PDA

View Full Version : Religija



Dj.Vesna
05.09.2014, 09:20
Religija

Prorocanstvo blazenopocivseg starca Gavrila Bosnjanskog


СТАРАЦ ГАВРИЛО: ТЕШКИ ДАНИ ЗА СРБИЈУ

Србију ће распарчати, на делове, отцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити. Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће се посебно, свака отцепљена јединица имаће своје центре за све. Спас је у општем покајању и повратку Срба Богу. После великог светског сукоба Срби ће уз помоћ Русије вратити Косово. Ни један Албанац на тлу Косова неће остати.

Монахиња Макрина (Мајсторовић), као и још неки верници, били су сведоци испуњавања пророчких речи старца Гаврила. Због тога би упозорења старца Гаврила требало схватити озбиљно, као сигнал за покајање народа, које је, као што сведочи духовна и црквена историја, умилостивило Господа да не попусти искушења и страдања на свој верујући народ. Старац је рекао да ће, ако не дође до покајања, „Србију распарчати, на делове, отцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, њима ће бити дана, даће се њеном народу, Албанцима, Шиптарима, на коришћење, наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали.“

Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће се посебно, свака отцепљена јединица имаће своје центре за све.

Бог је, од давнина, као што сведочи Стари завет, слао своје пророке и духовне људе да пренесу одређене поруке народу, да их подуче, упозоре... Правослaвна црква слави у чува успомену на Пророке који су најавили долазак Спаситеља, Сина Божијег, Господа Исуса Христа. И после тога, у последњих две хиљаде година, Бог је преко великих духовника упозоравао народе. Једног од таквих духовника, праведника и молитвеника за цео пали род људски, наш народ имао је у монаху Гаврилу. Још као млад припадао је Богомољачком покрету. После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. И припадници Богомољачког покрета били су на мети нове комунистичке власти. Витомира, како је било световно име старца Гаврила, ухапсили су под оптужбом да је народни непријатељ и непријатељ социјалистичког поретка. На њега су вршили притисак да више јавно не говори да Бог постоји, да га престане хвалити, да се учлани у партију, да не слави славу. Он се није хтео одрећи Господа и своје вере, па су га иследници тукли тако да му је крв текла из уста, носа и ушију.
После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде; била је зима, вода ледена, он сав крвав и изубијан. Од ударца му је пукла бубна опна (од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен ). Удбаши су јавили његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело. Такве батине и ноћ у леденој води нико није могао да преживи. По изласку из затвора, постао је црквењак у Јагодинској цркви, да би у манастир пошао кад је већ био превалио педесету. Монаха Гаврила ништа светско није интересовало. Није читао новине, нити гледао телевизију. Живео је скромно у сиромаштву. Манастир Светога Луке у Бошњанима почео се градити мало пре него што је он дошао к њему. Од јаких киша вода је улазила у тада још помоћни конак, односно бараку. То није сметало оцу Гаврилу да се духовно подвизава. Имао је јако изоштрен ум, знао је све тајне овог света.
Монахиња Макрина (Мајсторовић), која је живела заједно са старцем Гаврилом у манастиру Бошњањи, почетком деведесетих година била је сведок испуњења старчевих пророчанстава. Она је, што је много важније, записала пророчанства старца Гаврила.

„Дошла сам у манастир по Божијем промислу, баш када је отац Гаврило замонашен. Он је данас замонашен, а други дан сам ја дошла као искушеница у манастир Стубал код Краљева 1987. године. Нисам тада ни била свесна, с обзиром да сам позив одабрала по указу мојих духовника и по указу Божијем, шта ми даље предстоји и шта ћу све дознати преко старца Гаврила, који је имао тако велико духовно и животно искуство. Тако се по Божијем промислу догодило да старац, упркос тешким страдањима, остане у животу, да нам пренесе знања и откровења за будућност Србије, покаже који нам је пут исправан и одакле нас чека светло“, каже она.

