PDA

View Full Version : Poezija



Pages : [1] 2 3

Dj.Vesna
06.03.2012, 00:49
Tvoje ime

Tvoje je ime ljubav a prezime beskonacna,
tvoje je ime sreca a prezime neprolazna,
tvoje je ime dobrota a prezime neizmerna,
tvoje je ime patnja a prezime slatka.

Tonem i nestajem u jednom pogledu,
tonem i nestajem u jednom zagrljaju,
jer srce kojim me volis i dusa tvoja
utociste su umornoj dusi mojoj.

Tvoje ime je vino koje pijem,
tvoje ime je suza kojom dusu mijem,
tvoje je ime ljubav koju zivim,
tvoje ime je beskraj kojem idem.

V.Kosovka

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:32
Život

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.

I, vidiš, to, uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da toga dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog,
istrči neko ozeblo, tuđe dete
i zagrli me.

Miloš Crnjanski (1893-1977)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:33
U zle dane dođe pesnik...

U zle dane dođe pesnik
bolje dane da sagleda.
Sanjanog je sveta vesnik;
ovde stoji, drugde gleda.
Iznad glava smrtnicima,
svagda, sličan prorocima,
u ruci za svako vreme,
drži, kuđen ili hvaljen
kao baklje plam raspaljen
budućnosti sjajno breme.

Viktor Igo (1802-1885)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:35
Mojim zemljacima



Vama - ko u mrtvom gradu svom živ osta -
velim: Smilujte se najzad sebi sami,
nek vas rat nikad više ne namami -
ko da dosadašnjih nije bilo dosta:
preklinjem vas, sebi smilujte se sami!

Muškarci, mistriju u ruke, ne nože!
Jer sedeli biste sada ispod krova
da noževa niste mašili se snova,
a pod krovom lepše sedeti se može.
Mistriju u ruke, molim vas, ne nože!

Deco, uviđavnost da vas rat poštedi
tražite od svojih roditelja. Glasno
recite - nećete taj život u bedi,
ni patnje ko njine, nek to bude jasno:
deco, nek vas rata roditelj poštedi!

Majke, vi u čijim rukama počiva
moć da rat trpite il da ga odbijete,
o, dajte da vaša deca budu živa!
Da vam život, a ne smrt duguje dete:
majke, dajte da vam deca budu živa!

Bertold Breht (1898-1956)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:36
Hamlet

Žagor stade. Već sam usred bine.
O dovratak naslonjen: ja lovim
u odjeku nekom iz dubine
Šta će biti sa životom ovim.

Na mene je uperen mrak noći
kroz hiljadu dvogleda na osi.
Ave oče, ako si u moći,
Mimo mene ovu čašu nosi.

Volim tvoju zamisao i ja
i slažem se da me rola vodi.
Al se druga drama sad odvija
i ovog me puta oslobodi.

No redosled ima svako dejstvo
i kraj puta neće se izbeći.
Sam sam, tone sve u farisejstvo.
Proći život - nije polje preći.

Boris Pasternak (1890-1960)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:37
Ostrvo na jezeru Inisfri

Ustaću i otići, otići na Inisfri,
i tamo kolibu dići od gline i pruća, znam;
gajiću leje pasulja, i košnice imaću tri,
i živeću srećan i sam.

Tamo ću imati mira, jer sporo rominja mir,
kaplje sa velova jutra u cvrčkom raspevan žbun;
tamo je blistava ponoć, podne uz purpurni vir,
a sumrak lepršanja pun.

Ustaću i otići, jer stalno čarobni šum
pljuskanja jezerske vode slušam za jave i sna;
taj šum, dok pločnike gazim i sivi prašnjavi drum,
srce mog srca zna.

V. B. Jejts (1865-1939)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:38
Iako ne znam...

Iako ne znam
Kuda vodi sledeći korak
Znam
Da će me nevidljiva Ruka
Blagosloveno voditi
Ka mom odredištu.


Šri Činmoj (1931-2007)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:39
Poezija

Oh, ponižena, sveta poezijo!
Kako li gaze tvoje dostojanstvo
glupani, i to onda baš kad žele
ponajviše da te u visine dignu.
Popovi tvoji nesvešteni tvrde,
s patosom tvrde, da si ti dvorana
gospodska, fina, blistava dvorana
gde može se sa dostojanstvom ući
u lakovanim cipelama samo.
Čujte, vi lažni, lukavi proroci,
nijedna reč vam istinita nije.
Pesništvo nije za razgovor sala
u koju samo dolazi da brblja
otmeni svet, taj probrani šljam društva:
poezija je nešto više! Zgrada
za srećne otvorena, i nesrećne,
za svakoga ko želi da se moli.
Hram, dakle, gde se pristupiti može
u opancima, pa i bosih nogu.


Šandor Petefi (rođen kao Aleksandar Petrović), (1823-1849)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:39
Među javom i med snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
K'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
Što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

Laza Kostić (1841-1910)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:41
Maska zlotvora

Na mome zidu visi japanska rukotvorina
Od drveta, maska zlog demona, zlatno lakirana.
Pun saučešća gledam
Nabrekle žile na čelu, koje pokazuju
Kako je naporno zao biti

Bertold Breht (1898-1956) (prevod I. Ivanji)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:42
Uvodna pesma

Ma ko ti bio: kroči u predvečerje
Iz sobe svoje, gde znaš svaki kut;
Ma ko ti bio: poslednja uz put
Tvoja je kuća, a iza nje: bezmerje,
Pogledom svojim, koji se koleba
Da napusti tvog starog praga rub,
Digni polako jedan stari dub
I postavi ga ispred neba.
I tako svet ćeš ustrojiti svoj.
Golem, ko reč što sazreva u svemu.
A kada voljom shvatiš smiso njemu
Ostaviće ga nežno pogled tvoj...

R. M. Rilke (1875-1926) (Prevod B. Živojinović)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:43
Odgovor


Čekaj i vidi.
Privremena praznina
Neotkrivanja
Odgovora života
Ne može potrajati,
Jer sam Odgovor
Cveta
Laticu po laticu
Za tebe.

Šri Činmoj (1931-2007)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:44
Prelja

Uz plavet rešetke, prelja savijena.
Vrtom raspevanim trepti stablo svako;
Nju zaneo zuk je staroga vretena.

Lomna, jer je opi plavet, preduć tako
Prstima povlačeć jedva glatko tkivo,
Sanjari i malu glavu spušta lako.

Žbun cvetan i vazduh čine vrelo živo,
Mlaz, uznesen i danom, da bi s puno mara
Nežnog, laticama vrt prelje prekrivo.

Vreže, gde se vetar skitnica odmara,
Čar zvezdastu, pozdrav uzaludan viju,
Nudeć divno ruže put čekrka stara.

Al spi ona, vunu preduć samotniju;
Tajanstvo tanušne senke uplelo se
Navrh zaspalih joj dugačkih prstiju.

Anđeoski sporo dan odvija to se
Stalno kroz vreteno lakoverno, lasno,
A pod milovanjem lelujaju kose.

Plavet se prikriva kroz sve cveće jasno.
Prelju lišće i sjaj, okružujuć, krasi.
Oganj dogoreva. Sav zelen svod zgasno.

Tvoja sestra, ruža, gde se smehom glasi
Svetica, miris ti veje preko čela;
Ti misliš da čezneš... život ti se zgasi

Kraj rešetke plave gde si vunu prela.

Pol Valeri (1871-1945) (prepev: V. Košutić)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:46
Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Miloš Crnjanski (1893-1977)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:47
Vizije smaragdnog Onostranog

Nisam više naivni kupac
Suve, jalove intelektualne šljake.
Kupovaću samo
Treperave vizije smaragdnog Onostranog.
Tapiserija mog srca
Uhvatiće Himalajske Osmehe
Mog Navigatora Vrhunskog.
Pogreb mog potonulog uma,
Obnova je mog uspinjućeg srca
Pogreb mog preminulog uma
Praznik je mog svegrlećeg života.

Šri Činmoj (1931-2007)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:48
Slonovi


Ulegnut u jari, nepomično sniva
Crven pesak golem ko pučina prava.
Talasanje mrtvo vidik ispunjava,
Pun bakarne pare, gde čovek prebiva.

Šum i život mrtvi. Sit lav spokoj ima
U dubokoj špilji koju beskraj krije,
A žirafa s plavog vrela vodu pije,
Tamo ispod urmi, znanih panterima.

Ni tice ijedne da krilima reže
Gust vazduh po kojem žeško sunce brodi;
Katkad, kakva boa, u snu što joj godi
Leđa sva u sjajnoj krljušti proteže.

Tako prostor plamti u nebeskom sjaju.
Al, dok sve u tužnoj samoći se stani,
Slonovi rapavi, putnici lagani,
Kroz pustinju idu svome zavičaju.

Sa ruba vidika, ko gomila tmurna
Stižu; prašina se za njima koluta,
Vidiš gde se drže najprečega puta:
Ruši hrpe peska noga im sigurna.

Ispucala tela, ko dub od sto leta,
Onaj čelni – stari vođ im je u svemu;
Glave kao stena. Kičme luk na njemu
Ugiba se moćno od svakoga kreta.

Ne stajuć, ne žureć duž puta dugoga,
On izvesnom kraju vodi družbu prašnu;
I dubeć za sobom brazdu pozamašnu,
Div hadžije prate patrijarha svoga.

Lepezastog uva, sklopljenoga oka,
Pale surle, idu. Trbuh parom bije,
Znoj, kroz plamni vazduh, pušeć im se vije;
Oko njih se slegla mušica žestoka.

Ali, šta žeđ im smeta i zlih muva sila,
I sunce što crnu grbaču im žari?
Oni, iduć, sniju svoj zavičaj stari,
Šumu smokvi koja hladom ih je krila.

I reku poteklu sa gorskoga vrha,
Gde golemi nilski konj mučući pliva,
Gde će, kad zasija mesečina živa,
Sići da žeđ tole, dok se trska krha.

Tako, tromi, hrabri, idu kroz tišinu
Po beskrajnom pesku poput crte crne;
A pustinja opet mirom se ogrne
Kad putnici teški sa vidika minu.

Lekont de Lil (1818-1894) (prepev: V. Košutić)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:49
Zimsko veče (1)


Kad pred mrak nad zimskim tlom
razlegne se zvona jeka,
mnoge sto zastrven čeka,
pripravan ih čeka dom.

Svojih tamnih staza tok
putnik k vratnicama skreće.
Zlatno cveta spasa cveće
Što ga hrani zemljin sok.

Tih ulazak beše taj:
Prag se skameni od bola.
Hleb i vino na sred stola
buknuše u čisti sjaj.

Georg Trakl (1887-1914), (prepev: B. Živojinović)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:50
Ti si posuo...


Ti si posuo stazu stvaranja
zamkama bez broja,
opsjenjivi Bože.
Vještim si rukama upleo
niti varave vjere
u svagdanji naš život;
i veličini si udario pečat priviđenja.
Pred tragačem nisi skrivao tajanstvo noćno,
a put koji tvoje zvezde pokazuju,
jest u dubinu srca;
i taj put je oduvijek jasan
i zrači jednostavnom vjerom.
Izvana se čini vijugav,
ali je iznutra ravan -
odatle njegov sjaj.
Onaj tko traži izgleda prevaren,
ali on istinu u srcu nalazi,
umivenu vlastitim unutarnjim svjetlom.
Njega ništa neće opčiniti
i svoju će riznicu vrhom napuniti.
Taj ko lako snosi tvoje čarolije,
iz tvojih će ruku primiti
neprolazni mir.

Rabindranat Tagore (1861-1941)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:51
Bertine oči


Prezreti možete oči najslavnije,
Mog deteta oči koje zrače same
Ne znam kakvu blagost i dobrotu Tame!
Oči, meni ljupki mrak vaš neka lije!

Mog deteta oči krupne, tajno draga,
Na čarobne špilje mnogo ste mi slične,
Gde, kroz zgomilane senke neobične
Raskošno trepere nepoznata blaga!

Kao ti, o Noći, sjajna, nedogledna,
Dete mi duboke, tamne oči ima!
Ljubav pomešana s Verom sja u njima
Iskricama mnogim, strasna ili čedna.

Šarl Bodler (1821-1867), prepev: V. Košutić

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:53
Smiluj se...

Smiluj se i udeli gutljaj vode jutarnjim pticama,
pomisli uvek da one na to imaju više prava nego ljudi:

rod ti njihov nikakvu patnju ne donosi,
dok se ti ponajviše sopstvenog roda plašiš.

Al-Maari (973-1057; prepev: D. Tanasković)

Dj.Vesna
07.03.2012, 19:54
Kratkoća života

Ej, kako brzo izmiču nam leta,
Nevinost njihov ne zadrža tok,
glavu od belog ne sačuva cveta,
ni da se produži ljute smrti rok...
Ostavit moraš vinograd i njive,
ženu i lepo ustrojeni dom,
od sveg imanja jedna grana ive
biće na grobu presađena tvom.

Horacije (65-8 p.n.e, prepev: Jovan Sterija Popović)

Dj.Vesna
04.04.2012, 19:55
Santa Maria della Salute


Oprosti, Majko Sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, Majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute.

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: “Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Dj.Vesna
08.04.2012, 20:51
Trenuci


Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim.
Pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se
više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatio,
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više bih putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,

Jeo manje boba a više SLADOLEDA, imao više stvarnih
a manje izmišljenih problema .

Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
svaki minut svog života. Imao sam, jasno, i časaka
radosti.
Ali kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo
dobrim trenucima.
Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od
trenutaka samo;
nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez
toplomera,
termofera, kišobrana i padobrana;
kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodim i tako išao do
kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao
i
sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom
imao.

Ali vidite, imam 85 godina i znam da umirem.


Horhe Luis Borhes

Dj.Vesna
08.04.2012, 20:53
Jednoj prolaznici


Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala.



Sarl Bodler

Dj.Vesna
08.04.2012, 20:56
Poziv


Ne zanima me od čega živiš.
Želim znati za čim žudiš
i imaš li hrabrosti snivati
o ispunjenju želja srca svoga.

Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman riskirati
da ispadneš budala zbog ljubavi,
zbog svojih snova,
zbog ove pustolovine koju nazivamo životom.

Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec.
Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli,
jesu li te životna razočaranja otvorila
ili si se skutrio i zatvorio od straha
da ponovno ne osjetiš bol.
Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol,
moju ili svoju,
a da je pritom ne moraš skrivati
ili ublažavati
ili izbrisati.

Želim znati znaš li se radovati,
zbog mene ili sebe,
i možeš li divlje zaplesati
i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju,
a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi,
realni,
svjesni ljudskih ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.
Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga
kako bi bio iskren prema sebi;
jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju,
a pritom ne iznevjeriti sebe;
možeš li biti izdajica
i samim time vrijedan povjerenja.

Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu,
pa i ako nije lijepa,
svakoga dana,
i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.

Želim znati jesi li dovoljno snažan
da živiš s neuspjehom,
svojim i mojim,
i da svejedno stojiš na rubu jezera
i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu;
- To!

Ne zanima me gdje živiš
i koliko novaca imaš.
Želim znati jesi li sposoban ustati,
nakon noći ispunjene tugom i očajom,
umoran i do kostiju izubijan,
i učiniti sve što je potrebno
kako bi nahranio svoju djecu.

Ne zanima me koga poznaješ
i kako si dospio ovamo.
Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre
i ne posustajati.

Ne zanima me gdje si
ili što si
ili s kim si studirao.
Želim znati sto te u tebi samom gura naprijed
u trenucima kad se sve ostalo ruši.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom
i voliš li uistinu osobu koja jesi
u trenucima praznine.



Oriah Mountain Dreamer

Dj.Vesna
08.04.2012, 20:58
Tama


Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?


Ivo Andric

Dj.Vesna
08.04.2012, 21:00
Labud


Zjenica plava moga vrta to je drhtavo ogledalo
jezera jednog čiste vode, toliko čiste te vjerujem
da se u sjajnu površinu misao moja upisuje.

Cvijet zraka i cvijet vode, duša jezera to je labud
sa svoje dvije ljudske zjene, težak i otmjen poput princa;
krila mu ljiljan, vesla ruža
kljun mu u ognju, vrat žalovit i ponosit je,
i bjelina i sva umilnost labudova.

Ta ptica bijela, ptica teška, što zlokobnim se pjevom javlja;
-karanfil, skriven u ljiljanu, u plam i čudo pretvara se
uzbuđuju me bijela krila kao goruće dvije ruke.

Nikakve usne nisu žarke ko njegov kljun u mojoj ruci;
nijedna glava tako krotko u moje krilo nije pala;
nijedna put mi nije dala takav užitak, takvu patnju:
kroz njegove se žile pjeni plamena struja, dvaput ljudska.

Rubinom rujnim od požude glava je njemu okrunjena;
i on odnosi puste želje u svome skutu ružičastom.
Na rukama mu vodu dajem a čini se da oganj pije;
i ja izgledam k'o da pružam čitavi pehar svoga tijela.

U mome snu toliko živi i tako u put moju tone
te često mislim jel' to labud s dva svoja krila lepršava,
s očima svojim rijetkim, ljudskim, i sa crvenim, žarkim kljunom
je li to samo bijeli labud u bistroj vodi mog jezera,
il' ljubavnik u mom životu

Jezeru bistrom na obali zapitkujem ga u u tišini
a tišina je samo ruža navrh njegova žarkog kljuna.
No on mi u svom mesu zbori, a ja ga u svom mesu slušam.

Katkada-cijela!-ja sam duša; Katkada - cijela! -ja sam tijelo.
Uranja kljun u moje krilo i tu ostaje kao mrtav
Na površini od kristala, u drhtavome ogledalu jezera,
koje katkada misao moju odražava,
crvenom bojom labud plaši, a ja bjelinom strah zadajem.


Delmira Agustini

Dj.Vesna
08.04.2012, 21:21
Dali si mogla da zaboravis


Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov sjaj je u nama.



Herman Hese

Dj.Vesna
08.04.2012, 21:22
Potrebno mi je, duso


Potrebno mi je, s vremena na vreme,
da verujem kako nekog volim,
na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem,
i trpim, kao, zbog nje.

Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju -
zamišljam: ona će ujutru stići,
mehko ključ u tužnoj bravi okrenuti,
nad postelju mi se nadnijeti,
kao majka - čist oprez u brižnom kretu,
čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram,
i dodirujem je, govoreći:
"Potrebno mi je, dušo, s vremena na vrijeme,
da vjerujem kako nekog volim, i ljubim,
u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."


Abdulah Sidran

Dj.Vesna
08.04.2012, 21:23
Napisat cu ti pesmu


Napisat cu ti pjesmu,
kakvu jos nije culo ljudsko uho,
napisat cu ti
da te ljubim, ljubim, ljubim!...
(O, to sunce sto izlazi,
O, to sunce sto zalazi.)

Napisat cu ti pjesmu
koja ce zvucati poput carobnjacke svirale,
s tisucu rodjenja u jednom samom trenu;
pogledaj: beskonacno dijete sijat ce u tvojim ocima,
i beskonacna duga bojit ce tvoje usne.

Napisat cu ti pjesmu
koja ce odzvanjati poput svih mora ovoga svijeta
(kisa ce zasipati tvoje grudi,
gluho nebo poludjet ce u crvenom svitanju),
napisat cu ti rijec,
uz koju se slome svi otpori i tame,
uz koju usahnu sve mrznje,
napisat cu ti pjesmu,
prokletu od ljubavi, zeljnu ljubavi,
utonulu u sanje, daleku, predanu ljubavi, divlju,
ludu, ludu, ludu...

Zelim ti napisati jos samo pjesmu,
potom nek umrem, sam i napusten,
sa sjajem umuklih gitara na rukama
vratit cu se tuzi,
maternici svega zivog,
istini, kojoj ne vidim ni dna ni imena.


Nevin Birsa

Dj.Vesna
08.04.2012, 21:32
Zena


Srce mi je milosti izvor;
Moje reči se uz rane previjaju
Kao listovi lekovitog bilja,
Koraci mi umeju da vode
I one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
I čela samoubica
Nesanicom ispijena.
Sa moga čita se lica
Da sam deset puta sestra
Pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rodjena sam da na krilu nišem
Bolove čije dok ih ne ublažim,
Rodjena nad čijim snovima
Nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge
Ni radosnoga priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
Onome kom laka su jutra,
A uzglavlja vedra.

Rodjena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da znaju da vidaju,
U očima da umeju da greju,
Na usnama da gorčinu skidaju.


Desanka Maksimovic

Dj.Vesna
08.04.2012, 21:33
Neostvareni moji snovi


Zamišljah te takvu
kakvu te nikad ljubio nisam...
A ljubio sam vjerovanja...
uz sva ta sjetna otkrića
u kojima se ljubav klanja
moru suza neistinitih priča...

Zamišljah ljubav
kakvu još nikad ne ljubih...
A ljubio sam htjenja...
I život za kojim tako žuđah
preko tako oštrih misli
preko tako krutog stjenja...

Zamišljah život
kakvog želim živeti i čuti...
Bjehu sve to samo želje
koje nitko i ne sluti...
u ljubavi koja srce čupa
i sreću sa mislima melje...

Al ne vidiš pritom
kako lupa
stvarni oblik jedne želje...

Zamišljah te takvu...

Dj.Vesna
08.04.2012, 21:55
Predpraznicko vece


Sjutra je praznik. Svoju svjetlost meku
Kandilo baca i sobu mi zari.
Sam sam. Iz kuta bije sahat stari,
I gluhi casi neosjetno teku.

Na polju studen. Pec pucka i grije.
Ja lezim. Ruke pod glavom, pa cutim,
I slusam kako granjem zamrznutim
U moja okna goli orah bije.

Tako na vrata sumornog mi srca
Sjecanje jedno udara i ceka
Ko drug i sabrat, kao dusa neka
Sto sa mnom place i u bolu grca.

Negda u take noci, kada otka
Pomrlomgranju zima pokrov ledan
Ova je soba bila ko vrt jedan,
Gdje je ko potok tekla sreca krotka.

Kao i sada, pred ikonom sjaji
Kandila svjetlost. Iz ikonostasa
suh brsljan viri. lako se talasa
Izmirne pramen i blagoslov taji.

Sva okadjena mirise nam soba.
Okolo zute lojane svijece
Mi, djeca, sjelo kao kakvo vijece,
Radosni sto je vec grudanju doba.

Pod tankim velom plavkastoga dima
U peci vatra plamti punim zarom,
I sjajne pruge po cilimu starom
Veselo baca i treperi njima.

Uvrh, na meku siljtu, otac sio,
Pruzio cibuk i dim se koluta,
Njegova mis'o nadaleko luta,
I pogled budi sanjiv, blag i mio.

Uza nj, tek malko na siljtetu nize,
KO simbol srece, nasa majka bdije;
Za skori Bozic kosulje nam sije,
I katkad na nas blage oci dize.

U to bi halka zakucala. 'Petar!'
Usklikne otac: 'on je zacijelo!
On vazda voli govor i sijelo-
Otvorite mu!' I mi svi, ko vjetar,

Trci i vrata prijevor izvuci.
I stari susjed, visok kao brijeg,
Tresuci s ruha napanuli snijeg,
Javio bi se s fenjerom u ruci.

Svaki mu od nas u zagrljaj hita,
Majka ga krotko susreta i gleda,
A on se javlja, pa do oca sjeda,
I brisuci celo za zdravlje ga pita.

Sa novom srecom ograne nam soba!
Na svakom licu sveto, sjajno nesto-
Sucuci brke, stari susjed vjesto
poco bi pricu iz dalekog doba.

I dokle prozor hladna drma cica,
Mi svaku rijec gutamo nijemi;
Srca nam drscu u radosnoj tremi,
Sve dogod ne bi dovrsio cica.

Zatim bi otac, vedar ko sjaj dana,
Uzeo gusle u zilave ruke,
I glasno poco, uz ganjive zvuke,
Lijepu pjesmu Strahinjica Bana...

Meni je bilo ko da pjesme ove
Svaki stih posta pun behar u rosi,
Pa trepti, sjaje, i meni po kosi
Posipa meke pahuljice nove...

O misli casi, kako ste daleko!
Vi draga lica, iscezla ste davno!
Pusta je soba... Moje srce tavno...
I bez vas vise ja srece ne steko!...

Kandilo i sad pred ikonom tinja,
I sad je pozno predbozicnje doba;
Al gluha jama sad je moja soba,
A ja list sveo pod bjelinom inja.

Uzalud cekam...U nijemoj sjeni
Nikoga nema. Sam, ko kamen, cutim.
Samo sto orah granjem zamrznutim
U okna bije i javlja se meni...

No dok mi mutni boli srce kose,
Ko studen travku uvrh krsa gola,
Iz mojih knjiga, sa prasnjiva stola,
Ja cujem susanj ko viline kose.

Gle! Sad se redom raskalpaju same,
Sve knjige stare, snovi ceznje duge-
Micu se, trepte jedna pokraj druge,
I njihov sumor ko da pada na me...

Sanjam li? Il bio ovo java bila?
Iz rastvorenih listova i strana
Prhnuse lake ptice, ko sa grana,
I po sobi mi svud razvise krila.

Sve su svijetle!...Sve u bl'jesku stoje!...
Jedna okolo kandila se vije,
A neka bolno, ko da suze lije,
Pred slikom drsce mrtve majke moje;

Neke bijele, kao ljiljan prvi,
Samo im zlatno meko perje grudi;
Neke sve plave, tek im grlo rudi,
Kao da kanu kap zorine krvi...

Neke mi pale tu na srce svelo,
Pa kril'ma trepte i suste ko svila;
A jedna lako, vrhom svoga krila,
S cvrkutom toplim dodirnu mi celo,

Ko da bi htjela zbrisati sjen tuge..
I slusaj! Redom zapjevase one!...
I glasi drscu, tresu se i zvone,
Mili i sjajni ko luk mlade duge:

'Ne tuzi! S bolom kuda ces i gdje bi?!
Mi pjesme tvoje i drugova sviju,
Sto svoje duse na zv'jezdama griju,-
Sveta smo ziva porodica tebi!

Mi kao rosa na samotne biljke
Padamo tiho i na sva srca bona,
I u noc hladnu mnogih miliona
Snosimo tople Bozije svjetiljke.

Mi zdruzujemo duse ljudi svije!
Mrtve sa zivima vezu nase niti:
I s nama vazda uza te ce biti
I oni koje davno trava krije!

Prigrli ova jata blagodatna!
I kada jednom dodje smrti doba,
Nasa ce suza na kam tvoga groba
Kanuti toplo ko kap sunca zlatna'...

I akord zvoni...Sve u sjaju jacem
Kandilo trepti i sobu mi zari...
Iz kuta muklo bije sahat stari.
Ja sklapam oci i od srece placem...


Aleksa Santic

Dj.Vesna
08.04.2012, 22:00
Divno je ljubavi znati


Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noci,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplicem svoje brige
kao mreze zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali telo ti dise tako napusteno,
trazeci me uzalud, dopunjujuci moj san
kao biljka sto se udvostrucuje u seni.

Uspravna, bit ces druga sto ce ziveti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noci,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

nesto ostaje i vodi nas svetlu zivota
kao da je pecat sene obelezio
vatrom svoja tajnovita stvorenja.



Pablo Neruda

Dj.Vesna
08.04.2012, 22:08
Ako hoćeš...


Ako hoćeš da o zori
Pjevam tebi pjesme moje,
Oj, ne bježi sa prozora,
Da ja gledam lice tvoje!

Ako hoćeš da ti pjevam
O sunčanom toplom sjaju,
Oj, pogledni okom na me,
Divotanče, mili raju!

Ako hoćeš da ti pjevam
Onu tihu nojcu milu,
Razvij tvoju gustu kosu -
Mirisavu meku svilu!

Ako hoćeš da ti pjevam
Miris divnog pramaljeća,
Oj, razgrni njedra bijela -
Da udišem miris cvijeća!

Il' ako ćeš pjesmu moju
O izvoru slasti bujne,
Hodi, hodi na grudi mi,
Da ti ljubim usne rujne!...

(1889.)



Aleksa Šantić rođen je 1868. godine u Mostaru, gradu u srcu Hercegovine, gdje je proveo veći dio svog života.

Stvarao je na razmeđu dva vijeka i više nego drugi pjesnici svog naraštaja povezivao je idejne i pjesničke patnje XIX i XX vijeka. Svoju najveću pjesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najljepše pjesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge a i bola i prkosa.

Šantić je bio je jedan od osnivača kulturnog lista "Zora" kao i predsjednik Srpskog Pjevačkog Društva "Gusle". Tu je upoznao i družio se sa poznatim pjesnicima tog doba: Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem...

Poznati pjesnik je umro 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru.

No, pjesnik njegova kova nikad ne umire, ne umire kao običan smrtnik, ne... on je "ostao ovdje, sa nama".

Za clanove foruma Delta&Sumadinac radia.....Dj.Vesna

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:13
Donecu ti svecu


Doneću ti cveće što raste u snovima
čudno razroko grdno i grobno
doneću ti cveće usamljenika
snove onih kojima ljubav nije odgovorila

doneću ti cveće što raste u pustinjama
nepojamno otrovno opojno i slepo
doneću ti vatre što bukte u groznicama
vatre što se ne gase vatre od kojih se umire

doneću ti cveće što niče u močvarama
cveće od koga se nećeš nikad da izlečiš
doneću ti mirise svih mora svih sahara
mirise od kojih se nikada nećeš da probudiš

doneću ti sve mržnje da risovi te one čuvaju
doneću ti sve maske da nevidljiva mi budeš
doneću ti nezajaženost svoju da u tebi zanavek gladuje
doneću ti beskraj da se nikad više natrag ne povratiš

doneću ti sve navike teške grivne da smire
ruke ti nemirne sve sumnje da vežu nestalno ti srce
doneću ti sve radosti jake ko začini istoka
da te slome i da budeš tiha kao reka ponornica

doneću ti cveće naših nebesa
doneću ti cveće naše krvi
doneću ti nebo naše krvi
doneću ti krv našega cveća

doneću ti krv naših nebesa
donecu ti nebo našeg cveća
da kružiš u meni ko zvezde što u noći smešno
i smeteno kruže
da si mi krvotok života da si mi krvotok smrti.


Dusan Matic

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:16
Ptica


Ptica koja leti tako nečujno
Plica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica koja leti tako nečujno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi.


Zak Prever

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:21
Ja, ti i svi savremeni parovi


Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve, tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi , straha i sažaljenja.

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
Kad vidimo šumu, kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje sa ovoga sveta.
U slobodu, kud, nad nama grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu !
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
Al nam se u telu, proleće spasava

Naš tužan osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug i dosadan,
I prolazi u ćutanju neveselom.
Tek uveče, slobodan kao u trvi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi, razapet.


Milos Crnjanski

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:26
Esej


Kako je lepo bilo u Pjatru Neamcu
Oštar vazduh kao reči u pesmi Đea Bogze
I planine uznemirene poslednjom olujom
Kao nekada davno na oštrim karpatskim vrhovima
Na prelazu grebena Bratoćja
Gde je čobanin masturbirao u slobodnom prostoru
A psi sa bačija lizali spermu s kamena.

Lep je bio čobanin i pravo nevinašce
Tamo na oštrim karpatskim vrhovima
Pokazivao je način na koji je znao da vodi ljubav
Seme, kao pljuvačka, padalo je na stenu
Čobanski psi gutali su ga halapljivo
Nije ostajala nikakva prljavština
Sve je bilo tako lepo i čisto.


Djeo Bogza

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:29
Rez


Ušao sam u svoju šumu. Mlada se zrelost
otvorila, posle prvog dodira naših tela
koja su u rojevima iskrica zasvetlela u noći.
Tu su počeli požari iz kojih se izlazi,
lak i nasmešen, kao zrak u lišću, odakle
u svim smerovima jednako ide život.
Onaj u čijem srcu si našao vatru, večni
letopis žudnje, lastar sna. Isti sjaj
u njenom ili u tvom oku, ne čekajući
poziv drugog koji u sebi moli, drhteći
da neko počne. Jednom da počne, prvi
kome će svi odjednom upasti u reč da kažu
ono što je on hteo. Ako se isti ubere cvet
neće na isto mirisati, iako će svima nozdrve
raširiti i kristal svežine raspršiti u prsima.
Ali mirisaće, i laticu na usnu zalepiće
da svim čulima pređeš iz ovog u ono
kraljevstvo gde Oziris sedi pod grozdovima
a Perun meša medovinu i vino
od kojih postaješ mlad kada god to zaželiš.


Dobroslav Smiljanic

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:30
Grimiz menja ljude


Videh li ja to raspeće u očima tvojim,
klinove i rimske llegionare,
i sumračnu Golgotu?

Videh li Mariju, sasvim drugačiju,
gde svima stopala pere,
prečista kao mlada trava
kad stara trava sagori?

Videh li noćne leptire u očima tvojim, te zalutale leptirice,
čije lepršanje znači
da se nećemo videti nikad više?

Videh li Ničiju Zemlju u očima tvojim,
i ljude čija su lica izgubljena, ljubavi izgubljene,
i tebe međ dogorelim panjevima, gde plačeš?

I da li to tebe videh u smrtonosnom, crvenom džezu rata,
gde se leptirice gube na izgubljenim licima,
kako razgovaraš sa dogorelim panjevima
što hoće od tebe da čuju pesme, što traže da im pričaš o Bogu i plesu,
o bananama, o polarnoj svatlosti, o Isusu,
što bi da vide kako ma kakav kolibri misli
izleće iz smrtonosnog, crvenog džeza rata?



Carl Sandburg

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:32
Izjava


Gospode Bože, volio sam džem od jagoda
I tamnu slast ženskog tijela
Kao i ledenu votku, sleđa u ulju,
Mirise: cimeta i klinčića.
Pa kakav sam ja onda prorok? Toliko je drugih
S pravom bilo odabrano, vjerodostojnih.
A tko da meni povjeruje? Jer vidješe
Kako se bacam na jelo, kako praznim čaše
I pohlepno se zagledam u vrat konobaričin.
S manama i njih svjestan. Žudan veličine,
Vješt da je opazim pa ma gdje bila,
Pa ipak, premda ne baš oštra vida,
znao sam što preostaje manjima, kao što sam ja:
Vašar kratkih nada, zborište oholica,
Nadmetanje grbavaca, književnost.

