PDA

View Full Version : Knjizevnost



Dj.Vesna
04.10.2014, 19:18
Knjizevnost



Vojislav J. Ilic


Vojislav Ilić je rođen u Beogradu 1860. godine u književničkoj porodici. Njegov otac Jovan Ilić bio je poznati pesnik i političar opozicionar. Kuća Jovana Ilića bila je najpoznatija i najuglednija kuća u Beogradu druge polovine 19. veka, sastajalište i debatni klub o književnim i političkim pitanjima. Okupljala je pisce različitih umetničkih i političkih opredeljenja, ali i veliki broj javnih i političkih radnika. Tu su se sretali Zmaj, Jakšić, Kostić, Kaćanski, Glišić, Lazarević, Veselinović, Matavulj, Sremac, Nušić, Ranković, Domanović, Mitrović, Matoš, Skerlić i mnogi drugi. "Na pragu te kuće — pisao je Branislav Nušić — susretala se stara romantična književnost koja je već izumirala, i nova, realistična, koja se umesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina." U ovoj kući je Branislav Nušić prvi put, u rukopisu, čitao svoju prvu napisanu komediju Narodni poslanik.

Svoja politička shvatanja Ilić je formirao u očevoj kući: bio je vrlo aktivan u javnom životu i političkim manifestacijama. Držao je žestoke govore na omladinskim političkim skupovima. Objavljivao političke tekstove u opozicionim listovima, svojim satiričnim pesmama ismevao je stanje u društvu, tiraniju vlasti i apsolutizam dinastije. Bunt njegovih pesama bio je snažniji nego tada poznatih pesnika satiričara Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja, ali nisu dostigle značajniji umetnički nivo. Zbog svojih političkih aktivnosti stalno je bio na udaru vlasti: proganjan, optuživan, izvođen na sud, morao je da beži iz zemlje.

Pošto je još od detinjstva bio slabog zdravlja, Vojislav Ilić nije uspeo da završi gimnaziju. Vanredno je pohađao predavanja na Velikoj školi koliko da stekne obrazovanje koje nije moglo da bude verifikovano zbog nezavršene gimnazije. Nedostatak školskog obrazovanja Ilić je nadoknadio čitanjem i učenjem u bogatoj očevoj biblioteci i praćenjem razgovora za vreme sedeljki u domu Ilića. Čitao je rimske, ruske, nemačke, engleske i američke pesnike. Bavio se prevođenjem poezije. Rano je počeo da piše i sa šesnaest godina objavljuje baladu Lepid. U dvadeset i prvoj godini, 1881.godine, u časopisu OtadžbinaRibar. Sarađuje u brojnim listovima i častopisima postavši najplodniji pesnik svoga vremena. Za života je objavio tri knjige pesama — 1887, 1889, 1892. Umro je od tuberkuloze 1894. godine u Beogradu.

Pesničko delo Vojislava Ilića ne može se podvesti ni pod jednu školu. Njegovo petnaestogodišnje pevanje predstavlja neku vrstu sinteze stvaralačke poetike 19. veka. Prema primenjenom pesničkom postupku Ilićevo pesništvo se
deli na:

— objavljuje svoje najobimnije pesničko delo, spev klasicističko pesništvo inspirisano grčkom i slovenskom mitologijom, ali i mitologijom mnogih drugih evropskih i istočnih naroda (Bahus i Kupidion, Danaja);
— romantičarsko pesništvo sa motivima iz prošlosti i istočnjačkim motivima; tu je izražena žalost što život brzo prolazi, dominantan je elegični ton, izbija melanholično osećanje (Ljeljo, Pećina na Rudniku);

— realističko pesništvo koje se prilično neuspešno ostvarilo u satirično-socijalnim pesmama, ali je zato visoke umetničke domete dostiglo u deskreptivnim pesmama (Sivo, sumorno nebo, Grm);

— parnasovsko pesništvo ostvareno je uglavnom na antičkim motivima i obeležilo je Ilića kao pesnika evropske kulture (Tibulo, Himna vekova);

— simbolističko pesništvo u stvari je naslućivanje simbolizma; ostvareno je u samo jednoj, 1892.godini; otkrilo je pesničko vizionarstvo Vojislava Ilića; sigurno je, da nije umro tako mlad, da bi bio pesnik u duhu i rangu pesnika evropske moderne (Kleon i njegov učenik, Zapušteni istočnik).

Pesništvo Vojislava Ilića je raznovrsno i sa žanrovskog aspekta: ogledao se u satiričnoj i rodoljubivoj poeziji, ljubavnoj poeziji i romansama, elegijama i opisnim pesmama.

Satirična poezija (Maskenbal na Rudniku, U lov, Već se kupe, Građanske vrline, Orgije, Prijatelju, Jedan monolog mladog Slepčevića, Realists) pokazuje Ilićev aktivan odnos prema društvenoj stvarnosti, njegov slobodarski i kritički odnos prema režimu Obrenovića. Ove pesme nemaju veću umetničku vrednost, nisu dostigle nivo Zmajeve i Jakšićeve satire, ali ostaju kao svedočanstva jednog vremena i pesnikove beskompromisne borbe za društvenu pravdu.

Rodoljubiva poezija (Na Vardaru, Rodoljub, Na grobu vojvode Dojčila u Solunu) po umetničkoj vrednosti stoji ispod satirične poezije ovoga pesnika.

Ljubavna lirika niti je brojna niti je mnogo rečita. Najveće vrednosti dostiže ona koja se pretapa u elegiju (Ispovest, Gospođici N.).

Romanse su posledica pesnikovog bekstva iz stvarnosti, utočište za zaborav na nevolje političke i intimne prirode (Ljubavna trka, Ljubavna priča o donu Nunecu i dona Klari).

Elegije su osenčene melanholijom i rezignacijom kao posledicom nezadovoljstva društvenom stvarnošću i porodičnih nesreća (Elegija, Sumorni dan, Poslanica prijatelju, Elegija na razvalinama kule Severove, Ispovest).

Opisne pesme ispunjene su jesenjim i zimskim pejzažima (Veče, Zimsko jutro, Zimska idila, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U elegijama i opisnim pesmama Vojislav Ilić je ostvario najviše umetničke domete.