„Уобичајено је било да када дођемо из рада, прочитамо вечерњу молитву и онда уђемо у собу код оца, да га пре спавања обиђемо, да се договоримо за наредни дан, да нам да упутства, да се оцу пожалимо ако је нешто било лоше, или да га питамо да ли му нешто треба. Увек смо задњи опроштај, кад полазимо у собу, узимали из очеве собе. Мајка и ја смо спавале у соби преко пута да бисмо могле ноћу оца да обиђемо, да му не испадне жар и тако... Тако смо једном ушле у његову собу без неког посебног разлога, да га обиђемо, да видимо да му није случајно спала постељина, да му наместимо. Отац је пришао прозору и чудесно је погледао. Тада још није било ни бомбардовање, ни рат на Косову. Погледао је кроз прозор и погледао је ка небу и казао: ’Јој, ћерко, види месец крвав, ћерко, небо се отворило, црвени барјаци са неба крећу на Косово. Крвави барјаци, ћерко, поново ће рат, поново ће рат за Косово да се бије... Муслимани се удружили’, каже он, ’и на православље ударили, доћи ће да завлада тај њин полумесец.’ Каже, ’Ћерко моја, мисле да згазе православље, кад се буду осмелили, Бог им неће дати, а видим’, каже, ’католици са њима шурују заверу против Срба.’
А онда је рекао: ’Видим, ћерко, да они доносе одлуку да нам земљу распарчају и да нам Косово узму. Морају се склонити светиње из наших цркава, тако су и наше мудре владике Чарнојевићи радили, светиње су носили са места на место, да не бих њих агарјани подузели.’ Каже: ’Видим куће на Косову горе, видим народ бежи, падају и убијају и Албанце и Србе. Видим, ћерко, наше крстове руше на цркви.’ А ја велим: ’Како, оче, руше, ко ће се на цркву попети, висока је, ако падне?’ Каже он: ’Видим, ћерко, попео се на цркву и крст руши.’ Касније, када је 2004. године био погром, сетила сам се тога. И тада ми је још рекао: ’Јој, рат се и невоља ближи, велика мука и несрећа, али не вреди’.Тако прича мати Макрина, и додаје:
„Старац Гаврило је рекао да не идемо путем којим иду наши непријатељи. Тај пут је пропаст, немојте ићи тим путем као они, то је црна река... Наши не могу Косово одбранити. Они ће га узети за привремено. Монахиња Гаврила прича да су једне вечери, неколико седмица после тих старчевих речи, дошли мештани из оближњег села и рекли да је почело бомбардовање Србије.“

Монахиња Макрина је речи старца Гаврила записивала и сабрала у корице књиге „Монах старац Гаврило − пророк последњих времена“. И други верници су били сведоци старчевих пророштава.
Старац Гаврило је позивао српски народ на пост, молитву, покајање, иначе ће се у супротном због многих грехова у народу, свештенству и владара излити гнев Божији:
„Тада ће Србију распарчати, на делове. Отцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, њима ће бити дана, даће се њеном народу, Албанцима, Шиптарима, на коришћење, наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали. Узеће нам Војводину, продаваће равнице, тада кад више Београд не буде престоница, онда ће свак за себе посебно живети, свака посебно. Тада ће се све туђини питати, они су то и замислили, али народ ће се побунити. Тада ће у земљи бити глади, муке, болести ће неке харати, умираће народ таквом брзином да неће стићи свештеници да га сахрањују. Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог, да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају.“