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:34
Kosmopolitanski pozdrav


Ustajte protiv vlada, protiv Boga.
Ostanite neodgovorni.
Kažite samo ono što znamo i zamišljamo.
Apsoluti su prisila.
Promjena je apsolutna.
Običan um uključuje vječne opažaje.
Promatrajte ono što se jasno vidi.
Primijetite to što primjećujete.
Uhvatite se da mislite.
Jasnoća je samoodabiruća.
Ako nikome ne pokazujemo, slobodni smo napisati bilo što.
Sjetite se budućnosti.
Savjetujte samo sebe.
Ne zapijte se na smrt.
Dvije molekule što se zvonko odbijaju jedna o drugu traže od promatrača
da ih pretvori u znanstvene podatke.
Mjerni instrumenti po Einsteinu određuju pojavnost
fenomenalnog svijeta.
Svemir je subjektivan.
Walt Whitman je slavio Osobu.
Mi smo promatrač, mjerni instrument, oko, subjekt, Osoba.
Svemir je Osoba.
Unutarnja lubanja velika je poput vanjske.
Um je svemirsko prostranstvo.
„Svaki na svojoj postelji sam sa sobom je razgovarao, ne puštajuć’ glasa“
„Prva misao, najbolja misao.“
Um je skladan, Umjetnost je skladna.
Maksimum informacije, minimum slogova.
Zgusnuta sintaksa, zvuk solidan.
Dojmljivi isječci govornog idioma, najbolji su.
Suglasnici oko samoglasnika imaju smisla.
Uživaj u samoglasnicima, cijeni suglasnike.
Subjekt je poznat po onome što ona vidi.
Drugi nek mjere viziju po onome što vidimo.
Iskrenost dokida paranoju.

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:45
Krvava bajka


Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rodjeni,
isto su im tekli skolski dani,
na iste svecanosti
zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junackom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djackoj klupi
ceta malena
i iste zadatke teske
resavala: koliko moze
putnik ako ide peske...
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u skolskoj torbi
besmislenih lezalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregrst istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu djepova.
I cinilo se svakom
da ce dugo
da ce vrlo dugo
trcati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvrsava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junackom smrcu
ceta djaka
u istom danu.
Decaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa skolskog zadnjeg casa
na streljanje posli mirno
kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi
istog casa se uzneli
do vecnog boravista.



Desanka Maksimovic

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:46
Ne svracajte, ali ako vec svratite


Da, naravno, biću tu ako nisam napolju
ne kucajte ako su svetla pogašena
ili ako čujete glasove ili
možda čitam Prusta
ako neko proturi Prusta ispod mojih vrata
ili neku od njegovih kostiju za moju čorbu
i ne mogu da vam zajmim novac ni
telefon
ili ono što je ostalo od mojih kola
mada možete dobiti novine od juče
staru košulju ili sendvič sa salamom
ili prespavati na kauču
ako ne vrištite noću
i možete da pričate o sebi
to je tako normalno;
teška vremena pritiskaju sve nas
osim što se ja ne trudim da stvorim porodicu
da pošaljem decu na Harvard
ili kupim lovište,
ne ciljam visoko
samo pokušavam da ostanem živ
još malo,
i zato, ako ponekad kucate
i ja se ne javim
a unutra nema žene
možda sam slomio vilicu
i tražim neku žicu
ili lovim leprtire u
mojim tapetima,
mislim, ako se ne javim
nisam se javio, a razlog je
što još nisam spreman da vas ubijem
ili vas zavolim, ili vas čak prihvatim
to znači da ne želim da razgovaram
zauzet sam, lud sam, milo mi je
ili možda pletem omču;
i zato, ako su svetla čak i upaljena
i čujete zvuke
kao disanja ili molitve ili pevanja
radija ili kotrljanja kockica
ili kucanja na mašini -
odlazite, nije pravi dan,
noć, čas;
to nije ignorisanje neučtivosti,
ne želim da ikoga povredim, čak ni bubu
ali ponekad skupljam dokaze one vrste
za koju treba malo razvrstavanja,
a vaše plave oči, recimo plave
i vaša kosa, ako je imate
ili vaše misli - one ne mogu da uđu
dok uže nije isečeno ili vezano u čvor
ili dok se ne obrijem u
novim ogledalima, dok svet
ne stane ili se otvori
zauvek.

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:47
Apokalipsa


Nije više tako mlad, uzdiše,
uzima jedno veliko platno, grozničavo razmišlja,
dugo i mukotrpno razgovara sa naručiocem,
jednim škrtim karmelićaninom iz Abruca,
priorom ili članom crkvenog veća. Ubrzo će zima,
zglobovi prstiju pucketaju, granje
pucketa u kaminu. Uzdiše, premazuje osnovnom bojom,
ostavlja da se osuši, premazuje drugi put,
skicira, nestrpljivo figure
na malim kartonima, ističe ih belom bojom.
Okleva, utrljava boje, više nedelja
ništa ne radi. Onda, jednog dana,
a već je Pepljava Sreda ili
Marijino Sretanje, umače, u ranu zoru,
kičicu u ispečenu umbru i slika:
Biće to mračna slika. Kako počinje
da se slika propast sveta? Požari,
ostrva koja nestaju, munje, zidine, bedemi i kule
što se, čudno i postepeno, ruše jedne za drugim:
tehnička pitanja, problemi kompozicije.
Da bi se ceo svet uništio ima dosta posla.
Naročito je teško naslikati buku,
cepanje zavesa u hramu,
zveri koje urliču,grmljavinu. Sve
treba, naime, da se cepa, da bude razderano,
sve sem platna. A termin je
utanačen: najkasnije do Zadušnica.
Do tada mora u pozadini, da opet premaže,
po hiljadu puta, penastom svetlošću, zeleno,
pobesnelo more, probodeno jarbolima
brodovima koji okomito tonu u dubinu,
olupinama, dok napolju usred jula,
i psa mrzi da se mrdne na prašnjavom trgu.

Slikar je ostao u gradu sasvim sam,
napušten od žene, učenika, posluge.
Izgleda umorno, ko bi to pomislio,
smrtno umoran. Sve je oker, bez senke,
ukočeno i pritajeno, kao u nekoj
zloj večnosti; jedino slika nije. Slika
je sve veća, biva polako sve mračnija, popunjava
se senkama, čeličnoplavo, zemljanosivo, tamnoljubičasto,
caput mortuum; popunjava se đavolima, jahačima,
pokoljima, sve dok se propast sveta
srećno ne završi, a slikar,
za trenutak tek, ustane laka srca;
bezumno veseo, kao dete,
kao da mu je pokjlonjen život,
poziva, još isto veče,
ženu , decu, prijatelje i neprijatelje,
na vino, sveže gomoljice i šljuke,
dok napolju rominja prva jesenja kiša.

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:48
Poezija


Oh, ponižena, sveta poezijo!
Kako li gaze tvoje dostojanstvo
glupani, i to onda baš kad žele
ponajviše da te u visine dignu.
Popovi tvoji nesvešteni tvrde,
s patosom tvrde, da si ti dvorana
gospodska, fina, blistava dvorana
gde može se sa dostojanstvom ući
u lakovanim cipelama samo.
Čujte, vi lažni, lukavi proroci,
nijedna reč vam istinita nije.
Pesništvo nije za razgovor sala
u koju samo dolazi da brblja
otmeni svet, taj probrani šljam društva:
poezija je nešto više! Zgrada
za srećne otvorena, i nesrećne,
za svakoga ko želi da se moli.
Hram, dakle, gde se pristupiti može
u opancima, pa i bosih nogu.


Sandor Petefi

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:54
Sonet Hristu Raspetom


To, da te ljubim, Bože, po sve dane,
ne nuka mene slava drugog svijeta,
niti me nuka strah od pakla kleta
da grijehe svoje napuštam i mane.

Ti me na ljubav nukaš, jer me gane
kada te vidim na križu raspeta,
nuka me muka tvoja i smrt sveta
i nukaju me tvoje ljute rane.

Ljubav mi tvoja takvu snagu stvara
da bih te volio i da neba nije,
plašio te se bez paklenog jara.

Za ljubav moju ja ne tražim dara,
pa da i nema nade što me grije,
ljubio bih te sa jednako žara.

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:58
Ljubav


Volim te
Ne samo zbog toga sto ti jesi
Nego i zbog toga sto sam ja
Kad sam s tobom.

Volim te
Ne samo zbog onog
Sto si ucinila od sebe,
Nego i zbog toga
Sto cinis od mene.

Volim te
Zbog onog dijela mene
Koji ti iznosis na vidjelo;

Volim te
Jer stavljas ruku
Na moje, brigama pretrpano srce,
I prelazis preko
Svih ludosti i slabosti
Kojima ne mozes pomoci,
A came ondje u magli,
Pa ih izvodis
Na svjetlo.
Sva ta moja predivna imovina
U koju se nitko prije nije
Bio dovoljno daleko zagledao
Da je pronadje.

Volim te
Jer mi pomazes
Da iz nabacane hrpe svojeg zivota
Izgradim
Ne krcmu,
Vec hram;
Da u djelima svakodnevnim
Ne slusam prijekor
Vec pjesmu.
Volim te
Volim te
Jer si ucinila vise
No sto bi me ikoji credo
Ikada mogao
Uciniti dobrim,
Vise, nego sto bi me ma koji usud
Mogao usreciti.

Bez rijeci,
Bez dodira,
Bez znaka.

Ucinila si sve
Naprosto,
Bivajuci onim sto jesi.
Mozda to, na koncu,
I jest ono
Sto znaci – biti prijatelj.



Roy Croft

Dj.Vesna
09.04.2012, 09:59
Pesma o kraju sveta


Na dan kraja sveta
Pčela kruži oko cveta dragoljuba,
Ribar blistavu mrežu popravlja,
U moru skaču blistavi delfini,
vrapci čavrljaju u detelini
i zmija ima zlatnu kožu, kao što valja.

Na dan kraja sveta
Poljem idu žene pod suncobranima,
Na rubu travnjaka pijanac spava,
Na ulici viče prodavac variva,
I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava.
U vazduhu traju zvuci violine
I noć se zvezdana otvara.

A oni što čekali su munje i gromove,
Razočarani su.
A oni što čekali su anđeoske trube i horove
Ne veruju da to već počinje.
Dok sunce i mesec na nebu stoje,
Dok bumbari posećuju ruže svoje,
Dok se rađaju rumena deca,
Niko ne zna da to već počinje.

Samo sedi starac što bio bi prorok,
Ali prorok nije jer brižljivo mora raditi,
Paradajz privezujući govori:
Drugog kraja sveta neće biti,
Drugog kraja sveta neće biti



Ceslav Milos

Dj.Vesna
09.04.2012, 10:02
Ulicna scena


Slep mali dečko
Sa papirnim znakom
Pribodenim na grudi.
Premalen da napolju prosi sam.
No, bio je tu.

Ovo čudno stoleće
Sa svojim pokoljem nedužnih,
Svojim letom na mesec
I njime koji čeka na mene
U stranom gradu
U ulici gde sam izgubio put.

Čuvši da se približavam,
Izvadio je gumenu igračku
Iz svojih usta
Kao da bi nešto rekao,
A ipak nije.

Bila je to glava, glava lutke,
Strašno izgrižena,
Dignuta visoko da je vidim.
Njih dvoje keze se meni.


Carl Simic

Dj.Vesna
09.04.2012, 10:28
Psalm tuzne neveste


Za blagost koju si našla u samoći mojoj
uzneću te iznad ljudi svojim glasom košnice
napuštene.

Otrgnuću sa prstiju tvojih sve ono što te okiva,
svaki beleg koji zatamljuje tvoju kožu
i neće više biti prstenja u žilama tvojim.

Onda ćeš mi doći tako nova
kao da nikad teret nisi osetila na plećima svojim.

Vratiću ti krv nataraške
da te vidim u petnaestoj godini kako jedeš trešnje.

Ja sam onaj koga si kao devojčica
u školjkama čula kako plovi.

Onaj koji je slatke priče narandžama pričao
kada si se sa prstenom ponovo igrala.

Onaj koji je tkao lanene snove i anđele
na oltarnicima belim.

Onaj koji je na dan tvoga prvoga straha
stavio bulke u ložnicu tvoju.

Još pesnik bio nisam,
ali narandže su već naslućivale cvetove svoje;
mislio sam:

''Kada te budem sreo,
nastaviću da te tražim svakoga dana.

Ljubiću te u različite sate
da bih izmenio dolazak noći.

Ostavićeš na njivi svoju odeću sa mirisom žene
da bi zemlja znala da treba da procveta.

Kad dođe vreme orhideja, staviću ti ih u kosu.
Tvoje malene uši će ih postideti.

Ješćemo plodove šumske i hodaćemo bosi
da nam usne imaju ukus rose.

Nećemo ulaziti u gradove ni u hramove
da ne bi bilo ljudske tvorevine između kože i boga.

Bićeš povratak za onog sina moga
koji je izgubljen od početka sveta.

Kad budeš njihala ruke i bude te ganula
uspavanka,
razmišljaće vrba što bdi nad obalama.

I tvoja belina će umilostiviti vodu
gde vodenica sanja svoje najbolje brašno.

A kada bude trebalo bdeti radi hleba,
napunićeš mi usta gradom da umiriš poljupce.

Sklonićeš se od kiše u školjku,
a moja će ruka uzeti tvoju pesmu i podići je do
mog uha.

Skočićeš u rečnu dubinu
da bi ne padajući skočila sa oblaka na oblak.

Zarićeš ruke u zemlju vlažnu od kiše
da bi označila mesto za ljiljane.

Prvog dana kada budeš zapevala, posećićemo drveće
jer tog dana gnezda će biti nepotrebna.

Kad čuju tvoj glas, pčele će prestati da rade, a saće će ostati prazno.''

To ti ja govorim.
Sad slušaj šta ti velim.

''Pevaj dok ne osetiš
da te bole očni kapci.

Misli na mene dok ti san
ne odleti sa lastavicama.

Sanjaj me dok noć ne bude
primorana da se sakrije u zvonima.

Voli me dok ti se oči
ne napune suzama.

Plači dok od suza
ne pobegnu ptice.

Zovi me dok ne poraste
trnje u mojim ušima.

Čekaj me dok ribe
ne popiju sve reke i zapevaju.

Jer jednoga dana to će se dogoditi.''



Horhe Rohas

Dj.Vesna
09.04.2012, 10:48
Zahvalnost


Mnogo zahvaljujem
onima koje ne volim.
Olakšanje s kojim se mirim
što su bliži nekom drugom.

Radost što ja nisam
vuk njihovih ovčica.

Mir mi s njima
i sloboda mi s njima,
a to ljubav ne može dati,
niti oduzeti.

Ne čekam na njih
od prozora do vrata.
Strpljiva
gotovo kao sunčev časovnik,
razumem ono
što ljubav ne razume,
praštam ono
što ljubav nikad oprostila ne bi.

Od susreta do pisma
protiče ne večnost,
već prosto nekoliko dana ili nedelja.

Putovanja s njima uvek su uspešna,
koncerti slušani,
hramovi posećeni,
predeli izraziti.

A kad nas deli
sedam gora i reka,
to su gore i reke
dobro poznate s mape.

Njihova je zasluga
ako živim u trima dimenzijama,
u prostoru neliričnom i neretoričkom,
sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.

Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.

"Ništa im nisam kriva" -
rekla bi ljubav
na tu otvorenu temu.

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:24
Ljubav


Zgasnuli smo žutu lampu
Plavi plašt je pao oko tvoga tijela
Vani šume oblaci i stabla
Vani lete bijela teška krila
Moje tijelo ispruženo podno tvojih nogu
Moje ruke svijaju se žude mole
Draga, neka tvoje teške kose
kroz noc zavijore, zavijore
Kroz noć,
kose moje drage duboko šumore
kao more

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:24
Moja preobraženja


Ja pjevam sebe kad iz crne bezdane i mučne noći
iznesem blijedo meko lice u kristalno jutro
i pogledima plivam preko livada i voda.
Ja pjevam sebe koji umrem na dan
bezbroj puta
i bezbroj puta uskrsnem.
O, Bože, daj me umorna od mijena
preobrazi u tvoju svijetlu nepromjenjivu i vječnu zvijezdu
što s dalekog će neba noću sjati
u crne muke noćnih očajnika.

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:26
Mjesečar


Bog noći
mjesec
sade s neba
i dokorača lagano do moje kuće
Polako on se uspne na moj prozor
i spusti pogled na me
On mami mene u noć
Ja ustajem… i moje lice bijelo… smiješi se
Koračam sanen rubovima krova
i šetam kroz noć u visini
- Mene drže meke ruke mjeseca -
O tako lak sam… nezemaljski… lebdim
i mogu stati na list stabla
Ne zovite me: glas sa zemlje
smrt je moga nebeskoga bića
Visoko iznad zemlje lebdim lagan kroza sfere

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:26
Mati


Ja uđem u samoću svoje majke:
nijemi goli hram
U hramu gori besprekidno crveno i tiho srce ljubavi
Njenom oku stoji ispred mog života
neprozirna zavjesa od mraka
U moju prošlost njezin pogled ne ulazi dublje
od njene noge kojom prvi korak stupi
u tamu noćne šume
Za pjesmu moje ljubavi ona nema uho
Na odmetnutom sinu samo leže
dva pogleda teškog prijekora
Ja gledam njeno nijemo ladno bezutješno lice:
Davna, vječna pramajka
iskrsnula iz dubljina vremena

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:27
Mučenik


Iz gomile istupih
sam
i pozvah vas u zemlju:
Novi Život
Smijeh ruga samo jeknu
iz gomile
k mojem uhu
Pođoh sam
Al za mnom ravno uputiste Smrt
Umrijeh
Iz moga srca izniknuše
dva modra cvijeta ljubavi
u svijet

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:28
Molitva na putu


Bože
koji si me do ovoga časa doveo nevidljiv
vodi me i dalje koncu mojih želja
Ne ostavi me
umorna i sama nasred puta
Obrazi su moji blijedi
i moje misli nemoćno ko moje ruke vise
Bože
daj da novo plavo jutro
iz umora digne moje misli
da kroz blijede ruke prođe mlaz crvene svježe krvi
Budi
nad mojom glavom moja pratilica zvijezda.

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:29
Nađeni Bog


Ne traži boga mišlju; u praznini
u kojoj se miso, tamna sjenka, gubi
Uza te bog je, uvijek u blizini
U stvarima oko tebe, u zvuku i muku

Bog ti je uvijek najbliži od svega
Diraš ga rukom, gledaš ga u boji neba
Bog ti se smiješi iz jednog dragog lica
i plaši te iz svake stvari: nema tajne

Ne pružaj miso u praznu daljinu
Uza te bog je. Otvori sva čula:
na tebe svjetlost s ljetnog neba pljušti
Bog oko tebe sja treperi miriše i šušti

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:30
Opomena

Čovječe pazi
da ne ideš malen
ispod zvijezda!
Pusti
da cijelog tebe prođe
blaga svjetlost zvijezda!

Da ni za čim ne žališ
kad se budeš zadnjim pogledima
rastajo od zvijezda!
Na svom koncu
mjesto u prah
prijeđi sav u zvijezde!

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:31
Očaj


Pogasili smo svjetiljke i zvijezde
Nama sjaju kose žena
Nama sjaju žuta vina
Stabla (naše žive nijeme sjenke)
svršuju u noći i u beskraju
Rasplinuto tijelo noći
šušti oko naših duša
Naše duše u noć ulaze
Na poljima crnim sada su oluje
Kroz oluje bijele ruke vijore:
Naše majke mladost našu traže
Majke, polja odnose oluje
Mi se načas zagledamo jedno u drugo
ko u crnu propast
U gradu se kuće razišle
Prazan prostor plaši zabludjele tiče
Više nigdje nema ničega
Naša pjana srca plešu posljednja
Šum oluje raste ponad naših glava
Pokriven sivim žutim prnjama
posrćem preko razmrskanog svijeta
Vječno iza nje nekoliko metara
trčim
i postajkujem pokadšto
ko kakav slomljen i izgubljen pas
Na svakom uglu stoji jedna Smrt.

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:32
Rastanak s tobom


Mi stojimo na rubu svijeta
i gledamo u zapadanje zadnjih zvijezda u dubine noći
Sa zvijezdama i mi zapadamo
Mi stojimo već na krajnjem rubu sebe
Tko ispod nas zemlju nevidljivo maknu
da je već daleko vidimo ko zvijezdu?
Zamakle su zvijezde
Tko od nas jošs može naslutiti sebe?
Rušimo se vječno
Nas je put bez dna i padanje bez glasa

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:33
Smrt i ja


Smrt nije izvan mene. Ona je u meni
od najprvog početka: sa mnom raste
u svakom času
Jednog dana
ja zastanem
a ona raste dalje
u meni dok me cijelog ne proraste
i stigne na rub mene. Moj svršetak
njen je pravi početak:
kad kraljuje dalje sama

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:34
Smrt


I smrt ce biti sasma nešto ljudsko
Na ležaju se tijelo s nečim nevidljivim hrve
i hropti
i smalaksava i stenje
i onda stane.
Ko kad mašina stane. I stoji. Ni makac.
I ljudi u to što se zbilo gledaju ko u neki
svršen poso
i podižu se kao kad se podižu od stola
i sluškinje se uprav tad najviše uzrade
Mati ce živinski kriknuti
otac zaćutati
i buljiti nijemo cijelog dana.

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:35
Utjeha očiju

Draga, ovaj grad što žut i sivkast tutnji
Pije svakog dana krv iz moga tijela,
I ja sahnem, sahnem, u zloj nekoj slutnji
Da se bliži starost krezuba i bijela.

Draga, ovdje mene često žudnja svlada
Za veselim mirom livada i voda,
Za šumama punim sjenaka i hlada
I za tromim letom oblaka i roda.

Onda tražim tvojih očiju dubljine
što ko plav i zelen bezdan mirno sjaju:
U njima su nebo, rijeke i nizine,
Vrtovi i kuće, ko u junskom kraju.

U njima je hlad i svježina vrbika;
Pod granama sjenke počivaju, duge;
Kroz granje se vere satir, moga lika,
Malko sulud i pun zagonetne tuge.

Povrh žita što se suncem zapaljena
žute i crljene, lete ptice neke;
Lete, ko odrazi drugog svijeta snena,
Na obale neke svijetle i daleke.

Draga, sve to jedna vizija mi biva,
Iz očiju svet i čudan predjel sijeva.
Onda tonu stvari, jedan svijet se skriva.
Mirno u dnu junsko veče dogorijeva

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:36
Vjetrovi


Kroz noć muklo laju crni vjetrovi
Hoće moju dušu da raznesu;
Kroz noć muklo laju crni vjetrovi
Kud su pošle ove žute ulice?
Ja bih htio da su k jednoj ženi
Kud su pošle ove žute ulice?
Sada kakva žena sniva o meni
U snu njenom gore moje oči
Sada kakva žena sniva o meni
Kroz noć muklo crni vjetri zalaju
Onda tiho (ko krik noćnih stvari)
Kroz noć muklo crni vjetri zalaju
Ja bih htio da me noćas žute ulice
odvedu daleko od svih stvari
Ja bih htio da me noćas vode ulice
k jednoj ženi, ili k jednom bogu

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:37
Vampir


On vodi mene u noć
Ruka mu je mala topla mekana
On vodi mene u noć
Oči mame prazne plave vodene
On pruža meni iz noći
otrov vina riječi osmijeha
On.
Taman.
Svirep.
Nepoznat.
Ja skrivam svoju dušu od njega

On grli moje tijelo
i pije pije moje usne
i pleše pada pijan moje krvi

I čeka
čas da se moje tijelo mrtvo sruši ispruži
i on da zgrabi moju bijelu dušu
i s njome jurne sjekne kroz noć brz i crn ko vrisak

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:38
Život


Ja nemam žene
Ja sam sam -
Svako veče padnem nadno svoga sna
San je kao plavo more.
Ležim spašen nadno mora.
Vrtovi se svijetle od zvijezda i cvijeća.
Kroz vrtove dođe ko zvuk harfe
tijelo moje drage.
Ja se s njime dugo sjedinim
u me
u San
u beskrajnost.
Ujutro se moje svijetle noći rasprsnu
ko kristalne plave čaše
Moji snovi padnu prijeđu nestanu
u zvuk prvog gradskog tramvaja.

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:40
Žuta sjenka



Mojoj majci

žuto lice: umiranje jeseni.
Ruke mole pred mojom sudbinom.
Oči mene gledaju,
zagonetku svojom krvi hranjenu.
U očima dugog bola odbljesci
mene svrate s mojih cesta
k njoj.
Ja sam opet dijete
žutom licu kosi očima.

Večeri što idu mirno kroza čula!
Sni duboki ko jezera!
Jutra i blizina njena pored mene!
Ona dođe k meni tiha kao stvar.
Budi tamnu šumu mojih snova.
Ja se smiješim:
ponad njene glave stoji i sja meni
jedno veliko crveno sunce.


“Svi oni koji žele usrećiti čovječanstvo obično su u nečemu nesretni.”

(Antun Branko Šimić)

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:42
Antun Gustav Matoš


1909

Na vješalima. Suha kao prut.
Na uzničkome zidu. Zidu srama.
Pod njome crna zločinačka jama,
Ubijstva mjesto, tamno kao blud.
Ja vidjeh negdje ladanjski taj skut,
Jer takvo lice ima moja mama,
A slične oči neka krasna dama:
Na lijepo mjesto zaveo me put!
I mjesto nje u kobnu rupu skočih
I krvavim si njenim znojem smočih
Moj drski obraz kao suzama.
Jer Hrvatsku mi moju objesiše,
Ko lopova, dok njeno ime briše,
Za volju ne znam kome, žbir u uzama!

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:43
Basna


Sava se perad skupila na prelo:
Susjed lisac trijebi naciju!
Zaključi se poslati mu smjelo
—Kao uvijek—deputaciju.
Zastupnici ostaviše selo,
Sastaviše delegaciju,
Državniku stigoše na sijelo,
Predaše mu deklaraciju.
Majstor—kao uvijek—družinu
Zakolje i spremi užinu
Sve bez zbora i bez dogovora,
Dok je sabor konstatirao
Da se komšija blamirao
Kršeć jasni smiso ugovora.


Antun Gustav Matoš

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:44
Djevočici umjesto igračke



Ljerko, srce moje, ti si lutka mala,
Pa ne slutiš smisla žalosnih soneta,
Kesteni pred kućom duhu tvom su meta,
Još je deset karnevala do tvog bala.
Ti se čudiš, dušo. Smijat si se stala
Ovoj ludoj priči Tvoja duša sveta
Još ne sniva kako zbore zrela ljeta.
Gledaš me ko grle. Misliš to je šala.
Al će doći veče kad ćeš, ko Elvira,
Don Huana sita i lažnih kavalira,
Sjetiti se sjetno nježne ove strofe.
Moje ce ti ime šapnut moja muza,
A u modrom oku jecati ce suza
Ko za mrtvim clownom iza katastrofe.

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:46
Domovini iz tuđine


Došla jesen! Hladan vjetar duva,
Jad me bije pustoj u tuđini,
Sve mi osta tamo za oblacim,
Tamo, —tamo, ah—u domovini!
Tamo gdje se grad pod brdom diže,
—Naše slave znamen pomlađeni—
Tamo mi je sreća omrknula,
Da ne grane više nikad meni.
Zbogom, oče, i ti, majko—zbogom!
Vaše dijete muči jad i bijeda,
Srce mu je bolom otrovano,
Već je puklo od golemog jeda!
Zbogom i ti, čija divna slika
Duh mi prati kao slatka sjena,
Zbogom, Branko! Uvelo nam cvijeće,
Nesta sreće, osta uspomena!
Zbogom, raju! Oj, da ovaj vijor
Suze moje do tebe ponese,
Da ih stvori bisernim pozdravom
I u tvoja čarna njedra strese!
Zbogom, Branko! Dušo! Bez tebe mi
Smrt je ovo grozno grobovanje,
A sloboda u toj tuđoj zemlji
Teža mi je nego robovanje!
Zbogom da ste, polja i doline,
Župni humci i vrletne gore,
Guste šume, grozdni vinogradi!
Zbogom i ti, Jadrijansko more!
Bože! Kad će moje žedne grudi
Napiti se zraka hrvatskoga?!
Domovino! Kad će tvoje sunce
Ogrijati vjernog sina tvoga?
Dan će doći, —oj, pred dušom mojom
Sinu sablje Zvonimira blijesak,
Puške bruje, barjaci vijore,
Kanda čujem topa grom i trijesak!
Dan će doći! Oh, i ja ću tada
Pohrliti kući hrabrom nogom,
Al do onda—zbogom, mili dome,
Hrvatska, oj, divna majko, zbogom!


Antun Gustav Matoš

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:47
Gnijezdo bez sokola

mom ocu


Ja vučem čemer magle tvojih gorah,
Očajnost zvijezdah što nad tobom niču,
U meni jeca sjena tvojih dvorah,
Moj otrcani, kraljski, banski Griču!
Ja nosim Gospe staromodnu priču,
Na kuli Vrata, Svijeću gorkih Morah,
Pa pjesmu što pod starcem tamom kliču
Dijaci, zvona preporodnih zorah.
Za orlom, strofo! Tu je odžak Zrinjskih,
U gradu tom je vilovo Lisinski,
U gradu tom je susto Vraz i Gaj.
Dijetenklasnih pokraj ovih uzah
Bje krv Ilirah, Mate Gupca suza:
Tu žuhka suza, slatka kao kaj.


Antun Gustav Matoš

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:49
Gospa Marija


Ima jedna mala gospa Marija,
Što sve mi draža biva što je starija.
Jer ona me je prvog trudno rodila,
Za ručicu me slabu prva vodila.
Prva me na ovom svijetu volila,
Prva se za mene Bogu molila,
Kupala me suzom, Bog joj platio,
Anđeo joj suzom suzu vratio,
Dojila me mlijekom svoje ljubavi,
Učila me ovaj jezik ubavi,
Kojim ću i onda slatko tepati,
Kada ću za plotom možda krepati.
Samo tebe volim, draga nacijo,
Samo tebi služim, oj, Kroacijo,
Što si duša, jezik, majka, a ne znamen,
Za te živim, samo za te, amen!


Antun Gustav Matoš

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:50
Crne oči


Titra svijeća, amo-tamo skače,
Svjetlomrca po jesenskoj noći,
Vabi putna čarobnom si moći,
Za njome će – svjećica izmače.
Zavela ga u tamne dumače,
Kud će jadan mrklim mrakom poći,
Hman nazire spasa u samoći,
Zaman zove i zaman se plače.
Tako, djevo, crne oči tvoje
Sad zamame ognjem srce moje,
Sad me iz njih mrkla bije tmina.
Posvijetli mi okom – do srca si,
A tad, dušo, svjećicu ugasi,
Nek me krije sretna pomrčina!

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:51
Featon


Zlatna kola vječnoga Titana
U nesvijesti stvor umrli vlada,
Jove, svijet, da s bijesni ne postrada
Baci jadnog u val Eridana;
Tamo plače propast mladih dana,
Suza zlatna srodnih Helijada,
Prijatelj mu labud cvijeli s jada,
Srce peče ljuta, ljuta rana.
Čaru tvojem oko se uputi,
S tobom vladat, tebe ljubit željah,
S neba padoh, život mi se smuti.
Nit me plače suza sestričina,
Nit me tješi uzdah prijatelja;
Sam umirem usrijed tužnih tmina.

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:52
Hoće li mi drag doć´?



Tiha noć;
Pod prozorom mile stojim,
Sitne zvijezde nebom brojim,
Samo jedne zvijezde nije
Najsjajnije, najmilije.
Hoće li mi draga doć’?
Tiha noć;
I po noći lud se tucam,
Sjetan tanke žice kucam,
Al’ sve pjesme žarke moje
Samo ozivlju glase svoje:
Hoće li mi draga doć’?
Tiha noć;
Ah ta crna noć je nijema,
Moje drage ne i nema;
Pa se nadam, pa se mutim,
Sada planem, na zlo slutim;
Hoće li mi draga doć’?
Tiha noć;
A za noći zora rana,
A za nadom gora rana;
O drugom je draga snila,
Drugomu se zavjerila:
Ne će draga, ne će doć’!

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:53
Labud


Na jezeru jasnom svuda vlada
Tihe noći milena tišina,
Voda sjajuć puna svih milina,
Snijeg cjeliva od labuda mlada;
Labud bijeli zaronio tada,
Pijev ga zove do dvora vilina;
Što l’ ga čeka, dolje je dubinâ,
Blagog mira zavijek blaga nada.
Oko kad se u oko zadubi,
U snivanje blaženo se gubi
Blago roni blagoj mirnoj duši;
Oko kad mi u tve zaronilo
Srce kad je s tvojim srcem bilo,
U tvom miru nemir se uguši.