Pesničko stvaranje i stvaralaštvo uopšte česta je tema Ilićevog pevanja: Mojoj muzi, Pesnik, Dva pesnika, Pesniku, Realista, Jedan monolog mladog Slepčevića. U dvema poslednjim pesmama izražen je Ilićev odnos prema romantizmu i realizmu. U pesmi Jedan monolog mladog Slepčevića zauzima kritički stav prema nekim osobinama i postupcima romantizma: protiv bombastičnih fraza i lažne patetike, a za više života u poeziji. U pesmi Realista on je protiv primitivizma realističke proze ("ledena suva proza"), a za više poezije u životu. Stvaralačka problematika prisutna je u pesmama sa skulpturalnom tematikom: Nioba, Tibulo, Mramorni ubica, Prva naredba.

Izvor;
riznicasrpska

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:18
Jesen

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,
Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave
Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,
Do same mirisne trave.

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,
Priprema ona das spokojne večeri i dane,
I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevn,
I gatke vremena davni'.

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,
Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada
Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,
I san lagano pada...

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:23
Anđeo mira

Noć duboka vlada, i sve živo spava,
na starome tornju ponoć otkucava -

i u tome času, sa grančicom krina,
anđeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al' oseća granje, pa se tiho svija,
oseća ga lahor, pa slatko ćarlija.

I anđeo mira, kroz duboku tamu,
spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,
rujnu zoru čeka, da nebom zarudi.

(1884)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:23
Sveti Sava



Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
"Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata..."

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo."

* * *
Vekovi su prohujali od čudesne one noći, -
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći -
al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava.

(1889)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:24
Domovini



Niko se, kanda, ne žuri više
da vida tvoja skrhana krila -
ni mača nema, ropstvo da zbriše -
o zemljo draga! O zemljo mila!

Na grobu tvoje prošlosti slavne
sadašnjost leži raspeta, bleda:
kroz gusti veo ponoći tavne
budućnost čeka, pa zoru gleda.

A vreme ide laganim gredom,
da tužnom robu okove smrvi:
ne časnom borbom - vec gorom bedom,
u burno more rođačke krvi.

I jednoga dana sunčevi zraci
sumorno pašće za plave gore;
ukrstiće se plameni mači
u susret, možda, svetlije zore;

trepet i strava paklena, ljuta,
pokriće mesto krvavog boja -
i svaki jauk stokratno puta
prelomiće se kroz nedra tvoja!

I sine l' zračak slobode mile,
ti opet nećeš slobodna biti!
Zovne l' te spomen prošlosti bile,
ti ćeš se sama u groblje kriti!

Jer nikog nema na svetu više,
da vida tvoja skrhana krila -
ni mača nema, ropstvo da zbriše -
o zemljo draga! O zemljo mila!

(1880)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:24
Nad Beogradom



Spomeniče nemi prohujalih dana,
zašto ti je čelo sumorno i tavno?
Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana,
što digoše u zrak tvoje ime slavno?

Il' grobove brojiš tuđinskih sinova,
što padoše redom pod zidine tvoje,
- zaneseni čarom osvajačkih snova
daleko od krila domovine svoje?

Jest, i sada često, kad te kroz noć gledam,
ukažu se ljudske gorostasne seni:
s razmrskanim grud'ma, sa čelima bledim,
i usnama hladnim u krvavoj peni...

I ja slušam šapat nepojmljivog zbora,
šapat koji tiho umire i tone...
To je, možda, izraz dubokoga bola?
To su, možda, reči koje kletvom zvone?

O, koliko snova, nadanja i muka
zariveno leži u kamenju tvome,
što ih sruši smrti oružana ruka
u danima slave, u pomamu svome!

I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu
ne položi u grob tako burno vreme!
Možda čekaš snova poništenu slavu,
taj bleđani prizrak budućnosti neme?

(1880)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:25
Slutnja



Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?
Sunce zori ne izlazi,
dragoj dragi ne dolazi.

Kao odziv bojnoj trubi,
momče jedno samrt ljubi.
I dok mrtav junak leži,
vranac konjic poljem beži.

Pram njegove guste kose
jecajući vetri nose -
i gde pade, krsta nije,
gusti bršljan da se vije.

Ah, za mrtve ko da mari?
Samo gavran tu šestari;
al' se i on brzo vine,
i gubi se u daljine...

Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?

(1882)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:25
Priviđenje



Božanstvena slika njena
sinoć mi se u snu javi:
imala je zelen venac
na sumornoj, bledoj glavi.

Ugašeno oko milo,
svetilište od miline,
duh, što sumnja, podizaše
u bezkrajne, u daljine...

Tako dusi tonu, blude,
sa svetinjom doba stara,
tako nebo snove budi,
da silnije razočara.

(1881)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:27
Duh prošlosti



Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi,
diže se prošlosti duh. Ozaren buktinjom slave,
on tajom žudi, il' kroz noć sumorno bludi,
ko bledi prizrak umrlih snova i jave -

i tihom pesmom, i blagim nebeskim glasom,
on s tugom budi prošlosti davno vreme;
i smerne zvezde trepere čudnim krasom,
dok pesma tone u beskraje neme...

Sve strepi, sluša... I pastir iza sna se budi,
pa svu noć prati sumorne ove glase,
i zalud odziv čeka - već plava zorica rudi,
i bleda kandila noći na plavom nebu se gase...

(1882)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:28
Zvezda



Noć je vedra, blaga,
bledi mesec sja,
u milini tone
vasiona sva.

I zvezdice mile
rasipaju zrak...
Samo jedna trepnu,
pa je pokri mrak.

Čija beše zvezda?
Bog jedini zna!
Spokojna je, mirna
vasiona sva.

(1881)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:28
Elegija



Hladna je jesen; i sumorno veče
nad pustim poljem razastire mrak;
a studen vetar sa uvelim lisćem
talasa seče magloviti zrak.

I nigde zraka od života nema,
proletnji davno izumro je klas;
kišica sipi... A iz sela malog
večernjeg zvona razleže se glas...

