bilo. Plemenit, jednostavan, tih i dostojanstven, izborio se za svoje mesto pod našim estradnim nebom, na kome mu nema ravnog. Niti će biti. Vreme ga ne demantuje, nego potvrđuje. Za mnoge, on je jedina, čista, neokaljana spona koja ih vezuje za rodni kraj i za nešto lepo, nestalo u plamenu rata

Ostao je poslednji i prvi

Kada su Čolu pitali kako je to biti „zvezda“, odgovorio je:
–Odarstao sam u takvom okruženju u kome nikoga nismo pravili važnim i zvezdom. Na uspehe nekih od nas gledali smo kao na „jaranski“ posao. Ni u jednom momentu ti nisu dali da se osetiš važnijim od nekog drugog, takva je u Sarajevu bila klima. Zvezdama smo smatrali sve one koji dolaze iz Beograda. Taj ko se pojavio na naslovnoj strani „TV novosti“ ili „TV revije“, taj je bio zvezda. Tako i danas razmišljam o sebi, takav pristup imam, taj neki narodski, jaranski. Prosto, ja se bavim određenim poslom i samo to treba da radim, a ne da se dičim. I dalje ne mislim da sam zvezda.


Malo pojačaj radio
Reci mi zdravo, samo to, o…
Malo pojačaj radio, o…


Seriju uspešnih muzičkih albuma Čola nastavlja 1981. godine albumom „Malo pojačaj radio“, iz proverene muzičke kuhinje Kornelija Kovača, Gorana Bregovića, Duška Trifunovića, Đorđa Balaševića, Đorđa Novkovića i Marine Tucaković. Album donosi zaokret ka rokerskom zvuku, a Čola se prvi put oprobao kao autor muzike u pesmi „Što si prepotentna“. Deceniju kasnije sve će se više oslanjati na svoje autorske potencijale i sopstvene muzičke izraze, potvrđujući sebe kao kompletnog umetnika. Hitove „Mađarica“, „Nove lakovane cipele“ i „Dunav“ dodao je na spisak postojećih, a zatim napravio turneju od 55 koncerata. Nije to više bio „putujući zemljotres“, sada ga je pratila grupa „Generacija 5“, a album je prodat u više nego impresivnom tiražu od 300.000. primeraka.


U Prištini je svirao 1982. godine, prekinuvši pauzu od godinu dana, koliko je prošlo od demonstracija, od kada niko nije nastupao.


Šta mi radiš
...ali ja nisam tek makar ko,
šta mi radiš, osjećaš li to…


Svojim petim albumom „Šta mi radiš“ izašlim 1983. godine, Čola je među antologijske stihove upisao i reči pesme „Stanica Podlugovi“:


I ja ne mogu, sve i da hoću
zaboraviti plavu kapu.


Za razliku od publike, kritičari nisu ova dva albuma dočekali sa oduševljenjem, prvom zamerajući „čvrsti“, a drugom „elektronski“ zvuk.


Ti si mi u krvi


Pravi pogodak kod publike postigao je albumom „Ti si mi u krvi“ 1985. godine i istoimenom baladom koja je do danas ostala neprevaziđena. Iako se do tada već uveliko uvukao pod kožu svojim pevačkim bravurama, ovom pesmom je otišao korak dalje, ušao je u krv. Stihovima: Toliko dugih godina, uzimanja, davanja,ostajem osljednji i prvi... rekao je sve. Oni, koje na stihove ove pesme ne podiđe slatka jeza, nikada neće shvatiti Čolu, niti doživeti magiju koju nose njegove pesme. On je ne samo poslednji i prvi, on je jedini. Kritičarima je sad smetao zaokret ka folk motivima, nazivajući domaću scenu „poseljačenom“, a Čola je objašnjavao da je on ipak „narodni pjevač“.

Dj.Vesna
22.08.2016, 18:12
Novi životni izazov

Te 1985. godine napravio je poslednju veliku turneju. I kao što je nakon Marakane rešio da ode u vojsku, tako je i 1988. godine, priznat, poznat i obožavan, privremeno okrenuo leđa muzici i počeo da se bavi malim preduzetništvom.


–Želio sam da promijenim život. Ne, nisam se povlačio iz muzike, nego sam htio još neke životne izazove. Pokušao sam da, zajedno sa ortakom, pravim telefonske dvojnike za kakvima je bila velika potražnja na jugoslovenskom tržištu. Mic po mic, mi smo razvijali taj posao i meni se on sve više sviđao. Dopalo mi se druženje sa potpuno različitim svijetom, nekim alatničarima, pa, susreti sa opštinarima kod kojih je manji porez, poslovna vađenja, ispijanja po birtijama... Bila je to simpatična epizoda u mom životu.