„Но Шиптари неће стати, они мировати неће, границу ће стално померати. Страни владари ће их све парама подржавати, и они ће Србина са своје земље истерати, притиснуће га невољама и тамо народ српски неће имати никаква права, живеће у страху, само ће им дати шаку земље, да тамо живе, али и ту наш народ никаква права имати неће, све ће се Шиптари питати. Замериће се и са Грчком и са Македонијом, границе ће померити. Немир ће се проширити на све друге суседне државе, а оне ће морати да их слушају, јер су њине чланице, биће уцењене.
Србину тамо слободе неће бити, све док Русија не постане царевина. Молите се сви Богу да до тога што пре доће, тад ће и Србима сванути. Тада ће се православни удружити, коначно ће схватити да су заједно јачи, и онда ће бранити своје. А муслимани, они се већ пописују, и сви се за исто боре, стално се договарају како да загосподаре, а и папа ће исто то радити. Знате шта је рекао Св. Козма Етолски: ’За све што се православнима буде догађало у последње време, куните папу, он је узрочник свих зала.’ Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће се посебно, свака отцепљена јединица имаће своје центре за све. Зато, децо, немојте веровати ни странкама ни политичарима да ће неко добро ни напретка донети, нити било чијим обећањима, то су лажи. Благослов Србији може само са неба сићи, и то опет молитвама Мајке Божје и Светих Немањића, са свима Светима. Свети Сава плаче пред Богом, чули сте ’Небеску Литургију’, па се подучите. Зато од неба само помоћ очекујмо, и полажимо наду у Бога, а не у људе.“

Монахиња Макрина каже да је старац рекао да ће „велике силе ратовати над нашом земљом и наш народ неће за то време пострадати, и за то време ће се наш народ нагло из туђих земаља враћати у нашу земљу. Због неких картица ће се враћати, да ли због ових чипова (ових нових картица), и Тарабић је нешто слично рекао.“ Мати Макрина наводи да је старац Гаврило прорекао да ће после победе Русије Србија уз помоћ православне браће са истока „вратити докле је наше Косово било. Албанија ће пола водом потонути. А Шиптари ће бежати у Албанију, и док буду чекали да се укрцају у оне њихове бродове, живи ће падати у море, колико ће им бити тесно. Вратиће нам нашу територију, ни један Шиптар на тлу Косова остати неће! То шта ће водити кући бродовима преко мора и океана, то нека они сами виде. Они који су им обећавали брда и долове, ти нека их збрињавају. Престоница Србије биће Крушевац.“
О свему овом овде реченом отац Гаврило је причао често са манастирским гостима; било је ту некада и свештеника, монаха, народа побожног, људи на функцијама, угледних и школованих, службеника, лекара, директора фирми. Када је говорио о томе, никада није није причао са неким истицањем, као да он нешто посебно зна, говорио је то онако спонтано, ненаметљиво: ко хоће да чује, нека чује, а ко неће о томе нешто да чује, не мора ни да слуша. Заплакао би често, и говорио: „Боље, децо, да знате какве невоље предстоје, да се не изненадите, и да знате одакле само добру да се надате, да се не дате преварити.“
Последњих четрдесет дана земног битисања, знајући да ће се ускоро преселити у наручје свога Творца, отац Гаврило је проводио у сталном присуству на Светој Литургији где би се причешћивао. Упокојио се у својој деведесет осмој години, на дан Светог Архангела Михаила, лета Господњег 1999. Монахиње које су седеле код њега у келији приметиле су како се са бројаницом у руци моли Богу, непрекидно изговарајући Исусову молитву.
Сахрањен је манастиру Светога Луке у Бошњанима. Из његовог ковчега, који није имао тежину, као да се сам кретао, ширио се благопријатан мирис. У руци је имао крст и свећу са Христовог гроба, док му је лице сијало.

МОЛИТВАМА ПРЕПОДОБНОГ СТАРЦА ГАВРИЛА, ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, БОЖЕ НАШ, ПОМИЛУЈ НАС. АМИН!