I strahom srce u čas se pritaji
gledajuć mutno na jesenji dan -
ah, šta su snovi i beskrajne želje,
kad život pada kao tih san!...

(1880)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:28
Na Drini



Kroz tučna polja i pitome ravni,
srditim tokom, u nedogled tavni,
ti širiš tvoja šuštajuća krila,
o Drino, vodo mila!

Obale tvoje šarenilo krasi,
ko ljupki venac nevestinske vlasi,
al' tvoj se talas ravnodušno kreće,
ostavlja rosno cveće.

Talasi mili! Ravnodušno tako
ostavljah i ja sve što ljubljah jako,
i gonim - jurim - a gde li ću stati,
- sudba će, možda, znati!

(1882)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:29
U noći



U noći
Na mutnom nebu oblaci se sleću,
studen vetar duše kroz maglu i mrak;
a ponoćne seni lagano se kreću,
da nečistim dahom obesvete zrak. -
O, počivaj, srce, spokojno i blago,
žeđ pravednih želja u nedrima kri',
jer sve što je tebi i milo i drago,
u dubokom sanku počiva i spi.

Na poprištu gordom praotačkih snova
hladna samrt kosi lepotu i kras,
a jekne li uzvik i kroz polja ova,
tužnog roba to je umirući glas!
Ah, al' nije truba što grobove budi,
koja krvcu pali, da plamti i vri,
jer bog večne pravde, vekova i ljudi,
u dubokom sanku počiva i spi.

Samo bleda zvezda uzdanja i nade
svod nebeski krasi i rasipa zrak,
kao čisti anđo što se u noć krade,
da razgoni tamu i razbije mrak. -
A nebo je mirno i milosti nema,
da slobodnoj zemlji zapevamo mi,
jer okovan titan, što užase sprema,
u dubokom sanku počiva i spi!

Šta? Zar cvetan venac što joj čelo krasi,
sipajući miris zanošljivi svoj
na njezine mile devičanske vlasi,
da mirisom plaća podvodnike njoj?
Nevestica tužna! Mutni teku dani,
i sumorni s njima tužićemo mi,
dok obmanut titan, što slobodu brani,
u dubokom sanku počiva i spi.

(1882)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:30
San



Hladna jesen magle svija
poljem zelenim,
sunce trepti, sunce sija
zrakom ledenim.

Na ognjištu plamen liže
kamen studeni,
i u kutu slike niže
mrtve jeseni.

Hladnom kišom ovlažene
ćute ravnice -
i ja sklopih umorene
svoje zenice.

Snevao sam premaleće,
snove šarene,
bistar potok, šarno cveće,
ruže rumene.

Suri orli uzletaju
gorskom visinom,
a potoci belaskaju
cvetnom dolinom.

Svet izumro. Nikog nema,
da me pozdravi,
ko da celi život drema,
život ubavi!

Sanjalački gora bruji,
a po stranama
narandža se stidno ruji
među granama.

Ja zapitah ukraj mene
potok, ružice:
"Gde su ljudi? Gde su žene?
Kamo dečice?"

A ružice ćeretaju
s blagim lahorom,
i potoci žuberkaju
tajnim žuborom:

"Mesto ljudi, što ih zmija
od nas odrodi,
lepši svet će da zasija,
bolji narodi."

Moju dušu tuga uze
s takve novosti,
ali moje behu suze,
suze radosti.

A kada je, pun miline,
sanak minuo,
bled, maglovit, sa visine
dan je sinuo.

I okisli vrapci mali,
puni žagora,
glasno su se cerekali
pored prozora.

(1883)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:30
Jedna noć



Na trošnoj klupi, blizu starog zida,
gde burjan raste, i predeo pust
pred mutnim okom gubi se iz vida,
sanjivi bršljan nikao je gust.

Bilo je veče. Po nebeskom visu
kandila bleda sipala su zrak,
i budni popac pevao je blizu,
kroz tiho veče i duboki mrak.

O, bajne noći! - mislio sam tada,
i opet meni beše pusto sve -
ko mladom orlu, kad ga želja svlada,
što napred hoće - ali ne zna gde.

I laki šušanj iz misli me trže;
to beše anđo nespokojstva mog,
i noć se uzvi, i koprenu vrže
na bledo čelo pratioca svog...

A sanjiv bršljan iz trave se diže -
ja strasno grlih njezin mili stas,
a on joj blago do kosice stiže,
i vencem uvi raspletenu vlas.

(1883)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:31
Prvi sneg



U osvitku zore, kroz sumračak tavni,
pokrivene snegom počivaju ravni.

A studeni lahor kroz doline mirne
preko pustih polja kadikada pirne -

i s vihorom lakim seoca se hvata,
pa zasiplje snegom i strehe i vrata.

A u selu jošte u prozorje milo
noć, vedra i hladna, ne podiže krilo.

Iz daljine samo lisica se krade,
pa kokoši vreba i piliće mlade -

i od njenih šapa i tuna i tamo
u prvome snegu trag se vidi samo...

(1884)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:31
Poslednji gost



Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema,
osim krčmara starog, što zguren, kraj toplog plama,
pretura debelu knjigu. Napolju mrtvilo vlada,
i sitna kišica sipi i gusta caruje tama.

Utom se kucanje začu. U krčmu uiđe naglo
čudnovat nekakav gost; usne mu grozno se smeše;
iz praznih supljina očnih studena pustoš se širi,
u ruci držaše kosu. To samrt ledena beše.

Krčmar je dremao mirno, držeći debelu knjigu,
kad samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime,
pa onda uzede pero s krčmarskog prljavog stola,
i svojom mrtvačkom rukom zapisa sopstveno ime -

I zatim u budžak ode. Iz tanke polutame
strašno se kezila otud... Vetar je sa vlažnom rukom
tresao prozore mutne i teška hrastova vrata,
zviždeći kroz praznu krčmu sumornim i strašnim zvukom.

(1885)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:31
Sumoran dan



Kiša sipi... U daljini
povila se magla gusta;
dan prolazi u tišini,
gora nema, polja pusta.
U mrtvilu sve počiva,
nigde nema stvora živa.