Jedina, iako nezaslužena mrlja koja mu se stavlja u biografiju, stečena je upravo tada.
–Potrudili smo se i dobili kredit od Ljubljanske banke. Međutim, dogodilo se da je najednom skočio kurs marke i bilo je normalno da ćemo htjeti da ga sačuvamo. Odem u Makedoniju, jer je tamo kurs bio najpovoljniji, kupim marke i napunim zimski kaput njima. Normalno, pošto su me pratili, prilaze inspektori, kažu: „Uhapšeni ste zbog šverca deviza!“ Nisam osjećao blam, jer, brate, ništa nisam ukrao. Al‘ bilo mi je neugodno što će propasti posao, što će se javnost naslađivati. Dok ti objasniš zašto si to radio... Onda smo pisali pismo Mikuliću: „Predsjedniče, vi se javno zalažete za malu privredu, ali kako da radimo kad nam ne date da kupujemo devize u banci, a onda nas hapsite što ih kupujemo na crnom tržištu?“ Oduzeli su mi 85.000 maraka, a ukupan gubitak bio je 25.000 maraka. Što je najgore, propao je biznis. Polako sam počeo da se razočaravam u sve to i vraćam muzici. Bila je već 1989.godina. Razmišljao sam o radu na novoj ploči, pa smo Bregović i ja ponovo dogovorili saradnju, započetu još 1984. privatnom izdavačkom kućom „Kamarad“ u Domžalama.
Te 1989. godine upoznao je na moru devojku Aleksandru.


–Mislim da to nije ni bilo osvajanje u tom smislu. Mi smo lagana verzija priče. Imao sam njen telefon, javio se i tako je to krenulo, onako, na sporo.
Tako je krenulo i nastavilo se narednih 11 godina...

Da ti kažem šta mi je

Novim albumom jednostavnog imena „Zdravko Čolić“ vraća se pop zvuku. Ovaj album se smatra najmanje tiražnim, a prodat je u 200.000 primeraka! Broj do koga mnogi pevači nisu nikad stigli. Pre nego što će se publika koja je stasavala uz njegove hitove međusobno zavaditi i obeležiti sledeću deceniju ratovima, Čola je 1990. godine objavio album „Da ti kažem šta mi je.“ Da su kojim slučajem umesto njega, stihove
Sa mojih usana
ti nikad nisi čula laž
u mojim očima
ti nisi vidjela zlo
najiskrenije izgovorili jedan drugom dojučerašnji susedi, do rata ne bi nikada došlo. Nažalost, desilo se šta se desilo.
Najveći hit sa ovog albuma promovisanog na „Mesamu“ je obrada narodne pesme „Čaje šukarije“. Opšte simpatije svojim nastupom izazvala je devojčica Ivana, glumica iz filma „Kuduz“ koja je Čoli reperski izjavila:
Ja se zovem Ivana
a tata me zove zlato.
Rekla sam mami
kad porastem
udaću se za tebe.
Zato rastem i rastem
i jedva čekam
da porastem.
Čola je u to vreme već postajao miljenik druge generacije devojčica, a ovim stihovima Ivana kao da mu je prenela njihovu zajedničku poruku: kad već nije mama, udaću se ja za tebe...
Pritiskan najsmelijim pitanjima novinara koja su često zadirala u intimu, Čola je pribegavao diplomatskim odgovorima. Tako je bilo i kada su tražili da objasni svoj seksepil:
–Svi imaju neku svoju harizmu. Ja očito imam tu neku energiju koja funkcioniše između mene i publike. Svako od nas nekom donosi sreću, nekom nesreću. To je deo naše aure, seksepilnost koja se nekad samo nazire, a nekad se ljudi i prevare u njoj.
Na adresi mi piše Sarajevo
Da li je dobro tu
Da l’ je dobro na sjeveru
Da l’ miriše na tugu
Da l’ miriše na jugu.