Dj.Vesna
07.07.2012, 17:55
Hrvatulje


1.
Oj visoko, previsoko,
Ća na drugom tamo katu
Zapinje mi moje oko
Na djevojki, mome zlatu:
Gledala je grožđe lija,
Tako gledam sada i ja.
Al’ ne rađa nam gorica
Naša grožđa kiseloga;
Ti si živa Hrvatica:
Znam, da ne ćeš dati toga,
Da o tebi svud se glasi:
“Oj djevojko, kisela si!”
I tako ti lijepa duša,
Sklanjaj k meni lišce glatko.
Daj, o daj, da lija kuša
Tebe, rujno grožđe slatko!
Pusti liji, da te zoba,
Da te zoba sve do groba.
2.
Otkada se svijet obrće,
Bio vam je jednak vazda,
A u svijetu tom odvijek
Stari Bogo kućegazda.
Otkada se svijet obrće,
Jednako se ljudi snube,
Rade, plode, snuju, kuju,
Biju, smiju, mrze, ljube!
I ja sam ti božjeg svijeta
Od kolijevke vjeran sinak,
Navade se stare držim,
Ljubim, pjevam, – kano inak.
Da se mladi rado gleđu,
Bože mili, – to se pjeva,
Otkad su se poljubili
Otac Adam, majka Eva;
Pjevat će se to te pjevat
Dok je koja glava živa;
Što sam i ja ljudsko čedo,
Tambura mi nije kriva.
Ma nek laju loši ljudi,
Ti s čizama prah otresi,
Pjevaj, braco, kô što i ja:
“Moma, meni draga jesi!”
3.
Čitô sam u starih knjiga’,
Da je žena prava napast
I najljuća svijetom briga,
Što muškarca može zapast:
Stvor prevejan, pecav, mitljiv,
Srcem varav, licem blag,
Lukav, lažan, nenasivljiv.
Riječju: da je žena vrag.
Al’ i svijet je, slušah, pobro,
Živi pakô, – što tu radit?
Je li mudro, je li dobro,
U paklu se s vragom svadit,
Gdje si, da si, tako živi,
Ma i bila žena vrag,
Mi muškarci nismo krivi,
Da nam je taj vražić drag.
4.
Ja sam bio kojekuda,
Duž široke zemlje bože,
Djevojke sam ljupkovao,
Već kako se ljubit može:
Mađaricu skoč-djevojku,
Drijemnu Nijemku naher-glavku,
Jabučicu kranjsku Micu,
Talijanku žac-žeravku.
Al’ od srca djevojačkog
Probudi me sve pokora,
Što sam pošô stramputice
Iz hrvatskog milog tora;
Ne, i ne ima ljepše mome,
– Bila plavka ili crnka -
Neg domaće naše dijete,
Ta hrvatska mila srnka:
Na sićanoj bijeloj noni
Zavije se, okreće se;
Milo, zlobno i čarobno
Mile joj se oči krijese;
Sad živa’no, sad lagano
U njedarcu trepti srce,
Kô plavetnom na talasu
Rumenjasto ružin-perce;
Lijepa je – o stvor najljepši,
Što ga smisli božja misô;
Lijepa je – kô stih najglađi,
Što ga pjesnik kad napiso.
“Šuti!” vikat će mi ljudi,
“Šta ti luda glava sanja?
Tko ne vidje nikad tornja,
Taj se lud i peći klanja.”
Vidio sam ja tornjeva
Mnogo svijetom baš po sreći,
Ali uprav zato, ljudi,
Klanjam se ja našoj peći.
5.
Baš o branju negdje po Miholju
Tucah vam se gustim vinogradom;
Na stazici sretoh se sa srećom,
Sreo sam se tu sa svojom mladom.
Mlada ne zna, šta će, kud će jadna;
Hvala Bogu, što ju tu zatekoh:
U dvije riječi, sve što kazô nisam,
Sve što ćutim, u taj par izrekoh.
Žarila se mlada – spusti oči;
Smiješeć čupka trator-cvijetak mučke,
Smiješeć žmirka na me ispod oka -
Ja ju shvatih sretan objeručke;
Sad da jošte ugovor naš tajni
Zapečati poljubac baš čestit -
Klepetalo klepnu – mlada u bijeg!
Vrag je morô strah taj tu namjestit.
6.
“Ti si Lutor!” slušah staru tetku
Vikati mi jednom po sto puta,
Što sam jadan – bilo baš o petku -
Okusio mrvicu pršuta;
Ali ja sam pravovjerno dijete,
Pa kad goder mala maša dospi,
Pošao sam mladić u Remete
Poklonit se čudotvornoj gospi.
Tam gdje b’jahu negda bijeli fratri,
Na proštenje mila zovu zvona;
Slanina ti prska tu o vatri,
Tu je vinca našeg – tu i ona!
Odbubnjali prohodni bubnjari,
Već umuknu starih glas orgulja,
U fratarski perivoj se stari
Noga moja kradomice šulja.
Tu na hvojki ptice vjetrogonje
Kljuju, zoblju rumenoga drijenka;
Ja sam sjeo blažen na klup do nje,
Zaklanjala nas je hladna sjenka.
Sklopila je trepavke svilene,
I ručicom krije cvijet njedara,
Pozatvara usnice rumene, -
U pijesak mi ime šipkom šara.
Sve silnije grud joj se lelija.
Bijelom noškom o nožicu depa;
Plane, – o vrat ručice mi svija -
Bože, Bože, al’ je bila lijepa.
A s cjelova ozvala se hvala
Zaštitnici remetske doline,
Što je momu mladom srcu dala
Svu milinu sred ove miline.
Od tog doba prođe mnogi danak,
Al’ u srcu sve još zvone zvona,
Živi jošte mili Gospin stanak
U tom srcu žive još i – ona!
7.
Kao zvijezde sa plavetnog neba
Naranče su s drva popadale,
Sve naranče u zelenu travu,
Jedna tek u krilo mome male;
Kako pala, uhvati ju mala,
Za njedarce bjelano ju meće,
A za druge mala i ne mari,
Već ti mala svomu dvoru šeće,
Ho’š li dušo, da naranču krstim,
Što je pala u momino krilo?
Je li, dušo, da pogađam pravo?
Ta naranča moje srce bilo.
8.
Lijepi su nam zelen-vrsi,
Lijep hrvatski taj naš hatar;
Na taj hatar se omrsi
Vrag i Turčin, bijes i Tatar.
Žarka loza, žive mome,
Hljebac bijeli, bujna stoka,
Je l’ to valja? Valja bome!
To je môba baš od oka:
Lijep je, lijep hrvatski svijet,
A najljepši ti mu cvijet.
Al’ što lijepo, to je naše,
Za hrvatsko srce vrlo;
Ne za tuđeg bujne paše,
Vince nam za naše grlo,
Stoka nami pečenica,
A za naša vrela usta
Djevojačka rujna lica,
Za tuđina nij’ to pusta:
Za nas je taj divni svijet,
Za me lijepi ti mu cvijet.
Ej vi, mlade glave naše!
Poput vrijednih nam otaca
Paz’te, kad se oko kaše
Željno šulja tuđa maca;
Naš je plod za naše muke,
Za tuđinca ne ima kruha;
Za nas je hrvatski svijet,
Za me lijepi ti mu cvijet.
Zato pazim, zato gledam,
Što je naše, ljut i lakom,
Pa što imam, toga ne dam,
To ti branim snažnom šakom.
Ma se digô živi đavo,
Ne dam svoga utamanit,
Svoju sreću, svoje pravo;
Da! Do smrti ću vam branit
Naš hrvatski divni svijet
I moj lijepi u njem cvijet.
9.
Ljuta mi je djevojčica,
Ljuta kao carev vezir:
Sada su joj mrka lica,
A u oku hladan prezir;
Sad iz očî munja bije,
Kuda mjeri, tu obara,
Kamo bije, pukne rana;
Al’ se mala ljuto vara,
Da sam baba od mejdana:
Ako si me poranila,
Još me nisi zarobila.
De djevojko, ajde amo!
Tko je junak, da vidimo,
Da se malko po’rvamo,
Rvajući izljubimo;
Da taj slatki bojak traje,
Dok nam samrt suđena je.
10.
Oj vi magle, bijele magle,
Što ste putem tako nagle?
Što letite strjelimice
Kao ptice lastavice?
Počekajte, oj!
Vi letite mome jugu,
A ja imam jednu tugu,
Imam tugu i suzicu
Na mlađanom svome licu,
Žarku suzu, oj!
A ti suzo, žarka kapi,
U maglicu se rashlapi,
Sa maglicom drugom kreni,
Gdje koljevka stoji meni,
Na jug mili moj!
Tamo maglo, tamo stani,
I kô rosa na cvijet pani,
Na rumeno ružin-cvijeće;
Tuda mi se draga šeće
Baš kroz perivoj.
Cvijet će draga utrgati,
Za njedarce će ga dati,
I tako mi žarka jesi,
Ti se, suzo, s cvijeta stresi,
U grud milenoj.
Neka mi se draga prene,
Nek se draga sjeća mene,
Nek ručicom srce hvata,
Pa nek klikne umiljata:
Oj ljuvenče moj!
Oj vi magle, bijele magle!
Što ste putem tako nagle?
Počekajte – ponesite
Suzicu mi vilovite
Na jug ljuvenoj!
11.
Šetao se šaren jelen
Kroz tu bujnu gorsku zelen;
Jelen ima lijepe roge,
Jelen ima tanke noge;
Nit on nogu uzvisuje,
Nit mu noga poskakuje.
Što ga peče, na što misli?
Koji su ga jadi stisli?
Misli, misli šaren jelen,
Kako lijepa bila zelen,
Kad je mala s njim košutka
Složno pila iz tog vrutka,
Kad je skakô tu pod hladom
Sa košutkom milom, mladom.
Al’ je došla hajka ljuta,
Rastjera ih na dva puta:
Jelena, gdje dan zalazi,
Košutku, gdje dan izlazi;
Oj daleko oba zašla,
Nikada se već nenašla.
Teško tomu usrijed luga,
Koji nema mila druga;
Al’ je teže, kad kog ljubiš,
I kog ljubiš, da izgubiš.
12.
Hvala Bogu, što sam opet o’dje,
Što sam došô pod tvoj mili krov;
Dugo već je, što ti, dušo, pođe
Dragan tvoj u dalek, dalek lov.
Dugo već, što vidjeli se nismo;
To bijaše ama ljuti post,
Ljući neg’ nam zapovijeda pismo:
Sad je, Milko moja, posta dost.
Milosrđa jadniku ne brani,
O da znadeš, kak’ me mori glad!
Napoji me, dušo, i nahrani,
Dajde, dušo, dajde Boga rad.
Ne ću vinca, ne ću pečenice,
S tvojih usna daj mi, dušo, pit,
Daj mi zobat rumeno ti lice,
Na dan sudnji bit ću možda sit.
13.
Srce moje, živo đipi,
Đipi dolje, đipi gore,
Nadima se, vre i kipi,
Kao more, sinje more.
U tom moru školjka ima,
Više nego carstvo vrijedna;
Školjke te se biser prima,
Kô anđelska suza jedna.
Kraj hrvatski, kraj ljuveni,
To je u mom srcu školjka;
Biser na njoj – ljuba meni,
Crnooka bijelovoljka.



August Ivan Napomuk Eduard Šenoa (Zagreb, 14. studenog 1838. – Zagreb, 13. prosinca 1881.),

Dj.Vesna
07.07.2012, 18:29
Branko Miljković



Branko

Noć ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim

Nepronađene proplanke krvi
i peščano podne sam odbolovo
al topli hleb tvog imena još mrtvim
ptico među predelima, Stražilovo

zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem
uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

Dj.Vesna
07.07.2012, 18:30
Crni konjanik


Noći divlja i gorka vertikalna
kao ograda evo dolazi crni konjanik
da zaveru sa putevima sklopi
noći stisnuta u pesnicu

Njegov će glas da isprazni zvučne prostore
njegove će reči da probude košmar
u dnu njegovih crnih očiju leži
pas spreman da zalaje na svako nebo

Crni konjanik koga je izmislila gorka
noć divlja noć koju je konjanik proneo
užasnutim putevima koji su se posvađali
i razišli na četiri strane sveta

Crni konjanik o kome se ne zna
čije su ime odneli vetrovi
crni konjanik koji nas je jedini
tražio van nas i klao našu odsutnost

O strašna pomisao na crnog konjanika
kada smo ujutru ustajali krvavi
presecena grla odsečenih ruku
nemoćni da viknemo i da uzmemo

O strasna pomisao na crnog konjanika
viđenog prvi put na Crvenoj Baniji
koji zatočen u našoj lobanji
juri od čela do temena

Dj.Vesna
07.07.2012, 18:31
Dok budeš pevao


Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi
Dok jedini prkosiš
Siromaštvu jasnoće

U susret jetkom voću
I podsmešljivoj rosi
Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi

Putuj pevaj prkosi
Samo te pesma hoće
I noć se tobom ponosi
Ali dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi.

Dj.Vesna
07.07.2012, 18:32
Frula



Groznice nežne poremećenog cveta
Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.
Tragom pjanog jutra i iščezlog leta
Požuri, opevaj pre praznika svet.
Ponovi dan zbog nezahvalnog tela
Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari.
Vrati čoveku usamljenu pticu:
Pod praznim nebom plaču sokolari.
dozovi utve s gora u predanje.
Sastavi čula pesmom da ne venu
U noći tela. Nek bude sve manje
Vidljivog da ostvariš uspomenu.
Prazniš mi koleno i uzimaš srce
Žuri, krug opevaj, nesreću prevari
Smederevo otvori, ptici se dodvori
Pod praznm nebom plaču sokolari.

Dj.Vesna
07.07.2012, 18:34
Feniks


Da l varkom čaraš po mom čelu
O ti u meni odsutnost mene
Mogućnost krila u mome telu
I neke svetlosti zaleđene
I neke svetlosti zaleđene
Jesi li možda java pozna
Koja se kasno ostvaruje
Obećanje cvetova za porozna
Vremena kojim sjaj putuje
Vremena kojim sjaj putuje
Cvet si što živi u mrtvom telu
A ne zna ime događaju
Koji rascveta ružu belu
Za potonuli plamen u maju
Za potonuli plamen u maju
Sjaj koji sebe ne upozna
Gorkim stvarima blagost vrati
I proleće godini. Ali ko zna
Da l će ta svetlost ikad sjati
Da l će ta svetlost ikad sjati
Da l varkom čaraš po mom čelu
Jesi li možda java pozna
Cvet si što živi u mrtvom telu
Sjaj koji sebe ne upozna
Sjaj koji sebe ne upozna

Dj.Vesna
07.07.2012, 18:34
Goran


Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim
Pčele sleću na leš koga nema
Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem
Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema
san moj iza brda gde mrtav sebe ištem.
Ovde dole svako svoju tamu ima
Moj mrak je senka ptice. O ne ima
puta kojim bi do mene mogli doći
Ko proleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najveća moja noći!

Dj.Vesna
07.07.2012, 18:35
Gojkovica


I tako budućnost mračnoj nadi posta
Sužanj i talac zlo životu verno.
Grlicu opeva kamenje što osta
U predelu koji raste lakoverno.
Jesi li živi stub grad il mrtva
Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
Prazno ime nade i prelepa žrtva
U zidu bez zvezda pravedno se sreću.
Tela čistijeg od izgubljenih reči gori
Dan posle vremena koga se svi boje.
Noć niz bojanu otiče u tvoje
Srce prodano nesigurno zori.
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

Dj.Vesna
08.07.2012, 08:57
Car Dušan - Petar Preradović


U polnoćno jednoć doba
Dušan car se rieši groba,
Strese s sebe prah umrli
I poprimi duh svoj vrli.

Prek’ krajeva gleda ravnih
Iz vremena svojih slavnih,
Mjeri gore, polja, šume,
Rieke, luge, staze, drume.

Sve nalazi kao prije,
Prom’jenilo ništ’ se nije.

Raduje se car Dušane,
Za životom željno plane,
Te dozivlje k sebi vilu,
Posestrimu negda milu:

»Posestrimo mila moja,
Nemam mira ni pokoja,
Željan sam ti živjet opet
I na priestol svoj se popet;

Kaži der mi, što je moje,
Što l’ od carstva propalo je?«

Razumiv ga posestrima
Za desnu ga ruku prima
I obidje raku s njime,
Pa mu veli: »Pobratime,

Obidjosmo carstvo tvoje,
Sve ostalo propalo je!«

Zapanji se car Dušane,
Od žalosti u grob pane,
Nit ga želja više sjeti,
Da bi htjeo oživjeti.

Dj.Vesna
08.07.2012, 08:58
Hrvat ili Srbin

(Nekome prijatelju)

Ti se na me srdiš, mili pobratime,
Veliš: Srbin jesi, srbsko imaš ime,
Tvoji pradjedovi svi su Srblji bili,
Na Kosovu polju modru krvcu lili,
A ti, njihov unuk, za Srblje, ne mariš,
Već se u Hrvatsku pokvarenu kvariš!
Tvoj me ukor, pobre, tišti, odveć jako
I da nijesam vojnik, pod tiskom bih plako;
Al ovako znadeš, lake su mi misli,
I popuštam ondje, gdje bi drugi stisli.
Izvan ako hoćeš da se porvamo,
A ti sedlaj noge, pak dojaši amo,
Ustanovi mjesto, vrijeme i drugara,
Pa ćemo raspačat, što nam srce para,
A u cijelom svietu neka spomen bude,
Da su do dva brata bili dvije lude.

Dj.Vesna
08.07.2012, 08:59
Jezik roda moga

Kao vječno more sinje
U kretu si gipkom, lakom,
Podaje se dahu svakom
I mreška se i propinje,
(Kakva moć je vjetra koga) -
Zuji, zveči, zvoni, zvuči,
Šumi, grmi, tutnji, huči, -
To je jezik roda moga!
Koliko se hvale puci
Svaki svojim tobož’ slavnim;
Kad ih š njime divnim sravnim,
To su meni mrtvi zvuci;
Nijesu srcu sladost medna,
Nit su duhu krilna sila,
Niti bukte kroz sva bila
Ko što njeg’va rječca jedna!

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:00
Kad

Kad te vidim na prozoru,
Ja ugledam bijelu zoru
Iza mrkle noći tad;
Ali rijetko, rijetko kad!
Kad te slijedim, kad sam ušo
U trag mili tebi, dušo,
Svoju sreću slijedim tad;
Ali rijetko, rijetko kad!
Kad me grli tvoja ruka,
Ispod njena nježnog luka
Svu slast zemlje kušam tad;
Ali rijetko, rijetko kad!
Tvoje usne rumen-ruže
Kad mi slatki cjelov pruže,
Rajsku slast okusim tad;
Ali rijetko, rijetko kad!
Kad ću tebe uvijek gledat,
Ljubit, grlit, a ne predat
Ko što tužan predam sad,
Kad ćeš moja biti, kad?

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:01
Laku noć

Sunce zađe, mrak proteže
Po obzoru svoju moć;
Sanak spušta svoje mreže
I sve hvata – laku noć!

Opet jedan danak prođe,
Kao što će i svi proć,
Dozvati ga nitko odje
Već ne može – laku noć!

Dan za danom tako gine,
Motajuć nam život proć,
I posljednji dok ne mine,
I Smrt reče: Laku noć!

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:01
Ljudsko srce

Ljudskom srcu uvijek nešto treba,
Zadovoljno nikad posve nije:
Čim željenog cilja se dovreba,
Opet iz njeg sto mu želja klije.
Zašto tako, prezirući hljeba
Svakidanjeg, u prsima grije
Vrućom željom okrutnog jastreba,
Koj’ ga uvijek gladnim kljunom bije?
Međ kolijevkom traje i međ rakom
Našem žiću odveć kratko doba,
Zato srce u nazočju groba
Uvijek dršće željom sve jednakom,
Misleć uvijek: zemlja ima slasti
Koja neće š njime u grob pasti!

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:02
Miruj, miruj srce moje

Miruj, miruj srce moje!
Razbit’ možeš prsi lako:
Preslabe su, izmučene,
A da puknu, bez koprene
Bile bi sve rane tvoje;
Miruj, miruj, srce moje!
Ah, stisni se u svome kutu
I pregori želju ljutu;
Tople su ti ove grudi,
Sebični su vani ljudi:
Svaki grije srce svoje;
Miruj, miruj, srce moje!
Oj mani se svijeta, mani,
U bolesti šta ćeš vani?
Svijet boluje vijek dovijeka,
Ni sam za se nema lijeka,
Kamol’ za bol rane tvoje;
Miruj, miruj, srce moje!
U svijetu bi bokče bilo,
Plačuć prage ob’lazilo,
Svak bi mislio da ti treba
Za utjehu mrva hljeba.
Tko bi pozn’o suze tvoje?
Miruj, miruj, srce moje!
Znam ja, ti bi mah na vrata
Poletjelo tvoga zlata!
Nije Milka tvoja više,
Već za nekog drugog ona diše,
Drugi ljubi zlato tvoje.
Miruj, miruj, srce moje!

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:03
Mrtva ljubav

Gdje ću tebe, o ljubavi moja,
sad zakopat,kad si izdahnula?
U mom srcu nije ti pokoja,
jer si pokoj sav mu razmetnula.
Da te legnem u zemljicu crnu,
u zemljici ti ne bi sagnjila,
zemska vila dragocjenost tvoju
u kamenje predrago bi zbila.
Pak bi došli ljudi blagohlepni,
iz zemlje bi tebe iskopali,
iz mora bi tebe izvadili
i po svijetu svuda rasprodali.
A ti idi, nek te uzdisaji
k nebu dignu, tamo zvijezdom budi,
tamo meni žalosnome sjaji,
tamo neće dostignut te ljudi!

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:03
Moja lađa

Plovi, plovi moja lađo,
U koj’ godijer kraj;
Ja ti cilja još ne nađoh,
Sama cilj si daj!
Kad te amo već zanesla
Tvoje sudbe moć,
Raspni jedra, pruži vesla,
Plovi dan i noć!
Uzdaj se u vjetra volju
I valova bijeg,
U budućnost gledaj bolju,
K nebu digni stijeg!

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:04
Putnik

Bože mili, kud sam zašo!
Noć me stigla u tuđinju,
ne znam puta, ne znam staze,
svud go kamen noge gaze,
trudne noge po pustinju!
Još noćišta nijesam našo!
Sjever brije s snježnog brda,
a tuđincu siromaku
još je veći mrak u mraku,
još je tvrđa zemlja tvrda!
Naokolo magla pada,
zastrta je mjesečina,
ne vidi se zvijezdam traga;
majko mila, majko draga;
da ti vidiš svoga sina!
Da ti vidiš njega sada
okružena bijedom svega,
ti bi gorko zaplakala,
ruka bi ti zadrhtala
od žalosti – grleć njega!
Zašto tebe nijesam slušo,
kad si meni govorila:
“Ne idi, sinko, od matere
koja mekan ležaj stere
tebi usred svoga krila!
Ne idi, sinko, draga dušo,
ne id’ od krova očinoga,
tuđa zemlja ima svoje,
ne spoznaje jade tvoje,
tuđa zemlja ljubi svoga!”
Govoreći sobom tako,
ka kolibi jednoj klima
koju spazi iznenada
umoreni putnik sada,
i zakuca na vratima.
Otvarajuć sve polako,
pitajuć se: ‘Tko će biti?’
glavu pruži jedna stara.
“Daj, u ime božjeg dara,
bako, meni prenoćiti!
Ne znam gdje sam – kud sam zašo,
noć me stigla u tuđinju,
ne znam puta, ne znam staze,
svud go kamen noge gaze,
trudne noge po pustinju!
Drugi noćaj gdje bih našo!
Sjever brije s snježnog brda,
a tuđincu siromaku
još je veći mrak u mraku,
još je tvrđa zemlja tvrda.
Naokolo magla pada,
zastrta je mjesečina,
ne vidi se zvijezdam traga;
majko mila, majko draga;
primi pod krov tuđeg sina!”
- “Primila bih tebe rada,
ali vidiš: tuj spavaju
tri mi sinka i tri kćerce
koji cijelo majke srce
i svu kuću ispunjaju!”
“Nij’ daleko već do dana,
već pozdravlja pijevac vile;
dok zagrije danak boži,
malo vatre bar naloži,
da otopim smrzle žile!”
- “Vatra mi je zapretana,
drva nemam skoro ništa,
ovo malo što j’ unutra
treba mojoj djeci sutra
kad se skupe kod ognjišta!”
“Za tuđinca ništa nemaš,
tuđa majko, kad te moli,
tuđe dijete tvoje nije!”
Tim mu grozne suze dvije
niza lica kapnu doli.
- “Gdje su ruke tvoje majke
sad, da skupe suze sina?
Gdje koljeno da počine,
da si teško breme skine,
gdje je tvoja domovina?”
Ko da su mu grči ljuti
timi riječmi srce stisli.
Sav ukočen putnik stoji,
leden znoj mu čelo znoji
i otimlje mozgu misli.
Al oči mu uzdignute
okrenu se, oj onamo,
gdje od drage domovine
svako jutro sunce sine,
tamo željom hiti, tamo!
“Tebi opet duša diše,
tebi opet srce bije;
domovino, majko sreće,
k tebi opet sin se kreće,
od radosti suze lije!
Primi opet svoje dijete,
dovijeka će tvoje biti,
ljubit tebe svako doba,
u tvom polju daj mu groba,
tvojim cvijećem grob mu kiti!

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:05
Rođene sestrice

O mladosti nezasitno gladna,
O starosti zasićeno jadna!
Sve što vas i razlikuje lice,
Opet ste si rođene sestrice.
K jednom poslu ruke su davate,
Objedvije se djecom zabavljate.
Jedna s čedom na rukama hodi,
Druga čedo za ruku pak vodi.
Što je starost neg djetinjstvo, bože.
Svega željno što dostić ne može;
A djetinjstvo nije l’ starost prava
Koja bdijuć od nemoći spava?

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:06
Rodu o jeziku

O jeziku, rode, da ti pojem,
O jeziku, milom tvom i mojem!
O presladkom glasu onom,
U kome te mile majke
Usnivahu sladke bajke,
Koga šaptom i romonom
Duši ti se sviest probudi,
Te ti spozna i uvidje,
Da ti bolje nije nidje
Do na tvoje majke grudih!

Po njem tebe sviet poznaje živa,
Na njem ti se budućnost osniva.
Zato uviek k njemu teži,
U njegovo jato hrli,
Oko njeg mi ti se grli
I u čvrsto kolo veži,
Pa ti ne će vremeniti
Burni triesi da naude;
Po jeziku dok te bude,
I glavom će tebe biti!

Ljubi si ga, rode, iznad svega,
U njem živi, umiri za njega!
U njem sve si blago slaviš,
Sto ti osta od starine,
Nemaš ljepše ni baštine
Potomstvu si da ostaviš.
Dragi kamen on ti budi,
Kog da čuvaš kao oko,
Kog da braniš kao soko,
Komu da si vjeran svudi.

Svaka zviezda svojim svjetlom sieva,
Svaka ptica svojim glasom spieva,
Ti jezikom svojim sbori!
Sladkim glasom materinim
Odlikuj se medju inim!
Bog bo mili s njim te stvori,
Njim da budeš svoj svojemu,
Njim da srcu odolievaš,
Njim da plačeš i popievaš,
I njim da se moliš Njemu!

Tudj tudjinu, tebi tvoj doliči,
Tudji poštuj, a svojim se diči!
Dičiti se možeš njime:
Njim carevi carevahu,
Njim kraljevi kraljevahu,
Slavne mu je loze ime,
Slavan puk ga svojim zove,
I dok bude slavi vieka,
Bit će i on njojzi jeka
Od viekova u viekove!

Od Stambula grada do Kotora,
Od Crnoga do Jadranskog mora
Njegovu carstvu prostor puče.
Tu po gorah i dolinah
Preko devet pokrajina
Svud ga majke djecu uče;
Sokolova, sokolića
Njegovijeh gniezdo tu je,
Svuda tud se pjevat čuje
Pjesan Marka Kraljevića!

Junačkijem glasom u njem poje
Junak narod uspomene svoje.
Uz gusle se u njem ore
Kroz sve vieke ic nama doli
Sve radosti i sve boli
Našeg svieta — pjesni tvore
Utrnulih naših plama,
Osvjetlanih naših lica,
Sva je naša povjestnica
Velik samo sbor pjesama!

On ti svakoj tuzi i radosti,
On ti duše cieloj nutarnjosti
Jedin pravi tumač biva.
U njem ti se žalost topi,
Da ti suza lice škropi,
U njem s čuvstva radostiva
Tvoje srce vatrom gori,
U njem samo podpunoma
Ljubav milog tvoga doma
Jasno, krasno tebi sbori.

Ljubi, rode, jezik iznad svega,
U njem živi, umiri za njega!
Po njemu si sve, što jesi:
Svoje tielo, udo svieta,
Bus posebnog svoga cvieta
U narodâ silnoj smjesi.
Bez njega si bez imena,
Bez djedova, bez unukâ,
U prošasti sjena puka,
U buduće niti sjena!

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:07
Svraćanje

Misli moje, kud bludite
U tu tamnu noć?
Kuda vjerom za nevjerom,
Kud mislite poć?

Zalud vam je za Njom hrlit
Kroz daljine sve,
Vraćat bi ju samo mogle,
Ali vratit ne.

Tuđom Ona stazom ode,
Tuđin joj je cilj,
Tuđe cvieće nju već resi,
Ne domaći smilj.

Smirite se moje misli,
Ostanite tu,
Ovdje samo ako dođe,
Dočekajte ju.

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:07
Tuga

Odkad, dušo, ti mi ode
Mome oku iz okruga,
Na srce mi pade tuga
Kao mraz na jadan cviet.

Moje misli bez slobode,
Kano pčele usred zime,
Neće da se leta prime,
Studen mi je cio sviet.

Ne znam nigdje mira za se,
Simo-tamo hodajući,
Kad sam vani moram kući,
A iz kuće moram van.

Tako trajem moje čase;
Vrieme. kao iz olova,
Pritiskuje prsa ova,
Vječnost mi se čini dan.

Niti spavam, niti bdijem,
Već onako čudno ‘e meni,
Živim samo u spomeni

da si živa još mi ti.

Jeste, dušo, reći smijem:
Da si život žitje moga,
Da si prva mi do Boga,
Angjeo njeg’ve ljubavi!

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:09
Zvanja slavjanstva

Božja sveta ruka rasu
Po širokom krugu zemlje
Razne puke i narode.
Po iskricu svakom dade
Svoga uma, svoje moći.
Komu dade oštroumlje,
Komu mudrost, komu blagost,
Komu jakost, komu nježnost,
A slavjanskom uz sve oto
Dade još i ljubav svoju,
Pa mu reče davajući:
“Najveći si i najjači
I raširen svud po zemlji,
Zato čuvar njoj mi budi!
Kad joj svijet se izopači,
Oštroumlje kad se smuti,
Mudrost kada precijeni se,
Jakost kada razdivlja se,
Blagost kada raspusti se,
Nježnost kada razmazi se:
Ti osvijesti, ti razbistri,
Ti ukroti, ti ublaži,
Ti okrijepi, ti uznesi,
Ti mi spasi svijet na zemlji!”




Stalna na tom svijetu samo mijena jest! (Petar Preradović)

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:23
Ako Tebe znam… Vesna Krmpotić


Ako Tebe znam
Ništa na svijetu nije mi strano.
Tada mi dani dolaze u susret
Kao davnašnji prijatelji.
Iza svih vrata, iza svakog zida,
Tada se otvara nepoznat čas
I širi
Čašku moga srca.
Ako Tebe nosim,
Svaki mi kamen na duši je lak.
Ako Tebe želim,
Slobodna sam da svaku stvar
Uzmem i ostavim -
Da uzmem kao da ostavljam,
Da ostavim kao da uzimam.
Svakoj je travki ime: Ti.
A Ti sam nemaš imena:
Kao ni ja.

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:24
Budućoj ljubavi

Buduća ljubavi,
kad bi mogla ne doći.

S tobom se rastajem unaprijed,
za ruku odvodeć dijete koje začeh s tobom,
ovu tjeskobu koja naglo raste.
Ljubavi sve sam ti rekla već davno.
A ti si već davno prošla.

Kad bi mogla ne doći.

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:25
Daj mi to što mi daješ…

Daj mi to što mi daješ.
I daj mi ono što ćeš mi dati.
I ne usliši ako Te ikad molim
Nešto treće.
A ne zaboravi dati snagu
Da primim sve to što mi daješ;
Da ne odbijem što ćeš mi dati,
Ne zaištem što nećeš dati.

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:26
Duša se moja sjeća tvog lica

Duša se
moja sjeća tvog lica,
mada te oči nisu srele.
Idem i zagledam lica
ljudska,
i tražim te, tražim, toliko te tražim
da te valjda i ne
umijem naći.

I možda sam davno kraj tebe prošla
na kakvom
trgu, u gužvi perona,
mudro te pustiv da zauvijek prođeš,
jer već
sam mogla, živote moj, bez tebe,
ali ne bez ovog traganja za tobom

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:26
Gola pjesma

Dobri Bože, ja nisam pristala na ovu rastavu,
Pa makar ta rastava bila san.
Dok su mi snove krojili, nisu me pitali
Ne bih li više voljela javu.
Dobri Bože, nisam pristala da budem drukčija od Tebe.
Da itko bude drukčiji.
Pa makar sve razlike bile pričin, kao što mudri vele,
Ja nisam pristala na pričin, na sebe.
Dobri Bože, tako mi se čini. Ali ako Ti znaš i kriješ od mene
Moj pad, moj potmuli pristanak
Na sve ove rastanke, na sav taj svijet od sjene,
Tad uzmi, preuzmi me Ti, koji si pristao na mene.

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:27
Jedan prozor

Jedan prozor cijelu noć ti svijetli,
sve dokle ga ne ugase pijetli.
Taj prozor je bdijenje nad tobom
i usnulim rodom.

Pogledaj ga, otvori mu se širom,
sretna sto ga vidiš ljudskim okom,
i siđi mu u vidik, spusti se duboko,
s Mojim budnim mirom.

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:28
Svuda sam te tražila…

Svuda sam Te tražila
Osim u svom srcu.
Sve sam bila
Osim Tebe.
Potonule lađe su me vozile,
Zmajske su me spilje zatvarale,
Mutne su me vode ispijale.
Mislila sam, to je cijena za Tebe.
Nisam znala da se Ti poklanjaš onome
Tko zna da ne može platiti.
Svuda sam Te tražila,
A Ti si već bio nađen.
Sanjala sam da Te osvojim
Svojim stradanjem,
Da Te zaslužim dugim hodočašćem:
Nisam Te htjela bez plaće i truda.
Nisam znala da se Ti poklanjaš onome
Tko zna da nema takovg stradanja
Kojim će te zaslužiti.

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:29
Usta tajne

Rekla sam sve, i sve je
ostalo tajna: usta orhideje
šapuću neizmjerje
sve odzvanja,
i znano se s neznanim sklanja.

Rekla sam sve i sve je
ostalo tajna: ljubav nesaznana
što šuti do kraja,
i stoga,
samuje s dušom, do boga.

Jesam li rekla sve baš zato
da ostane skrito i nepoznato?
Da skuti Svarožića
pometu
cvjetiće divljih otkrića?

Rekla sam sve, ne znajuć
kako ne reći, kako tajnu
zadržat u riječi;

i kako nju, slobodnu i sjajnu
munju mojih sanja,
svezati strahom od priznanja.