Svuda pustoš i dosada
caruje i vlada,
niti srce štogod želi,
nit se čemu nada.
Rasejano pogled bludi,

tromo idu časi,
iz daljine zvono gudi,
razležu se glasi -
odjekuju nadaleko...
Mora da je umro neko.

(1886)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:32
T*



Pod nama lisje šuštalo je žuto,
kraj mene, dušo, stajala si ti;
mirna si bila, - ah, i ja sam ćuto,
obojim nama tužni behu sni.

Tavno bledilo po čeocu tvome,
ko priznak smrti, širilo se svud,
valovi tuge u trenutku tome
burno su moju talasali grud.

To beše predznak da će skoro doći
rastanka našeg neželjeni čas,
ko dim, ko magla da će radost proći,
i nebo da će rastaviti nas...

Udar sudbine obišo me nije,
iz groba zaman dozivljem te ja;
jesenji vetar u lice me bije,
priroda ćuti oko mene sva -

ćuti, i život goni svojim redom,
ne vidi tugu, ne razume jad,
ni vrele suze po licu mi bledom,
ni smrću tvojom oboren mi nad.

(1885)

* Tijani, ženi svojoj, kćeri pesnika Đure Jakšića.

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:33
Maskenbal na Rudniku



Maskenbal na Rudniku
I kod nas ovamo maskenbal se gradi,
pozvati su stari, pozvati su mladi -
i odbor je sklopljen. I već ovih dana
pozvaćemo goste i sa drugih strana.
Predsednik odbora o svemu se stara,
jer je on određen da predstavlja cara:
imaće na grud'ma orden zlatnog runa,
ali mu na glavi neće biti kruna -
nego, mesto krune, čakov ili kapa;
odbornici biće gomila satrapa.
Kraj njegovih nogu skupiće se zveri:
medvedi, majmuni, mačke i panteri.
Gospođice lepe i gospođe mlade
predstavljaće gole nimfe i najade.
Ta i sam će Rudnik, kad ga smej probudi,
od silnoga smeja da razvali grudi.
Za veselje takvo i za ljubav njinu,
sam načelnik pristo da predstavlja svinju.
Jedna lepa gospa, ali dosta stara,
nabavila ruvo od jednog žandara.
Car je na to pažnju obratio mnogo
svaki svoga "faha" da se drži strogo:
tako smo pozvali i jednog seljaka
da predstavlja sobom hromoga prosjaka.
Nego tu se društvo zabrinulo celo:
da li seljak ima prosjačko odelo?
Jedna mudra glava reši zbrku celu:
ta nek dođe seljak u svome odelu.

* * *
Eto to je program, neka svako vidi;
pišite nam, Srbi, kako vam se svidi?

Crni domino

(1887)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:44
Mojim prijateljima



1
Šta ja hoću? Čemu srce žudi?
Ah, ta ko bi razumeti mogo...
A želja je ognjevitih mnogo,
što mi ognjem raspaljuju grudi.
Moja duša od detinjskih dana
stremila je u burnome letu
u predele zanošljivih strana,
nekom čudnom, nepoznatom svetu,
gde radošću sve živo miriše
i večitom harmonijom diše.

2
Sad ne žalim obmanute nade,
niti letim u nebeske strane;
ja ne tražim prijatelje mlade,
moje davno pogubljene dane!
Ja ne ištem nežnog sažaljenja
od ledenih i paklenih ljudi:
u danima gorkoga mučenja
njinim ledom zamrzo sam grudi...
Vaši borci mene malo plaše,
hladno pljujem na svetinje vaše!

3
No jesenji kada stignu dani,
i na put se lastavica krene,
prijatelji, setite se mene
u dalekoj, nepoznatoj strani -
i u vašem prijateljskom krugu
podignite napunjene čaše,
nazdravite svome vernom drugu
iz mladosti, iz prošlosti vaše -
a vetar će pozdrav mi doneti
kroz dubrave i mračne vrleti.

(1886)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:45
Pećina na Rudniku



Triput crni gavran zagrakta i prnu
nad mračnim kulama Ostrovice grada...
A despota Lazar podiže se tada,
mračan pogled baci u daljinu crnu.
Sumorno graktanje kao krik se hori
i gubi se naglo u neme daljine,
niti potok šumi, nit listak šumori,
počivaju mirno rudničke planine -
al' njegovu dušu crna slutnja para,
i Branković dozva sveštenika stara.

Kad sveštenik stari u odaju dođe,
a despot ogrnut crnim ogrtačem,
pa niti se diže, nit mu ruci pođe,
no nemirno zvecka mamuzom i mačem.
Voštanica tiho na stolu mu gori,
oboren mu pehar i vino prosuto...
Nalakćen na stolu on je mračno ćuto,
kao tajni užas da mu dušu mori -
no bezumno ruka poletela maču
kad se krik užasni još jedanput začu.

"Zvao sam te noćas, sedi svešteniče,
jer sodomski greh mi um i dušu mrači. -
Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče,
krik njegov užasni moj svršetak znači.
Neće mnogo proći, a ja ću umreti,
opusteće sjajni Brankovića dvori:
ali tajnu svoju ja ne smem poneti,
tajnu što me muči i dušu mi mori!
Ispovest mi treba, za to sam te zvao:
oče, - ja sam majku svoju otrovao...

Kad se Rudnik pređe i malena reka,
ima jedno divlje i sumorno mesto,
na koje sam nekad odlazio često,
a na tome mestu pećina je neka,
i u njoj jezero. Sa njenih visina
ne vije se bršljan, ne šumori cveće,
hladna pustoš bije iz njenih dubina,
a jezero mrtvo nikad se ne kreće. -
No kad kamen padne ili reč se rekne,
u hladnoj praznini stokratno odjekne.

Kada samrt stegne moje grudi bolne,
i potone duša u večnome mraku,
vi pođite tamo, razmaknite volne,
i na dnu jezera kopajte mi raku,
i tamo sahran'te. Preko moga groba
nek se metne teška krstača gvozdena,
da mi nema traga za poznije doba,
da mi grob ne kunu u seda vremena.
Sve sam sada kazo, sad umreti mogu,
a ti moju dušu preporuči bogu."