Iako se sa početkom ratnih godina preselio u Beograd, Sarajevo nikada nije napustio. Deo njega ostao je zauvek u gradu koji više nikada neće biti onakav kakav nosi u svojim sećanjima. Napustio ga je 22. februara 1992. godine. Svoj poslednji dan u rodnom gradu ovako opisuje:


–Čudna atmosfera, iz centra ne idu na Grbavicu?! Odjednom se gleda rodoslovlje, ko si, šta si... Nešto me je teralo da idem peške do moje gimnazije. I prošetao sam, poslednji put. Bilo je rano proleće, isprljane ulice, izmaglica, i ta čudna atmosfera u zraku. Nađem se sa Kustom, kaže: „Stari, ovo više nije naš grad“. Nešto čudno se dešava. Napetost je visila u zraku. Ipak, ljudi nisu očekivali takav belaj. Moji rođaci su izišli iz Sarajeva u džemperima, bez zimskih kaputa –„brzo će se to ludilo srediti“. Oni koji su na Sarajevo i Bosnu gledali kao na jednu kuću, nisu očekivali da će doći do rata. Al’, što reče Ivo Andrić ili Meša, ne znam, „svakih pedest godina se pobiju, pa se pomire.“ To je to. Vetrometina. Nisam se mogao vratit’ u Sarajevo. Mnogi će reći: on je Sarajlija, ali nije bio ovde za vreme rata! To samo budala može da pomisli. Zašto? Zato što tamo nisam ni fizički prisutan od ’84. Nisam se mogao vratiti u Sarajevo kada je počeo rat samo da bih dokazao da sam Sarajlija. To je glupo. To nije bio moj rat. Njega su zakuvali neki drugi, pa je bilo normalno da se oni sa njime bakću.


Čola je živeo na mnogim jugoslovenskim adresama. Bio je u Domžalama, od 1989. do ’90. živeo je u Ljubljani i Splitu, u Zagrebu je bio pet godina. Beograd je uvek smatrao svojim gradom. I Skoplje. Na svim adresama osećao se jednako dobro. –Nostalgičan sam prema ljudima. Šta meni znači Sarajevo kao neko geografsko odredište? Ništa. Znače mi ljudi s kojima sam odrastao. Lijepe stvari teško umiru. One ostaju zapisane kao slike iz škole, kroz porodična posjećivanja, igranke, prve ljubavi... To je ono što nedostaje. Odlično znam bivšu Jugoslaviju, mjesta, ljude. Najviše vremena sam proveo procenjujući ljude u različitim sredinama, družeći se, skupljajući iskustva jer sam vrlo društven čovek. Sad da me pitaš za neki grad iz bivše Jugoslavije, tačno znam kako se ljudi tamo vesele, šta vole da jedu, kakvi su tipovi kad se posvađaju. Nedostaje mi Grbavica i sva raja sa kojom sam se družio u Sarajevu. Rođen sam u Sarajevu i ne mogu biti ništa drugo nego Sarajlija. Ostaješ uvijek ono gdje si se rodio, gdje si počeo, s kim si rastao i sazrijevao.



Noć emocija

Nakon prošlogodišnjeg koncerta, 20. oktobra u Sarajevu, zapisano je na forumu:
–Više od 18.000 ljudi pevalo je i plakalo s Čolom u „Zetri“. U hali koja prima 17.000 posetilaca, u subotu je bilo mnogo više duša koje je Čola poveo na putovanje vremeplovom sećanja. „Dobro veče prijatelji, poznanici, saradnici... Ma šta da vam kažem, u rodnom sam gradu pa se svi znamo“... Prisutni koji Čolu dugo prate složili su se da je ovo bio jedan od najemotivnijih koncerata koje je imao u svojoj karijeri.





Poslednji i prvi



Najpasivniji period u Čolinom životu poklopio se s godinama rata. Jednom u tri meseca je nastupao u malim diskotekama u Cirihu i Beču, i to na „matrice“. Na muzičkoj sceni je prisutan zahvaljujući pirateriji, koja je imala i svoju pozitivnu stranu: počele su da ga otkrivaju nove generacije! Njemu se nije dalo da padne u zaborav, čak i kada se nigde nije pojavljivao. Izbor njegovih dotadašnjih najvećih hitova objedinio je novi album „Poslednji i prvi“, najprodavaniji album u tadašnjoj SRJ!
Kao kompozitor, zajedno sa Bregovićem Čola se potpisuje na svom devetom albumu, „Kad bi moja bila“, objavljenom decembra 1997. Magija zvana Čola kao da nikad nije prekidana, dugo odsustvo sa scene ne samo da nije smanjilo broj njegovih poklonika, naprotiv, pojavile su se nove generacije! Sa svojim omiljenim pevačem sreću se na koncertu u Budvi, potom na devet koncerata u Centru „Sava“, čak i u nestabilnoj Prištini.
Marakana, po drugi put
Samo podaci o broju gledalaca Čolinog drugog nastupa na Marakani, 30. juna 2001. godine, govore da je u pitanju vanserijski pevač i ličnost čiju omiljenost niko ne može ponoviti, ni dostići! Osamdeset hiljada ljudi je te večeri bilo na stadionu, a četiri miliona gledalaca je pratilo direktan prenos koncerta! Dodajmo ovim brojkama i pola miliona prodatih „nosača zvuka“ desetog albuma „Okano“ koji je pored naslovne numere doneo hitove „Krasiva“, „Hotel Balkan“... Koncertu je prethodila turneja po većim gradovima bivše zemlje: Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, Skoplju, Podgorici i mnogim drugim.