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:31
Vječiti rastanak

Ja sam oko
ti si jedna od mojih mnogih suza
rađaš se iz mog bola
i čim se rodiš, rastaješ se samnom
Zbogom suzo sretnija bih bila
kada bih mogla plakati za tobom
umjesto što tobom plačem



„Svijest je ta koja mijenja svijet, to je naš najhitniji posao!“(Vesna Krmpotić)


Poezija i muzika su najbolji lek srcu i dusi! DJ.Vesna

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:47
Zapis cara Dušana - Veljko Petrović



Oholo pade carska sen na stube,
Uljenik plamti sa kamena stola,
A u daljini Sofijino kube
Blešti ko dojka raskošna i gola.
Govori Silni. Reč mu zvoni svaka
Ko zlatni dukat sa njegovom slikom:
“Dijače, piši crvenilom maka,
Što car još nije reko nikad nikom.
Ja, Stefan Dušan, s uzdignutim mačem,
S nogom na kruni večitoga cara,
Ne znam za sreću i u duši plačem,
Jer sila moja tek je zlatna para.
Dok jednom rukom gradim carski bedem,
Raskola zloduh krotim, ko psa, drugom;
Al, on će proći, čim ja oči svedem,
Preko mog dela sverazornim plugom.
- O, lažno svetli tečka kruno bona,
O, carski san je varljiv san bez mira,
O, kol’ko krvi od Rodope do Stona,
O, ko’lko zamki od Sola do Epira!
Ne vara mene trofej sa Velbužda,
Ni mir vlastele, ni protosevasti,
Ni skupi poklon mletačkoga dužda;
- O, sve to čeka, kad ću u grob pasti:
Ja verujem u bezimenog sebra,
Što pevajući pase tuđa stada,
Što pljusku strela pruža svoja rebra,
Što živi i kad car s velemožom pada.
O, znam ja dušu bezglasnoga puka;
Ja čuh njen glas, što diže i survava,
Bez licemerstva kesara i duka,
Pitom i strasan ko pučina plava.
Znaj kad god mi se stegle o vrat omče
Dušmana mojih i vlastele hole,
Kad videh crne duplje smrti, momče,
Ja spustih oči sa prestola dole.
Pa kad hiljade zenica se sliju
Na carskom čelu i usnama bledim,
Prislušnem; srca zajedno nam biju,
Duh mi poraste, kliknem i pobedim.
Granice moje od mora do mora,
Počasti, svite, sav raskošmog dvora,
Sve zadužbine od zlata i srebra,
Sve je to delo moje i mog sebra.
- A ja mu ne beh pravi otac,đače,
Pođoh, i stadoh slepo na po puta…
- Mutne mi slutnje svetli vidik mrače,
Svud čujem šikce, vreba zmija ljuta. -
Kad trijumfalno prođem Zlatnim Rogom,
Zasmejaću se svemu taštom blesku,
Jer osetiću da sam venčan glogom,
Jer znaću: sve je kasno i na pesku.
Smrtno je carstvo to, ko moja snaga.
Ja vidim gde ga, ko odoru Hrista,
Vlastela besna vrh mog sarkofaga
Kida i glođe u komada trista.
I vidim vrtlog kobi, gde sve guta,
I tuđi zakon gde po mome gazi.
- Al’ pogle, sebri dižu se, ko pluta,
A moja kruna s groba njima silazi.
I misao, koju dadoh, al ne sazre
U žaru moje same dijademe:
Kad dođe sebi i kada je nazre
Jednom u teško i buntovno vreme,
Moj će je sebar oplotiti divnu
S hiljadu svojih besmrtnih srdaca!…”
- I carsko čelo u zanosu živnu,
A luča purpur pred noge mu baca.

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:48
Vidoviti

Ne mogoše ga u platno ni povit
a neutešnog sumora sen siva
neotvorene oči mu celiva:
- On zajeca, i postade vidovit.

I sad preko svih voda, stena, gora,
kroz zavese bedeme i mandala,
on vidi svaku suzu kad je pala,
jasno, ko noću kaplju meteora.

On vidi suze i neisplakane,
iz suvog oka što na dušu kanu,
gde skamenjene prokrvave ranu,
i stalno bride, ko olovno tane;

i srca sva, što sama sebe jedu,
ko zadnji živi posle opšteg sloma,
koja u sebi nose oganj groma,
a tu, bez iskre, mrznu se u ledu;

sva, što se grče u gluhome miru,
kroz rite, oklop, i kroz zlato toka,
kroz zveket lažni osmehovih šljoka,
on vidi bistro, ko šljunak u viru.

I noć kad seda kao mukla sova
s krilima mekim povrh kule bodre,
on vidi moru gde u lože prodre,
i besanicu, i leptire snova.

I vidi kako jedan oblak raste:
- uzdasi, čežnje iznad crnog grada,
a jato misli, iluzija, nada,
svud mrtvo pada ko po snegu laste.

… I svuda suze kapaju bez mere,
ko večna jesen o prozor mu tuku,
i svuda, kud on pruži svoju ruku,
krvavo voće, bolna srca bere.

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:49
Verujte prvo

Prvo je: svaki neka zna šta hoće!
O maglu koplja nikad se ne lome.
Slobode? Dobro! Al’ to nije voće
Što zrelo pada u šešir ma kome.
Verujte prvo! i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Gospodin, seljak, bogat i siroma’,
U uspeh borbe verujte – i dosta.
I vaša snaga biće snaga groma,
I zamršena pitanja sva prosta.
Verujte prvo! i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Velika dela istu tvrdu siju.
Začep’te usta mudrih grošičara!
Dignite srca! zgaz’te sumnje zmiju,
I bor’te se za uspeh bez šićara.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Vera u uspeh, uspeha je pola.
Slobode prsten ko na ruci nosi,
Taj već je jači nego sila hola,
I cerov list mu već cveta u kosi.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti.

- Mi svi sad znamo: hoćemo slobode,
I da smo svoji u rođenoj kući; -
I pre no što nam mač srce probode
O volju našu on će krto pući!
Mi verujemo! i stisnutih pesti,
Sa ruku nasih lance ćemo stresti!

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:50
U prolazu

Prošla je kraj mene nečujno ko miris,
Bleda kap ljiljan, ponosna ko iris;
A kad dalje tiho i svetački minu,
I trag joj pod korakom zlatnim bleskom sinu
…O, ko si ti, ženo sa neznanih strana,
Obasjana čudnim, nadzemaljskim sjajem?
Imena ti ne znam, ali te poznajem,
- Ti uskrsla pesmo rumenih mi dana.
Ti si ko uvelak iz kog tajno struji
Prva moja ljubav, ona sreća tija -
Ah, u srcu mome probuđena bruji,
Ona slatka, slatka stara melodija…

Dj.Vesna
08.07.2012, 09:50
Srpska zemlja

Ovo je zemlja burjana i drača,
ovo je zemlja podlih suncokreta,
ovo je zemlja pijanki i plača
i leglo vrapca koji nisko leta.
Ovo je zemlja burjana i drača.

Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka
al’ na njoj samo štir visoko điko.
Ovo je zemlja čmalih pupoljaka,
plodove čije ne okusi niko.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka.

Ovo je zemlja kasnoga cvetanja,
ovo je zemlja mrazeva prerani’,
ovo je zemlja gde se mnogo sanja,
a berbu misli tuča potamni.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja.

Ovo je zemlja otrovana krvi,
korenje gdeno krepkog duba trune,
orlovi ginu a blaguju crvi,
gde se il’ kadi il’ pakleno kune.
Ovo je zemlja otrovana krvi.

Ovo je zemlja prokleta, al’ moja;
maćeha moja, moja mati draga;
o ja te mrzim, jer te niko ko ja
ne ljubi tako, moja mati draga!
O, ti si zemlja prokleta, al’ moja!

A ja sam tvoje pastorče što gori
i silne žudi raspinju mu prsa,
i što se slepo nada novoj zori,
i čeka slavu novoga uskrsa.
O, ja sam tvoje pastorče što gori

da svoja krila razmane; i smelo,
titanskom snagom i uzdanjem, hoće
svetlosti prave da dosegne vrelo
i da ti pruži s daljnjeg grma voće.
O, ja sam tvoje pastorče što gori.

Al’ čujem glas tvoj. On me natrag zove.
I ja se vraćam s nesvršena dela.
U šupljih grudi šuplje nosim snove,
skrhan i jadan; al’ tako si htela,
jer ja čuh glas tvoj, gde me natrag zove.

I ja se vraćam opljačkane krune,
da vučem krst svoj bez ropca i plača.
Gušim se, gušim, a snaga mi trune;
postajem hranom burjana i drača,
postajem hranom burjana i drača.

Dj.Vesna
08.07.2012, 14:39
Vrati mi moje krpice - Vasko Popa

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu
8
I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš
12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

Dj.Vesna
08.07.2012, 14:40
Daj da ti priđem

Daj da ti priđem
Hromi vuče

Daj da ti iščupam
Tri čudotvorne dlake
Iz trouglaste glave

Daj da ti štapom dodirnem
Zvezdu na čelu i kamen na srcu
I levo i desno uvo

I daj da ti poljubim
Ranjenu božansku šapu
Naslonjenu na oblak

Daj da ti priđem
I ne plaši me svetim zevanjem
Hromi vuče

Dj.Vesna
08.07.2012, 14:41
Gvozdena jabuka

Gde mi je mir
Neprobojni mir

Gvozdena jabuka
Teme mi je stablom probila
Glođem ga
Vilice sam oglodao

Lišćem me okovala
Brstim ga
Usne sam obrstio

Plodovima me usijanim tovi
Točim ih
Mozak sam rastočio

Gde mi je mir
Gvozdenoj jabuci da bude
Prva rđa i poslednja jesen
Izgubljena crvena čizmica


Pramajka moja Sultana Urošević
U drvenom koritu plovila je nebom
I lovila kišonosne oblake
Pomoću vučje i drugih masti
Činila je još mnoga
Manja i veća čuda

Posle smrti
Nastavila je da se meša
U poslove živih

Iskopali je
Da je nauče redu
I bolje zakopaju

Ležala je rumenih obraza
U hrastovom sanduku

Samo je na jednoj nozi imala
Crvenu čizmicu
Sa svežim tragovima blata

Onu drugu izgubljenu čizmicu
Tražiću do kraja života

Dj.Vesna
08.07.2012, 14:42
Kalenić

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava
Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim
Boje zru
Na lakoj grani vremena
Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate
Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Dj.Vesna
08.07.2012, 14:43
Kosovo polje

Polje kao svako
Dlan i po zelenila

Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine

Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju

Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedinjenom krvlju bojovnika.

Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo.

Dj.Vesna
08.07.2012, 14:44
Kuća

U pratnji prvog zubatog sunca
Posetio nas je Agim
Testeraš odnekud od Prištine

Doneo nam je dve crvene jabuke
Uvijene u maramu
I vest da je stekao kuću

Imaš Agime najzad krov nad glavom

Nemam krov
Odneo ga vetar

Imaš valjda vrata i prozore

Nemam ni vrata ni prozore
Iščupala ih zima

Imaš barem četiri zida

Nemam ni sva četiri zida
Imam samo kuću rekao sam ti
Za ostalo lako ću

Dj.Vesna
08.07.2012, 14:45
Nebesko putovanje

(Živo meso)

Na snimku
Načinjenom na brežuljku iznad Jabuke
Vide se moja zemaljska saputnica i ja

Držimo se za ruke
Ona u letnjoj haljini s naramenicama
Ja u košulji podavijenih rukava

Zakoračili smo s vrha brežuljka
na ravno nebo pred nama

Na snimku
Načinjenom pre trideset godina
Ne vidi se do koje smo zvezde stigli

Sočivo nas je uhvatilo s leđa
Ništa sa naših lica
Neće se pročitati

Dj.Vesna
08.07.2012, 14:46
a kraju

Kost ja kost ti
Zašto si me progutala
Ne vidim se više

Šta je tebi
Progutala si ti mene
Ne vidim ni ja sebe

Gde sam sad

Sad se više ne zna
Ni ko je gde ni ko je ko
Sve je ružan san prašine

Čuješ li me
Čujem i tebe i sebe
Kukuriče iz nas kukurek

Dj.Vesna
08.07.2012, 14:48
Oca pravog nisi imala

Majka ti nije bila kod kuće
Kada si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom
Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama
Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skaceš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ
Sagni se gola ako možeš
Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom
Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi


Samo u snu istim predelima hodamo.
(Vasko Popa)

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:24
Starci - Srecko Kosovel


Starci, kažete nam,
starci, bolni i crnogledi,
starci u hodu,
u smijehu, u besjedi…

Tko je bio
koji nam prerano dao spoznati?
Gle, kako žalosno gleda ovaj konj!
Mati, mati, o mati!

Žalosne su slike prolazile kraj nas
svaki dan; svaki dan
vojnici su umirali, konji umirali;
plakasmo; utaman.

Sada su ove riječi bez suza,
riječi kao mrtvi slapovi
naša mladost potrošena,
naša sjećanja grobovi.

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:25
Sjeta

Miriše zlatno voće.
Slamnati krovovi
kao zgrbljeni starci.
I samotni u polju
sivi zidovi,
a još samotniji
crni lugovi.

Tamo iza vrtova
sunce tone.
Žalosni psi gone
stranca i laju.
I ponovo usnu.

Večer je kao
zlatni lijes.
Lezimo u nj.

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:26
Robijaši

Putem crni jablani
kao udovice u crno zavite —
njihove kosturne ruke
žućkaste
kao grane zapuštene.

I ma kud krećemo,
krećemo kao u potpunu redu,
kao kažnjenici
usred nevidljivih stražara.

Idemo i umiremo,
ali moramo ići,
biti poniženi, prebiti,
i dobro je što imamo
mnogog vraga drugara.

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:27
Kraj

Dižem ti spomenik, hodočasnice,
hodočasnice, tumaralo!
Znam tvoje ranjeno srce
i tvoje isušene žile.
Dižem ti spomenik, hodočasniče.

Tvoja je riječ umirala
prije nego si je izrekao,
i tvoje djelo se rasulo
prije nego si ga započeo.
Tvoja je muka bila skrita
svijetu i tihoj, toploj riječi.

Umro si na putu, s glavom
na mrzlu kamenu,
i ne bi blizu čovjeka brata
da ti zaklopi oči.
U tvoje mrtve, otprte oči
usanjao se dan, grozan i sur.
Zato ti dižem spomenik, hodočasnice.

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:28
Borje

Borje, borje, u tihoj jezi,
borje, borje, u nijemoj jezi,
borje, borje, borje, borje!

Borje, borje, tamno borje
ko stražari podno gore
preko kamenita dola
teško, umorno mrmori.

Kad se bolna duša nagne
jasnom noću preko gora,
čujem tajanstvene glase
i ne mogu usnut više.

Trudno borje sanjajuće,
umiru li moja braća,
umire li moja mati,
zove li me to moj otac?

Bez odziva borje šumi
ko u trudnim, mrtvim snima,
ko da umire mi mati,
ko da moj me otac zove,
ko da su mi bolna braća?

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:29
Buđenje

Izašao sam iz biblioteke.

Volim ih: to su tihi, davni grobovi, pritajeni
koraci duša, davnina koja je za sobom zastrla zavjesu
i živi sama za sebe. Katkad volim knjige više
od ljudi.

Ljudi se prepiru, knjige pripovijedaju. A davnina
je lijepa.

Tiha je poput onog prozirnog ozračja ispred
muzeja. Sunce stoički mirno sija – posvud žive
živahne riječi se prelivaju, blistaju; tu nešto živi
svoj tihi, pokopani život.

Govorili su da taj život nije život. Ko u njega
ulazi postaje tih i umire poput davnine.

Izašao sam iz biblioteke. Poljubio me oštar vjetar,
ozdravljivao me od svijetlih, mirnih snova
koji su živjeli tamo u polumraku.

A ipak mi se činilo veoma lijepim.

Kada sam se rasanio, činilo mi se da me
poljubila bijela djevojka u čelo; hladan poljubac,
činilo mi se da umirem.

I sjetio sam se da sam se rasanio u život.

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:38
Dečani, šuma borova - Slobodan Rakitic


Visoki borovi trepere
u preobraženim vrhovima,
al radost to nije,
al žudnja, zacelo, nije.
Čiji to zanos, skriveni
u godovima ne miruje,
čija se to patnja
iznutra javlja?

Ptice nebeske, pod kupolom,
preobraćaju se ko duše kad se
okolo uštapa sviju,
okolo Boga.
Iz méne u ménu
uzleće jezik zemlje
u rodoslovu.

Visoka noć silazi
tragom zvezda, ko dah nečiji
kad neosetno se
javlja i gasi
nad plamenom sveće.

Glasovi nad Bistricom lelujaju,
glasovi bez doma,
al čiji glas to, u zanosu,
meni se vraća
jutrom i večerom?

Visoki borovi u osvit
korenu se svome naginju
i kruže.
Okolo Boga kruže.
Čiji to dah nevidljivi
pređe preko vrhova
ustreptalih?

Ishodim opet
iz tamne ćelije.
Primi me pod svoje skute,
dane preobraženja!
Al čije to pamćenje, čiji jezik,
oči čije i žudnju čiju
slušam kako svu noć
huji u borovima?

Zar privid sve je
dok preko bregova hodim
svome zalasku?
Ogledam se u svome zalasku
vrhovima borova
u plamenu.

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:39
Dok umrem

Knjige na stolu, prašne, i već tuđe,
zuj mušice, veče u umornom oku,
memla u vazduhu, potmuli bol u boku,
vrata kroz koja nema više ko da uće.

Gle, i kasni zrak sunčani igra na podu,
posustao, al već sutra će da grane,
još jednom, i još jednom će da svane
dan u zlatnim kočijama na svodu.

Nikog da prozor otvori, da se čuje
šum vetra, insekti što u vrtu zuje,
odnekud, s polja, i napev veselih berača.

Na podu zrak se gasi, gasne i duša!
Sama se knjiga zatvara na stolu, i već slušam
korake svoje dok preko neba koračam!

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:40
Južna zemlja

Sa južnom zemljom
u slovu,
u jeziku.

Sa jezikom bez zemlje,
sine moj.

Nijedan hram
krilat nije?
Nijedno drvo
uspravno
i rodno?
Ne lete ptice više
prema jugu.
To jug nije.

2.
Već stota zima
a proleće nijedno,
sine moj.

Više ništa nije
kako je bilo.
Sad je to druga zemlja
i drugi jezik slušam
sa praga kućnog.

Uzleće
bunar za bunarom,
korača
šuma za šumom.

Sad stranac hodi
preko polja.

Sad tuđin
iz naše činije
i ruča
i večera.

U postelje nam se
zavlači.

3.
S kolevkom pod jednom,
s grobom pod drugom rukom,
novi dom tražim
i izvor,
jer Boga ovde nije.

Korača prazan bunar
za nama,
sine moj.

Korača ječam,
pšenica
i raž.

Kradu nam oči žive,
kradu nam reke
i Boga.

Ne peva u polju
ševa
ni kos.

Rušni hram,
prazno vreme.

Upamti sve,
sine moj.

4.
Ovo je tvoja zemlja
i tvoji čokoti,
sine moj.

Ovo je tvoj med,
tvoje vino
i tvoj jezik.

Ovaj izgubljeni izvor
i crna šuma ova,
tvoji su, sine.

5.
Rasipa se glas Boga.
Rasipa se glas zemlje.
Rasipaju se reke
dok preko južnog neba
u bezdan teku.

Rasipa se jezik
sve nerazumljiviji.

Rasipaju se slova
i seme.

Rasipa se glas moj
dok prema tebi koračam,
sine moj.

6.
Močvare u ledu,
utrine bez stada,
glasovi i senke umrlih
oko kuće.
Duše umrlih
u kolu
u polju.

Vidiš li južnu zemlju
u ognju;
crni dažd nad utrinama
i njivama?

Vidiš li pauka crnog
na čokotima
i nad bunarom?

Vidiš li lice moje
uokvireno zemljom,
sine moj?

Vidiš li Danicu
kako nam put obasjava
ka severu?

Vidiš li bar ti Boga,
sine moj?

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:41
Noć duga pola veka

Zloduh nam rasuo tor,
crne se, zmijski, verige.
Sa brega poleće – bor,
sa stola – spaljene knjige.

Kroz dečje promrzle kosti
u srdžbi huji severac.
Plavi se na svetlosti
slomljen dečji staklenac.

Niz pute zamagljene
rasuto pleme još hoda.
Pevaju munje ognjene,
ptić cvili ispod svoda.

Zapustela su močila,
crn zmijski svlak na steni.
Dečje – ne ruke, već krila.
Na plotu kokot crveni.

Al s juga i zapada
glasnici crni stižu.
Deblo za deblom pada.
Svud vidim veliku strižu.

Pšenica je bez klasa,
a vinograd bez roda.
Zborimo u pola glasa,
jer spava sin naroda.

Skrivena još ćuti klica
i zlatni svoj vek čeka.
Ne videsmo svoja lica
u noći od pola veka.

Na nevidljivoj nam glavi
krvav zasvetli venac,
al nam se u snu još plavi
razbit dečji staklenac.

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:42
Okrećem lice svoje tebi, Gospode

Okrećem lice svoje
tebi, Gospode.
Gledam
kako koračaš po vodi,
preko bregova,
iznad šuma borovih
uzlećeš.
Gledam
kako se njišu krovovi kuća naših
u oblacima, visoko,
rasuta groblja preko utrine.
Kroz šuplje dečije kosti,
kao kroz dvojnice,
ko to koga doziva:
mati dete svoje
il dete mater svoju?

Crni hlebovi
za braću izgnanu;
trulo voće u kotaricama
i na granama;
crno mleko u zdelama
i proso u ćupovima.

Crni leptiri
iz čaura izleću,
crne pčele iz košnica.
Al leptiri to nisu,
ni pčele to nisu.
Nad ugašenim ognjištima
krvave verige.

A pili smo rajsku vodu
i vino ognjeno;
zlatnu pšenicu
i raž sejali.
Osmehivao nam se mladi anđeo
svakoga jutra
nad Metohijom.
Sada ni imena svojih
da se setimo.
Gledam
crnog bivola na izvoru,
kentaura u polju,
čauša na pragu kućnom.

Zar si zaboravio decu svoju,
Gospode?
Kom carstvu
da se priklonimo?

Dj.Vesna
08.07.2012, 15:44
Tajni zapis

Rasprskavaju se oblici
i svet u bezličnost tone.
Sve zemaljske pucaju spone,
al tajni zapis je u klici.

Srdžba se tvorca na svet sruči,
na oblike, plod i suštinu.
Ruši se svet – u prazninu!
Al gde je klica, tu su ključi.

U pukotini – skrito seme,
u semenci – sažeto vreme.
Žudnja dve bube na pokrovcu.

Kraj neke živice, il ispod bora,
preostaće još samo čvorak
kao uzorak novom tvorcu.


Pesništvo nije ništa drugo do sanjarija o boljem, čežnja za lepšim, opomena, bekstvo od smrti i straha.,
(Slobodan Rakitić)

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:00
Stari ratnici - Sima Pandurovic


Njihova su leđa bila uvek prava,
Njini konji dobri,a oprema sjajna;
Njihova je tuga bila silna,zdrava,
Njihova radost puna i beskrajna;
Njine duše behu oklopi što blešte,
Njine pesme trube što oholo trešte.

U njinom životu beše mnogo dana
Tužnih, i punih svetlosti i zraka;
Imali su mnogo visokoh obmana,
Bez kojih je život besmislen,pun mraka.
Velika je borba mogla njih da svali.
Zato su veliki,a mi tako mali

Oni su voleli život uzbuđenja,
I umrli,voleći ga strasno;
Nas ni očajanje ne diže nit’ menja:
Mi ćutimo delom,a ropćemo glasno,
I kao opalo,žuto lišće s grana
Provodimo sumor svojih praznih dana.

Krvlju svojom oni znojili su polja
Gde nikada neće doći naša noga;
Al’ nas neće spasti ni budućnost bolja,
Ni prošle borbe i nadanja mnoga.
Velikih stabla što su oni bili
Mi smo prazne senke i plodovi gnili.

Na poljima našim,gde vetrovi plodni
Duvaju po katkad,oseća se samo
Plima stare borbe za krajeve rodne
I jecaj što tuži i vapije tamo
Gde i sada besni plodna bura jaka,
Gde lutaju seni starinskih junaka.

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:01
Beograd u ropstvu

Otkada te nisam video, moj Grade
Na stavama mirnim Dunava i Save,
Gde sam svoje dane provodio mlade,
Dane prvih snova, ljubavi i nade.

Surova je bura preko tvoje glave
Pregrmela besom svireposti slepe,
Uništila s mržnjom tvoje noći plave,
Proleća, leta i jeseni lepe.

Kako si mi danas mračan i oron’o!
Ni pusta traga radosnom životu;
Varvarin je grubi zlurado ti don’o
Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramotu.

Od zavere mračne na slobodu ljudi
Ti si mučki udar zadobio prvi,
Ponosan i hrabar, iz tvojih su grudi
Potoci potekli plemenite krvi.

Danas, ti si tužan i ostavljen skoro.
I ulice tvoje i tvrđava stara
Puste su, i njima odjekuju sporo
Još samo teški koraci varvara.

Al’ plavom noći, kada duše traže
Utehe u miru što s visina dođe,
Duh slobode, pored oružane straže,
Nevidljivo tvojim ulicama prođe;

Odlazi na stare bedeme, i stane
Gledajući vidik u nadi i slutnji;
Osluškuje dugo, dokle zora svane,
Udaljen u buru što bruji i tutnji.

Jer daleko tamo haos je krvavi
Za slobodu i za ropstvo, koji huji,
I urla i besni u sveopštoj stravi,
U orkanskoj vatri, strasti i oluji.

Dok umorne duše, bez sreće i nade,
U nemirnom snu se rastaju od sveta
Sramote i ropstva, moj ponosni Grade,
Duh slobode tvojim ulicama šeta;

I obiđe žrtve što se u snu snaže
Nadom na slobodu; i kad osmeh stidljiv
Prve zore sine na one što traže
Hleba, – on je min’o pokraj mrtve straže
Besmrtan i miran, ponosan, nevidljiv.

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:02
Beli mir

Avetinjske bure orgije se čuju
Kraj peći, u kutu moje male sobe;
Izglada da sikću, besne, kunu, psuju,
Urlaju i vrište, i grme i kobe
Nad gradom strasti, greha, mržnje, zlobe.

Hoće li se, najzad, sve svršiti? Pasti
Ove noći, usred lude terevenke,
Kada orkan vitla, i oblaci tmasti
Jure ispod neba – ispolinske senke -
A nade klonu k’o bogalji kljasti?

Ne znam… Ali jutrom, kad se čudno deli
Svet mraka i zore, završen je pir.
Ceo grad je mržnje pokrio sneg beli.
Bezglasnom tišinom što teši i celi.
Tajac prolaznosti. Sneg… I beli mir.

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:03
Jambi o svršetku

Rastočiće nas beda, bolest, smrt
U žitku masu i nesnošljiv smrad,
Kad zine zemnog raspadanja glad
I svene naših plavih želja vrt.

Na večne zbilje nemilome tlu
Odmaraće se i poslednji znak
Života našeg, i sudbinu zlu
Svih srca teški pokopaće mrak.

Vršiće pos’o raspadanja crv,
A naša srca, suze, mozak, o!
Hraniće, kažu, k’o i naša krv,
Nov život nečeg drugog, znam ja to!

Da mi je samo sagledati dna
Još jednoj tajni, i videti put
Velikog, tužnog i šarenog sna
Mladosti naše, i videti kut

Gde će nam duše večni naći stan!
Hoće li i tu biti samo mrak
Tesnoga groba, il’ veliki dan,
Besmrtne sreće životni znak?

Da, misli, želja, snova neznan kraj
Hoće li biti u grobu il’ van?
Gde crvi mile il’ gde cveta maj?
Jer sve je, ipak, samo šaren san!

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:04
Kraj ognjišta

Ti znaš vrlo dobro, moj životni druže,
Da smo prešli mnoga zla i iskušenja
Strmim, golim putem preko hladnog stenja,
Jer životom retko procvetaju ruže.

Ali ti si uvek, mila ženo, bdela
Burnom noći i kad dan zlokoban svane,
Otmena, umna, i časna i smela,
Nad domom našim očima Dijane.

Pri naletu divljem nečastivih sila,
Kad vera trne pred likom rasula,
Ti si uvek bila moja dobra vila
Ponosa i spasa, i svetitelja kula.

A naša dva sina, dva čestita krila
Poleta i nada u buri i lomu
Nisu dali maha porazu ni slomu,
I bili su pono našem skromnom domu.

Danas, kada se zajedno sećamo
Časova prošlih, i lepih i ružnih,
Putanja naših, i vedrih i tužnih,
Kraj ognjišta svoga, mi utešno znamo

Da u svetu jedan prijatelj postoji
Nepromenjiv: dom naš, i u njemu svoji.

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:05
Mrtvi plamenovi

I

Saranili su njene oči sjajne
U tamu groba, u života bol;
Saranili su njene ruke bajne
U carstvo tame, samrtnički dol.

I oči moje sreće moje vajne
Ne osećaju više bleskav sjaj,
Ne osećaju više sreće trajne
Gde hladni groba prostire se gaj.
I isplak’o sam sve želje i nade
Na gladni, surov, studen kamen taj.

Pohodim, katkad, njene duše mlade
I lepog tela sivi, trošni prah;
Životom živim na groblju, što znade
Vidati tužno i žudnju i strah.

I nikad više, nikad ne zaželim
Lepote što ih pruža zorin zrak,
Ni život hudi nad Životom svelim,
Kad je pred okom širok, večan mrak.

II

Iskaču, avaj! na humkama starim
Sve sreće moje i mrtva života,
Iskaču seni i plamičci modri,

Ukazuju se život i strahota;
I gledaju me dusi neki bodri
U noći sumnje za koju ne marim,
Davnašnje žudi i pospali snovi,
U trulež trošni pretvoreni davno.

I nose iskre plamenovi ovi,
I pričaju mi moje doba slavno,
Mistično, svetlo, s nade oreolom
Protkano srećom, preliveno bolom,
U kome trepti san života večna.
I razliva se vazduhom, i moćno,
Nov život misli, ta vizija tačna,
Kroz svest, i nerve, i okrilje noćno.

Život kroz dušu nabujalo struji.
Ja imah vere, i verujem snova;
U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.
Sanjivo duše melodija nova,
Zvuk drugog sveta, i ja živim njime;
Konture zemnih stvari, sreće, bede,
Pred mojim duhom jednoliko blede.

Mistične seni vuku me u kolo
Što igra iznad groba moje sreće;
I vaskrs svega što sam ikad vol’o
Blista uzdanjem što me opet sreće
Na pragu neba i groba. I struji
Mladosti krv mi po žilama svelim;
U mojoj duši pevaju slavuji
Pod hladnim nebom oktobra i zime.

I nad tim kolom, i nad zemnim svime
Osećam gde se moje biće diže
Drugome carstvu, besmrtnosti duše,
Ljubavlju svojom bez mrlja i griže.
Svetlosni vali svega me zasuše,
I bludim … Ali ne znam kojem kraju;
Možda gde duše u večnosti staju.
A dole dalek šum sveta što gmiže!

Poda mnom svet je, s ironijom gledan,
Sa mnogo blata i sa svojom zlobom.
Moj pogled jasan i čistoti predan!
Moj uzor svetli što me čini robom.
Ja opet živim svojim davnim dobom,
Pobeda nada za trenutak jedan,
I trijumf duha nad smrću i grobom!

III

Pomiriću se. Ako ležiš mirno,
I s tobom tvoje cveće i lepota,
Mrtva i gorda, kraljica života,
Na tebi svilno odelo prozirno

I veo groba, – jednom, u noć čednu,
Sa bolom duše što tuži i grca,
Ja ću ti doći na postelju lednu,
Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.

U haljinama tvojim i u kosi
Pustiću prošli život da nam mine;
Pustiću večnost da nas tako nosi
Neznanom kraju, bledoliki krine.

Nad grobom našim širiće se cveće;
Poklopac neba sanduk nek nam bude;
Bleštaće zvezde, k’o nadgrobne sveće,
Nad rosnom zemljom naše crne grude.

Uvijen voljno u samrtnu tugu,
Sa jednom željom, da sam vazda s tobom,
Leći ću ćutom ukraj tvojih nogu,
Pokriven tamom, ozarenim grobom.
Neću umreti u vlazi i studi,
U grobu tvome, u memli i smradu,
Već s tvojim cvećem, i da ne probudi
Nikad svest nagon životu, i nadu.

I kao uzdah, tuga ovog sveta
Šumeći zrakom nemirno i spretno
Vest smrti naše s bagremova cveta,
Kroz polja, prostor i podneblje cvetno.

IV

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno
U uskom grobu, istrulela lica;
Ona i ne zna da dolazim verno
Dragani svojoj, uz pevanje tica,

Svežinom noći, pod lepotom zvezda,
Kad instinkt snova mrtvoj dragi kreće,
Kad spava zora i spavaju gnezda,
I bledim mirom uljuljano cveće.

Ona i ne zna da dolazim tada
S ljubavlju, istom k’o što negda beše,
I da je duša dragom grobu rada
Kad blede zvezde s visina se smeše.

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno,
S nadama mojim obojenim smrću,
I ne zna da je pohodim još verno;
A žuti crvi oko nje se zgrću,

I piju oči, moje oči sjajne,
I troše telo, iluziju snova,
I snove moje raskidaju bajne,
K’o vetar majsko cveće kestenova.

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:06
Njen dolazak

Ostavila si duh prošlih vremena
U odajama svojim onog dana,
Kad su te nemo od tvojih dracena,
Ruža i snova odneli iz stana.
Žalila nisi, izgleda što mena
Života u smrt beše tako rana.

Ispratiše te martovski vetrići,
Sunce i uzdah sveta što je plak’o.
O, ko bi rek’o da ćeš ti otići
Mirna i bleda, ravnodušna tako
Za sve što beše; da će ti smrt prići,
Da sve sa njome zaboraviš lako!