Tako despot svrši. A kad treće noći
počivaše Rudnik u krilu tišine,
gluv nekakav šum se razli po samoći,
kao val ogromni na sinjoj pučini -
i potonu u noć... Celo ovo veče
sanovnici srpski stojahu na dvoru;
mučio se despot do pred samu zoru,
a u zoru čelnik izađe i reče:
"Gospodo vitezi! Svršene su muke,
despot dade dušu u božije ruke."

Sa rudničkog visa, po sumornoj noći,
mrtvački se sprovod polagano slazi.
Tupo zvoni doboš u nemoj samoći,
dva i dva se kreću po uzanoj stazi.
Napred ide četa snažnih kopljanika,
a za njime sluge s rujnim buktinjama -
i mrtvački sanduk. I hor sveštenika
oglašava ponoć svetim molitvama.
U crnome ruvu, spram buktinja sjajni',
izgledaju oni ko duhovi tajni.

Mrtva, pusta ponoć, nigde živa znaka!
Samo katkad sova krikne i poleti,
preplašena možda od rumena zraka,
od potmule lupe i pesama sveti'...
Kad stigoše mestu, blizu do obale,
hor otpeva onda sumorno opelo;
ustavama jakim razmakoše vale,
iskopaše raku i spustiše telo,
i krst preko njega. I nad mračnim grobom
zašumori voda i pokri ga sobom. -

I mir večni nasta... Mrki kopljanici
oboriše ćutke koplja naopako,
pogasiše sveće sedi sveštenici,
i krenuše natrag pogruženi jako,
a ostade pusta i prazna pećina...
Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće:
hladna pustoš bije iz njenih dubina,
a jezero mrtvo nikad se ne kreće.
No kad kamen padne ili reč se rekne,
u hladnoj praznini stokratno odjekne.

(1887)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:46
Poslanica prijatelju


1
Ima dana i časova kad te ništa ne veseli,
kad ti srce i ne žali, i ne ljubi, i ne želi,
kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi,
kad ti pogled besmisleno u daleke ravni bludi -
a težak se otme uzdah, i tvoje se čelo smrači,
i ti ne znaš u tom času ni otkud je, ni šta znači.

Prijatelju, tako isto mojim grud'ma pustoš vlada,
i na moje bledo čelo hladna neka senka pada.
Ja uveče dižem pehar i nazdravljam njime zori,
dah studeni da odagnam, dah koji mi dušu mori,
ispred koga svetla radost i nebeska gine nada
kao cveće, koje vene kad studena jesen vlada.

Da, jesen se približuje... Na vrtove mojih dana
magluština tiho pada, jer dolazi jesen rana.
Ovaj hladni, čudni vetar, što mi dušu provejava,
to je vesnik koji javlja da dolazi jesen prava.
Pa zar tako?... brzo tako? Zar baš nikad neće doći
one vedre, majske zore, i zvezdane letnje noći?

2
Ko ogromni morski vali, od vekova rasturene,
rudničke se gore dižu i gube se oko mene.
sa ruina starih dvora, gde duboka prošlost spava,
krik jeine, kćeri mraka, nemu pustoš oglašava.
Razorene stoje kule nad gomilom od kamenja.
Kao hladni spomenici izumrlih pokolenja.

Tako gine sve i pada u vekove i vremena,
tako samrt uništava silna carstva i plemena!
Ah, kakve li behu strasti, kakve borbe, kakva mnenja,
na kojima sad počiva duh sumornog razorenja -
i u hladu ruševina, kao cveće zaborava,
mahovina mirno raste, i visoka, gusta trava?

Ali jedan stari gavran, nad kulama što šestari,
pričao mi o tim ljud'ma zanimljive neke stvari.
Kad jedared bude dokon i prebrine svoje brige,
on će sve to da prikupi i odštampa u tri knjige.
Prvoj biće naslov: prošlost, a već drugoj dok se seti,
al' će treću svoju knjigu tiranima da posveti. -

3
U njojzi će dokazati: da sadašnjost služi njima,
al' budućnost samo sudi, jer pripada narodima...
O, ala će mnoge tice da podignu silnu graju
kad nabave ovu knjigu i kada je pročitaju!
To je, zbilja, malo teško što će knjige biti skupe,
al' orlovi pristali su da pretplatu oni kupe.

To će biti u proleće, kad se vrate silni ždrali,
kad procveta rosno cveće i zašume bistri vali;
kad prestane hladna zima, što nas tako dugo mori,
i odjekne slatka pesma u slobodnoj srpskoj gori;
kad prohladni, blagi vetrić sa toplije duhne strane,
i veselo pirkajući zaleljuja guste grane.

Ali tada, prijatelju, biće sede naše vlasi,
naš će život biti plamen polagano što se gasi.
No u praznik obnovljenja ako samrt htedne doći,
mi ćemo se zagrliti na dverima večne noći:
i poslednja pesma naša nek slobodu oglašava,
što svečano, kao feniks, iz pepela vaskršava!

(1887)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:46
U teškom času



U teškom času bolesti i tuge
ja bacam pogled u minulo doba,
i pitam savest: je li mirna ona
pred večnim mrakom otvorena groba?

Mogući plamen plemenitih strasti
kome je bogu na žrtvenik dala?
Je l' živa vera, je li pala nada
u moru ljudskih kleveta i zala?

A savest meni: "Me plašim se smrti,
ja mirno idem u predele mraka:
živa je vera u opštega oca,
i nada moja silna je i jaka.

Za ljubav mira bližnjih oko tebe,
mirna i stroga, iz tvojih sam grudi
nebesku tvoju ljubav odagnala,
ne trazeć hvale od bližnjih, od ljudi.

Ubijen tugom kad si gotov bio
prokleti volju promisla i moju,
ja sam mudrošću okrepiti znala
za nove žrtve bolnu dušu tvoju.

I ti si onda, suzom oblivene,
ljubavi rajskoj svoje žice dao...
Pevo si ljubav čistu i nevinu,
mada si u njoj samo tugu znao!

Ja sam u srcu podsticala tvome
božanski oganj, koji dušu grije -
venac te zato nije ukrašavo,
al' te ni podsmeh kolebao nije.