Svadbarskim sokakom



U noći pesama, uzdaha, suza i emocija na Marakani te 2001. godine, najpoželjniji muškarac svih vremena više nije bio slobodan! Mesec dana ranije rekao je svoje „da“ i time okončao snove miliona devojaka! Mogle su samo da ponavljaju njegove stihove:
E draga, draga da je sreće
bila bi sa mnom,
ali ti se neće...
A sa njim je Aleksandra, ona koju je upoznao na moru, davne 1989. Ona je ta kojoj peva:
Ti si jedina od svih
koja dođe kada treba
ti si sunce moga neba
tebi mogu reći sve...
Čola je našao ženu koja ga „pogledom miluje, k’o da ga dodiruje“ i kad misli „prestat’ će, iz čista mira nestaće, požuda ne prestaje“... Pre nego što će uploviti u bračne vode zajedno su bili 11 godina. Pre Aleksandre, u Čolinom životu zabeležene su samo dve duge i ozbiljne veze. I ne zna se koliko onih „usput“...
–Imao sam vezu sa Jacom Dulić iz „Lokica“ koja je trajala nekoliko godina. Druga važnija veza je bila sa Elizabetom Vitas, manekenkom iz Rijeke. Ona je tada imala 18 godina. Veza je završena negde ’89. godine jer je ona htela da se uda, a ja sam bio kukavica i bežao sam od toga. Imao sam devojke koje su preskakale balkone, ali strast je potpuno odvojena od ljubavi. Za nas Bosance ionako kažu da smo laka roba. Devojke su mi same dolazile u hotelske sobe i ulazile u krevet. Nisam mogao da ih izbacim napolje.
Čola je za mnoge ostao samo pusta želja i nedosanjani san.
–Svaka čvrsta i duga veza trebalo bi da je krunisana decom. Strast će verovatno biti umerenija vremenom, ako govorimo o seksualnosti. Fizička privlačnost takođe jenjava, pa kasnije dominiraju ljubav i prijateljstvo. Nije loše ni ako je čovek, kao ja, nešto stariji, a dete malo, pa dođe kao igračka!
Iste te, 2001. godine, album „Okano“ proglašen je za album godine, pesma „Okano“ za hit godine, Čola izabran za ličnost godine. I najvažnije i nalepše od svega, 1. oktobra iste godine postao je otac! Dobio je ćerku Unu-Zvezdanu. Za sve koje su ostale uskraćene za saznanje kako je biti sa Čolom u braku, poslužiće njegov odgovor:
–Nisam razmažen, ne tražim mamu u ženi, ali volim te znake pažnje koje žena može da pruži muškarcu. Uz to i skup sam za održavanje. Svakog dana treba mi iscediti pet kila pomorandži i četiri kila cvekle. Tu se i sokovnik umori!

Kad se setim

Svojim pesmama zvao je Emili, rekao je zbogom Ivani, obraćao se Juliji, Jasmini, Anđeli, Kristini, ili prosto Krasivoj, bilo je tu i Mađarica i cura iz Zenice... A koja od njih je i zaista ušla u pesmu?
– Upoznao sam mnogo žena u svom životu, naravno. Kad se setim... bilo je i onih koje su se zvale Ružica ili Ruška. Neke od žena sa takvim imenima sam zaista poznavao, kao i mnogo žena sa imenima iz mojih pesama – poneku Kristinu, pa Jelene, Jasmine, Ivane ... Za mene svako žensko ime ima specifičnu energiju i značenje. Ja se uvek prepoznam u Balaševićevim stihovima: „Kad ljubav umre, jedan žali, kad ljubav umre, jednom fali“... kao i svaki čovek koji je voleo bar jednom u životu.