Sećam se uvek sumorne tišine
Oblaka, lišća, nečujnih vetrova,
Gle’do sam širok izraz tuge njine
Kad su te dali mestu mrtvih snova.
I ako život ovaj veo skine
Nekad s ravnica, neba i bregova,

Ja znam da opet neće mi pomoći.
Sećam se da je mirna bila soba
S posteljom tvojom, moja svest bez moći;
Sećam se da je u ponoćno doba
Još mirisala svud kraljica noći
Na strast, i mladost, i zadah od groba.

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:07
Pesma tame

Noć.
Ko čuje
Kako noćnih seni
Setna pesma tuži im na liri?
Tamna lipa u tišini miri;
Cvetovi su suzni njeni.
Prokapljuje.
Noć.

To je tišina veselih očiju
Sa tankim velom misterije zvuka,
S polusnom sreće kroz tu pesmu tiju,
Tako daleko od životna huka
K’o sreća zvezda, i sna, i mladosti.

Noć.
Ko čuje
Kako noćnih seni
Setna pesma tuži im na liri?
Tamna lipa u tišini miri;
Cvetovi su suzni njeni.
Prokapljuje.
Noć.

Dobro mi doš’o, trenute radosti!
Znaj, moje srce za zvezdu je svaku
Vezano zlatnim koncem i kroz tamu
Oblaka ovih, kad mis’o na raku
Ne pada ni uz vonju zemlje samu.

Noć.
Ko čuje
Kako noćnih seni
Setna pesma tuži im na liri?
Tamna lipa u tišini miri;
Cvetovi su suzni njeni.
Prokapljuje.
Noć.

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:07
Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, – nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se seta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. – U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav – najteži nam jad -
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
- Spojenost srca – ostala nam još
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, – je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
… Gle! očima im trepti rosa nemo…

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:08
Vekovi

Ja sam tužna veza krajnosti svih strasti
I veliko srce sveg oduševljenja;
Ja sam puna čaša gorkoga prezrenja
Na doba bez duše, bez snova i časti.

Ja sam večna ljubav naspram paroksizma
Osećanja sviju što u meni žive,
Ogledalo čisto i velika prizma
Vekova u senci jedne perspektive.

I moja je duša sred ponoćna mira,
Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani,
Duša krupnog, starog haldejskog pastira,
Što kraj svoga stada sniva na poljani.

U mojoj se duši, k’o u drevno vreme
Obala modrim osveštanih voda,
U časima vere mistične i neme
Ogleda fasada indijskih pagoda.

U njoj dunu, katkad, sa pustara krici,
Orkan divlje strasti što urla i mrvi,
Kao divlje horde; u požaru krvi
Zarude odjednom prostrani vidici.

Ja osetim instinkt izumrlih rasa,
Svirepost spram slabih, spram dece i žene;
U gordosti ovih kratkih, burnih časa
Sve satrapske težnje projure kroz mene.

A drugi put, kada čežnja tiha, bona,
Prelije u sjaju mesečine mlake
I ljubav i nade mnogih miliona,
Ja osetim mržnju na gorde i jake;

I živim u društvu onih što su znali
Živeti bez glasa, bez slave, i sami,
Voleli sve lepo, trpeli i pali
Skriveni u večnog zaborava tami.

I osećam dušom miris blage ambre
I istočnu radost, i ljubav i strasti
Gospodara starih ponosne Alhambre
Što ispiše pehar kratke zemne slasti.

U meni se strasti svih vekova bore,
Prolaze junaci s Gospodnjega Groba
U zamkove svoje gde kandila gore,
S mačevima teškim, u ponoćno doba.

U meni je duša Osamnaestog Veka
I plemići gordi u svili i čipki;
Ja živim za trenut sred raskošna jeka
Vremena Vatoa, menueta gipki’.

I tada se javi huk ogromnih masa,
Silueta oštra bledog Robespjera,
I buntovni protest tribunskoga glasa,
I pad starih dogmi, prestola i vera.

Ja živim životom istorijskih mena,
Strašću sviju gordih, velikih i skromnih
I punim životom velikih vremena
U prolazu ljudskih svih istina lomnih.

Ja mrzim naše jednoliko vreme
Bezbojno, sivo, i u njemu duše
Skomračne, sitne, pakosne i neme,
Što se u ropstvu svoga straha guše;

I mrzim samo naše doba ružno,
Gde je sve jadno, sve “sredina zlatna”,
Gde se, poput starog i žalosnog klatna,
Klatimo lagano, monotono, tužno.

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:09
Zora nadanja

Nebo je bilo zamračeno, tmurno,
Sloj oblaka crnih pod njime se zgrn’o.
Nenadno te noći, dok je mesec trn’o,
Južni vetar prođe ulicama burno.

Nosio je teške, zanosne i meke
Mirise cveća, i živost, i nadu,
Dah proleća bliskih i zemlje daleke,
Rasuo ih, krišom, raskošno po gradu.

A ujutru, svuda, prozori i vrata
- Dok proleće novo mirisaše mirom -
Svih koliba, kuća, srca, kazamata,
Otvoreni behu radosno i širom.

Dan vedar, bistar, i pun plodnih klica,
Nebo puno zore, nadanja i vere,
Razdragana pesma probuđenih ptica,
A zraci novog sunca svud trepere.

Dosta nas je crna razjedala vlaga!
Proleće gledam preko polja, vode,
Gde prolazi, nosi pokraj moga traga,
Nov život, k’o vojske zastavu slobode.

Dj.Vesna
08.07.2012, 16:11
Žena

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren’o,
I sve tvoje mane, grehe i vrline
Zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
Strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
I molitva čista srca u samoći,
Radost mojih snova u bojama duge,
Vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
Zovu večnom carstvu čistote i mira,
Ti si moje vere velika Madona
Pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna težnja nagona i žudi
I razblude moje, kad na meni dršće
Sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instinkt sa svešću stane da se bori,
Kad se vani prospe mesečina bela,
Crven plamen mojih strasti uvek gori
Na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
Veza ranih snova o večnoj lepoti,
Veza našom decom, radosti i vaja,
I perversne strasti i duše i ploti.


Na kraju, ipak, dođe jedan dan kad čovek ne želi više da se bori.

( Sima Pandurović)

Dj.Vesna
12.07.2012, 20:10
Čovek s kišobranom - Stevan Raickovic



Reč je o čoveku koji tek s vremena na vreme
I to naročito onda kada je nebo u mozaiku
od oblaka
Prolazi ispod naših prozora
Kraj naših vrata
I drži u ruci kišobran sa izlizanom
braonkastom drškom
Jedan sasvim zatvoren tamni kišobran
Kao uvijeno crno jedro.
Čovek se ne osvrće na one koji ga gledaju iza
zatvorenih prozora, iza otvorenih vrata
On gleda u dno ulice
Daleko
U jedini otvor koji raste
I poštapa se o kišobran koji ravnomerno “tup”
odjekuje.
Čovek ide polako
Kao da plovi sa uvijenim crnim jedrom
Na nekom neosetnom tihom vetru
Malo preterano uspravljen kao da je sa ukočenom
kičmom
I gleda u svoju nevidljivu tačku koja počinje
Tek malo docnije da se širi
Kao neko naglo pomeranje prečnika
U plodu koji se neprirodno raskrupnjava.
I na svom kraju
Još malo docnije od toga

Horizont se bešumno otvara kao raspolućen nar
u daljini
I čovek vidi i to reljefno
Sa najsitnijim detaljima
Kao da se baš sad dešava cela ta fino izrezbarena
slika:
Daleka putovanja
I svoj veliki život.
Vidi sebe
Oslonjenog pomalo
O čupavu mahovinu jednog stabla na levoj obali
Eufrata:
Maslinasta voda usporeno otiče
I rani se sumrak meša s krikom ptice
I glasom visoke divljači koja nevidljivo
krstari.
O beduini
I kristalni pucanj nad peskom
I pad
I malo olovo koje se rascvetava u leđima kao
topla ruža…

Na kraju grada
Čovek prolazi ispod poslednjih prozora
Pritiska izlizanu dršku i poštapa se još
upornije
I onda staje
I gleda u poslednji oblak
I čuje utišano kako ožiljak u kičmi pevuši
O velikom životu koji se naglo zatvara u svoju
daleku tačku
U svoj nar.
Evo ga opet kako ide ispod naših prozora kraj
naših vrata
Vraća se
I kišobran “tup” odjekuje
Sad neravnomerno i malo tiše nego ranije.
Ljudi se iza prozora tiho osmehuju:
Čovek je opet izmišljao svoju istoriju
Daleka putovanja i uvenulu ružu u leđima.
Pred jednom trošnom se kućom zaustavlja
Pred zidom
Iza koga je boravio sve svoje prohujale godine u
nedogled
Krišom se osvrće u trenutku
Gleda u čisto nebo bez i jednog oblaka
Gleda u kišobran
I nestaje zbunjen u vratima.

Dj.Vesna
12.07.2012, 20:12
Balada o predvečerju


Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i ostali ste sasvim sami.
Niste ni znali kako tišina voli nepoznate
da rani iz nevidljive puške.
I dugo ste uzalud naprezali oči
Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
Kao polomljen luk:
Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap vremena
kad se nedirnuta travka popela uvis za novi
milimetar.
Pošli ste u predvečerje:
Niste ni znali
Da vas ramena bole od nevidljivih krovova
Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih ljubavi
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
A zaboravili ste da ste sa sobom povukli
zidove jedne jako navikle ulice.
Pošli ste u predvečerje:
Išli ste polako
I tek ste odjedanput shvatili da to nije
vaš korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
samo sad još laganije
Skoro kao da ne idete.
Stali ste
A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
I sada ležite u travi
Iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
Jedna travka je prilično sumno porasla za milimetar
- Vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
- Vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje
I sada iz trave krišom otvarate oči
I čini vam se da vas još uvek neko nišani
iz nevidljive puške.

Dj.Vesna
12.07.2012, 20:12
Dvojnik

On nema oči-al me vavek gleda.
Ima za mene uvek reč nemuštu.
On prvi šane onu miso suštu
Od koje bežim ko od vatre,leda.

Kad podjem za njim-osvanem sred blata.
Strašno me drži,a neima šake.
Il me pušta nebu pod oblake,
A kad padam-on me ne prihvata.

Zbog njega ćutim danima ko mutav
I nosim suvu stenu iznad vode
A sam se pravim-prazan,lak i plutav.

Kad reč zaustim-ja umesto eha
Naježen čekam da me sveg izbode
Slomljeno staklo njegovoga smeha.

Dj.Vesna
12.07.2012, 20:13
Daleko

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako,dodje odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi,meko:
Da postoji nešto od nas sasvim daleko.

Dj.Vesna
12.07.2012, 20:14
Glasak

Kao da ponovo odnekuda čujem
Onaj usamljeni (hijeroglifski) glasak

Koji mi je i do sada
Ponekad
Nejasno šaputao:

“Hvala ti što si rekao
Ono što sam i ja razumeo… Jer da nisam
I ja to isto tako zamišljao:
Ne bih te ni ja
Do kraja
Uvek
Mogao shvatiti…”

Samo

Ovoga puta
Kao da razaznajem
I neke znake
Koje ranije
Nisam poznavao:

“Jedno te samo molim: nemoj
Da izvlačiš zaključke
Niti ikakve poruke… iz onoga
Što budeš opisao… Jer ih ni ja više nemam
U svojim mislima… Kako se ne bi
Ni u tome razlikovali… Bar nas dvojica
Koji smo još jedini preostali…”

Dj.Vesna
12.07.2012, 20:15
Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,
Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,
Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, nevini,
Uspavajte se tužni, umoreni.
Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

Dj.Vesna
13.07.2012, 05:52
Ancar - Aleksandar Sergejevič Puškin


U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.

Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.

Kroz koru otrov stalno teče,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne veče
U smolu gustu on se stvara.

To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež’ dalje.

A kad oblak daždom mije
Njegov učmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, čist.

Dj.Vesna
13.07.2012, 05:53
Besi

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin – cilin,
Na tom putu mor’o bi se
Užasnuti svaki džin.

”Teraj momče!” – ”Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, – zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.”

”Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno – hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč’o levo,
Konje gur’o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.”

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine -
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači – jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
”Šta je ono?” – ”Bog bi znao -
Neka klada, – il’ je vuk.”

Sikću, pište noćne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć’ glave -
Kakva j’ ono avet, gle!

Lete konji k’o pomamni,
K’o da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine -
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Al’ gle, čoveku čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek pođe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.

On smrtonosnu smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.

Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.

A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih uđe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuđe.

Dj.Vesna
13.07.2012, 05:54
Cvijetak

Uveli cvijetak bezmirisni
pušten u knjizi gledam ja.
I gle, već mnoštvom čudnih misli
duša se moja puni sva.
Kog proljeća je cvao cvatom
i čijom rukom skršen bi?
Da l’ poznatom il’ nepoznatom?
Zašto ga ovdje ostavi?
Možda za spomen na poznanstvo
il’ na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
kroz tiho polje, tamni lug?
Živi li on il’ ona živi,
gdje li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
ko ovaj ovdje cvjetić mlad?

Dj.Vesna
13.07.2012, 05:55
Dionizijska pjesma

Zar utihnu veselja glas?
Nek zaore pjesme Bakha!
Nek djevojka živi svaka
I mlade žene, koje ljube nas!
Ded više vina u te čaše!
I na dno njino
U gusto vino
Bacajmo zavjetne prstene naše!
Ispijmo grožđa radosne suze!
Nek živi razum! Nek žive muze!
Ti, sveto sunce, gori!
Kao što ovo kandilo blijedi
Pred jasnom zorom koja zori,
Tako i lažna mudrost malo vrijedi
Pred suncem uma, što sja puno plama.
Neka živi sunce, nek se skrije tama!¨

Dj.Vesna
13.07.2012, 05:55
Elegija

Ludo veselje mojih mladih ljeta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al’ kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran. A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.
Al’ mrijeti mi se neće. Još se nadam.
Ja živjet’ hoću, da mislim i stradam.
Med nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da za me i naslada ima.
Ponekad opet zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I tko zna, neće l’ posljednji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.

Dj.Vesna
13.07.2012, 05:56
Exegi Momumentum

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug -
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi -
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

Dj.Vesna
13.07.2012, 05:57
Ne pjevaj draga kada si sa mnom

Ne pjevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pjesme, pune tuge:
U sjećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.
Kad razliju se u tišini
Te pjesme lude, zanesene,
Ja vidim stepu, mjesečinu
I lik daleke jedne žene.
Otkada ugledah te, draga,
Njen lik u mom srcu gasne,
Al’ nova oživi ga snaga,
Kad začujem te pjesme strasne.
Ne pjevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pjesme pune tuge,
U sjećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.

Dj.Vesna
13.07.2012, 05:58
Noć

Sva čežnja,milosta,moj glas, čim si preda mnom,

Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni,žuboreću-
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad,u tmini:
-Moj mili..tvoja sam..da,tvoja sam, jedini.

Dj.Vesna
13.07.2012, 05:59
Poziv

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive.
O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa,
K’o led i sva k’o zimski dan;
Od bola blijeda i bez glasa…
O, dođi mi što prije, što prije,
K’o vetra dah, k’o zvuk, il’ tajna,
K’o strašna sjen, k’o zvijezda sjajna,
Svejedno je: što prije, što prije!
Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba.
I ne zbog tog, što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:00
Pjesniku

Za ljubav svijeta – ljudi, Pjesniče ti ne mari!
Velike hvale huka – to je trenutan šum.
Hladan je smijeh gomile; glupakov sud pokvari
Smisao. Al’ ti budi – čvrst i sam ko tvoj um.
Ti – car si. I sam živiš. Kreće te volja tvoja,
Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.
Usavršavaj samo duhovna blaga svoja,
Ne traži da svijet puni – mirnog ti posla kut.
Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;
O djelu umjetničkom umjetnik strože sudi…
A pusti i glupaku, pusti gomili toj
Neka te brani, ili šta hoće neka zbori
Nek’ pljuje onaj oltar gdje tvoja svjetlost gori
Nestašluk djece neka koleba presto tvoj.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:01
Prorok

Pun duhovne ja lutah žedi
Pustinjom što mracna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmedi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje cuh u nebu sila,
I andeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promice kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mac
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plac
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
”Proroce ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeci po moru, zemlji,
Recima žezi srca ljudi.”

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:01
Poslanica u Sibir

U rudnicima, u Sibiru
Strpljenje vaše nek’ ne klone,
Jer vaša dela ne umiru,
Ni uzvišene težnje one.

Nada, ta verna sestra zala
U podzemlje će mračno sići
Da bi vam bodrost održala
I željeno će vreme stići.

Drugarstvo, ljubav će vam doći
Kroz brave što nad vama stoje
K’o što do vas kroz memlu noći
Slobodne reči stižu moje.

I pašće teške negve vaše,
Sloboda će vas dočekati,
Sve tamnice će da se spraše
I mač će vama braća dati.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:02
Posetio sam opet

Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Već deset leta prode od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju sećanja me živo;
I čini mi se: još sam sinoć lutao
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne čujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuću. Evo
Šumovitog huma gde sam često
Sedeo nepokretan, gledajući
Na jezero i sećao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukući za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjača naherena, na vetru,
Okreće jedva krila -
A na međi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje – dva zajedno – treći
Podalje malo. Kad sam jahao tuda
Po mesečini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao čeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neću ja
Tvoj moćni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek čuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraća sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrčini prođe pored vas
I pomisli na mene.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:03
Preživio sam

Preživio sam svoje želje,
odrekao se sanka svog.
Stradanje teško sad me melje:
mog pusta srca to je plod.

Pod olujama sudbe krute
povenuo mi vijenca sjaj,
ubog mi život boli mute
i čekam da mi dođe kraj.

Kao što, shrvan kasnim ledom,
slušajuć vjetra fijuk znan,
na nekoj goloj grani bijednoj
posljednji list treperi sam.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:04
Pod sinjim nebom je…

Pod sinjim nebom je,u rodnom kraju svom
Venila setna,tamišljena…
Na kraju uvela i možda,nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeđ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji,nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje,ljubav?Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:05
Posvećeno

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti,iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život,pun čeznuća,
Pun mraka,zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća,
Božanstva čar i žarke suze

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:06
Sužanj

Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja – nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem što hteo bi reć;
On poziva mene: ”Hajd’ vreme je već!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!”

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:07
Šta ime moje za te znači

Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis,čudna šara

Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono?Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim…

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:08
Ti i vi

Prazno Vi srdačnim Ti
Zagovorivši se zamijenila je,
I sva srećna maštanja
U duši zaljubljenoj probudila.
Pred njom zamišljen stojim;
Ne mogu s nje odvojiti pogled
I govorim joj: kako ste vi mili!
I mislim: kako te volim


Uvijek će tako biti i bilo je
Takav je od davnina široki svijet
Mnogo je učenih, pametnih malo,
Poznanika tušta i tma, a prijatelja nemaš.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:09
Trenutka ja se sjećam sjajna

Trenutka ja se sjećam sjajna,
Kad preda mnom se ti pojavi
Ko priviđenje, kao tajna,
I ko ljepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
A kinjile me strepnje tašte,
Tvoj njezni glas mi pjevat stade
I lik tvoj sanjah na dnu mašte.

No, doba minu. Vihor nježni
Raspršio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj nježni
I lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
U zabiti, u zatočenju,
Bez zanosa, bez suza ranih,
Bez nadahnuća, nalik mrenju.

Al stiže duši probuđenje.
I opet mi se ti pojavi
Ko nenadano priviđenje
I ko ljepote genij pravi.

I kucat stade srce vruće,
Nov život u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuće,
I ljubav sja, i teku suze.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:10
Utopljenik

Svi u izbu dotrčaše…
Začuše se glasi dečji:
“Tata, tata, mreže naše
Uhvatile leš čovečji!”
- “Hajd,ne lažte, vrazi mali!
Kad mi ruka štap dohvati,
Ugursuzi nevaljali,
Sad ću vama leš ja dati!”

“More, ženo, eto bede!
Svi će krivcem da me drže!
Leš će naći…Sud…Istraga…
Daj mi kaftan!Idem brže!
Gde je mrtvac!” – Evo, ovde!”
I doista tu na žal,
Gde je mreža razastrta,
Izneo mrtvaca val.

Unakažen, grozan, hladan,
Sav naduven, pomodreo…
Da l je možda grešnik jadan
Sam smrt svoju zaželeo?
Il maticom ribar odnet?
Il pijanac tmurna lica?
Trgovac na putu sretnut
I opljačkan od ubica?

Što se tiče to mužika?
On se na rad hitro dade
I za noge davljenika
On u vodu vući stade,
Pa ga, najzad, veslom s brega,
Gurnu što je mogo jače:
Mrtvac opet rekom podje
Žudan humke i krstače…

Medj valima leš je dugo
Plivo i ko živ se njiho…
Prateći ga pogledima
Mužik podje kući tiho.
“I vi, štenad, za mnom hajte!
Pa sad kući! Putem pravo!
Al o lešu ne brbljajte
Da vas ne bi odno djavo!”

Ponoć…Bura…Vetra rika…
Reka burna pobesnela…
U kolibi kod mužika
Sveća davno dogorela…
Spe mu deca…Drema žena…
On opružen nedaleko
Budan leži, pa tek skoči:
“Čuj u prozor kuca neko!”

“Ko to lupa?” – “Ja! Otvori!”
- “Kakav li te bes sad pono?
Kud se noću skitaš, zbori!
Sam te djavo noćas dono!
Gde ću da se bakćem s tobom!
U izbi mi tesno,tamno!…
To rekavći, rukom lenom
Diže kapak polagano…

Mesečina…Dah mu stade…
Pred njim mrtvac, go, namračen,
Voden mlaz mu curi s brade,
Pogled strašan, razrogačen…
Sve u njemu obamrlo,
Iščezli života znaci,
A u telo podadulo
Upili se crni raci.

Mužik brže kapak spušta…
Prestraši ga gost netražen.
Sav obamre…”Zašto lupaš?”
- Prošaputa preneražen.
Od užasnih, strašnih misli
Groznica ga teška hvata
I svu noć je čuo kucanj
U prozore i u vrata.

U narodu od to doba
Verovanje strašno osta:
Svakog leta, u čas isti,
Jadni mužik čeka gosta…
I dokle ga strava hvata
I dok bura besni s hukom
U prozore i u vrata
Utopljenik kuca rukom.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:13
Vreme je, druže moj

Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki časak nosi
Života delić svoj, života delić krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreće sloboda, mir postoje,
Već davno udes nov privlači srce moje,
Već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:13
Volio sam vas

Volio sam vas; moja ljubav stara
Još uvijek, možda, spi u srcu mome.
Al’ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Volio sam vas nijemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomore boli,
Volio sam vas iskreno i nježno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:14
Zimsko veče

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.

Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.

Tužne je i mracno tako
U ubogoj izbi toj…
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?

Je l’ te umor obhrvao
Slušajuci bure huk,
Il’ je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?

Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.

Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.

Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo čaša? pijmo, tugo,
Lakše srcu biće s njom.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:15
Я вас любил

Я вас любил: любовь еще, быть может,
В душе моей угасла не совсем;
Но пусть она вас больше не тревожит;
Я не хочу печалить вас ничем.
Я вас любил безмолвно, безнадежно,
То робостью, то ревностью томим;
Я вас любил так искренно, так нежно,
Как дай вам бог любимой быть другим.



Volio sam vas, Aleksandar Sergejevič Puškin

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:18
Aleksandru Bloku - Anna Akhmatova



Ja sam došla pesniku u goste.
Ravno podne beše, i nedelja.
Napolju se vejavice zloste,
A u sobi toplo je od želja.

Sunce, neke boje malinove,
Izranja kroz kolutove dima.
Domaćin je ćutljiv.Poput sove
Posmatra me vatrenim očima.

Njegove su oči tako teške.
Ko ih vidi, zanavek ih pamti.
Zaklinjem se da ne pravim greške:
Ne smem, ne smem u njih pogledati.

I tako se začela beseda…
Dimno podne u sobi mrak hvata.
U visokom domu koji gleda
Na široke Neve morska vrata.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:19
Cinque

Autant que toi sans doute il te
sera fidele
Et constant jusques a la mort.
Baudelaire

1.

Kao na oblaku da stojim
ja prisjećam se riječi tvojih.

Od mojih riječi tebi je
noću, ne danju, svjetlije.

Otrgnuti od zemlje, viši,
tako smo, kao zvijezde, išli.

Ni očaja, a niti stida,
ni sada, a ni tada, nigda.

Ali te živog, i na javi
dozivam, čuješ, da se javiš.

Ta vrata koja otvori ti
ja nemam snage zalupiti.

2.

Zvuci u etru trunu u letu
i zora se čini tamom.
U vječnom zanijemjelom svijetu
dva glasa: tvoj i moj, samo.
I prije vjetra s Ladoge tajne,
skoro kroz odjek zvona spor,
u duge unakrsne sjajne
pretvoren noćni razgovor.

3.

Ja nisam bila zaljubljena
da sažaljenje prosim,
već idem, kap tvog žaljenja,
u tijelu, kao sunce, nosim.
Eto zašto je zora svuda.
Ja idem tvoreći čuda.
Eto zašto!

4.

Slaviti neću, znaš i sam,
susreta našeg dan čemerni.
Što da za uspomenu dam?
Moju sjenu? A što ćeš od sjeni?
A spaljene drame posveta
od koje pepela nemam,
što ćeš od strašnoga portreta
što napusti odjednom ram.
Ili hoćeš najnečujnije
zvon od brezovine u peći,
il’ to što nitko uspio nije
o tuđoj mi ljubavi reći.

5.

Ne odisasmo snenim makovima,
tko znade kojom krivnjom zgođeni,
pod kakvim smo zvjezdanim znakovima
na nesreću sebi rođeni?

Zar paklenu nam kašu namijenila
siječanjska tama da nas ponudi?
Zar sjaj neviđenoga rumenila
do svitanja da nas zaludi?

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:20
Dvadesetprvi. Noć. Ponedjeljak

Dvadesetprvi. Noć. Ponedjeljak
Silueta predsjedništva u tami.
Jedan bezveznjaković – ko zna zašto -
je izmislio priču da ljubav postoji na ovoj zemlji.

Ljudi mu vjeruju, možda zbog lijenosti ili
dosade, žive tako:
čekaju na sastanke grozničavo, sa strahom,
i kada pjevaju, pjevaju o ljubavi.

Ali istina se nekima sama otkriva,
i njima tišina nađe svoj mir…
ja sam to otkrila slučajno
i sada se čini da sam sve vrijeme bolesna.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:21
Dobro je ovdje

Dobro je ovdje: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U bijelom plamenu povija se grm
Ruža blještavih, ali ledenih
Na paradnim, svečanim snjegovima
trag skija klizi kao sjećanje moje -
Nekad, u davnim vremenima
Prošli smo tim putem nas dvoje

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:22
Epilog

1.

Naučila sam kako lica padaju,
Kako teror može pobjeći iz poniženih očiju,
Kako patnja može progristi zlobne stranice
Od duguljastih tragova na obrazima
Znam kako može tamna ili sivoplava dlaka kose
Najednom postati bijela. Naučila sam da prepoznam
Blijedi osmjeh na usnama.
Potresni strah u praznom smijehu.
Zato se ne molim za sebe
Već za sve vas koji ste stajali uz mene
Na užasnoj zimi i uzvreloj vrućini jula
Pod nedostižnim, potpuno slijepim crvenoim zidom.

2.

Došlo je vrijeme na potsjećanje mrtvih.
Vidim te, čujem te, osjećam te:
Ona koja se opirala dugom putu do otvorenog prozora
Ona koja više nije mogla osjetiti
Prljavštinu pod nogama;
Ona koja, migom daje doznanja,

„Stigla sam ovdje kao da sam došla kući!”
Htjela bih vas nazvati imenima vašim, ali spisak
Se izgubio te se nigdje ne može naći.
Dakle,
Mahala sam vam uokolo ovog velikog skrovišta tihih
Riječi
Iskoristila sam vas. Svugdje, zauvijek i uvijek,
Nikada neću zaboraviti niti jednu stvar. Čak i u novoj
Tuzi.
Čak i ako zaklope moja izmučena usta
Kroz koja je stotinu miliona ljudi vrištalo;
Želim da me se kao takve sjete kada umrem
U veče moga bdijenja.
Ako neko jednog dana u ovoj zemlji
Podigne spomenik meni,
Dajem mu dozvolu za tu prigodu
Ali pod jednim uslovom – da ga ne gradite

Pored mora gdje sam se rodila,
Prekinula sam svoje posljednje veze sa morem;
Niti u Carskom parku pored šupljih panjeva
Gdje me nepoznatke sjenke mogu naći;
Podignite ga tamo gdje sam stajala tri stotine sati
Gdje niko nije otvaro ključaonicu.
Slušaj, čak i pri prirodnoj smrti se bojim
Da ću zaboraviti Crnu Mariju.
Zaboraviti kako lupaju teška vrata i jednu staru ženu
Kako jauče kao ranjena zvijer.
Neka otopljeni led teče kao suze
Sa mojih nepokretnih bronzanih kapaka
I pusti zatvorski pjev slavuja u daljine
Dok brodovi mirno plove na rijeci

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:23
Iz crnih pjesama

Riječi, da te uvrijede
I. Annenski

I
Dobro je što se ne uzesmo,
i ne nazva me dragom svojom,
ja sudbom postadoh i pjesmom,
burom i nesanicom noćnom.

Ne biste poznali me sada
na nekoj postaji posljednjoj
u toj što bješe, jao, mlada,
u toj Parižanki poslovnoj.
II
Sva obećanja on minu,
prsten mi s ruke skinu,
u zaborav me spremi…
Ničim mi nisi mogao pomoći,
pa zašto opet ove noći
svoj duh šalješ k meni?
Zgodan je bio, mlad i riđ,
on je i ženom bio,
mamio u Rim i Pariz,
žalosno cvilio,
bez mene nije mogao,
makar ljaga, makar propao…

Ja sam bez njega mogla.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:23
I tvrda, hladna riječ je pala

I tvrda, hladna riječ je pala
Na žive grudi, kocka jada.
Svejedno, sve sam to već znala
I smirit’ ću se, bar se nadam.

Još mnogo posla predstoji meni:
Treba i spomen da posivi,
Treba, da duša okameni,
Učiti opet kako da živim.

Svejedno, vrelo šumi ljeto,
Kao da praznik neko slavi.
Odavno ja sam znala sve to,
I pustu kuću i dan plavi.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:24
Kraj samoga mora

1.

Reckaju drage obale nisku,
Sva jedra pobegla u more,
A ja sam sušila slanu kosu
Vrstu daleko od kopna, na steni.
Plivahu k meni zelene ribe,
Sletao mi je i beli galeb,
A ja sam bila drska, ljuta, vesela
I nisam znala da je to sreća.
Haljinu žutu peskom zatrpavah,
Da je ne oduva vetar, odnese skitnica,
I otplivavah daleko u more,
Ležeć’ u valima tamnim, toplim.
A kad se vraćah, svetionik s istoka
Već je treperio svojim sjajem,
I monah s kapije Hersonesa
pitao bi: ”Što ti lutaš noću?”

Susedi znahu – imam njuh za vodu,
I, kad bi kopali novi bunar,
Pozivahu me da kažem gde će,
Da ljudi ne bi uzalud radili.
Ja skupljah francuske metke stare
K’o što se gljive i jagode beru,
ili donosih kući u skutu
Parčad od bombi, zarđalu, tešku.
I u ljutini govorih sestri:
”Ja ću, kad postanem carica,
Da sagradim šest jakih oklopnjača,
I još šest torpednih čamaca,
Da brane drage sve do Fiolenta”.
Uveče, molih se pored kreveta
Pred tamnom ikonom na zidu
Da gradni oblak ne smlati trešnje,
Da mreže izvlače krupnu ribu,
A i da haljinu onu žutu
Skitnica lukav ne primeti.

Družih se s ribarima često,
Ispod izvrnutog starog čamca
Za vreme pljuskova s njima sedeh,
Slušah o moru, sve pomno pratih,
Potajno verujuć’ svakoj reči.
I oni su na mene svikli.
Ako me nema u pristaništu,
Starešina bi po mene slao
Devojku: ”Vratili su se naši!
I sad ćemo pržiti ribu.”

Bio je visok sivook dečak,
Pola godine od mene mlađi,
On mi je doneo bele ruže.
Upitao me je kratko: ”Smem li
Da sedim s tobom na onoj steni?”
Ja se nasmejah: ”Šta će mi ruže?
Pune su trnja, bodu!” – ”Pa šta ću -
On će tad meni – sad ja da radim,
Kad se u tebe zaljubih tako.”
Mene to povredi: ”Čuj gluperdo! -
Upitah ga. – Šta si ti, princ možda?”
Bio je samo sivooki dečak,
Pola godine od mene mlađi.
”Hteo bih da se tobom oženim, -
Reče on – brzo ću da odrastem,
Pa ću sa tobom na sever poći…”
Zaplakao je visoki dečak
Zato što nisam ni ruže htela,
A ni da s njim na sever krenem.

Ja sam ga tešila, dosta slabo:
”Pomisli sam, biću carica,
Zašto bih imala takvog muža?”
- ”E ja ću onda da budem monah,
I to kod vas – u Hersonesu.”
- ”Ne, ne treba, bolje: jer monasi
Neprekidno samo umiru.
Kad god im dođeš – neka sahrana,
A oni ostali ne plaču.”

I ode dečak, bez pozdrava,
Odnese sobom prelepe ruže.
Ja sam ga pustila da ode,
Ne pozvav: ”Ostani malo sa mnom.”
A tajni bol zbog rastanka je
Zacvilio k’o labud beli
Nad plavom stepom pod pelinom,
Nad pustim gradom, nad Korsunjom.

2.
Reckaju drage obale nisku,
Dimljivo sunce u more palo.
Izađe Ciganka iz pećine,
Zove me prstom da priđem bliže:
”Što ti lepotice, ideš bosa?
Brzo ćeš bogata, srećna biti.
Čekaj do Uskrsa važnog gosta,
Gostu ćeš tome da se pokloniš.
Nećeš ni ljubavlju, ni lepotom,
Pesmom ćeš samo da ga osvojiš.”
Ciganki dadoh svoj zlatni lančić
I krstić zavetni sa krštenja.
Pomislih radosna: ”Eto, mili
Prvi mi glas o sebi posla”.