Биће велико отпадништво

„Биће тада и велико отпадништво. Ко год не буде примио срцем веру православну, повероваће разним обманама и вероваће лоповима и лажовима, вероваће лажним обећањма страних владара, а од тога ништа имати неће. Многи ће тражити своја огњишта, али неће моћи од корова да препознају које је њихово двориште било и имање. Благо тад онима који су научили скромно да живе, а они који су научили у раскоши, неће моћи лако немаштину и глад да прихвате. Ништа им њихове паре неће помоћи. Тада, кад се то све буде дешавало, чувајте семена свега, житарица и поврћа, да имате шта посијати, јер неће имати где да се купи семе ко ово сад, па да имате да посејете и да се прехраните...“
...„Много владика, свештеника и теолога у задње време неће се руководити по Божијем расуђивању, оним што је за народ корисно, већ по чулном, телесном, застраниће, а и по наговору људи, угађаће им; биће ту и политичара и других, са којима ће они пријатељства градити. Неће расуђивати по поукама Светих отаца.“


Београду прети страдање


Старац је још рекао: „Видео сам Београд све у сивилу и беди, он нема више благослова да буде престоница. Због мита, корупције, безакоња, секти и неморала. На власти седе људи огрезли у криминал и безакоње. У Београду народа много у неморалу живи. Силни се расипају у раскоши и вилама, возе скупа аута, а сиротиња ни хлеба нема деци да купи да их храни. Зло и наопако! Велику ће невољу навући и гнев Божији што тако неправду творе...“ Због тога ће Београд страдати, старац није рекао прецизно како, да ли од земљотреса, неке природне катаклизме или од бомбардовања. Рекао је да „види колоне људи из Београда, многима ће Бог пројавити да треба из њега да побегну, да се спасу. Господ ће се смиловати ради молитви и светиња, треба сада архиве и књиге на време из њега сконити, да се не би за вечност загубили, и више он престоница бити неће, јер он је и сада изгубио благослов да буде престоница.“

О Америци

„Америку, тај Вавилон, Господ ће муком притиснути, њени ће градови у води пливати. Од ње је све зло потекло, први неморал, први лош филм, прво лоше учење деце, па чак сада мисле и чипове да поставе да нама владају к’о са животињама, да нам командују где ћемо ићи и шта ћемо радити. Стављају себе у улогу Бога, а не знају да Бог руководи корацима и главом човека. Бог им неће дати да господаре, пре ће своју смрт и пропаст угледати. Градови ће њени потонути, видим, у проваље које се отварају, нестаће са лица земље тај Вавилон, то све зло и легло безакоња.“ А ја га питам: „Оче, шта ће бити с народом?“ „Народ верујући у тим градовима Бог ће чудесно спасавати, и мученичким венцем украсити.“

Preuzeto sa sajta; pravoslavnaporodica

Dj.Vesna
05.09.2014, 09:22
Starac Pajsije Svetogorac - Znamenje vremena 666
О АНТИХРИСТУ, БРОЈУ 666 И ЛИЧНИМ КАРТАМА

Отац Пајсије је саучествовао у људским зебњама и одговарао на њихове недоумице. Тема која је у његовом периоду посебно заокупљала верне, беше ствар личних карти. Старац је и пре појављивања питања, према расуђивању, говорио о знацима времена и о антихристу.
Затим, старац се знатније изразио поводом распростирања линијског кода са бројем 666 на производима и покушаја државе да изда нове личне карте које би садржале (како је накнадно било откривено) црну траку, 666 и лице ђавола.

У његово време је било опасно да неко говори о реченим темама због страха од заблуде, или због противљења. Духовни оци са одличним богословским образовањем избегаваху да дају одговоре вернима на питања у вези са реченим, те су слали људе да се распитају за старчеве ставове. У почетку се створила збрка и у простору Цркве (изузев светлих примера), с обзиромда су једни (срећом малобројни) изражавали заблудне ставове, а другибили равнодушни.

Старац је заузео став и сасвим јасно говорио. Он се није ограничио само на одговоре на многа питања верних, већ је 1987. године написао своју познату Посланицу: „ Знаци времена – 666“ *. Она је са олакшањем била примљена и до данас руководи. Многи су преиспитали своје ставове и усагласили их са старчевим. Будући да је предвидео да ће и у будућности бити потребна , он ју је написао својеручно и потписао, како се неби изменили његови ставови, које је држао до свог упокојења.