O fenomenu zvanom Zdravko Čolić koji traje skoro 40 godina, o njegovim pesmama, karijeri, o Zdravku kao
suprugu, tati i prijatelju, govori Predrag – Peca Popović, rok kritičar i jedan od njegovih dugogodišnjih prijatelja
Simbol ljudskosti i čestitosti
Čovek koji je stalno oko sebe širio čaroliju, tim imenom je nazvao svoj 11. album koji je izašao 2003. godine, a njegova lična čarolija ponovila se 2006, kada je 10. avgusta dobio i drugu ćerku, Laru. A naš narod voli da kaže da samo veliki zavodnici dobijaju ćerke...
–Bilo mi je važno da mi prvo dete bude devojčica, a o polu drugog nisam razmišljao. Da sam dobio sina, podjednako bi mi bilo drago i nisam to želeo po svaku cenu. Mislim da se bolje slažu dve devojčice nego brat i sestra. Jedna drugoj biće uzor i najbolje drugarice. O sinu za sada ne razmišljam, moje dve princeze sasvim su mi dovoljne.
Ne daj se, mladosti
Ne daj se vremenu
da te prevari
svi neka ostare,
samo nemoj ti...
U 57. godini i dalje izgleda poželjno. Sačuvao je dečački osmeh, dodao mu šarm i zrelost. Čovek koji oduvek voli običnu svakodnevicu, bežanje u male, tihe stvari, život bez velikih obaveza, postao je naša jedina prava zvezda, po merilima svetskih standarda. Životni smisao i dalje mu čine intimna opuštanja, iste male, tihe stvari i njih tri, Sandra, Una i Lara. Njima se nasmejan i u žurbi vraća sa turneja i koncerata, srećan što ih ima.
Odavno i oduvek je poznato da Zdravko Čolić svoj privatni život nikada nije izložio javnosti. Malo ko tačno zna detalje o njegovom braku, porodici, ćerkama... Čovek koji je u Beogradu možda najduže prijatelj sa Zdravkom Čolićem, rok kritičar Petar –Peca Popović, za „Puls“ priča o Zdravku kao tati, suprugu, fenomenu, prijatelju, muzičaru, Zdravku kao pojavi na našoj sceni koja će sigurno obeležiti jednu epohu.

Dj.Vesna
22.08.2016, 18:12
Tata Zdravko



–Zdravko nije insistirao na svom privatnom životu. Neko je pristao da od života pravi cirkus, da njegove veze i skandali pomognu kada karijera zaškripi. Sami ste svedoci: Elvis nekad, danas Bekam sa svojom ženom... A Zdravko je izabrao u svojoj karijeri da ga vode pesma i dobrota i „ljudovanje“, a ne privatno ludovanje. On je od početka umeo da razgraniči te stvari.
Kako mu je to pošlo za rukom?
–Ja mislim da je cena toga velika. Cena toga što je teško uspeti a ne pustiti u javni saobraćaj svoju porodicu. On potiče iz patrijarhalne porodice u kojoj se kult porodičnog čuva. Čuvate to za sebe. Ja znam koliko su njegove devojčice slatke. Koliko su one divne, koliko one vole tatine prijatelje i kolege, koliko su vezane za tatu, posebno Una, koja to ume da izrazi, jer sada je već velika i svesna toga. Lara je još mala, ali kod obe vidite način na koji se raduju. Jer ta tatina dobrota najpre se ogleda na devojčicama. One i sve tatine prijatelje na taj način doživljavaju. A tati je, s druge strane, teško da bude tata u javnom životu, jer verovatno ni devojčice, ni on, ni Sandra, ne bi imali mira nigde. A to je veoma komplikovano u malim sredinama. Najveći njegov uspeh jeste to što je sačuvao porodicu od javnog saobraćaja, jer mi živimo u okrutnim vremenima. Okrutna je naša javna scena.


Suprug Zdravko


Kako je biti supruga Zdravka Čolića?
–To je verovatno vrlo komplikovano i verovatno vrlo jednostavno, JER DOBAR ČOVEK ne može biti loš svojoj porodici. Od tetka Stane i čika Vlade naučio je da bude dobar. Dirljiv je njegov odnos prema porodici, od tate i mame, pa do Lare i Une. Ta vertikala poštovanja i uvažavanja dirne vas uvek kada to vidite. Ja vam ovo pričam iz svog iskustva, a pretpostavljam da sam ja neko ko Zdravka najduže poznaje u Beogradu. Na tome mu moramo svi zavideti.
–Dirljiva je ljubav koju ima prema roditeljima, a tek je dirljivo to kako tu ljubav prenosi na svoje dve devojčice. Bog mu je i to dao. Ima još jedna stvar: Zdravko ne zaboravlja ljude i njihovu dobrotu. To je tek priča. Način kako on vidi druge ljude je neverovatan. On će se setiti svakog ko mu je nekada u životu nešto učinio, pogurao auto ili sa sakoa skinuo dlaku. On to ne zaboravlja nikada. On se svega seća. Nekada me zabrinjava kada počne da priča o detalju pre 25-30 godina, o svakom kolegi, pesmi, svakoj reči u svakoj pesmi... Svega se seća, ima fotografsko pamćenje. Ja se samo čudim!