Prestah u nemiru svom da volim
Sve moje zalive i pećine,
Da zmije prepadam u ševaru,
Krabe da za večeru skupljam.
Počeh kroz južni do’ da odlazim,
Kroz vinograde, u kamenolom
Što nije bilo baš tako blizu.
I dešavalo se često da mi
Gazdarica iz novog majura
Maše i zove: ”Zašto ne svratiš?
Svi kažu – da ti donosiš sreću.”
Ja odgovarah: ”Donose sreću
Potkovice i mladi mesec,
Ako te pogleda zdesna u oči”.
Ne volim da zalazim u kuće.

S istoka vetri duvahu suvi,
A s neba zvezde padahu krupne,
U donjoj crkvi služahu molepstva
Za mornare što na put polaze,
U dragu stizahu i meduze -
Ko zvezde, u noći opale,
Plavile se iz morske dubine.
Kako sve ždralovi grakću s neba,
Kako se nemirni cvrčci čuju,
Kako o tuzi soldatuša peva -
Sve to ja upamtih nežnim sluhom,
Al’ nisam samo pesmicu znala
u kojoj ostaje princ uz mene.
Devojku počeh često da sanjam
S uskom brazletnom, s haljinom kratkom,
S belom sviralom u ruci hladnoj.
Smireno sedne, i dugo gleda,
O mojoj tuzi ne pita ništa,
Niti o svojoj govori išta,
Samo me nežno po ruci gladi.
Kako će princ da me prepozna,
Pamti li on kako izgledam?
Ko moju kuću da mu pokaže?
Ona je sasvim skrajnuta s puta.

Jesen se nastavi kišnom zimom,
U beloj sobi s prozora duva.
Bršljan se njiše s ograde vrta.
Po dvorištu mi psi tuđi jure,
Pod prozorom mi do zore viju.
Teško je vreme za srce bilo.
Gledam u vrata i tiho zborim:
”Mi ćemo, Bože, vladati mudro,
I dići visoke svetionike.
A čuvajući vodu i zemlju
Nikoga nećemo da uvredimo.”

3.
More odjednom postade dobro,
Povratiše se laste u gnezda,
Zemlja crvena od maka posta,
Razveseli se sve priobalje.
Za jednu noć nam čak leto dođe -
A proleća i ne videsmo.
Prestadoh da se pribojavam
Da će me sudbina mimoići.
Tako sam uveče, o Vrbici,
Iz crkve došavši, sestri rekla:
”Uzmi brojanice i sveću moju,
Bibliju našu ostavljam ovde.
Za nedelju će da bude Uskrs,
Vreme mi je i za spremanje -
Jer princ je svakako već na putu,
Doći će da me odvede morem.”
Ona me ćutke s čuđenjem gleda,
Uzdahnu samo – seća se, valjda,
Šta reče Ciganka kod pećine.
”On će ti doneti ogrlicu
I prsten s plavim draguljima?”
- ”Ne – rekoh – ne znam zasad ništa
Kakav je poklon pripremio.”

Sestra i ja smo vršnjakinje,
Jedna na drugu ličimo mnogo,
K’o male nas je razlikovala,
Po mladežima, jedino mama.
Sestra ne hoda od malena,
I kao voštana lutka leži.
Nije se ljutila ni na koga,
Sve vreme je plaštanicu vezla.
U snu je buncala o svom vezu,
Čula sam kako šapuće noću:
”Plašt Svete Device će plav biti…
Bože, za apostola mi Pavla
Biseri-suze nedostaju…”
Dvorište lobodom skroz obraslo,
Magare pase kraj kapije,
A na ležaljci od slame Lena
Leži, i, raširenih ruku,
Za svojim poslom silno čezne -
Greh je raditi na takav praznik.
Slani nam vetar donosio
Iz Hersonesa zvon Uskršnji,
Svaki je udar u srce bio,
Pa se po krvi razlivao.
”Lenočka – rekla sam sestri svojoj -
Ja ću sad otići na obalu.
Ako naiđe princ da me vodi,
Ti mu pokaži put do mene.
Neka me sustigne u stepi,
Danas bih morala na more.
- ”A gde si pesmu naučila,
Tu, kojom ćeš princa da dozoveš? -
Spuštenih kapaka me sestra pita. -
Više u grad i ne odlaziš,
A ovde takve ne pevaju.”
Ja joj se nagnuh nad uho samo
I prošaputah: ”Znaš li šta, Lena,
Pa ja sam sama smislila pesmu,
Od koje bolje na svetu nema.”
Ne poverova mi i dugo me,
Dugo s prekorom gledala ćutke.
4.

Ležalo sunce na dnu bunara,
Stonoge se pod zracima greju,
I bežalo mi čarano polje
Kreveljeći mi se kao pajac,
Dok se visoko dignuto nebo
K’o Bogorodičin plašt plavilo -
Nikada takvo pre nije bilo.
Utrkuju se lagane jahte,
Besposličarki se belih mnogo
Skupilo u konstantinovskoj trupi -
Imaju danas povoljan vetar.
Lagano pođoh na rt iz drage,
Na crne, oštre, brazdave stene,
Penom za oseke zalivene,
Stalno ponavljajući novu pesmu.
Znala sam: s kim god princ sada bio,
On će me čuti i zbuniće se -
Zbog toga mi je i svaka rečca
Kao dar Božiji bila draga.
Vodeća jahta ne ide – leti,
Ali je sustiže druga što je,
Dok se sve ostale tek naziru.

Kako kraj vode legoh – ne sećam se,
Kako zadremah tu – ni to ne znam,
Ali se prenuh i videh: jedro
Blizu leprša. A tu preda mnom,
U vodi porinut do pojasa,
Rukama hvata ogromni starac
Ivice priobalskog stenja,
Promuklim glasom u pomoć zovuć’.
Ja počeh molitvu iz sveg glasa,
Kako me učiše iz malena
Da se zaštitim od strašnih snova,
A i od nevolja rodnog doma.
Samo što rekoh: ”Čuvaru Sveta!” -
Videh – u rukama starčevim se
Nešto belasa, srce mi se sledi…
Iznese starac onoga što je
Bio u najlepšoj krilatoj jahti,
I položi ga na mrki kamen.

Ne smem da verujem svojem vidu,
Grizem i prste da dođem k sebi:
Opaljen suncem, moj princ nežni
Leži i mirno gleda u nebo.
Oči mu zelenije od mora,
Tamnije od naših kiparisa -
Videh kako se polako gase…
Bolje da sam se rodila slepom.
Nerazgovetno kao da jeknu:
”Lastice, lasto, o, ala boli!”
Očito, učinih mu se pticom.

U suton sam se vratila kući.
U mračnoj sobi je tiho bilo,
A na mom kandilu gori visok,
Boje maline, izdužen plamen.
”Princ nije dolazio po tebe -
Reče mi Lena, kad ču korake -
Čekala sam ga do večernje,
A i u luku sam decu slala.”
”Nikad neće po mene doći,
Neće se više vratiti, Lena.
Moj princ je danas preminuo.”
Sestra se dugo još krstila,
Bez reči, k zidu okrenuta.
Ja sam shvatila da Lena plače.
Čula sam pojanje nad princom:
”Hristos voskrese iz mrtvih” -
I neviđenim je bleskom sjala
Okrugla crkva.

_______________________________

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:30
Lotova žena

I pravednik s Božjim poslanikom krenu
u goru crnu, sjajan i ogroman,
a nemir jasno prozbori kroz ženu:
još nije kasno, baci pogled poman

na kule crvene Sodome rođene,
trg gdje si pjevala, na dvor gdje si prela,
na prazne prozore te kuće uzvišene
gdje mužu milom djecu si donijela.

Pogleda; smrtnom okovane bolju,
gledati njene oči nisu mogle,
i prozirnom se tijelo stvori solju,
prirastoše joj k zemlji brze noge.

Od koga bit će oplakana ta žena,
zar tako malim se gubitkom čini?
U mome srcu neće biti zaboravljena,
jer dade život za pogled jedini.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:31
Luna u zenitu

1.

Usnut rastužena,
ustat zaljubljena,
ljepotu vidjet u maku.
nekakva je sila
danas ulazila
u tvoje svetište, mraku!
S mangalom dvorak,
tvoj dim je gorak
i jablan ti je visok…
Šeherezada
iz vrta sada
ide… Takav je Istok!
2.

S groznih trgova u Lenjingradu.
ili s blaženih Letinih polja,
jesi li ti poslao zahladu,
okitio jablanom ogradu,
i azijskih luči milijardu
razlio iznad mojih bolja?
3.

Kad bi mi se opet vratilo:
ta užarena noć i mučenje
(kao Azije u snu bunilo),

Halimino slavujsko pjevanje,
i biblijskih narcisa cvjetanje,
i nevidljivo blagoslivljanje
kao vjetrić bi zemljom šumilo.
4.

I u sjećanju, dnu kovčega išarana:
sveznajućih usta sijeda smješkanja,
plemeniti nabor nadgrobnog turbana
i carski patuljak – bokor mogranja.
5.

Treće proljeće čekam daleko
od Lenjingrada.
Treće? I ono, čini mi se,
bit će posljednje.
Al’ nikad neću zaboraviti
do časa smrti,
kako zvuk vode bje utješan
u sjeni granja.
Breskva procvala, a dim ljubica
sve mirisniji.
Tko smije reći da sam ovdje
ja u tuđini?!
6.

Sedamsto ne bjeh tu godina
ovdje, a sve je kao prije…
Ista se božja milost lije
s tih neporecivih visina.

Sve istih zvijezda kor će sjati,
sve isto nebo svoda crna,
i vjetar isto nosi zrna,
i istu pjesmu pjeva mati.

Moj azijski je dom još trajan,
potrebe nema strahovati…
Još ću doći. Ogrado, cvati,
neka je prepun bazen sjajan.
7. Pojava lune
A. K.

Od sedefa i ahata,
od zadimljenoga stakla,
ukoso lebdjeti nagnata,
tako je čudnom postala -
kao da “Mjesečeva sonata”
ispred nas je na put stala.
8.

Kao u trpezariji – klupe, sto, prozor
s ogromnom srebrnastom lunom.
Kavu pijemo i crno vino,
muzikom smo zaneseni…
Svejedno…
I procvala je grančica nad zidom.
I u tome je bilo oštre slasti,
neponovljiva neka slatkoća.
Besmrtnih ruža, i suhoga grožđa
domovina nam utočište dala.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:31
Ljubomoran, nemiran

Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne bi pevala o prošlosti
O zalasku uđe u moju sobicu:
”Voli me, smej se, piši stihove!”
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenje
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:33
Ljubav

Čas zmija u klupku
Kraj srca prst sudbine vuče,
Čas danima slično golupku
Na prozoru belom guče.

Čas blistavim injem zasija,
Čas s prividom šeboja drema…
Al tačno i tajno vas vija
Pa mira i radosti nema.

Zna zaridati slasno
Uz tugu violinsku tešku
I nju je pogoditi strašno
U nekom još neznanom smešku.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:34
Ljubav u Carskom selu

1.

Čas zmijski svita u klupko,
čara na samom dnu srca,
čas cijele dane s gukom
na bijelom oknu – golubica.

Čas blista u inju sjajnom,
u snu zumbula se skova…
Odvodi sigurno, tajno
od radosti i od snova.

Umije slatko zaplakati
u molitvi tužne violine,
i strašno ju je opaziti
kad u tuđem smiješku sine.

2.

A mramorni mi se dvojnik
svalio ispod starog klena,
jezerskoj vodi dao je lik
i sluša šuštanja zelena.

I miju mu pljuskovi svijetli
okorjele njegove rane.
Pričekaj ti ledeni, bijeli,
dok i ja mramorna stanem.

3.

Tamni je dječak lutao alejom,
uz jezero on bješe tužan,
mi slušamo stoljeće cijelo
šum koraka mu jedva čujan.
Gusto i oštro igle borove
pokrivaju taj niski panj.
Njegov trokut ležaše ovdje,
i Parnija tom razderan.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:35
Mjesto mudrosti iskustvo

Mjesto mudrosti iskustvo. Ta hrana
u bezukusnom stanju.
Mladost je bila k’o molitva nedjeljnog dana,
i zar da ne mislim na nju?
Koliko sam pustih putova prošla
s tim što mi ne bješe mio.
Koliko se molila u crkvi za onog
što je u me zaljubljen bio.
Sad sam zaboravljiva kao nitko na svijetu.
Tiho prolaze sati.
Nepoljubljene usne, nenasmijane oči
tko će mi više dati!

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:36
Nećemo piti iz te iste čaše

Nećemo piti iz te iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino, niti
ljubiti se u rano jutro naše,
ni navečer kroz prozor motriti.
Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.

Uvijek je nježni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja.
Ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.
Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš sačuvaćemo suđeno je.

Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah.
O, ima plamen kojega ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.

I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suve i rumene.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:36
Ne gledaj tako

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica?
Ali, kao i prije, dajem vruć zagrljaj
I strah nosim u velikim zjenicama
Pismo moje ne paraj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, skrij
Na dno svoje torbe sirotinjske.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:37
Novogodišnja balada

Mesec kroz oblake što se roje
baci u sobu svoj mukli pogled
Šest pribira na stolu stoje
I samo jedan prazan, proklet
To moj muž, i ja, i prijatelji
Dočekujemo Novu godinu
Zašto su mi prsti krvavi i crveni
I zašto osećam otrov u vinu?
Domaćin, podigav punu čašu -
Bio je važan i tvrd ko zid:
”Pijem za zemlju rođenu našu
U kojoj ležimo svi!”
A moj drug pogleda u mene
I, setivši se nečega živo
Uzviknu: ”A ja – za pesme njene
U kojima svi živimo!”
A treći, ne znajući ništa od toga
Ni koga nema, ni ko ode
Uz istu misao uhvati mi pogled
I prošapta: ”Moramo i za onoga
Koji bi, da je živ, bio ovde!

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:38
Natpis na knjizi „Trska“

M. Lozinskom

Skoro od sjeni prekoletne
u času smaka svjetova,
primite darove proljetne
zauzvrat boljih još darova
da se ta, iznad svih vremena
neslomljiva i odana,
sloboda duše uzvišena,
a prijateljstvom uvijek zvana,
osmjehne meni isto rada
k’o prije trideset ljeta…
I Ljetnoga parka ograda
i Lenjingrad pun snježnog smeta.
iskrsnu kao sred te knjige
u magijskih zrcala tmuši,
i ponad Lete što nosi brige
uskrsnula da trska šušti.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:39
Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja -
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled zena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:40
Pod tanki veo

Pod tanki veo ruke sam skrila……
“Zašto si danas tako blijeda?”….
—Zato što sam mu dušu nalila
gorkog bola i leda.

Kako da zaboravim? Izašao je pognut
i bolno iskrivljenih usta,
a ja sam, ne držeć se ograde stuba,
za njim trčala pusta.
“Pa to je šala!” – kriknuh kao bez duše -
“Vrati se. Umrijet ću bez tebe,”
A on mi reče mirno i trpko: “Puše,
čuvaj se da ne nazebeš.”

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:41
Sjećanje na pjesnika

1.
Kao ptica odgovorit će mi eho.
B. Pasternak

Umuknu jučer neponovljiv glas,
i ostavi nas subesjednik gustiša.
on postade životonosni klas,
il’ sitna, njime opjevana kiša.
I svaki cvijet što postoji na svijetu
u susret toj se smrti rascva bjelje.
I odmah posta tiho na planetu
što nosi ono skromno ime… Zemlje.

2.

Kao kćer od slijepoga Edipa,
Muza k smrti proroka vodila.
i jedna se poludjela lipa
u tom smrtnom svibnju obnovila, -

baš pod ovim prozorom gdje mi je
govorio jednom da već pođe
putom što se zlatan, krilat vije,
po kojem je višnjom voljom vođen.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:42
Tri pjesme

1.

Čemu više kamilja galama
i bijel dom u ulici Žukovskoj.
Treba poći brezama, gljivama
i širokoj jeseni moskovskoj.
Ondje sada blista sve u rosi,
uzdiže se nebo do visoka,
Rogačevski put u spomen nosi
razbojnički zvižduk mladog Bloka.
2.

U sjećanju svom crnom naći možeš
rukavice što tiču lakte,
i peterburšku noć. U mraku lože
zagušljive mirise i slatke.

I zaljevski vjetar. A među recima,
minuvši jauke i uzdahe,
osmjehnut će se Blok, pun prezira,
taj tragični tenor epohe.
3.

On je u pravu – fenjer, apoteka,
i Neva, nijemost, granit dovijek
Kao spomenik početku vijeka
ondje još stoji ovaj čovjek -
kad se od Puškinove Kuće
opraštao mahanjem tada,
primivši samrtno klonuće
kao mir što mu ne pripada.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:42
U spomen prijatelja

Na dan pobede, nežni, magleni
Zora nam se ko privid osmehuje
A kao udovica, uz grob bezimeni
Zakasnelo proleće nešto snuje.

Ne žuri ono da se ispravlja
Na noge. Miluje i zemlju i travu
I leptira s ramena na zemlju stavlja
I prvi maslačak duva u glavu.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:43
Umesto posvete

Talasima lutala, šumom se krila
Priviđala se na emajlu sebi
Rastanak bih, možda, hrabro primila
Ali susret, bojim se, ne bih.
”Grčih ruke ja pod tamnim velom…

Zemlja ne mora biti rođena
Ali se uvek voli
Makar u moru nežno-ledena
Bila voda i to bez soli

Na dnu pesak kao kreda
A vazduh pijan kao od vina
I borova četa bleda
O zalasku gola, nevina.

Zalazak u talasu etera
Takav je da ne shvatiš
Je li kraj dana ili sveta
Ili o novoj tajni snatriš.

Dobro je ovde: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U belom plamenu povija se žbun
Ruža blještavih, ali ledenih.

Na paradnim, svečanim snegovima
trag skija klizi kao sećanje moje -
Nekad, u davnim vekovima
Prošli smo tim putem nas dvoje

”Od čega si danas bleda, čega?”
- Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.

Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.

Zadihana viknuh: ”Šala sve je.
Ako odeš – ode život moj.”
Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: ”Na promaji ne stoj”.

Pismo moje, mili, ne cepaj
Pročitaj ga dragi, i pazi:
Neću više da budem nepoznata
Tuđinka što te sreta na stazi

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica…
Ali, kao pre, dajem vreo zagrljaj
I strah nosim sred velikih zenica
Pismo moje ne cepaj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, sakrij
Na dno svoje torbe sirotinjske

Samo u voljene postoji molba
A nevoljena molbe prezire
Tako sam srećna što ovde voda
Pod bezbojni led zamire.
I ja ću stati – Hristose, sačuvaj -
Na taj krov svetli, lomljivi
A ti pisma moja popričuvaj
Da bi nam potomci presudili
Da jasnije, i sasvim javno
Tvoj hrabri um pred njima sine
Zar u biografiji tvojoj slavnoj
Može i biti neke beline?
Tako je slatko zemaljsko piće
Gusto je ljubavi mreža satkana
Jednom, valjda, u udžbeniku biće
Stranica i o meni pročitana
A kad đaci čuju priču što dira
Nek se, ako hoće, osmehnu lukavo
Kad mi već ne daš ljubavi i mira
Daruj me svojom gorkom slavom

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo – bela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mesečinu leti ogromna ptica.

Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa.

Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove.

Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne bi pevala o prošlosti.

O zalasku uđe u moju sobicu:
”Voli me, smej se, piši stihove!”
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove.

Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenje
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene

Kukavicu priupitah
Koliko mi još ostade
Borova šuma se zanjiha
Žuti zrak u travu pade

Ni jednog zvuka u gustišu
Idem smelo
A prohladni vetri njišu
Vruće čelo

Nisi više među živima
Mrtvi ne ustaju
Dvadeset osam sa noževima
Pet što streljaju

Tužnu sam pletnju plela
Za prijatelja
Krvi, krvi je željna
Ruska zemlja.

Doslutih smrt za svoje drage -
Svi ih plotuni oboriše
O, tugo moja! Te se rake
Mojim pesmama otvoriše

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:44
U kući tajac naglo nasta

U kući tajac naglo nasta,
Ocvao je zadnji mak,
Umrtvi me dugi dremež
Pa susrećem rani mrak.

Tihi vetar, crno veče,
Zasuni su zatvoreni.
Gde je radost, brigo, gde si,
Ti ženiče, zaljubljeni?

Ne nađe se tajni prsten,
U čekanju minu dani,
Zarobljena moja pesma
U grudima se sahrani.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:45
Uvod

(preludij)
Desilo se to ovako kada su se samo mrtvi
Smijali, sretni zbog svog oslobođenja,
Taj Lenjingrad držao je svoje zatvorenike
Kao emblem u tvrđavi, vijoreći se.
Glasno i oštro, lokomotiva pišti pjevajući
Kratku pjesmu sreće
Redovima osuđenika, ošamućenih od iznemoglosti
Dok su, u kolonama, hodali pored -
Zvijezde smrti stajale su iznad nas
Dok se nevina Rusija uvijala
Pod krvlju zalivenim čizmama i gumama
Crnih marica.

I

Odveden si u zoru. Pratila sam te
Kao kad se ispraća mrtvac.
Djeca su plakala u zatamnjenim kućama
Svijeća je gorjela, osvjetlava Majku Božiju…
Hladnoća ikone je bila na tvojim usnama, smrtno hladan
Znoj
Na tvojoj obrvi – nikada to neću zaboraviti; pridružit ću se

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:46
U spomen M. Bulgakovu

Evo to ja tebi, mesto grobnih ruža,
Umesto kandila dimnog;
Ti, tako surovog života, iskuša
Do kraja preziranje divno.
Ti vino pio si i šaljiv bio,
I zid ti zaguši disanje,
I strašnu si gošću sam k sebi primio,
I ostao nasamo kraj nje.
I nema te, sve u krug ućuti
O tužnom životu visokom,
Samo moj će glas, nalik flauti
Zvučati na nemom podušju tvom.
O, ko sme verovati da će, ludoj skoro
Meni, plačnoj zbog dana bivših,
Meni što gorim na ognju sporom,
Sve zaboravivši, sve izgubivši,
Pripasti spomen na njega punog sila,
I volje, i blistavih sanja,
S kim sam kao juče govorila
Dok je krio bol smrtnog drhtanja.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:47
Večernji sati

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo-bjela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mjesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
čak ni kad čujem da me zove.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:47
Zakletva

Ona što se danas oprašta sa milim -
Nek bol svoj snagom zakiti
Kunemo se grobljem, okom detinjom
Da nas niko neće pokoriti

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:48
Zemlja ne mora biti rođena

Zemlja ne mora biti rođena
Ali se uvijek voli
Makar u moru nježno – ledena
Bila voda i to bez soli
Na dnu pjesak kao kreda
A zrak pijan kao od vina
I borova četa blijeda
O zalasku gola, nevina
Zalazak u valu etera
Takav je da ne shvatiš
Je li kraj dana ili svijeta
Ili o novoj tajni razmišljaš.

Dj.Vesna
13.07.2012, 06:49
Песня последней встречи

Так беспомощно грудь холодела,
Но шаги мои были легки.
Я на правую руку надела
Перчатку с левой руки.

Показалось, что много ступеней,
А я знала – их только три!
Между кленов шепот осенний
Попросил: “Со мною умри!

Я обманут моей унылой
Переменчивой, злой судьбой”.
Я ответила: “Милый, милый -
И я тоже. Умру с тобой!”

Это песня последней встречи.
Я взглянула на темный дом.
Только в спальне горели свечи
Равнодушно-желтым огнем.

А́нна Ахма́това

Dj.Vesna
13.07.2012, 18:55
Stojanka majka Knešpoljka - Skender Kulenovic



Sva tri ste mi na sisi ćapćala – joj, blagodatno
sunce knešpoljsko! -
sve trojici povijala nožice sam rumene
u bijele povoje lanene,
sve trojici sam prala jutarnje tople pelene …
Joooj,
Srđane,
Mrđane,
Mlađene,
joj, tri goda u mom vijeku,
tri prvine u mom mlijeku,
tri saća teška,
silovita,
što ih utroba moja izvrca,
joj, rosni trolisni struče djeteline knešpoljske,
što procva ispod moga srca!
Joooj,
tri goda srpska u mom vijeku,
tri Obilića u mom mlijeku,
joj, Srđane-Đurđevdane,
joj, Mrđane-Mitrovdane,
joj, Mlađene-Ilindane:
Kozara izvila tri bora pod oblak,
Stojanka podigla tri sina pod barjak!
Joooj,
gdje ste,
Srđane,
Mrđane,
Mlađene,
Joooj,
gdje ste,
tri ilinske puške prve,
tri suze moje zadnje:
Hoće majka mrtve da vas izljubi
pa sedam ravnih redi
- što Knešpolje izrovaše pogani nerasti svejedi
nit ije
nit pije,
već petama krvavim
Kozarom, Prosarom
po lješevima čepa crvavim
ne bi li kojeg od vas poznala
žalosna majka Stojanka,
što vas je zimus pratila u akciju,
posvunoć cjelcem batrgala
i prugu trgala!
Joj, tri vuka moja i tri ljute mećave,
hoće majka da vas izljubi ledene:
Zasuči rukav, Srđane,
lako bi tebe majka poznala:
na lijevoj miški mladež – mrka kupina!
Zavrni, sine Mrđane,
zavrni mi desnu nogavicu:
tu ti je prvi kuršum probio
pod listom cjevanicu!
A ti se mrtav nasmij majci, Mlađene,
tebe bi majka ponajlakše poznala:
četiri očnjaka ostale zube prerasla,
ko u kurjaka!…
Joj, tri moje biljege od soja,
joj, tri ljute guje s prisoja
što vas majka junačkom snagom nasisa,
što vas buna kuršumskom šarom ispisa,
Joooj,
gdje ste?
Da l vas plaču
vode mlječaničke,
ili gračaničke,
ili moštaničke,
ili vas rastaču
bljuvci žutih crvi
po skotskim crnim rovovima,
na skotskim stozubim žicama
kraj dubičke ceste?
Ustajte, ustajte,
niz Knešpolje pogledajte:
Je li ovo jučeranje Knešpolje?
Je li ovo, djeco, pred jesen?
Gdje su bijele kosačke družine povijene?
Pod kojom kruškom uzrelom
čeka
kosce jarne, uganule
i žetelice preplanule
velika rumena pita
od prvog slobodnog žita
i velika zdjela kisela mlijeka?

A od Kozare, rano moja, pa do Save,
ljetina natisla iz slobode,
ko iz vode,
kukuruzi nanijeli ko vojske zelene,
glavinjaju pšenice bremene,
šljive savke uplavile
od slačina,
pa se lijepo, od težina,
razglavile
ko steone krave:
Svud hljebno je i medno je i grozdno je
preko glave,
krckaju zemlje ko krcate košnice,
čekaju, rano moja, da se oznoje
orne muške mišice…
Al zalud, zalud čekaju!
Djeco moja
vi ćete Stojanki majci oprostiti
što će vas majka mrtve ražalostiti:
Oca su vam u zbjegu upeljali,
i na cesti dok su nam ga strijeljali,
zubima je stisno lulu družicu,
a strica vam Radoja
odveli su u žicu,
otjerali vamiliju i kum-Ilije,
i sve redom vamilije!…
Pusto leži Knešpolje,
obnemoglo, suro, jalovo.
I ko sipnja ga pritišće
sunčano olovo.
Sve je gluvo, bezuvo.
Ni ptice, ni pčele.
Samo u praznu sobu
ubasa samotno tele
pa glavom o zatvorena vrata tuče
i beuče,
ko u grobu…
Nije ovo, djeco, Knešpolje,
ovo je polje nevolje!
Ko li će ove godine kositi?
Ko li će djevojke prositi?
Ko li će rakije peći?
Ko li će slanine sjeći?
Aj, zar će se ovi nerasti nesiti,
zar će se našom pogačom rumenom
- crvena kad nikne iz naših kostiju-
zar će se našom pogačom crvenom
nesiti nerasti slastiti?!
I zar će skotske laloke pogane
našim mrsom alapljivo mastiti?!
I zar će našom rakijom prvenom
salovita svoja ždrijela palucati?!
I zar će njihove šape čupave
što su se u našoj krvi kupale
nevjestama što su za vas pupale
proljetna njedra satrti?!
I, djeco moja, poslije naše samrti,
zar će im se sito-pjano štucati?!
Aj, ko će ove vukodlake zatrti?
Kozaro,
Kozaro,
Kozaro,
kazuj, Kozaro, ko će ih zatrti,
ko će okajati
moga Srđana,
moga Mrđana,
moga Mlađena? …
Kozaro, seko zelena,
druga majko moga Mlađena,
s daleka li se vidiš
i dalje li se čuješ!
Vjerovat ne može majka Stojanka
da si ti opustjela
i da si nas napustila!…
Sa ceste preorane,
sa mrtvih psina što im djeca naša sudiše,
kad oči uznesem uz tvoje kosate strane,
u mom srcu – ko u tvom gnijezdu -
jedno ptiče prokljuvava,
jedna vjera procvjetava:
Ti si moje sinove,
ti si, sele, svoje džinove
u pletenice zelene savila,
pa ćutiš nad Knešpoljem
i obrve teške sastavljaš
i u srcu,
ko u kotlu plamenom,
miješaš svetu osvetu!
Osvetu, seko, osvetu!
Okaj mi sina Srđana,
okaj mi sina Mrđana,
okaj mi sina Mlađena:
Kiše je željno sveto Ilinje,
a Knešpolje osvete presvete!
Sveti nas, seko Kozaro,
okaj nas smrtno, krvavo,
čuješ li jednu uku veliku
od one strane otkud sunce izlazi? …
Nju mi je Mlađen često pominjo:
„Ako poginem, majko Stojanko,
mene će okajat pomajka Kozara,
mene će okajat pramajka Rusija,
neće, majko, dugo potrajat,
čuće se jedna uka velika!”
I ne vidim od rose očinje,
već samo čujem: uka počinje!
Uka, seko, uka velika
s daleke strane otkud sunce izlazi,
ko da planinom gude jugovi!
To ide vojska, sve čovjek do čovjeka,
oblak vojske, vojska srdita:
Kad bi sve gromove, seko vjekovjeka,
što su ti mrčevnom kosom igrali
vječine vječina, -
u jedan tresak i rsak složila,
on ne bi bio toj uki velikoj
ni jeka jekina:
tolika, sele, vojska udara,
toliko srditih nasrće Srđana!
Tresak, seko, rsak do neba
s daleke strane otkud sunce izlazi:
Koliko ljutih te izrani kuršuma,
koliko ljutih me nahrani jadova,
toliko, sele, iz tog ršuma,
toliko mrgodnih namiče Mrđana!
Tresak i rsak zemlju premeću
pa sijevci, sejo, nebom prelijeću
od one strane otkud sunce izlazi:
Kada bi svaku suzu štočiju,
što majčinu,
što dječiju,
(i kraviju,
i ovčiju!)
po zbjegovima što poteče s očiju,
što poteče i u tebe uteče, -
sve suze kad bi na list zelen skapila
pa suncu ranom sa njeg zrake vratila:
toliko, sejo, sijeva sijevaka,
toliko krilatih nalijeće Mlađena!…
O, nije, sejo, ovo rosa očinja,
dva Ilinja što oči moje opčinja,
već pred tom vojskom eno čovjeka,
za čelo svu je vojsku nadrasto
- a osrednjeg je uzrasta -
oči su mu – evanđelja stovjeka,
a Rusija – kosa mu grgurasta,
i sav trepti ko od pređe vilinje:
Ide tako, usred silna gromora,
- takav nam se prisniva na Ilinje -
i smiješi se, sve mu igra brk,
što bi se njime Mlađen šalio
da bi ga jednom vidjet volio
već. da je njegovo odavde do mora!
Čuješ li, sele Kozaro,
čuješ li uku veliku? …
Razvijaj kose zelene,
seka te zaklinje Stojanka,
rasplići mrke pletenice,
puštaj nam džinove vilene,
nek skotskom krvi
oboje
tri naše vode ledene,
nek mrljinama skotskim,
za zrnate pšenice,
zemlju našu
pognoje!

Čuješ li, sele vesela,
čuješ tu uku veliku? …
Gudi zemlja, zemlja vascijela:
Otiskuje se vojska golema od moskovskoga Jerusolema,
širi jele,
zelena sele,
prosipaj čelične pčele
niz zemlju našu
na krvavu pašu!
Znaj:
Kad bi se utroba moja oplodila,
još bih tri Mlađena,
i tri bih Mrđana,
i tri bih Srđana
porodila,
i ljutom dojkom odojila,
i svatri tebi poklonila!
Stani mi stamena,
u dvije zmije uzvij obrve,
u ljut ugriz stegni vilice,
i iz svake žilice
srkni jeda mamena
pa ga uždi na ognjene nozdrve
u tri živa plamena,
u tri živa Mlađena,
u tri živa Mrđana,
u tri živa Srđana,
u ilinska tristaitri plamena,
cikni, sele, stoglavo,
stuci ih, seko, storuko
nek im nema ni traga ni znamena,
nek se pamti gdje je raka trojaka:
Ovdje snagom doji Stojanka,
bunom pita Kozara pomajka,
vjerom hrani Rusija pramajka,
tri se majke ovdje sastaju:
Ko god nam došo da ambare izaspe,
i torove pune da nam razaspe,
i krcata da nam ulišta
pbsasne,
i da pogasne
ognjišta
- a loza mu od kletve ne pomrla -
djeca će mu zalud ovud skitati
i za kosti pitati,
jer će ovdje, gdje je samrt vršaj zavrgla,
i vršući krvlju liptala,
pa na koncu svoju samrt ovrhla:
ko krv danas, sutra med proliptati,
med i mlijeko djeci našoj do grla -
zemlja će nam u sunce prociktati

Dj.Vesna
13.07.2012, 18:56
Šetnja

Sadimo gluh bat nogu, gleda nas ćutnja asfaltna.
Potiljci, brda pamćenja, pognuti nam u tugu.
Slijepac sa slijepcem idemo svak u svom vidokrugu.
Ruka se klati kraj ruke – još samo da stanu i klatna.