Све што је рекао и написао беше плод молитве, духовне осетљивости и унутрашњег осведочења. Он је желео да живимо духовни живот, те да буде-мо добро обавештени и спремни на жртву. Ми не треба да будемо равно-душни, али нити да нас обузима паника и зебња. Нас треба да одликује дух исповедништва по потреби и сходно положају који свако заузима.

Млади су га питали да ли треба да се венчају, с обзиром да могу да се десе апокалиптички догађаји. Он им је предлагао да оснују породицу и да се запосле, будући да су у годинама гоњења Хришћани слично радили.

Он је говорио: „ Наше време је тешко и биће неопходно да се помучимо, можда и да пострадамо у трајању буре која ће настати. Само ће са духовним животом моћи да се изађе на крај. Ипак не треба да падамо у очајање. Јер, тешка времена су благослов, с обзиром да нас приморавају да живимо ближе Христу. Она су прилика за већи подвиг. Борба се сада неће одвијати оружјем, већ ће бити духовна, са антихристом. Он ће покушати да превари, ако буде могуће, и изабране (Мт.24,24). Све ће бити проверавано од стране звери, из Брисела. После картица и личних карти, лукаво ће ићи на жиг, тј. приси-љаваће људе да се жигошу на руку, или на чело. Само они који буду имали жиг моћи ће да купују и продају и да завршавају послове. Верни који се буду одрекли имаће муку. Стога нека од сада науче да живе једноставно. Уколико могу, нека имају неку њиву, мало маслина и неку животињу за потребе своје породице. Притисак ће трајати три – три ипо године. Бог неће оставити људе без помоћи“.

Он је одбацио схватање и начин неких који су говорили: „Шта и ако бу-дем жигосан? Направићу и знак крста на својој глави“, или: „Узећу личну ка-рту и урезаћу крст на њој“, или: „У себи се нећу одрећи“.

О реченом је он говорио: „Да су данашњи Хришћани са својим схватањем живели у време гоњења, не бисмо имали ниједног мученика. Први Хришћани разумност нису узимали у обзир, него су непоколебиво исповедали Христа и горели за мучеништвом. Гонитељи су им давали чинове, говорећи: „Само реци да ниси Хришћанин, а у себи веруј у свог Бога. Стави мало тамјанаи претварај се да приносиш жртву, а после немој да приносиш. Претварај се да једеш идолске жртве, а ти једи чисто месо. Немој да проповедаш на овом месту, иди другде“. Међутим, они се никако Христа нису одрицали, већ су са радошћу хитали да пострадају за Њега.Они су горели од божанствене љубави.

„Црква треба да заузме исправан став, и да тражи од државе да макар не буде обавезна нова лична карта. Она и вернима треба да објасни да ће пасти уколико узму личну карту“.

Закључно, старац је веровао да се иза ЕУ крије властољубље циониста. Сличну мрачну власт могао је само ђаво да измисли. Жигосање је одрицање. Чак је лична карта одрицање. Уколико на личној карти имају символ ђавола 666 (Отк.13,18), и ја потписујем, значи да примам речену ствар. Ето одрица-ња, сасвим јасна ствар. Одричеш се светог крштења и стављаш други печат. Одричеш се печата Христовог, а узимаш ђаволов. Друго је што на новчани-цама има 666 – подајте, дакле, кесарево кесару... (Лк.20,25), а друго је лична карта, тј. нешто лично.

Чак и онај ко прихвати да буде жигосан из неоправданог незнања, или равнодушности, свакако губи Божанску благодат и прима демонско дејство“.

Ето, укратко старчевог става. Говорио је јасно и трајно до свог упокоје-ња, а сада руководи и поучава својим списима.