Dobar čovek Zdravko



U čemu je tajna ovako velikog, neponovljivog uspeha Zdravka Čolića?
–Mislim da je tajna Zdravka Čolića u tome što je sve vreme svoje karijere imao dobre pesme. Bilo je mnogo dobrih pevača, i danas ih ima, koji su oskudevali s pesmama u raznim periodima svoje karijere, a Čola od 1972. do sada ima kontinuitet dobrih numera. Vama može u nekom trenutku da se ne dopadne aranžman neke njegove pesme ili skretanje u drugom stilskom pravcu, ali kontinuitet dobrih pesama jeste ono što odlikuje karijeru Zdravka Čolića. To što je on pozitivan čovek, što širi pozitivnu energiju, što je raspoložen prema svima, to je pod „B“. Čak i to što je dobar pevač, čak je i to pod „B“. Jer mi živimo u vremenu kada ne postoji realno diskografsko tržište i svako ko ima bilo kakav izazovan nastup u medijskom smislu, postaje popularan. Ali nekada su se ljudi bavili ovim poslom jer se to reflektovalo na prodaju ploča koje su snimali. Zdravkova karijera je opstala na osnovu potvrde na tržištu. On ima sreću što je počeo da se bavi pevanjem u vreme stare Jugoslavije, jer tržište od 23 miliona je ozbiljno tržište i u evropskom smislu. A Zdravko ima kontinuitet tih velikih brojeva vezanih za njegovu karijeru –objašnjava „fenomen Zdravko Čolić“ njegov dugogodišnji prijatelj Peca Popović.
A to što je lep, zgodan, što generacije žena padaju na njegov šarm i harizmu, i što to traje, traje... Kako to objašnjavate?
–Imali smo mi mnogo lepih ljudi. Probali smo i sa manekenima devedesetih, pa vidite kako su završili. Biti lep na estradi pitanje je jednog vremena. Teško je biti lep 40 godina. Teško je biti biološki atraktivan 40 godina. Da tu nisu postojale pesme, ne bi bilo ništa. Ali, njemu je Bog, osim stasa i glasa, dao i dobrotu. To su ljudi prepoznavali u svim vremenima. Prepoznavali su i onda kada se pojavio kao momak iz Sarajeva, a prepoznaju i sada kada je ozbiljan čovek. Kao što ima liniju pesama, on tako isto ima i liniju dobrote.


Nikada JA



Kada smo pitali Zdravka kada je postao svestan da je i da će biti popularan, on nam je govorio o tome da je njegova želja bila da bude uspešan bar kao „Indeksi“...
–Vidite, ako ste bili neko ko dolazi iz Sarajeva, cilj vam je bio da budete bar na tragu „Indeksa“. Goran Bregović i „Bijelo dugme“ bili su najveća grupa bivše Juge, a uvek su u Sarajevu bili iza „Indeksa“. Zdravko jeste bio „broj jedan“ u staroj Jugoslaviji, ali je verovatno za sebe, kada mašta, uvek govorio da je „broj dva“, iza „Indeksa“ i Davora, jer mnogi su zbog njih i počeli da se bave muzikom. Lepo je u životu nadmašiti svog idola ili roditelja, ali teško je to priznati. A Zdravko je sačuvao tu patrijarhalnu skromnost u životu. To je nešto što impresionira. On nikada, ali nikada, NEĆE o sebi govoriti u trećem licu jednine. Možda to niste doživeli, ali neke naše zvezde, a ja sam takvih susreta u staroj Jugoslaviji imao, kažu za sebe: „A onda on izađe na binu, a onda on ovo ili ono...“ Nikada ne kažu „ja“. Zdravko tako ne govori. On nikada ne kaže „ja“, već MI. On ima tu jednu liniju ljudske skromnosti za koju mislim da je dodbra. U ovim vremenima naročito.