Sve sada stoji dotkano u mrtvom uzlu usta.
Iz bora nam se gledaju zmije nemilosrđa.
Kubeta očiju izjele nebeska čađ i rđa.
U grlu nam stoji još kost strašnoga neizusta.

Vjetar pod nogom prevrne žuti list sanovnika:
i, ja sam sunca nozdrva – ti krin mi pun ko nikad.
Ja sijam ti, svod od duga – ti zlatno kube si oka.

Ti s bulkom svijeće čekaš me, ja hrlim, konjik mraka.
Sve nam je opet vinograd, uzlet nam loza svaka.
Punim te, grozd svoj bezdani, suncem iz žila čoka.

Dj.Vesna
13.07.2012, 18:58
Za Stari most u Mostaru

Rat il` stoglav satrap il` zmaj zemljotresa
sruše sve do zvijezda, i nebo se jada.
Ti miran i savit preko mrakobijesa,
ljude i rijeku puštaš ušću nada.

Hoće da premosti tebe u svom svijetu
slikar opsjednuti, pa u posla pola
dođe mu da baci u rijeku paletu,
srdit sklapa štake – sve skelet i smola!

Mjesec novorođen kad krene da pređe
s ove međe nebu do one mu međe,
tvojim bijelim skokom htio bi da skoči.

Ja, tvoj neimar, kad skidahu ti skele,
zažmirih i pobjegoh od zamisli smjele.
Kad čuh glas, orosiše mrtve mi se oči.

Dj.Vesna
13.07.2012, 18:59
Grabstein

Der Marmorgrabstein schweigt
in der Sprache der Szenen auf seinen Seiten,
die stärker als die Krallen des Regens,
Vampirgeheul und Dieberei,
Mond und Sonne darauf, sie bedeuten
Totenschiffe, die zwei
haben schon längst die Seele überführt,
sind im Dock seit langen Zetein.

Entfernt haben sich von ihm die Städte und
das Land. Aus Blick schafft ihm der Oktober,
und Zigen, die hier am Blattwerk nagen.
Der Wind gemahnt das Gestrüpp,
raschelnd ein Kreuz zu schlagen.
Seine Schlange windet sich am Rellief entlang.
Und krümmt es mitten auf der Wand.

Warum bin ich hergekommen, wenn alles
bereits hier aufgeschrieben?
Mein letztes bleiches Grün zu atmen
mit den herbstlichen Wiesen.
Horh, es klingt der reife Strunk-
Der Specht zimmert menen Sarg zurecht.

Den Versen, die eingemeißelt in deinen Stein
noch wiederhallen, gönn Ruh
und, still geworden, lass sie,
mögen die Flechten decken sie zu,
leg dich unter den Grabstein des Verses
ohne den Fährmann Specht.



Stećak, Skender Kulenović

Dj.Vesna
13.07.2012, 19:16
Proletnja posmrtna lista - Rastko Petrovic


Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Što me mori.
Nijedna vizija nije nego vizija smrti:
Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti,
I ništenjem začas probudimo lepotu.
Zadremam večeras, gle,
Zauvek,
Pitajući:
Da li to sviraju mazurku ili gavotu,
Ili što drugo.
Zbogom.
U 11˝ opelo, crkva Sv. Marka!
Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Kad me mori.
Naš sin, naš brat, naš unuk
Nikad neprežaljeni,
Jovan,
Umre u cvetu svoje mladosti
Na dvadeset i prve godine rođendan.
U nedrima hraniteljke zemlje pobeleće njegove kosti:
Dok ucveljena majka isplakaće do slepila zeni;
O, jadni sine,
Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan!
Naš sin Jovan
Bio najbolji đak;
Od svih drugova ljubljen i mio,
Kao krin među devojke nosio muškosti znak.
U jedanaest i po opelo, crkva Sv. Marka.
Ožalošćeni…
Oči plave tvoje: njive malene neba.
Po kojima prstima sejao si zvezde;
I misli ti kao košute što se u toplini gnezde. Ali tvoje grudi!
Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza.
U dečaštvu džbunjak zeleni sveži,
U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza.
Kroz njih duše vetar ništenja i studi,
I uvek je noć u njima, Jadne tvoje grudi:
Samo u praznini što kao grozd srce visi.
Ne, Kaica Vojvoda više nisi!
Bolani Dojčin možda samo.
Ili ti je srce ptica što je nogom vezana za granu
U mraku:
Svaki čas trudi se da poleti, krilima zaleprša,
A onda je mrtvije obešena.
Kao hranu,
Proždire tuberkulozu.
Pod njom pustoš krša,
Rovitih stena.
Ili je jedini grozd okačen o lozu,
Kao sok iz tebe siše tuberkulozu.
Pod vrbama je pisao pesme,
Kraj voda je sanjao devojke;
Zažarene mu bile jagodice grozničave
Na pomisao: da jedne malene dojke
Nikada dodirnuti ne sme,
Pod vrbama tek zelenim, na obalama Save.
Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna.
Isto je prezirna i srca ledna,
Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.
Na adi prekoputa
Ljubila je baš tog trenutka, opijeno,
Jakog i milog jednog regruta.
I to je sve.
Ožalošćeni,
… do groba.
I na grobu će biti napisano da je bio
Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad.
Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.
To se dogodilo ovako:
Pred veče napusti dom,
A imao je tada godina šesnaest,
I uputio se najbližim putem kojim se lovci veru.
Do jutra je već stigao tamo lako
Usred bitke, kad se kršio najžešći lom.
Pod kišom kuršuma, pukovničku naredniku odnese zapovest:
Napred, na juriš! –
Jedini se kraj pukovnika nađe on;
Sam od jedne granate bi zakopan.
Svi držahu da je mrtav i počast daše,
A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan:
Napred, na juriš!
Bitka dobijena.
Bio jednom heroj i sam;
Doboši objaviše njegovu pobedu:
Pam, pam! Pam, pam!
Bio je jednom heroj i sam:
Pam, pam!
I to je sve,
I šta bi više!
Opelo, crkva Sv. Marka,
Saučešća primaju do groba ucveljeni.
Kakav je danas divan sinuo dan:
Na suncu se rascvetale sve ruže,
Život Jovana neki je daleki san,
Iz čamca gledam kako ribe kruže.
Pod talasima gledam kako ribe kruže.
Bacimo brzo mrežu, mili druže;
Kakav je danas plodan sinuo dan.
Bitka je dobijena,
Doboši zvone:
Pam, pam!

Dj.Vesna
13.07.2012, 19:16
Putnik

Stanislavu Vinaveru

Kneže Potemkine izdahnuli u kolima na velikome putu,
Da mogu, kao ti, umreti na drumu,
Kad točak razgliba glinu žutu;
Šibaj, kočijašu, teraj carski u Strumu,
Ćut!
U tajnosti da ti poverim ime jedne zvezde
Ili jednog slova iz jedne knjige o prašumi. Ćut!
Ali heroj sam na drumovima:
Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još da putujem:
Ko ti reče, prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!
Ko ti reče Šar-planinu, kočijašu, drumovniče moj!
Znam: i ti si sam, i ja sam sam,
A psovka kočijaška, – pozdrav vetra zavičajni Odiseju na moru.
Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu,
Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru
Malje kriju jednu crvenu modricu… smrti.
Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Ne trzaj, Crnko, ha, ha! He, ja sam Jovanović Ranko,
I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma.
Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima
Crvenokoškog poglavice odnosi leš:
Na talasima se talasa crna kosa i mokro perje, bolivijsko zverje,
On preplivava okeane, –
Da l nad vodama, da l duž kinematografskih platana,
Ili po žicama telegrafskim? na mišici “amblem klana”
Zmija u čeljustima lavskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove,
Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove.
Opažaš li: sjajnih očiju kunu, opažaš li Hajduk-Veljka na topu,
Ili Dmitra Jakšića da megdan vodi?
Šest kraljeva špiritusa? Sve to brodi. Ko će poludeti prvi?
Tup, tup! kopaju ugalj ispod nas;
Klo, klo! to u Bečkereku piju kvas;
Bum, bum! u Timbuktu nove krvi.
Ako devojčica ponese tajnu u grlu
Da joj po šupljim grudima prstom dobošari kadet,
U šumi gustoj masnoj fazanku umrlu
Kozačkom igrom oplakuje svet.
No ljubav služi na čast silnim u vozu, između dve železničke stanice;
Na prozoru saksija s tri cveta, lice neke starice,
Na poljani iz amrela izviru četiri noge gole…
Branko, moj Branko, da li devojka, da li krin, da li mač,
Čistotom svojom prethodivši zoru,
Zaspaše u kutu oka ti? Klokoće izvor u
Tami. Eskimski čamci, koji klize niz vodu,
Otprate me svojim tokom do bolova – nebesima
Šesnaest hiljada robinja taru velikoga boga uljima,
Na dlanu mu engleska flotila njiše se:
Admiral, veći od palca, harangira Napoleona,
Vasiona rasteže se. Ako te ljubim pod vrat, šapnuću
Klevetu: ko ti reče mor-dolamu!
Mor-dolamu, crna hata, besna svata, ah, Koštano,
Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano,
Okupano. Oh, prokleta!
Ti ključevi violinski u jetri mi kote se, ko bacile Kohove:
Hanibale, Karavađo lopove, hajdmo, mili, da slavimo kanibalike.
Sad daleki svitaj produbljuje zeleni istok,
I Atlantik je toliko širok i duboko je u našoj žudnji tako,
Šarloiku i Odiseju da zapevamo, kad bi ko plako.
A zagrokta ko svinja kad je ko štroji:
O, ljubljena je lokomotiva;
Ta mašinovođa nij e ništa drugo
Do nož koji pod matericom zaboden stoji:
Garava britva kriva.
Jureći, uređuje i pomera ona polja, njen pisak to je zlih bogova volja.
O, juri, nek juri voz uz groktanje. I noć.
Noć, nastade savršeni mrak,
A kroz varnice što iz dimnjaka biju,
– Iz kiklopovog oka izleću zvezde, i on njima obavijen beži jak
Kroz Trakiju, Besarabiju i Ungariju; noć –
Da l leti moj voz? O, toliko varnica,
Kroz poludeli podmlađeni Mlečni Put;
Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva,
Međ noge tu prima poslanu ženu Boz, – i jedan mesec žut,
Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec žut
(U čijem li vrtu sultanske kćeri sad je skut?) o, ćut! o, ćut!
Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut.
Ah, bože moj, šta je to za mene!
Zar ceo svet, zar će na njemu sve to jurnuti kroz zrak;
Ja ne razumem otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke!
Pa zamišljen sam, a plah,
I ne znam, kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek
Onako jak … !
Iz jednog sudara vozova izlazim,
Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,
I smejem se: na devojku neku, što pogibe
Razgolićenih bokova –
Tako sjajna kao ptica sred purpurnih sosova,
Za malo golemog drhtanja,
I mladosti, sred krvavih sosova.
I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam
Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan
Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan,
I brat razbojnik užasan,
Krvopija, mlad i užasan.
I to zapisah ja kraj jedne reke …
I amin!

Dj.Vesna
13.07.2012, 19:18
Ruke koje su ljubile

Kad čovek umre, ruke prve zaneme:
Ruka umrlog ko noćno voće zri,
Ko uspavane ptice čija srca još streme,
Tako ćute te ruke, dok oganj pod njima vri.

Belje no teški mesec koji više neće da nose,
One se razlistavaju već u istrulelo cveće;
Niti će provući prste kroz sunca zračne kose,
Tako spuštene mirno na grudi – brežuljak sreće.

Ispod livada vlažnih, i svežih crnih kora,
Ove ruke ožive preobraženjem u zvezde,
I probijaju se kroz zemlju u pravcu dalekih mora;
Izmeđ vulkana i neba ruke umrlog jezde.

I provlače se lagano, fosforno ponorne reke,
Tankim mlazima sjaja, ruke koje su ljubile,
Kroz tamnu ponoć zemlje, izmeđ žilica smreke,
Ispod toliko bilja koje su svud sadile.

A te sam ruke negda toliko ljubio,
Osetio im tad svežinu da spira glavobolju;
Trag divnih ruku pod knjigama se izgubio, -
No pređoše odjednom same u tajnu životnost bolju.

Odjednom u svom toku, probivši bok planina,
Izbiju te svetle reke ko zračni izvori;
Ko oganj daljnji kraj kog spavaju psi čobanina,
Ta prva plamena zvezda, na mračnom nebu, gori.

Dj.Vesna
13.07.2012, 19:20
Zimski repertoar

Skok je preklane kokoši u nebo
Krv toči,
I revolverski pucanj,
To: gramofonska ploča,
U obrtanju , prstom svojim izazvati ariju,
To: gnezdo lastije u violini
Cele zime ostaće bez zvuka i bez ptica
Ta topla kuća selica.

U stanju da pođem za pukom,
Banda kroz polja kad zasvira,
Zamišljeno da živi o crnom
Luku, o hlebu i na senu:
O, na trulom plašću iza manastira!
U stanju da sanja pučinu crvenu
SUNCE, odsustvo četiri meseca:
Evo približuje se zima!

O afazija, o podnošenja, o mučna balkanska klima
Što vlada detinjstvom i snegom, i đonovima krvavo;
Siroti šegrt koji će noćas zaspati go,
Siroti balkanski vo!

Ne veruj, ne veruj ipak, u brlog, dim i tortu,
Zanosu novom begunac kad preda vizitkartu,
Prosjaku kome starom što čuva ulaz u portu
Kartu ovoga sveta! i jedan mišić za Martu
(Marta je devojče i dunja u ormanu);
U Indiji, u Kambodži, na Polovima, u Sudanu,
Svuda zima dođe u svoje vreme,
Svuda velike prosjake i sanjalice zateče bez spreme.

Spavajte, spavajte zajedno, kurjaci i magare:
Pejzaži izviru iz očiju i teku niz lice,
Suzni ogoljeni pejzaži,
Od savesti i mraza drhću ozeble ubice
Sa žudnjom izgledajući žandare.
Pa košulju mu ovu otesmo iz izgnanstva.
Da prihvatimo se njom vreline sunca,
O vi pleća gola sad u odmicanju begunca
Što kroz sve postelje proniže svoja kurvarstva:
Više go no mržnja našeg odsustva;
Ne veruj ni u sumraku u mlaz sunčani aorte.

Nedogled, gde, pljuje svetlost međ oblake,
Moje srce, još mornar, napaja sebe krvlju;
I sva ta prekomorska putovanja
Koja obviju glave u vidike ko u saruke,
A nadmu trbuh trulom ribom po ostrvlju,
Ne razderu rođenja senke, svirepošću granja,
Ne ublaže oporu pljuvačku dubina
No još natope sve solju gorčine i joda;
Ima cela jesen, da mi se muči na modrost voda,
I na trud prelaženja preko krivina.

Suviše tesan prostor da se protegli,
Suviše malo zvukova kojima da se zeva
Pod pokrivače oštre neba, kojima peva
Revmatični bol sumnje, besmo legli.
O, san je vampir pun gnusobe i krvi,
A buđenje te vreba razrokim očima;
Nesposoban da izgradiš biografiju, nisi prvi
Koji si žrtva otrovnih gljiva. Ima!

Ima onih što, iz spavanja, probude se pa vide
Nedogled,
Očiju plavih kako sedi kraj prozora,
I pre no što upiju ga u pogled
Naloču se opet sna i umora.
Ima onih koji odlaze
Pod plotove da olakšaju utrobu
Kraj razbijenih flaša, koji prolaze
I nađu se odjednom u grobu.

Ima onih koji proklinju!

A ja sam u stanju da pođem za pukom
Iz sobe svoje koja nema prozora,
Treba mišlju i voljom da ih probijem,
Sad je doba mraza, revmatizma i umora;
Tamo gde kroz tri oblaka puca iz revolvera
Dubina mokra koja zoru protera,
Mene mrzi da se uzbuđujem zato što umirem.

Postigoh li dakle dovoljno usavršenja,
I siromaštva čak uvodih li u čistine?
Ko je postio, ko razmišljao, kad nemogućna prekoračenja;
Ko, napušten od njuški, ne beše i od istine?
Ja!

Imah svoj južni pol, svoj Sudan;
Svoju košavu bar, koju ne delim.
Od sve čistijih obilja načinih plan
Proširivanja života – iz danas u sutra
Prošivajući sebe suncem (svojim; svaka motornost
druga: starija)

To:
Postoji revolverski pucanj iznutra
Što ubija.

NALIČJE: Opkoljen sa svih strana svojim samoubistvom;
Doći će proleće, puno blata kao i zima;
Proleće nosi pune džepove pištolja;
Razbijanjem čaša raskrčiti mesta ekstazi (zakon neprobojnosti);
Manje crvenila na snegu posle samoubice.

Dj.Vesna
13.07.2012, 22:03
Posmrtni marš - Rade Drainac



Ti nisi sanjao: život je sa elisom huktao na tvojim
pogrbljenim plećima.
Šta si hteo u Amsterdamu?
Gde se noć i dan dodiruju kada je pobegla tvoja senka?
Ludače! što nisi ravnodušno pio aperitive uz okna
kafanska
I bacio srce prezrivo kao kraj dopušene cigarete!
Čemu ti služe dirljive pričice Ninete iz Arla
Dok je još bila poštena i dete?
Ne misliš valjda Eskimima da prodaješ ideje
kao pertle za cipele;
O, ako si uobrazio da je jedini ozonski vrt
tvoja poezija
Bolje da se nikad nisi budio iz vinskog pijanstva!

Grad je pun upaljenih lula od dimnjaka
Razgovaraj sa pticama na žutim tapetima;
Kraj ulice neka bude konac sveta.

Bio sam admiral snova! ukleti mornar što u svakoj
luci čezne!…
Svirač na palubama pod senkama modrim
aprilskoga neba,
Okrećući halo meseca oko kažiprsta.
Kad si jednom u Kongo polazio iz Trsta
Na nož si kocku vukao za jednu prostitutku
iz treće klase.
Znaš već ekvatorske noći kao krošnje dozrelih limunova
I srp meseca koji je jednim krajem ulazio
kroz okno kabine.
A kada bi pijan legao u nostalgičnim groznicama
Glas ti je oporo zvonio kao venecijanske okarine.

Dosta sa čitanjem statistika epidemija i zločina
I sa gledanjem komada u tri čina!…

Plav si, plav si, mili, od voda i pejzaža
kao mornarska bluza.
Ugasiće se i crveni lampion tvoga srca;
Voz koji te poslednji ponese skinuće te pored groblja
U kome i veći ljubavnici čovečanstva spavaju
neprimećeni.

Dj.Vesna
13.07.2012, 22:04
Rade Drainac

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog
ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave
petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!
Pijanac, kockar, ali nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazvežđa,
Slabi igrač na konopcu morala, ali zato izvrstan
ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto to sam ja!
Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!
Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni
žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava;
Upamtite:
To sam ja!

Dj.Vesna
13.07.2012, 22:05
Rodni breg

Na peskovitoj padini nišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci,
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze,
A koji put, kad dunu oluje,
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet,
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?…

Dj.Vesna
13.07.2012, 22:06
Testament bludnoga sina

Prijatelju, umesto pozdrava šaljem ti jednu svoju venu!
Pogledaj u junsko nebo i veslom zaplovi po mojoj duši.
Tu na obalama, gde se nižu arabeske ladova, mladost spava,
Ogroman mesec mlad i u šumama tako žut.
Tada, zaboravljajući me,
Zapevaj za zorom drugom kad pođeš na novi put!
Zapevaj, da se jedan meteor odroni nad selom
Iz našeg kraja onom arijom neveselom,
Kad poslednji zaškripi đeram!
I petao će kriknuti uz vodenični jaz
Sa osušene ive.
Srce moje niz dve duge šine
Sa zornjačom rastopiće se u varnici brzovozne lokomotive
Kad niz daleke prerije mine.
Kao da si dahom oprao rane onima što na
kontinentima trpe,
Zapevaj! dok čežnjivo pružam ruke
Na neizmernim miljama gde je bol pocepao reči u krpe,
Da već mrzim luke
Gde odmaram telo.
Ako sam skitnica, bar zbog moga pustolovnog srca
Da mirno zaspim sa danima praznim kao dim!
Jer bolno je, bolno, majčina kap krvi uz oblake sa Karpata
Kanula na usne!
O, poljubi mesečevu zlatnu ploču,
Ćemane u selu i hajduka u gori!
Kad jesen brezove naše šume obavija teškim snima
Pomisli da sam nesrećni Ruđin
Što osamljeno luta dalekim drumovima…
O, ti što imaš ruke pune malja i južne
sentimentalnosti
Protumači moje snove!
Potrebno je u budućnosti da me neko spase banalnosti,
Danas kad pijem i menjam vozove,
Sav predan ogromnoj slovenskoj fatalnosti.
Proteraj čamac, niz krvotok moj pre no što mi kose osede,
Biće kao da je petao sa bunjišta probudio moje detinjstvo
Sa kljunom s one strane neba, zaboden u srce jedne zvezde
Od jutra blede!
Protumači moje ljubavi, bol i čudne dane
Lutanja bratstvom s polova na meridijan, -
Bog oči otvara onde gde prestaje moj san
Iz ove noći nezaspane!

kukavese2
17.07.2012, 19:54
PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

kukavese2
17.07.2012, 19:59
Po rastanku

Reci mi sad, kada vec proslo je sve:
casi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reci tvojih kad dusa ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne volis vise;
kad ti se prosloj ruga nova sreca;
i kad se dani koji nekad bise
dusa ti samo, kad me vidis, seca -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam vise
tebe volela?

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reci mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa rec i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
bese drag,
pa iza svega sto si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tise:
vec manje volim, a znam vise
nego pre;
vec sad mi ne bi reci mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa rec i dve.

I kad bi danas prisao meni
i hteo reci davno receni'
buditi draz,
u srcu mome saptao bi neko:
da sve sto si mi ikada rek'o,
bila je laz.
_____________________________

Desanka Maksimovic

Dj.Vesna
25.07.2012, 22:32
Crnogorac svemogućem Bogu - Petar Petrović Njegoš


O, Ti, Bićem beskonačni,
bez početka i bez kraja!
Početak si sam osnova
a kraj svega u Tebe je.
, dubino neizmjerna,
ti, visoto nedolećna,
ti si sjajnost svoju skrio
mnogostručnim pokrivalom
Veličanstva i prostranstva!

Ti se ne daš da Te vidi
oko duše najumnije,
nit um Tebe uobrazi,
no tek počne o Teb mislit,
zanese se u beskrajnost,
sve s višega višem hodeć,
leteć željno da Te vidi,
ili sjenku barem Tvoju.

A zalud njemu muka,
po prostoru tumaranje,
kada si ga Ti stvorio
kratkovido i slijepo,
da u Tebe ne pogleda,
no se natrag mora vratit
i teskotnom svome hramu,
zaneseno, utvrđeno,
veličinom začuđeno.

Pogledam li vječnost stvarih.
Pogledam li svjetlost sunca.
Pogledam li sjajnost, hitrost.
Milionah gornjeg svoda:
Sve to mene udivljava,
tebe kaže svemoguća,
i duša Te moja mila
više svega uzvišava,
tebe što si više svijeh.
Tvojom riječju svu tvar krećeš,
Bog si uma, duše moje.

Ti si okean beskonačni,
a ja plovac bez vesalah,
misli su mi bura jaka:
Sa mnom čine valovanje,
nagone me naprijed plivat!
Žele štogod vidijeti;
No kako ću vidom hodit
kad u ruke vesla nemam.

Već sam dužan stojat tužan
u smrtnome čamcu malom
na sredinu okeana,
dok se prevrati čamac isti
i okean mene proždre!

Ja se zemlje car nazivam,
ja se gordim i ponosim,
jer vrh svega zemnog vladam;
Ja s prirodom često ratim,
pobjeđavam tresk gromovah,
pobjeđavam zvuk vjetrovah
i sinjega ljutost mora.

Ti, Božanstvo previsoko,
koje živiš u prostoru,
nad prostorom, pod prostorom
u svijetlim planetama,
u zrakama sjajna sunca
i u svaku malu stvarcu
nam vidimu, nevidimu!
Ti svačemu život daješ
nevidivom svojom silom.
No, ko će Te opisati,
ko li umom obuzeti?
Um si kratak dao čojku,
ne može te ni nazreti,
a kamo li vidijeti;
Već um leti čojka slijep
po prostoru beskrajnome
tražeć svijetlo po tavnini
kako sova u mrak noći.

Al ja više sile nemam,
da izbliže Tebe vidim,
već iz stvari vidimijeh
Stvoritelja njina slavit,
i s čuđenjem velikijem,
dušom, srcem Tebe vikat:
Ti si car moj i sveg drugog,
kojega je ruka vrgla
temelj svemu vidimome.

I u koga ruku stoji
konac iste veličine!
tebe slava beskonačna,
tebi časti prekovječne,
neka bude i biti će
dok je svijeta i naroda!

Dj.Vesna
25.07.2012, 22:33
Gorski vijenac (odlomak)

Vladika Danilo (sam sobom)

Viđi vraga su sedam binjišah,
su dva mača a su dvije krune,
praunuka Turkova s Koranom!
Za njim jata prokletoga kota,
da opuste zemlju svukoliku
ka skakavac što polja opusti!
Francuskoga da ne bi brijega,
aravijsko more sve potopi!
San pakleni okruni Osmana,
darova mu lunu ka jabuku.
Zloga gosta Evropi Orkana!
Vizantija sada nije drugo
no prćija mlade Teodore;
zvijezda je crne sudbe nad njom.
Paleolog poziva Murata
da zakopa Grke sa Srbima.
Svoju misli Branković s Gertukom.
Muhamede, to je za Gertuku!
Sjem Azije, đe im je gnjijezdo,
vražje pleme pozoba narode -
dan i narod, kako ćuku tica:
Murat Srpsku, a Bajazit Bosnu,
Murat Epir, a Muhamed Grčku,
dva Selima Cipar i Afriku.
Svaki nešto, ne ostade ništa;
strašilo je slušat što se radi!
Malen svijet za adova žvala,
ni najest ga, kamoli prejesti!
Janko brani Vladislava mrtva;
što ga brani, kad ga ne odbrani?
Skenderbeg je srca Obilića,
al’ umrije tužnim izgnanikom. -
A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga…
Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi ni plača ni molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi.
Crni dane, a crna sudbino!
O kukavno Srpstvo ugašeno,
zla nadživjeh tvoja svakolika,
a s najgorim hoću da se borim!
Da, kad glavu razdrobiš tijelu,
u mučenju izdišu členovi…
Kugo ljudska, da te Bog ubije!
Ali ti je malo po svijeta
te si svojom zlošću otrovala,
no si otrov adske svoje duše
i na ovaj kamen izbljuvala?
Mala ti je žertva sva Srbija
od Dunava do mora sinjega?
Na tron sjediš nepravo uzeti,
ponosiš se skiptrom krvavijem;
huliš Boga s svetoga oltara,
munar dubi na krst razdrobljeni!
Ali sjenku što mu šće trovati
te je u zbjeg sobom uniješe
među gore za vječnu utjehu
i za spomen roda junačkoga?
Već je u krv ona prekupata
stoput tvoju, a stotinu našu!
Viđi posla cara opakoga,
koga đavo o svačemu uči:
“Crnu Goru pokorit ne mogu
ma nikako da je sasvim moja;
s njima treba ovako raditi…”
Pa im poče demonski mesija
lažne vjere pružat poslastice.
Bog vas kleo, pogani izrodi,
što će turska vjera među nama?
Kuda ćete s kletvom prađedovskom?
Su čim ćete izać pred Miloša
i pred druge srpske vitezove,
koji žive doklen sunca grije? -
Kad današnju premislim vijeću,
raspale me užasa plamovi:
isklati se braća među sobom,
a krvnici, jaki i opaki -
zatrijeće sjeme u odivu.
Grdni dane, da te Bog ubije,
koji si me dao na svijetu!
Čas proklinjem lanski po sto putah
u koji me Turci ne smakoše,
da ne varam narodnje nadanje.

Dj.Vesna
25.07.2012, 22:34
Gorski vijenac (odlomak)

Vuk Mićunović

Ne, vladiko, ako Boga znadeš!
Kakva te je spopala nesreća
teno kukaš kao kukavica
i topiš se u srpske nesreće?
Da li ovo svetkovanje nije
na komu si sabra Crnogorce
da čistimo zemlju od nekrsti?
I bez toga ovo nam je slava,
na koju se vrsni momci kupe
sposobnosti svoje da kušaju,
silu mišce i brzinu nogah;
strijeljanjem da se nadmašaju
i sječenjem u opkladu plećah;
da slušaju božju leturđiju
i da vode kolo oko crkve -
da viteštvom prsa nabrecaju.
To je tamjan sveti junacima,
to gvozdeni srca u momcima!
Turi takve razgovore crne!
Ljudi trpe, a žene nariču;
nema posla u plaha glavara!
Ti nijesi samorana glava:
vidiš ove pet stotin momčadi,
koje čudo snage i lakoće
u njih danas ovđe vidijesmo?
Viđaše li kako strijeljaju,
ka se grada vješto izigraše,
kako hitro grabljahu kapice?
Tek što vučad za majkom pomile,
igrajuć se strašne zube svoje
već umiju pod grlom ostriti;
tek sokolu prvo perje nikne,
on ne može više mirovati,
nego svoje razmeće gnijezdo,
grabeć slamku jednu i po jednu
s njom put neba bježi cijučući.
Sve je ovo nekakva nauka!
Bez momčadi ove te su ovđe
šest putah je jošt ovliko doma;
njina sila, to je tvoja sila.
Dokle Turci sve njih savladaju
mnoge će se bule ocrniti;
borbi našoj kraja biti neće
do istrage turske ali naše…
Nada nema pravo ni u koga
do u Boga i u svoje ruke;
nadanje se naše zakopalo
na Kosovo u jednu grobnicu.
U dobru je lako dobro biti,
na muci se poznaju junaci!

Serdar Janko Đurašković

Čudne puške, valja mušku glavu!
Svaka naša šest putah odjekne,
a džeferdar Tomanović-Vuka
devet putah jednako se čuje

Serdar Radonja

Vidite li čudo, Crnogorci!
Prisuka sam pedeset godinah,
na Lovćen sam vazda ljetovao,
izlazio na ovu vršinu:
sto putah sam gledao oblake
đe iz mora dođu na gomile
i prekrile svu ovu planinu,
otisni se tamo ali tamo
s sijevanjem i s velikom jekom
i s lomljavom strašnijeh gromovah;
sto putah sam ovđena sjedio
i grija se mirno sprama sunca,
a pod sobom munje i gromove
gleda, sluša đeno cijepaju;
gleda jekom grada stravičnoga
đe s’ poda mnom jalove oblaci,
al’ ovoga čuda jošt ne viđeh!
Vidite li, ako boga znate,
koliko je mora i primorja,
ravne Bosne i Hercegovine,
Arbanije upravo do mora,
koliko je naše Gore Crne,
sve je oblak pritiska jednako,
svud se čuje jeka i grmljava,
svud ispod nas munje sijevaju,
a nas jedne samo sunce grije.
I dosta je dobro primarilo
ka je ovo brdo vazda hladno.

Dj.Vesna
25.07.2012, 22:35
Gorski vijenac (odlomak)

Obrad

Viđeste li čudo i znamenje
ka se dvije munje prekrstiše?
Jedna sinu od Koma k Lovćenu,
druga sinu od Skadra k Ostrogu,
krst od ognja živa napraviše.
Oh, divan li bješe pogledati!
U svijet ga jošt nije takvoga
ni ko čuo niti ko vidio.
Pomoz, Bože, jadnijem Srbima,
i ovo je neko znamenije!

Vuk Raslapčević

Na što mjeriš džeferdarom, Draško?

Vojvoda Draško

Hoćah ubit jednu kukavicu,
a ža mi je fišek oštetiti.

Vuk Raslapčević

Nemoj Draško, tako ti života!
Ne valja se biti kukavica…
Ali ne znaš, rđa te ne bila,
da su one šćeri Lazareve?

Stade velika graja navrh Crkvine, na sjevernoj strani više jezera.

Serdar Vukota

Što grajete, koji su vi jadi,
a evo ste gori nego đeca!

Vukota Mrvaljević

Doleće ni jato jarebicah,
i svakoju živu uhvatismo.
Stoga graja stade među nama.

Svi iz grla poviču:

Puštite ih, amanat vi boži,
jere ih je nevolja nagnala,
a ne biste nijednu hvatali.
Utekle su k vama da uteku,
a nijesu da ih pokoljete.