Tirani nisu tvoje hvale čuli,
a satrapima si pljunuo u lice,
spokojan budi ako samrt htedne
na liri tvojoj da pokida žice.

Duh tvoje drage međ' zvezdama gore,
kad ostavite prah svoj u dolini,
sa duhom tvojim stopiće se blago,
ko jedan uzdah, kao zvuk jedini."

(1887)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:47
Bajka o jasici



Puklo polje oko mene,
u daljini sure stene.

Na sredini malo hlada,
gde jasika trepti mlada.

Njezino se lisje nija
i kad lahor ne ćarlija.

Ona šumi sa visina
mutne bajke od starina.

Ona šumi: "Davnim davno,
u minulo doba tavno -

ja sam lepa moma bila,
i surova, kao vila.

Ja ljubiti nisam znala,
nit sam kome ruku dala.

Bog me zato, ona zbori,
u jasiku mladu stvori.

Tako trajem odvajkada,
tako šumim još i sada.

Kad u letnje podne žarko
s neba sija sunce jarko -

mladi pastir dogna stada
pod okrilje moga hlada.

I pod senkom gusta granja
o jasici snove sanja."

(1887)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:48
Stara pesma



To je stara pesma koju čitam sada,
mračna neka tuga u pesmi je toj;
ta me pesma seća na vremena mlada,
prošlost je u njoj.

U njojzi je pesnik o istini pevo,
o istini gorkoj: sve je laž i san,
dan ljubavi rajske, o kojoj sam snevo,
i slobode dan.

Ah, šta li sam puta u tihoj samoći
s tajnom tugom čito svaki njezin red;
i zamišljen ćuto po čitave noći,
sumoran i bled...

Čudna, mračna pesmo! Ko je tebe piso?
I u kome groblju leži otac tvoj?
Strašan je i tužan tvoj sumorni smiso -
ko i život moj.

Ti si dušu moju otrovala sobom,
ti si meni nade sahranila sve,
moje misli ti si pomirila s grobom,
sa životom... ne.

(1888)

Dj.Vesna
04.10.2014, 19:53
Vojislav J. Ilic

Pesnistvo u doba realizma



Jedini pravi pesnik epohe realizma bio je Vojislav Ilić (1862—1894). On je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar: odlučan raskid s epigonskim romantizmom. U nekim pesmama bi je glasnik naprednih težnji svog vremena, oštar kritičar političkih i društvenih izopačenosti. Pa ipak, njegova poezija, u celini gledana, suprotna je duhu tendenciozne, angažovane literature za kakvu se Marković zalagao. Iako ga s realistima povezuju neka značajna zajednička obeležja, kao što su sklonost ka deskripciji i objektivnosti, Ilić je svojim estetizmom i formalizmom otvorio put poeziji kojoj su suprotni kako briga realista za običnu stvarnost tako i zahtevi ideologa za njeno uključivanje u društvene i političke borbe vremena, poeziji u kojoj je najvažnija briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

Po rođenju Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, čiji je dom bio stecište književnog Beograda, okružen braćom, koji su takođe bili aktivni u literaturi (Milutin, Dragutin, Žarko), Vojislav je kao retko koji srpski književnik svog veka odrastao u atmosferi koja je bila izrazito književna. Ta okolnost imala je mnogo većeg značaja za njegovo pesničko formiranje od njegova školovanja, koje je, zbog bolešljivosti od koje je patio još od detinjstva, bilo neredovno i nepotpuno. Umnogome je delio sudbinu drugih savremenih pisaca: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo oskudno, zbog svojih uverenja bivao proganjan od vlasti i umro mlad. Uz oca pesnika bio je od rana upućen na čitanje poezije. Na njega su najviše uticali ruski romantičari Žukovski, Puškin, Ljermontov, naročito Puškin. Preko ruskih i srpskih prevoda upoznao se s pesništvom drugih naroda, posebno s antičkom poezijom i mitologijom, koja je imala velikog odjeka u njegovom delu. Obnovitelj pesničkog interesovanja prema antici, Vojislav nije znao nijedan od dva klasična jezika, niti bilo koji strani jezik, izuzev ruskog. Iako je pevao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojim treba dodati velik broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. U njegovu delu mogu se izdvojiti sledeći tematsko-stilski krugovi: deskriptivne pesme, pesme na motive prošlog i dalekog, elegične i ispovedne pesme i pesme kolektivne inspiracije.

Deskriptivne pesme čine najpoznatiji i najpopularniji deo Ilićevog pesništva. Na njih se obično misli kad se o Vojislavu govori kao o realističkom pesniku. U nekoliko svojih pesama on je dao izvanredne slike seoskih pejzaža, života na selu, raznih godišnjih doba i delova dana (Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U njima je najizrazitija ona crta koja ga najviše odvaja od romantičara i približava realistima: objektivnost. Pesnik kao da se povlači iz pesme, njegovo ja se gubi, pesnički govor prelazi u treće lice, u njemu se oseća epska mirnoća i usporenost. Emocije nisu direktno iskazane, one zrače iz slika ili, tačnije, pejzaži su izgrađeni po modelu određenih emocionalnih stanja i raspoloženja. Pesnikova duševna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaža. Nju još više odaju karakteristični ilićevski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mračan i sl.

Nasuprot poeziji realističnih pejzaža stoje one Ilićeve pesme u kojima su obrađene teme iz prošlosti raznih naroda. Više nego i jedan drugi naš pesnik imao je osećanja za čari onog što je udaljeno u vremenu i prostoru, za razvaline koje govore o minulim vremenima, za drevne legende dalekih ili iščezlih naroda. "Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi / diže se prošlosti duh", kaže on u pesmi Duh prošlosti, a u pesmi Himna vekova daje viziju prošlih vremena kao nekog tajanstvenog sprovoda koji se kreće "u nemom svečanom hodu" dok "beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu / himnu vekova tavnih". Kod njega nalazimo motive i legende sa svih strana sveta, iz svih vremena: indijske, arapske, persijske, kavkaske, germanske, španske, portugalske, italijanske, slovenske, srpske. Posebnu skupinu čine pesme s temama iz klasične starine, iz grčke i rimske istorije i mitologije (Nioba, Katonova smrt, Tibulo, Ovidije, Korintska hetera i dr.), pesme koje, uprkos mnoštvu materijalnih pogrešaka i nepreciznosti, pokazuju istinsko osećanje za lepotu i veličinu antičkog sveta. One su donele čitavu malu obnovu klasicizma u srpskoj književnosti, s njima se u našoj poeziji ponovo odomaćuju klasična imena, teme i simboli te klasicistički estetski ideali.