Brojke

Zdravka su vezane neverovatne brojke, toliko velike da danas kod nas o njima može samo da sanja svako ko se ovim poslom bavi.
–Najmanje prodavana Zdravkova ploča jeste ona koja se zvala samo „Zdravko Čolić“, iz 1987. godine, a prodata je u „jedva“ 180.000 primeraka. Danas kompletna srpska diskografija ne napravi 150.000 primeraka. „Ako priđeš bliže“, zvanično drugi studijski album u karijeri, iz 1977, prodat je, kako „Jugoton“ priznaje, u 900.000 primeraka. Ali računajte da je, ako je prebačen na CD, to sigurno preko milion. „Druže Tito, mi ti se kunemo“ prodata je u milion primeraka, a „Zavičaj“, na teritoriji njegovog emotivnog zavičaja, prodat je u bar 700.000 primeraka. Zdravko ima kontinuitete velikih brojeva. To znači da je njegova muzika došla do mnogo ljudi, do mnogo kuća, automobila. Možete vi da budete popularni, ali ako vaša muzika ne stigne do kuća, ako nije u telefonu, na „ajpodu“, u automobilu, možete da živite u zabludi. Pa zamislite samo da izađete pred trideset ili pedeset hiljada ljudi, a oni vas gledaju belo. Tu postoji jedna stvar oko koje se ja ne slažem sa Zdravkom, a to je da on nikada ne poziva goste-izvođače na koncert. Zašto? A mislim da je razlog upravo to što on zna šta znači izaći pred toliko ljudi. Zamisilite da izađete i da publika ne zna vaše pesme. Zamislite taj poražavajući osećaj. E, to Zdravko na svojim koncertima nikada nije hteo nikom da priredi. Zato je svaki njegov koncert „konje ubijaju, zar ne“. Ima još jedna stvar. Prošle godine imali smo jednu raspravu kod mene u kući. Diskutovali smo o tome koliko pesama on treba da peva. On ima neverovatan osećaj odgovornosti da ljudi koji kupe kartu za njegov koncert ne budu uvređeni ako otpeva malo pesama. A s druge strane, mi smo izračunali da on ima preko sto pesama koje svi znamo, koje su hit. On na koncertu peva između 35 i 45 pesama, a od onih ostalih do 100, komotno možete da napravite karijere svih današnjih srpskih izvođača. I to ozbiljne karijere. Jer on je snimio nešto manje od dvesta pesama, a sto su sigurno hitovi. Svaka publika ih zna od poslednje do prve reči, i to publika raznog generacijskog profila. „Sinoć nisi bila tu“, „Gori vatra“, „Zelena rijeka“, „Ljubav je samo riječ“, „Ona spava“... „April u Beogradu“ snimljen je 1974. godine, a sve ove pesme znaju današnja deca, jer to je civilizacijsko dobro. Ljudi se vezuju za pesme. One životu daju dodatni smisao. To su večni hitovi, evergrin, pesme koje vam znače nešto u životu. Oni su večni u fazi u kojoj ste vi svojim intelektualnim i emotivnim kapacitetom sposobni da se identifikujete. Pesme su tačke pored vašeg puta i zato vam je život takav kakav je, ako vam je muzika važna. Da li se sećate ko je bio predsednik vlade kad je izašla pesma „Sinoć nisi bila tu“? Ne, ali se sećate pesme i nekog događaja vezanog za nju. To su pesme koje su nas držale kroz loše vreme. A Zdravko je simbol ljudskosti i čestitosti i u loše vreme. Lako je biti dobar u dobro vreme. Treba biti dobar u loše vreme.



Čola i žene



Veoma je mnogo žena koje ga obožavaju, ali je sigurno isto tako mnogo muškaraca koji ga baš zbog toga ne vole...
–Nisam siguran da ga mrze. Bila je jedna faza u njegovom životu kada su sumnjali u njega, da li je on femine, da li je gej. Ali kod nas, kad god je neko uspešan, on je peder. Bila je to faza sedamdesetih, kada je najlakše bilo reći: „Ma, on nije muško.“ Ali onda je ta ženska linija odbrane rekla: „On jeste muško.“ Ta linija i danas mnogo znači. Sve pesme se prave da bi se dopale nekoj devojci, a Zdravko ima tu vrstu sposobnosti, tu osobinu da može da natera svaku ženu da pomisli da se baš njoj obraća i njoj peva.

Ti njegovi pogledi u nekog u prvom redu, nisu radi običnog flerta. Njemu je tako lakše, to je njegov način komunikacije sa publikom. Pored toga, Zdravko ima i jednu tendenciju čuvanja jezika kroz pesme. On je bio optužen, ako se sećate, da li je fer da peva Branka Radičevića na ijekavici.