Dj.Vesna
25.07.2012, 22:36
NOĆ SKUPLJA VIJEKA


Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pod šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trijezna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vrijeme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi…
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave…
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

Dj.Vesna
25.07.2012, 22:40
Svobodijade

(pjesma prva)

O visoka neba kćeri,
kojom vječnost vidi čovjek,
koja uv’jek svezu hraniš
među malim čojka umom
i visokim neba duhom,
raspusti mi krila umna
da s’ u ove stihe moje
vidi dara višnjeg sila,
veličastvo duše tvoje.
Daj mi pjevat slavna djela
otačastva braniteljah,
njih junaštva kazat falna
od nestanja srpskog carstva,
koji krvcu kako vodu
vječno liše, i sad liju,
za obranu i svobodu
neprestano boje biju;
koji roda slavu bojnu
sačuvaše i digoše
ispod nogah varvarskijeh
hukom sjajna oružija.
Otkud svjetlost istjecaše
i uma se Feb rađaše,
đe u hrame proročestva
sin božestva sv’jetu side,
otkud izvre r’jeka čista
učenija mirnog Hrista -
tu se sada rađa mrska
zla, gluposti svakog građa.
Azija je, ljudstva mati,
sad robinja glupog Turstva.
Mračna glupost azijatska
na tri sv’jeta polovine
rasprostrani mračno carstvo
tavne noći i Ereba.
Njena mračnost vojevaše
protiv ljudskog prosvještenja,
kako mračni oblak gusti
kad ga Eol zajmi hitri
iz njedarah okeana
dok njim zatmi bistre luče
koje sjaju i siplju se
na svjetove neizbrojne
iz sjajnoga krugla vjenca
koji čelo gordo kiti
vozdušnoga svjetovlaca.
Šta slijepi, krvožedni
privrženci alkorana
staše pitat nenavišću
svoja zvjerska srca, duše
protiv srpske vlade carstva,
tad viteštvom sjajućega,
dok kosovski bojak znatni
razdriješi groznu sudbu,
i Vidovdan danak strašni,
s dvije glave krunu diže -
sa Lazara i Murata.
Klonu slabi pred silnijim,
iznemokša mišca Srba
u Kosovu carstvo dade,
i potoci krvlju tečni
ponesoše sjajnu krunu
sa Lazara, srpskog cara,
na sultana Bajazita.
Srpska sila i država
na Kosovu tad pogibe,
ali slava i viteštvo
u c’jelom se vidu kaza.
A svjedok je toga pravi
Obilića mač krvavi,
koji caru Amuratu
dade smrti gorku čašu
u Kosovu polju ispit,
jer viteza obesmrća
slavna smrca i grobnica
ka s dobiću slavan život.
Po kosovskom plačnom boju
sinovi se Turkistana
po državi padšoj Srba
razasuše, umnožiše,
i tiranska svoja srca
krvlju srpskom napojiše
ka bijesni nenasitni
gorski vuci i tigrovi
kad u mirno stado uđu
koje nema svog pastira,
već smeteno i bezglavno
po gorama oblijeće
i postaje žertva sama
nenasitnog srca zvjerskog.
Ime Srba svud potonu,
i svijeću Srpstva sjajnu
b’jesni vihor azijatski
tad ugasi pred svijetom.
Junaci se poskitaše,
isturči se sva gospoda;
narod hrabri poče nosit
jaram teški gnusna ropstva.
I ti, muzo, tvoje žice
u plač sada preokreni,
viđ potomke Slavjanove
i vojnike Dušanove
đe na vratu nose teški
i pogani jaram ropstva.
Obiliću i Toplica,
Kosančiću, Jugovići,
srećni li ste, vitezovi,
jer u boju kosovskome
svikolici pogiboste
za obranu otačastva,
da očima ne gledate
narod srpski podjarmeni
đe uzdiše i đe plače,
a u plaču vas klikuje
da g’ puštite, odrešite
iz sinxira nesnosnoga,
u koji ga Osman sveza.
Kako grozne vojevode,
azijatski vladatelji,
tirjanskome svome skiptru
saviš’ srpsku pob’jeđenu
i nikome nepriklonu
hrabru glavu i vitešku,
odma stali vojske dizat,
mačem, ognjem svijet trebit,
i narode zemne mnoge
beščovječnoj svojoj vladi
potčinjati, pokorati.
Svud idući krv lijahu,
narod ljudski istrebljaše;
sve im žertva bješe sama
beščovječnog slavoljubja.

Dj.Vesna
25.07.2012, 22:42
Svobodijade

(pjesma prva)

- nastavak

No njiova bujnost luda
i slijepo zavladanje
poče Srbu um rastvarat
i od sna ga teškog budit;
staše oci, tužne majke
svojoj đeci kazivati
ka su pređe njini preci
u svobodi uživali,
kako l’ sada oni žive
pod nesnosnom ropstva sjenkom
protivnoga alkorana.
Savjet majke, oca – d’jete
ka prirodno k sebe prima;
đe god vitez osobiti
po kosovskom tužnom boju
od Srpkinje porodi se
kojeg Turstvo ne ugrabi,
svaki kuću, oca, majku -
sve ostavi pa pobježe
u savito krvlju gnjezdo,
đe svobode iskra sjaše.
Poče duhom Nemezise
protiv Turstva svaki disat,
i za vjeru,otačestvo
svoju krvcu prolivati,
pa Danila po hrabrosti
sebi voždom izabraše.
Kako Srbi opaziše
da Danilo s Gorom Crnom
izgna Turke i pos’ječe
iz oblasti Gore Crne,
odma staše dolećivat
na glas mili od svobode
kako hitri sokolići
kad ih zivne car svjetlosti
i teški im sinxir slomi
u koji ih noćca veže.
Pa počeše četovati,
boje s Turcma česte biti;
Bosne ravne, Albanije
i glasite Hercegovske -
zulumćare, gnusne Turke,
koji raji dodijahu,
svud bijahu i ćerahu.
Staše srpski mači ostri
okov ropstva prekidati,
i xeferdan s hučnim glasom
glas svobode kaživati;
sta mramorje često nicat
iz prosute krvi Turstva,
i u mnoga srpska srca
stade teška i žalosna
rana data na Kosovu
zarastati, preboljati.
Šta li Ahmet, sultan gordi,
kad razumje, poče zborit
u divanu bezbožnome,
đeno Vulkan gnusna Turstva
kuje svagda otrovite
i plamene strele, mače,
s kojijema pravo ljudstvo
s lica zemlje istrebljaju
i nevinu krv mu liju?
“Šta l’ to, reče, oće biti?
Zar se mrtva smije raja
živa kazat u mom carstvu,
koju mi je mač prađeda
na Kosovu s krvlju teškom
pokorio i dobio?
Zar ne pamti niska raja
da se carskom skupom krvlju
nje svoboda ugasila?
Zar se ona digla biti
s sinom neba, bratom sunca
i svečevom vsemogućom
sabljom, rukom i mišicom,
teno koje ostru maču
i božestva besamrtna
svoja carstva ustupaju,
od koje se straha tresu
mračna mora, krute gore?

Dj.Vesna
25.07.2012, 22:43
Svobodijade

(pjesma prva)


- nastavak

Onome l’ se ta protivi
što iz ruke Jupitera
uze strašni tresk gromovah,
što iz ruke groznu Marsu
uze košve, štit i sablju,
kojega se krjepkoj volji
Posidona strašno carstvo
pokorilo i predalo,
pred kojim je otačastvo
Aleksandra i Likurga
povaljeno u prah palo,
koja se je slavom branom
potomakah Egiptovih
okrunila i podigla,
kojojzi je hrabrost svoju
ustupila i predala
hitra Persa na boj ruke?”
Jarost ljuta satrapova,
koju njemu mučiteljsko,
zvjersko čelo kaževaše
spram ponikše iskre Srpstva
u strah ropski divan vrže.
No tad vladac Dardanelah
sve na stranu misli turi
i umekša ljutost srca;
poče odma zlo umišljat
i ognjene strele kovat
da svobode s njima gnjezdo,
kojeno je savijeno
u aždaje sedmoglave
strašnim ustma i žvalama,
sžeže, spali i zadavi.
Pošto sovjet beščovječni
u divanu utvrdio,
tad dozivlje serašćera,
Ahmet-pašu vojskovođu,
pa mu gordim poče glasom
car Ahmete govoriti:
“Ahmet-pašo, vjerna slugo,
već mi tužbe dojadiše;
često mene dolijeću
s krvlju ljudskom napisate
tanke knjige sa krajine,
koja se je od poskora
u mom carstvu zametnula.
Moja raja, Gora Crna,
skoro mi se odmetnula,
i s Turcima kavgu ljutu
zametnula, krv prolila.
Jošt znaj, slugo, prošlog goda,
kad hrabrosti našoj pravoj
pobjeditelj Šveda Karla
prutska polja sva ustupi,
onda mu je Gora Crna,
po navjetu Moskve cara,
moje zemlje poharala
i palanke popalila.
Tadar su mi tri vezira
od nje boja proplakali.
Treba iskru tu pogasit! -
Ako li se ne ugasi,
s ugleda se njena može
neugasni plamen hitri
razasuti, raspaliti,
i opalit naša krila
naširoko raspuštena.
No me slušaj, vjerna slugo,
serašćera ime nosi,
pripaš’ mača krvobojna
koji ti je moja ruka
za pobjede česte dala;
razvi barjak osmanizma,
a kojega pogled, sjenka
pobjeđava soprotivne;
skupi vojsku na boj hitru,
od koje se podnebeski
prostor trese, ubojava;
nepobjednu silu kreni,
spršti raju nepokornu!
Sve ratnike isijeci
koji su se usudili
dići slabu svoju ruku
na svečeva prapotomka,
pravog neba nasljednika,
kojino je posredstvenik
među nebom i svijetom,
i kojega sablja brani
Selenino plavo carstvo.
Muško ludo i sve žensko
doved’ robjem u Stambolu;
Dardanelah izbe mračne
i željezne tvrde veze
bez robja su ostanule.
To je sveta volja sveca
da se raje nepokorne
svi sinxiri i sve izbe
za gnjev njegov sad napune.”
Ahmet primi zapovijed,
pa Beloni turskoj kaza
da mu kola brzotečna
sprema brže i pripravlja,
u njih s krilma konje spreže
da naredno sjest mu bude
u vojena lučna kola.
On polkove diže hrabre,
janičare ubojite
i spahije glasovite,
četrdeset uprav brojem
što hiljadah sobom uze.
U Belone gromonosna
sjede kola i kočije,
pa bezbožnu krenu silu
da zaguši glas svobode,
ime Srpstva da u teški
tada sinxir vječno sveže.
No đe bodrost rješitelna,
koja smrti ime gorko
čut ne oće ni poznati,
kamol’ ga se ubojati, -
tu se muka održati,
a kamoli nadvladati;
đe za vjeru i svobodu
narodu se slavno čini
umrijeti, krv proliti,
tu je ovu iskru živu,
kojuno je opšta mati
u sva ljudska srca dala,
nemoguće utuliti.
Glas dopade ratoborce
jere na njih sila turska
razjarena hitro ide.
Kada oni razumješe
kakav njima mrski sinxir
kuje Stambol nenasiti,
šta l’ nenavist podla turska
misli od njih da poradi
(Crnogorca oko bistro
viđe tursko namjerenje,
iako ga turska laža
pod zavjesom svojom slabom
pokrivaše i tajaše),
odma hitro iskup hrabri
na Cetinje iskupiše,
te vijeće za sve grade
kako će se tužni branit
od stambolska ljuta zmaja.
Sluša Danil, vožd im hrabri,
na bojni se mač nagnuo,
pa im hrabrim glasom poče
ove r’ječi govoriti:
“Slušajte me, vitezovi,
otkako nam azijatska
na grabežu hitra ruka
s bezakonom silom uze
naše carstvo i državu,
otad srpsko hrabro pleme
na seb’ jaram ropstva uze,
otad slava i viteštvo
u mraku se srpsko sakri,
svetinje ti otad naše,
i crkvene i narodnje,
azijatska noga zgazi.
Vitezove naše hrabre,
đe gođe se koji javi,
svakojega privedoše
na nevini oltar žertve
jarosnoga i ljutoga
ostra mača osmanskoga.
Sinxiri su azijatski
puni srpskog tužnog robja.
Nenasita beščovječnost
čula sada, razumjela
đe iz krvi naše jadne
svobodnijem duhom Srpstva
iza jarma nesnosnoga
odahnusmo, pofatismo;
pa je stoga mnogu vojsku
na nas digla da nas zgnjavi
i svobode sv’jeću našu
da vječnijem mrakom skrije,
da nas redom vitezove
sve jarosnu maču preda,
naše drugo plačno robje
da sinxirom ljutim vežu
i na svake muke muče.
Slušajte me, Crnogorci,
ja sam pastir vaš crkovni,
al’ nepravda Turstva gnusna
prignala me mač nositi,
s njim svobodu otačestva
do posljednje kapi krvi
od turskoga jarma branit.
Je l’ nam, braćo, poštenije
sa mačevma u rukama
na megdanu smrt dobiti
nego ženski, nevaljatno,
u krvničke ruke pasti,
da nas skvrni Turci muče
a potomci Srpstva bruče?
Istina je da je mnogo
u Turčina silne vojske,
al’ se slava s mnoštvom bojna
na megdanu ne dobiva,
već sa slogom i pregloćom
junaštva se v’jenci grabe.
Što je više turske vojske,
to je naša viša slava;
jer, ako je dobijemo,
s tijem ćemo besamrtnu
i vječitu slavu dobit;
ako l’ ona nas dobije,
mi svi od nje na megdanu
izginemo, krv prospemo, -
opet njojzi slave nema
što sa mnoštvom manje dobi,
nego ćemo slave v’jence
mi ponesti u grob sobom.”
Onda hrabre vojevode
i vojnici svi poviču:
“Čuj, vladiko, i naš vožde,
svi mi hrabrost tvoju znamo
i nenavist protiv ropstva,
tvoje mišce hrabrost tvrda
savi gnjezdo od svobode
u aždaje ljuta žvala.
Mi gotovi svi stojimo
đe nam rečeš krv proliti;
za svobodu otačastva,
svi volimo poginuti
no nje ime izgubiti.”
Tada Danil, sve vojvode
i ostali svi vojnici
daše žertvu neporočnu
od čistoga srca k nebu,
pa se hrabra vojska diže,
pet hiljada vitezova,
sve družine Leonida, -
ili svoje otačestvo
od aždaje nenasite
odbraniti, sačuvati,
il’ posljednju kaplju krvi
na oltar mu žertve dati.
Kad okrenu hrabra vojska,
razviše se ratni znaci;
svobode se ljupke gnjezdo
u tri puta sve potrese:
uboja se zar sinovma
da mu sjajno ime svoje
na megdanu ne izgube.
Glas se vilah u oblake
već mnogima pričujaše
đe dobića pjesne poju.
Svaki vitez na boj hiti
ka da svaki proziraše
da će slavu besamrtnu
u njem steći i dobiti.
Džeferdara bistra huka,
glas pjesamah Skenderbega
i Srpkinje podbunjaše
da s vitezma na boj idu
otačestva svobod branit.
Dođe vojska utruđena
među brda dva visoka,
među Vranjom i Pržnikom,
na istočnik bistrotečni
od Vlahinje znatne vode,
đe se vile planinkinje
po tri puta na god kupe,
te vitezma Gore Crne
pletu vjence neuvehle,
te ih otlen nose hitre
da hram vječni besmrtija
s njima kite i ponose.
Ahmet silni svojoj vojsci
bješe ovo divno mjesto
izabrao, obrekao
da na njemu oko silni
metne Turcma i postavi,
pak otolen da razredi
na četvoro silnu vojsku,
da s njom zgazi i istrebi
mladoliko no glasito
začetije hrabra Srpstva.
Vješta bojma, crnogorska
tek što bješe hrabra vojska
malo trudna odahnula
i od sna se rastreznila;
tek veseli majski pjevci
bjehu jasnost svoga glasa
po gorama raspustili,
i pojahu pjesme dične
za pobjedu sjajna Feba
nad Ereba tavnom vladom,
koju brzo predviđahu;
tek vjesnica b’jela dana
bješe svoja bistra krila
iz istočne mračne sveze
istrgnula, raširila,
i za zlatne gorde vlase
potezaše i tegljaše
Uranova svjetilnika,
a gromovi b’jesna Turstva
u stanove strašne vojske
zagrmješe, zaječaše,
i planina jedna drugoj
njih glasove predavaše.
Jek gromovah Crnogorcma
kaza uprav da se kreće
na pobjedu turska vojska.
Vitez Danil tada bješe
i sve hrabre vojskovođe
kod bistroga istočnika,
te molitve nebovlacu
sa suzama pošiljahu
da im vojsci bude maloj
on vječiti predvoditelj.
Pa kad dužnost čojka k nebu
sovršiše, otpraviše,
onda mudri savjet čine
kako će se na busije
razrediti i pokriti
i koje će vojskovođe
pred vojnicma postaviti.
Za sve divni mudri vijeć
poglavice učinile;
na tri mjesta hrabru vojsku
na busije postaviše:
jednu sobom uze Danil,
s njom zapade na drum tvrdi,
kudijen će turska vojska
sa svom silom udariti;
drugoj vožda znatna dade,
Mićunović silna Vuka,
kojega se mača Turci
ka ognjena groma boje, -
vitešku mu vojsku dade:
“Drž ti, Vuče, ovu vojsku,
s njom zapani u planinu
u dno Vranje nakraj druma,
skri se u list i u travu,
bojak nemoj zametati
dok na mene na drum turska
ne udari prva vojska,
a kad ona na me udri,
na puščani glas ne udri
dok ne čuješ klepet mača,
a kad klepet mača čuješ,
udri, Vuče, sa svom silom
na sredinu turske vojske,
nas ne izdaj na nevolji
da te majke, srpska djeca
dovijeka ne proklinju”;
treću dade vojsku hitru
Đurašković znatnu Janku:...

Dj.Vesna
25.07.2012, 22:45
Svobodijade

(pjesma prva)


- kraj.............

“Na ti, Janko, ovu vojsku,
s njom zapadni u Pržniku,
s Turcma kavgu ne počinji
dokle Vuče ne udari
nasred turske mnoge vojske,
a kad Vuče s vojskom udri, -
udri, Janko, što mož bolje,
ako l’ snažno ne udrite,
ja ću glavom poginuti
i ostala moja vojska”.
Vojskovođe vojske svoje
u busije postaviše.
Malo zatim istočna se
otvoriše zlatna vrata
i dan majski, cv’jet vremena,
aljinom se b’jelom pokri.
U ta doba Ahmet-paša
na Ćemovskom ravnom polju
u tri duga reda pruži
krvožednu tursku vojsku,
pa najprvom reče ići
janičarskom b’jesnom polku,
a za njime sustopice
Skenderbega potomcima,
ognjevitoj Arbaniji,
a on u red zadnji osta
pred gospodom međ spahije.
Kad jeknuše šumni bubnji,
a pisnuše glasne svirke,
uzigraše turska srca,
raširiše iznad vojske
bojni znaci svoja krila.
Bliješćahu ljudske oči
kada pogled ćahu bacit
na oružje plamno tursko,
u kojemu car svjetlosti
svoje lice ogledaše.
Morao bi Rim viteški,
kako što je i Grk hrabri,
ovoj sili ustupiti;
ali tvrdost postojana
slavenskoga srca, duše
ne ustupa s bojna polja
dokle l’ vitez cigli teče.
Glede silu strahovitu
k seb’ iduću Crnogorci,
od koje se gore tresu
i dubrave ječe mračne;
ali hrabrost Crnogorca
sve na jednoj mjeri stoji.
Tu ti druge misli nema,
niti jezik zna što reći
već al’ megdan zadobiti,
ali na njem svi izginut;
sa sramotom nema kuće
koja će mu k sebi dati.
Prođe zorna prva vojska
mimo Vranje i Pržnika
pravo drumom put Vlahinje,
ne opazi dvije zmije
koje će joj oči crne
i nje srce iščupati.
Dok nagazi ljuta vojska
na busiju Danilovu,
krvavi se boj zađede;
zacilihta svaka puška,
zapišćeše zmijovidni
crnogorski ceferdani.
Janičari silni Turci
staše viti kako vuci.
Janičarskim mesom druma
od Vlahinje zatvoriše,
al’ se bojem puščanijem
po sahata s Turcma biše,
pa na sablje i mačeve
udriše se Crnogorci
i glasiti janičari
po megdanu širokome.
Stade klepet ostra mača,
britke sablje i paloša.
Mićunović kako začu
da se puška na Vlahinji
čut ni jedna već ne može,
no da ostra gvožđa zveče
a kliktaju vitezovi, -
onda s Jankom pobratimom
nasred vojske turske udri.
Boj se zgusnu, magla pade,
prekide se turska vojska,
vrela krvlju potekoše;
zadnja s pašom juriš čini
da prvojzi pripomože,
a prva se silna smete,
jer je ljute srpske zmije
sa svih stranah opkoliše.
Sad, visoke žitelnice
Gelikona i Parnasa,
živi plamen vaš uliti
u moj razum i pero mi,
da bar malo sv’jetu kažem
ovaj danak krvolitni! -
Ahmet grozni kada viđe
da ne može nadvladati
s mnoštvom Turstva hrabrost srpsku,
poče bježat bez obzira;
janičarsko pleme samo
osta crnu liti krvcu
jer mu bježat ne davaše
Mićunović s pobratimom.
Slavonosna crnogorska
kada viđe hitra vojska
da sa stražnjom Ahmet-paša
od krvava ljuta boja
stade s smrtna mjesta bitke
izmicati i bježati,
onda hrabrost Pelevića
i odvažnost Obilića
u srcima sv’jema uđe,
tere ljute janičarske
dvadest hiljad silne vojske
na drum tvrdi zatekoše.
Poče Gipnos prvi sanak
iz njedarah Tanatosa
od mačeva i sabaljah
i paloša plamenijeh
kroz obije vojske šiljat,
staše padat bojnonosna
od barjakah turska krila
ispod nogah Crnogorca.
Tu vladika Danil zbiljski
od plamene janičara
sablje britke ranu dobi
po prsima viteškima.
Vještobojni Crnogorci,
vješti mjestu, zemlji svojoj,
sa svih stranah pritekoše
tere vojsku janičarsku
u krš tvrdi tad ugnaše,
pa mačeve u nožnice
svoje bojne uđedoše;
oko turske vojske krugom
u krševe zasjedoše,
pa počeše smrtonosne
svoje sjajne xeferdane
na bijesne janičare
okretati, nji gađati.
Praska stoji xeferdana,
jauk silni janičara,
dok Apolon bistri sakri
svoje čelo ponosito
u Tritona mračno carstvo.
Janičarska hrabra vojska
pade žertvom svakolika
pred viteštvom Crnogorca.
Crnogorce mračna noćca
pod nijemo svoje krilo
uze trudne da počinu
od krvava dana toga.
Posteljom im bješe slatkom
nježna trava i cvijeće,
a uzglavlje – janičarsko
krvovidno mrtvo trupje.
Ishod nježne ljubimice
Oriona i Titona,
prethodnice Apolona,
tad spavaćoj vojsci javi
krik, lajanje mesojedne
nenasitne ptice i psa,
koji ljuti među sobom
boj činjahu, zametahu
oko mrtva turska mesa.
Vojska skoči odmorena
ispod tanke Gipnosove
vlade ljupke i osjenke,
i smršene baci misli
Morfejeve probirati,
pa ti skupa svi vojnici
oštre mače povadiše,
njih vrhove smrtonosne
crnoj zemlji obratiše,
pak svevlacu blagodarnost
staše s duše, srca šiljat
zašto im je vjencenosne
hrabre glave, hrabra djela
s vijencima slavonosnim
okitio i vjenčao.
Po molitvi svi vojnici
okupiše pridobiće,
što je koji u boj vrući
sa krvnika ugrabio;
i dobiće na vojnike
sve jednako pod’jeliše;
a vladici i glavarma,
koji vojsku predvođahu,
daš’ po jednu tursku sablju
za viteštvo, starješinstvo,
pa s krvava bojna polja
vratiše se pjevajući
u svobode srpske gnjezdo
noseć mnoge turske znake
od pobjede i dobića.
Krvavome tome mjestu
đe Ahmeta gordost ljutu
predobiše i zgaziše -
Carev laz mu ime vječno
narekoše, da se zove
za spomenik strašna boja
u kom turska mnoga vojska
bezbrojena mrtva pade
od Srbina mišce krjepke.
I zvaće se tim imenom
dok svobode gnjezdo traje
i imena crnogorskog.


Svako je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive doveka. (vladika Petar II Petrović Njegoš)

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:17
Mira Alečković


Balada o bajci

Bajka može da se rodi
kad god srce jako želi,
kad god dečjoj duši godi
kad se s maštom sprijatelji,
da se seli u kraj neki
gde je toplo, tiho gde je,
zbog dečaka koga voliš,
devojčice što se smeje,
kad sneg veje, kad se ledi,
a ti imaš prijatelje,
pa putuješ, pa putuješ
i sa njima snove sanjaš,
zemlju svoju volim, voliš,
makar bila i najmanja
jer ta zemlja samo raste
onda kad je ljudi vole,
viđena iz dečje mašte,
iz ljubavi neke rane,
seje bajke srebrnaste,
sipa snove zlatotkane.

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:18
Crveno more

Gde more crveno boju krije?
crveno more – crveno nije,
modra se voda ludo peni!
a plavi talas o stene bije
pa se od trčanja zarumeni.
Kad sunce crveno na zapad seda,
crvenim ocima more gleda,
crveni postaju talasi plavi,
crveno more rujno se žari.
Tada je Crveno more crveno,
sunčanom bojom umiveno

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:19
Čekanje

Ne mogu više da budem sama
Sama sred ljudi, a ulice šumne u gradu
sama sred sale a ona vrvi od sveta
Neću da me zanavek proguta tama
Da mi se poslednji koraci polako prikradu

Meni se s tobom obalom šeta
Kraj naše breze, kraj senke njene na zidu

Svejedno da l‚sam ti druga, treća ili peta
Ili ko zna koja žena po redu
Osećam, poslednja sam ti draga žena

Ona koja se uvek najviše voli
Ona s kojom se san nedosanjan sanja,
Ona s kojom rastanak najviše boli
Vidim poslednjim putem nepovratnog trena
vrance vremena obvija predsmrtna pena
mru nežni trenuci proleća i jeseni
Idemo i osećam da je ostala meni
Sva ona u tebi ljubav nedorečena

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:23
Haljina

Niko ne vidi na njoj tvoje ruke
kada prolazim ulicom

Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući

Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata

Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim

Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj

mogu da pokažem svima.

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:23
Istina

Nju tražiš i ne slutiš
da putovanje samo istini vodi

Utoneš u njenu dubinu
ponireš u sebe i nađeš ogledalo smisla
i pitaš kako izdržati
kako zadržati svetlost
kako je propustiti čistu kroz oči i zvuk

Umire ravnodušnost i puca od zlobe zloba
Istinu tražiš
bića i žića
A putevi njeni
skuplji su od istine same

U očima produži ruke u rukama srce produži
da se raširi istina do onih koji je slute.

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:25
Kapija na bašti detinjstva

… Kapija široka, vratnice teške,
škripuće drvo i gvozden sklop,
kroz pukotinu na hodnik mračni
probija sivkaste svetlosti sklop.

Nalik na taj snop, detinjstvo moje
probijalo je teturav drum…
Na misao-maticu misli se roje
i začas život doživim pun,

sve što je bilo: noge bose,
i bela kosa, k’o zreo dan…
I duvan-cveće puno rose…
I bubamara sleće na dlan,

a koga li će, koga dovesti
meni u goste životni put,
a koga li ću, koga sresti,
u koji li ću dospeti kut?

Na stablu igra lišće mlado…
… sad mahovinom obrasta crep,
bršljanom pase ladolež-stado…
Po zidu promakne guštera rep,

i konjic plavi prozirnih krila,
nemiran, k’o dani što su me odveli…
Lubenica je zrela bila,
a nema dede da je deli…

Zagledam u krov zelenkast, sivi,
na kući suseda potražim rodu,
i žao mije što nisu živi
svi znanci. Što ljudi nečujno odu…

I bunar stari sve mi se čini
još slepi deda moj okreće,
kajsija cveta u sredini…
okolo žuto slamno cveće…

Nije mi žao vlage sive,
ni skorog kraja truleži njene,
već dana koji u meni žive,
radosti, suzom oprljene…

Tone sve više kućica žuta,
vlaga je pije i čeka pad.
Ja je obiđem svakog puta
kad me put svrne u rodni grad.

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:25
Meni se sanja

Da li to šapat da li to vetar da li smrt prolazi
što se to vraća šta to podseća ko mi to dolazi
da li to ideš da li se gubiš ili nestaješ
ulicom uskom sanjanih snova da li to nestaješ
Jesu li ulice jesu li bujice puste u meni

Spava li noć to spava li savest budućnost spava li
ili spavaju samo snovi koje smo sanjali

Teret je teži od mojih ruku ko da ga izmeri
svet oko mene veruješ li mi kamen crni
ugljenišu se misli i smelost Ko da te pita
a ja govorim i nepitana Kamene zveri
strah mi još niste slile u kosti Vrhove niste
uspele da mi oborite Lađe po moru
drhte i plove zaljuljane drhte i plove

Vest o budućnosti ipak će stići Kamene zveri
na brodovima gori crven velik plamen
hoće li uspeti brod spasilački da dozove
u noći i tmini i u maglini tiho reže
da li to zato da te uzbudi da te probudi
da li to zato da ne zaboravimo da smo ljudi

Krenimo dalje Otvori smisao putovanja
Meni je hladno mraz u meni sve više steže
Meni je hladno i nepopravljivoj meni se sanja

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:26
Možda bih mnogo htela

Da mi se podsmeju pakosne reči neke
Da parčiće smeha za mnom razbije prijatelj koji
Da gost nezvani sumnje prošeta gospodarski
mojim putem
I pogleda me očima zaklanih jaganjaca
Od kojih postaju buljooki strahom i dani
A jama besmisla otvori čudovišno
ogromno oko
I iz nje vikne odjek ružnog sna što smo već
jednom doživeli
Oživi rugobe ratne trag kameni koji su podlokale kiše
Pa se pod njega uselile stonoge mraka

Čemu, čemu sve ostavljaš zbog jednog osmeha
Čemu sve kidaš zbog jednog nesigurnog sna
Čemu sve stavljaš na kocku zbog jedne nežnosti

Osmeh je skupocenost veća od sigurne strehe
i zlata
Nežnost je veća od uhodanih sutona bez šapata
Mir je prividan – nemir i grubost svakodnevna
bezdana rana
Koju vi ne vidite
Parčići nečijeg smeha koji vi ne čujete
Igru bačenih kamičaka milostinje ne zovite ljubavlju
Žena bi da se izgubi u živoj tišini šume
Znate li šta je ženi, šta je meni nežnosti grumen

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:27
Nezvani gost

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so…
A sve je novo u meni…
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:28
Pričaj,mama

Pričaј, mama, igračkice naše
kako žive, meče kako voli meda,
kako bere јagode u šumi
i kruškama kako mira ne da?
Reci, mama, što nas decu plaše
medvedima, kad su tako meki,
čuvaјu nas u krevetu noću
da ne dođe strašni lopov neki,
da igračke naše ne odnese.
Pričaј, mama, ili pevaј pesme,
pričaј lutka kako zna da plače,
kako ide u školu sa đakom,
mi volimo tvoјe uspavanke,
o knjigama koјe kriјu baјke,
Pepeljuga gde proso otrebi,
golubice haljinu јoј nose,
niko lepše ne priča od maјke…
Pričaј kako rastu žita, hleb i
kolačići koјi se rumene,
cvetić poljem što se nežno plavi,
i јabuke na grani u јesen,
i kako јe nad detinjim јatom
stari kesten u igru zanesen,
pa im baca kestenje po travi
za stolove, stolice i piljke.
Pričaј, mama, šta šapuću biljke,
kakvu ruža peva uspavanku,
šta јorgovan govori u mraku
i šta peva crvevih usana
usred žita bulka rascvetana.
Pričaј kako potok plavi teče,
šta šumore talasići modri,
kako rastu posle kiše trave,
pričaј kako ptica ptiče bodri
i kako se lipa rascvetava…
Pričaј, mama, meni se ne spava.

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:29
Sreća

Vreme jednog dana nećemo imati više
da putujemo svetom, putnika dva sreće žedna.
Slapovi bele pene zaklokotaće tiše
i zakoračićemo u susret gustoj tami
i noć će doći sudnja za nas što nismo krivi
za nas koji smo sebi već presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo više
nego što su je nama doneli naši dani.

U paprati nespokojstva naša se sakrila sreća
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo išli puteljkom što rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleća
i ispravljali ih odmah s tugom od bola čednom
verujući da mora ta sreća da se rodi.

Smešili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica trazili u ovoj tami
i videli smo oči koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuče kroz konce ledene kiše
i nismo bili sami

i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo više.

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:30
Traži se ljubav

Traži se, po svaku cenu se mora naći
jedna izgubljena ljubav
koja je stečena u mlade dane
koju su odvezle daleke lađe
a uspomena je toliko draga
da za njom bol podmukli tišti
i suza (rekvizit stari)
ipak iz srca kane
dajem koliko se ište
ako se samo nađe

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:30
Tiho

Nestajem tako u ovo veče kada se nebo u moru budi,
postajem i ja sama talas,
obalu daleku koji rubi.

Sedim na steni. Ćutim i gledam kako belina
oblaka sivi. Jedinom srcu zapovedam
da smelo, gordo do kraja živi,

da bude čovek, da ne vređa ranu duboku
koja već boli, da tiho, tiho okrene leđa
onome koji ne zna da voli.

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:31
U mrazovita jutra

U mrazovita jutra ja šapćem još zemlji iz snova
zbog koje su gavrani smrti na ovu zemlju pali,
pevam za one što su sa srcem ostali dečijim,
za one što od snova nisu odustali.
Sad i nisam samo čovek,oči,i uši,
sad sam samo srce strasno,ogromno srce ljudsko
i požar uspomena u mislima i duši
pijanica što je prvi put zaradu skucko
pa ne zna od kajanja kuda…
…i neka slobodno kaže ko hoće
da sam luda
meni je milo,i dobro,i toplo ovako
dok targom ljubavi starih idem ulicom grada
i samo mi je žao
kada me sa osmehom ne sreće svako,
kad besomučno bleje nekakva crna stada,
kad prašinu dižu nekakve kljunate ptice,
kad me sa dalekih reka gleda ledeno staklo
nečije neverice,
i samo mi je žao
zašto se čovečnosti osmeh još nije
široko rascvetao.

Sad uspomene u meni bezumno,šumno lete.
Danas si moja ljubav,zemljo, sve moje klice
klijaju danas iz tebe,
pijanac nisam,ni luda
ja sam isčeprkala otkriće za sebe,
otkriće sa betbroj čuda.
Ja znam i danas kuda.

Dj.Vesna
25.07.2012, 23:33
U aprilu

U aprilu, u aprilu
sunce prede žutu svilu,
nebo plavi šator pravi
a drvece, a drvece
na prste se diže, penje,
i pokrece
u plavilo, više, više,
korenje mu samo smeta
a moglo bi da poleti,
i grane ga uvis vuku,
kol’ko ima samo ruku.
Za te ruke ptice,
ptice
pletu pesmom rukavice,
za te ruke, goloruke
sve zelene, sve zelene
kišom mekom umivene,
ko ce tol’ko da navlaci?
Sve su nove! Šta to znaci?
Znaci, prosto:
u aprilu
sunce prede žutu svilu,
jedra vedra za jarbole
da prolecna plovi lada,
ptice pesme pletu, pletu,
svaka pesma po list zelen,
po cvet beli što se rada.


Bajka može da se rodi kad god srce jako želi. (Mira Alečković)