Ilićevi pejzaži kao i njegove pesme o drevnim vremenima podjednako su prožete tihom setom, melanholijom. Po osnovnom osećanju sveta Ilić je prevashodno elegičar. To osećanje, prisutno kako u deskriptivnim tako i u istorijskim pesmama, dobilo je najneposredniji izraz u njegovoj intimnoj lirici, u elegijama (pet pesama nosi naslov Elegija uz njih je Elegija na razvalama kule Severove, najbolja njegova pesma tog žanra), u ispovednim pesmama i pesničkim poslanicama (Ispovesti, Poslanica prijatelju, Gospođici N i dr.). U njima pesnik smireno i nenametljivo iznosi svoja gorka iskustva, melanholična raspoloženja, slutnje smrti. Pesnikovo ja ovde ponovo izbija u prvi plan, postaje glavni nosilac pesničke poruke.

Pesnik fine sete, nostalgičnih raspoloženja, melanholičnih pejzaža i napuštenih drevnih razvalina, Ilić nije bio neosetljiv za nevolje i težnje naroda niti zatvoren za ideale vremena u kojem je živeo. U nizu pesama on je nastavljač borbene, slobodarske tradicije srpske poezije, posebno Zmajeve i Jakšićeve. Dok je u rodoljubivoj poeziji ostao uglavnom u tradicionalnim tematskim okvirima i zabludama (Na Vardaru, Rodoljubu, Kosovskim sokolovima, Muratovo tulbe i dr.), dotle je u najboljim satiričnim pesmama (Maskenbal na Rudniku, Rudnikova ispovest, U lov, Građanska vrlina i dr.), nadahnut "mržnjom na tirane", dao snažan umetnički izraz slobodoljubivim, demokratskim težnjama svoje generacije i njenom otporu obrenovićevskom apsolutizmu i stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima epohe realizma.

Odlučno raskinuvši s romantičarskom poezijom, s njenim verbalizmom i retorikom, s njenom preteranom emocionalnošću, s nebrigom koju su romantičari ispoljavali prema formi, Ilić je više od svega radio na usavršavanju forme, na bogaćenju pesničkog izraza, na obnovi srpskog stiha. On je artist u poeziji, "umetnik-pesnik", kako ga je nazvao Lj. Nedić. Najveću pažnju poklanjao je građenju stiha, nastojeći da izbegne sve nemarnosti i aljkavosti karakteristične za stih romantičara. Njegovi dugi šesnaesterci, najosobenija vrsta njegova stiha, teku mirno i sporo kao neka široka reka i tim svojim ritmom podudaraju se s uzdržanim, objektivnim karakterom njegove poezije. Iako nije bio naročito obrazovan pesnik, on je svojim pevanjem otvorio puteve srpskoj poeziji prema Evropi. Kad je mladi Dučić otišao u Ženevu i Pariz, došao je do otkrića koje ga je iznenadilo — da Ilićeva poezija nije bila neki balkanski anahronizam, da je ona najbliža poeziji koja je donedavno bila moderna po svim značajnijim evropskim centrima, poeziji francuskih parnasovaca, "za koje možda nije nikad ni znao". Kao takva ona označava početak nove epohe u istoriji srpskog pesništva. Slično Mušickom u 20-tim i 30-tim godinama ili Branku u 50-tim i 60-tim Vojislav je u 80-tim i 90-tim godinama bio glavni pesnički učitelj, tvorac nove pesničke škole. Vojislavljev način pevanja, vojislavizam, kako se ponekad naziva, bio je pesnički manir, škola, koja ne samo što je dala velik broj epigona već su kroz nju prošli najistaknutiji pesnici s kraja 19. i početka 20. veka: Milorad Mitrović, Mileta Jakšić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić i dr.

Ilićevim uticajem naročito su obeležena dva pesnika koji stoje na prelazu između Vojislava i pesništva srpske moderne, Milorad Mitrović (1867—1907) i Mileta Jakšić (1869—1935).—

Dj.Vesna
04.10.2014, 20:12
Tomas Venclova


Tomas Venclova je najveći živi Litvanski pesnik i jedan od najvećih savremenih pesnika sveta. Esejista i prevodilac, profesor slavistike i baltistike na Jelskom univerzitetu. Kandidat za Nobelovu nagradu.

Rođen je 1937. u gradu Klajpedi na severu Litve. Završio je Filološki fakultet u Vilnu. Doktorirao je 1985. u SAD iz oblasti teorije književnosti. 1957. debitovao je kao pesnik. Živeo je u Moskvi, Petrogradu i Talinu. Kao i Brodski, Rejn i Kušner, pripadao je krugu Ane Ahmatove i Pasternaka. Kao i mnogi ruski disidenti, morao je da emigrira i od 1977. živi u SAD. Predavao na Berkli univerzitetu, a zatim na Jejlu. Poeziju piše na litvanskom, ali je objavljuje i na poljskom i na ruskom. Prevođen je na dvadesetak jezika. Dobitnik je više prestižnih nagrada i počasni je doktor mnogih poznatih univerziteta.

Dj.Vesna
04.10.2014, 20:13
LAS MENINAS

Devet, ili jedanaest lica:
patuljci i neudate služavke, odraženi
u prodornom, tamnom oku ogledala,
i autor, u trenutku kad još ne započe

ovu sliku, čitava četiri veka
od nas strpljivo skrivanu.
Fuko veli da nas on slika.
Ali, i model, i posmatrač, i sam slikar možda su

jedna praslika, u delićima dostupna.
Svetlost - bogatija od one koju propuštaju
prozorska okna - kao u raju, uspešno

šireno nesavršenstvo sveta pobeđuje.
Pri dodiru pogleda - jedinstveno, bestelesno,
pomoću kičice naučeno - kako da ne propadne.