*Упућујемо читаоца на старчеву Посланицу која је штампана у целини, као и на брошуру која садржи делове звукописно снимљеног разговора на речене теме, издање Келије Васкрсења, Капсала 1995. Уп. такође: Старац Пајсије, Слова 2, стр. 175-192.

Преузето из књиге, Јеромонах Исак ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА, издавач МАНАСТИР ХИЛАНДАР 2009. Библиотека „Хиландарски путокази“ књига бр. 47 (друго издање) стр. 136-138

Dj.Vesna
05.09.2014, 09:22
Знак времена 666

Након ђаволске катаклизме, појавиће се сунчева светлост Божија.

Иза световног духа данашње „слободе“ крије се недостатак поштовања за Цркву Божију, старе људе, родитеље, учитеље који имају страха Божијег, крије се духовно ропство, немир и анархија која води свет ка безизлазу, ка разарању човекове душе и тела.

Према томе, иза савршеног система компијутеризованих картица крије се универзална диктатура, поробљавање антихристово... И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој, или на челу њиховом, да нико не може купити ни продати, осим ко има жиг, име звери, или број имена њезина. Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер број човеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест (Откр. 13; 16-18)

Свети Андреј Кесаријски пише следеће: „Брижљиво испитивање броја (жига) као и свега што је о њему написано буднима и здравоумнима откриће време искушења. Ако би било неопходно да се зна његово име, како кажу неки учитељи, Тајновидац би га сигурно открио. Благодат Божија, међутим, није дозволила да то погубно име буде записано у Божанској Књизи. Ако би смо испитивали речи, могло би се открити мноштво имена...“

Необично је да многи духовници, независно од чињенице да дају сопствено тумачење ове теме, такође страхују од световне стране овог система. Они би међутим требало да се забрину са духовне тачке гледишта, да помогну хришћанима побуђујући у њима опрезност у погледу ове теме и јачајући њихову веру, како би на тај начин осетили Божију утеху.

Интересује ме да ли се они питају шта се дешава? Зашто поред својих тумачења не ставе знак питања? Шта ако подстичу ове људе да изгубе своје душе, да се ако је могуће, преваре и изабрани (Мк. 13;22)?

Биће преварени они, који дају своје сопствено тумачење.

Ствари су сасвим јасне. „Звер“ са бројем 666 у Бриселу унела је готово све земље у компјутере . Шта значи карта, идентификационе картице и увођење знака? На жалост, радио слушамо само онда када желимо да чујемо временску прогнозу.

Шта нам каже Христос? Лицемери! Лице небеско умете распознавати, а знаке времена не можете? (Мт. 16;3).

Након карте, идентификационих картица и успостављања система ознака, злобно настављају са пропагандом, изјављујући на телевизији како је неко украо картицу друге особе и узео му сав новац са банковног рачуна. С друге стране промовишу „савршени систем“, обележавање десне руке и чела антихристовим именом, бројем 666, помоћу ласера, тако да се споља неће моћи запазити.

На жалост, неки који сматрају себе ученима „уљуљкаће“ своју духовну децу као да су новорођенчад, јер ће их тешити следећим речима: „Није то ништа, није важно док унутар себе поседујеш веру.“ И док видимо да се св. Апостол Петар споља одрекао Христа – јер је то било одрицање – они се прихватањем знака антихристовог одричу светог знака Христовог, који им је дарован кроз свето крштење, одричу се „печата дара Духа Светога“. И након тога они још тврде да унутар себе поседују Христа!