Ali to je još jedna odlika Zdravka Čolića. On nije promenio svoj jezik kada je došao iz Sarajeva, a to bi svako uradio, uradio bi sve radi karijere. On je sačuvao jezik gnezda iz koga je izašao. Možete da se ne slažete sa njim, ali morate to da poštujete. Ne možete za potrebe karijere da menjate ono što ste. Ja, na primer, znam kako mu je bilo teško kada se u Nemačkoj insistiralo na njegovoj karijeri. Delimično sam bio svedok toga. On je radio sa Ralfom Zigerom, koji je bio i na Evrosongu ove godine (učestvovao je na 28 Evrovizija). Na tadašnjem GAST tržištu (Nemačka, Švajcarska, Austrija) Ralf Ziger je bio taj koji je odlučivao kakav je ukus tog regiona. Kada je čuo Zdravka na Evroviziji, insistirao je da pređe na nemačko tržište. Tada su hteli da se zove Dravko. E, ja znam kako mu je bilo. Kada je snimao „I m not a robot men“, bili smo zajedno, u čuvenom studiju „Olimpija“ u Minhenu, sećam se kako mu je bilo teško da sve to prihvati. Imao je vanredno veliko poštovanje prema tome što je radio i prema svima tamo, a u isto vreme to njemu nije ništa značilo, jer je imao svoje tržište gde je on Zdravko, a ne Dravko.

Svako drugi pristao bi da zameni tržište od 23 miliona ljudi za to od 100 miliona, koje omogućava i ostatak sveta. Ali, on je rekao: „Bolje da ja budem Zdravko tamo gde to jesam.“

Dj.Vesna
22.08.2016, 18:13
Ima li nešto za čim Zdravko žali?


–Ja sada prepoznajem da on možda ima žal što nije ostvario karijeru i van zemlje. To da mu je žao, prepoznaje se po tome što je svestan da nema toliko mnogo pevača na svetu kao što je on. Imate pevače kojima je Bog dao dobar glas, ali je grehota što on ima i glas i pojavu koji zaslužuju veću teritoriju. Ali mi kao zemlja nismo ušli u tu svetsku diskografsku razmenu, pa da kažemo da imamo Zdravka u čitavom tom paketu. Evo, recimo, Goran Bregovć ušao je u tu razmenu i on to radi širom sveta. I to radi po najlepšim salama na svetu. E, mislim da to Zdravku treba, da on to sebi duguje. Mislim da sebi duguje „Rojal Albert hol“ u Londonu, „Karnegi hol“ u Njujorku, Sidnejsku operu... Njegova karijera zaslužuje da izabere deset najboljih sala na svetu za nastup. Jer naša dijaspora, koja Zdravka inače sluša kada on tamo ode, u najlepšu salu povešće bar još dve hiljade komšija. Naročito ako ste generacija sa njim, pa poželite da sedite u udobnoj fotelji i da uživate, da se na koncertu osećate kao čovek. A stranci će i sami doći da čuju ko se to usudio da dođe i peva baš u toj sali. Ukucaće njegovo ime na internetu i izaći će im ko je Zdravko.



Da li će se to dogoditi?

–Kada se snimao „Zavičaj“, on i ja pričali smo o tome da mora u to da krene, ali država to ne razume. Država to ne podržava. Jer, šta bi falilo državi da za promociju obezbedi najlepše sale. Mislim da je za to ponovo kriva Zdravkova skromnost. Ipak, sam on jednom mi je rekao: „Nedostaje mi da sam na nekoj top-listi u inostranstvu sa ovim pesmama koje imam.“ Najviše mu nedostaje upravo to da ga neki ljudi koji ga vole mogu čuti u najboljim salama na svetu. To on sam sebi duguje. Kraj

„Sve Zdravkove stare pesme znaju današnja deca, jer to je
civilizacijsko dobro. Da li se sećate ko je bio predsednik vlade kad je, 1972. godine, iza{la pesma Sinoć nisi bila tu? Ne, ali
se sećate pesme i nekog događaja vezanog za nju



Ništa nije slučajno

– Često se čujemo uveče i znam da se često šeta oko Ade. Njega to ne mrzi, ni kada je kiša, ni kada je vetar. On ima takav odnos prema životu. On se vrlo pažljivo i revnosno sprema pred turneju i nastupe, jer u njegovim godinama pevati 30-40 pesama... Ja vam tvrdim da oni pravi, pokvareni profesionalci u svetu, izađu pa pevaju 10-15 pesama, a on izađe pa pevaaaaaa... Čudim se kako, ali on kaže: „Ja se spremam!“ Trči po Košutnjaku, oko Ade, sprema se fizički, kao ozbiljan sportista pred takmičenja. On ima tu vrstu discipline, Bog mu je i to dao, ali Bog može i da mu uzme. On to poštuje i sebe neće da prepusti slučaju, da posle pet pesama ostane bez vazduha i da ne može da peva.

Official Sajt