Dj.Vesna
04.10.2014, 20:13
GOBLEN

Iza reke i kamenja čestar tornjeva i kontrafora

Spora munja vekova ushićenja

Ta tkanina: zver, dama, leje belih ljiljana,
Dubina ogledala, oval heraldičke livade.

Ona će povratiti razum, umiriti bol zrna
Mlevenog žalom koji ne zna za žrvanj,

Smiriće se kad spečene usne ponovo šapnu "Ne mogu",

Kada se kapi krvi usire na šiljcima ograde.

Video si mnogo. Prihvati i vrt, i trnje.
Platićeš koliko treba - da bi dnevna svetlost

Kazala sumraku, da će nova zora proterati
Noć; da postoji hiljadu muka, a muzika samo
- jedna.

Dj.Vesna
04.10.2014, 20:14
Naujas atvirukas iš K. miesto

Klupinėjanti dargana kliudo Prieglių.
Po kelių amžinybių sulaukęs bėglio,
atsiliepia išmuštas grindinys,
ir kraštovaizdis merkiasi. Gotiškas šriftas
teišliko lapijoje. Fachverko šifras
virto blokų aiženom. Traukinys



kontrabandos tonom slegia nestandų
geležinkelio žuolį. Toyotos temdo
dujom lango eketę. Po spyna
pailsėję vartai verias į erdvę,
nors ir žiauriai girgžda. Kažin ar verta
šiais laikais atsidurti ties jų briauna.



Jei žmogus per amžius šaukiasi keršto,
nužudytiems miestams veikiai apkarsta
atmoka, pagieža, klampūs vaidai.
Jie atleidžia viską. Tramvajai žvanga
prospekte, kur skeveldrom lyjantį dangų
teatsimena bėgiai ir pamatai.



Net tada, kai pasaulis virsta į dulkes,
nesikeičia vagonų maršrutai, smulkios
gatvių tinklo detalės. Tačiau už kertės
balzganuoja cemento plokštės, ir parkas
pasiduoda asfaltui. Katedros arkos
Viešpatį meldžia lengvos mirties.



Kiečio stiebas kalasi pro betoną.
Apdraskyti mūrai slepia geltoną
atėjūno puspaltį, ir keli
žvarbūs šuorai aptinka bereikšmę kliūti –
marų kūną, kuriam pasitaikė būti
šią lietingą dieną svečioj šaly.



Kur pleveno tik oras, jis regi atgrasią
vertikalę. O jeigu kalbėt apie dvasią –
ji, kaip sakė senieji, flat ubi vult,
bet laukiniai griuvėsiai ir blaškomi lapai
mielesni už standartišką šiukšliną kapą,
į kurį mums teks atsigult.



Balkšvo kvartalo dvokas ir smalkės
prietemoj sunkias į notangų pelkes.
Išlošė Mantas, pradingo pilis,
tačiau tuštuma sudorojo ir Mantą:
taip, atakuodamas Aismarių krantą,
dilina molį dyglus ribulys.



Žodis negimsta (gal tai tik plėnys).
Kol ties beviltiškais gretasieniais
rasis gliti kontinento aušra,
sapnas, apglėbęs kūnus lyg vėjas,
risis per miestą, kur laikui laimėjus
net netekties nebėra.



Išnaktės. Skardą įlenkia skeveldra,
amžius, žvaigždynas. Praradusio vardą
dykviečių krašto aršioj dabarty
tarsi slėptuvėj laukiame ryto,
nebematydami vienas kito,
nesusivokę, tai mes ar kiti.



Venclova, Tomas. Sankirta: Eilėraščiai. – Vilnius: LRS leidykla, 2005.

Dj.Vesna
04.10.2014, 20:15
La baigneuse


Kas žino – gyvenimas buvo ar ne,
bet siauroj krantinėj nutvieskia mane
suardyto vandens sidabruojantis gaisas,
valtis plėšia kanalą buku noragu,
ir nuo tiltų lig pat šlakuotų stogų
miestas guli nelyginant skylantis vaisius



ant supurvinto stiklo. Prėski ribuliai
(teisingiau pasakius, tyla) atkakliai
daužo bortus. Šešėlis įveikia bevardę
marių skiautę. Kerpėtas plytas įstrižai
kerta mėlynos drobės. Tamsėja dažai,
ir tinklainėje – vėjo persmelktas Guardi.



Calli, campi, campielli Pajuodęs akmuo,
arkatūroje drėgnas lagūnos rašmuo,
kito šimtmečio dangūs. Apkvaitusi Clio
pražiūrėjo šiuos mūrus. Jiems gresia tiktai
dumblas, potvynis, žemės trauka. Pamatai
neskubėdami grimzta į ramią stichiją,



miestas braido erdvėj. Ligi kelių – šilta
marmurinio fasado ar jūros puta,
atsiduodanti tepalu ir puvėsiais,
o aukščiau, kur beveik nesiekia rega,
baltas liūtas su išmintingiausia knyga,
pilnas gailesio mirusiems ir gyviesiems,



nes ne mums, o jam atverta ištarmė –
ta, kuriai paklūsta sekundžių trukmė,
visos formos, nuo angelo lig trilobito,
aptrupėjus dygi frontono kriauklė
ir sala, kur kaulus apklojo žolė,
laukdama neišauštančio Viešpaties ryto.



Sienų mezginius drasko scirocco. Šutra
dengia veidą kauke (nors veido nėra),
temdo kupolo žvyną ir vėtrungių varį.
Miestas plaukia pirmykštėn gelmėn, kurioje
karaliauja slidi vandenų gyvija –
plekšnės, rajos, ascidijos, frutti di mare.


Vyno stiklas kavinėje, pavakary.
Už aikštės monochromiška, atšiauri
praraja, bet vyzdį su jūra sutaiko
daugiabriaunė šventovė, nei kraičio skrynia,
kūjai virpina skliautą, ir delnas delne
įsitempdamas persveria skausmą ir laiką.



Venclova, Tomas. Sankirta: Eilėraščiai. – Vilnius: LRS leidykla, 2005.