На жалост, многи учени људи следили су исту логику и у доба светих мученика, покушавајући да промене мишљење будућих мученика. Свети Василије Велики пише у својој беседи о мученику Гордију: „Многи људи бејаху неразумни покушавајући да убеде мученикеда се речима одрекну Христа и да веру сачувају у својој души и по свом унутрашњем расположењу. При том су изјављивали да Бог не обраћа пажњу на наше речи него на наше духовно расположење. Међутим, мученик Гордије је био непоколебљив у својој вери и одговорио је: Језик који је створио Христос не може поднети да изговори нешто што би било против Њега... Немојте се заваравати, Бог се не може исмејати, Он нам суди према сопственим устима. Он нам суди по нашим сопственим речима и по нашим речима нас и осуђује.“

Декије је донео декрет у којем је хришћанима наредио да јавно исповеде паганске религије. Они који су то учинили и принели жртву идолима били су награђени потврдама и на тај начин били спасени од мучења. Људе који су се одрекли Христа као и оне који су паганској комисији дали новац да добију потврду (сертификат) без јавног одрицања Христа (такозване „ливелофоре“), Црква је сматрала отпадницима и грешницима.

Постоји мноштво примера као што је чудо светог Теодора, које прослављамо сваке године, у суботу прве седмице Великог поста. Знајући да се хришћани нарочито очишћују строго постећи током прве седмице Великог поста коју услед тога и називамо Чистом, Јулијан Апостата („Отпадник“) је изабрао сасвим особит начин да их оскрнави током тог посебног периода. Са тим циљем издао је тајну наредбу да храна, која се тих дана буде буде продавала на тржницама, буде попрскана крвљу идолских жртава. Архиепископу Константинопољском Евдокију јавио се у сну свети мученик Теодор. Он је архиепископу пренео тајанствену поруку и затражио да у понедељак ујутро сабере верујуће и упозори их да не једу ту храну. Да би ублажио оскудицу у храни, понудио им је кољиво (барено жито које се служи током парастоса). Тако је осујећена намера Јулијана Апостате, а побожни народ био заштићен и неоскрнављен.

Уздржавање од „нечистота идолских“ је апостолска заповест. А апостоли и презвитери сабраше се... и написаше да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви (Дела ап. 15; 6,20)

Упркос ономе што сам управо саопштио, данас, на жалост, од такозваних „учених“ можемо чути мноштво бесмислица. Неки ће рећи:“Прихватићу идентификациону картицу са бројем 666, али ћу поред њега ставити знак крста. Други кажу:“ Дозволићу да ми на чело ставе број 666, али ћу затим крај њега ставити знак крста.“ Они мисле да ће се на тај начин освештати, али то је само илузија.

Освећено је само оно што је примљено светом водом. На пример вода може бити благословена и постаће света вода. Урин се неможе освештати. Камен се чудом може претворити у хлеб. Међутим, оно што је прљаво не може се освештати. Према томе, символ ђавола и антихриста на нашој идентификационој картици, на нашем челу, или на нашој руци не може се освештати ако поред њега ставимо знак Крста.

Ми поседујемо силу Светог Крста, нашег светог символа, и Божанску благодат Христову само дотле, док носимо свето обележје Светог Крштења, које значи да смо се одрекли ђавола, стали уз Христа и примили свето обележје, печат дара Духа Светога.

Нека нас Бог просветли. Амин.

Света Гора, келија Панагуда при манастиру Кутлумушу, у суботу прве недеље Великог поста 1987.г.

Са великим болом и љубављу,

Монах Пајсије

Preuzeto sa sajta; pravoslavnaporodica

Dj.Vesna
05.09.2014, 09:23
О последњим временима – ЗНАК ВРЕМЕНА 666

„Ка свршетку века“

Једног дана, непосредно пред почетак Великог поста 1987. Г, отишао сам до келије старца Пајсија. У то време много се расправљало о индетификационим картицама (личним картама) које су садржале код (шифру) 666. Упитао сам страца Пајсија да ли те интетификационе картице заиста садрже број из Откровења Јовановог. Он ми је одговорио:

„То је врло препреден начин на који покушавају да успоставе нови финансијски систем и поставе замку хришћанима. Овде, у Грчкој спречена је примена тог система. У Америци, ласерским зрацима већ утискују име „звери“ на чело и десну руку. Током 1982.г. у Америци је на овај начин обележено 3.000 људи. Овај знак су најпре добиле најистакнутије личности као израз посебне почасти која им је указана.“

Тада је отац Пајсије донео два листа папира, од којих је један био из Кине, а други из Европе и на њиховој бројчаној ознаци јасно се могао запазити број 666. Показао ми је неколико брошура аустралијске банке у којима је промовисан нови финансијски систем и потврђено да обећава сигурност свакоме ко има знак на челу и десној руци. Осим тога, показао ми је књигу „Нови монетарни систем 666“ , чији је аутор Американка М. С. Релфе. Старац је наставио да говори:

„Веома сам тужан јер тајне које је предвидео Св. Јован Богослов сада бивају очигледне. Многи људи, чак и епископи и свештеници посматрају овај проблем са световне тачке гледишта, уместо да обрате пажњу на ону духовну. Говоре људима како се ништа не дешава, да нема ничега лошег у томе што ће узети индетификационе картице и, уопштено говорећи, налазе оправдање за оно што се може оправдати. То није исправно, јер разуверавају људе и допуштају им да се нађу у ситуацији из које можда више неће бити у стању да се извуку. Разуме се да ће једино они бити одговорни за то.

Многи људи, који су упознати са мојим неслагањем по питању увођења индетификационих картица, кажу: „Шта онда ако то каже Пајсије? То је његово лично мишљење, а не мишљење Цркве.“ То, међутим, није истина, јер не изражавам своје лично мишљење. Ја једноставно говорим који онима који ме питају за мишљење Цркве, за речи Христове и само Јеванђеље.

Сагласан сам с тим да нико, без обзира да ли је он духовник, патријарх, или Пајсије, не би требало да формулише, своје лично мишљење и да га износи пред народ Божији. Напротив, сви морамо потчинити своје мишљење мишљењу и вољи Божијој, која нам је објављена кроз Јеванђеље.

Једнога дана посетио ме свештеник којије чуо како непрестано говорим људима да буду опрезни са тим идентификационим картицама и са свим што има везе са антихристом чији се метод систематски промовише.

„Оче, зар не би било боље да говоримо о Христу уместо да све време расправљамо о антихристу?“

„Када старици од деведесет година говорите о венчањима, крштењима и слављима, она почиње да се присећа добрих старих времена и осећа се срећном. Она би, међутим, изненада могла да умре у тренутку када је неприпремљена за смрт, јер је размишљала о венчању, слављу и привидној срећи. Напротив кад јој причате о смрти и о другим старцима, о парастосима и људима на самрти, она ће тада почети да размишља о потреби да се духовно припреми за своју сопствену смрт, односно о исповести, причешћу и сл. Исто се може применити на свештенике и духовне оце у вези с питањем антихриста. Верујући морају бити у току и морају бити опрезни, како би се на прави начин суочили са свим долазећим тешкоћама. Не смемо, међутим, изазивати панику, јер се они неће наћи у тешкој ситуацији. Напротив то ће се догодити људима који буду на страни демона. У откровењу је такође записано да ћемо се у сваком случају суочити са тешкоћама, али да ће оне оставити ожиљке само онима који се нађу са демонске стране. Ствари ће за њих бити утолико теже је ће морати да виде Бога“

„Изоворено је много речи на тему нових индетификационих картица. Ви морате чекати да видите шта ће рећи Црква. Црква мора изаћи са јасним ставом по том питању, тако да верујући знају шта да учине. Осим тога, Црква се мора изјаснити и о онима који из нужности прихвате те картице, јер они морају бити свесни да је то грех. Ношење идентификационе картице значи, као што каже и сам њен назив, да сте се у потпуности идентификовали са њом.

Данас на људе велики утицај врши мишљење оних које сматрају „ученима“. Људи воле удобност и материјална добра, због чега постају њихови робови. И ако знају да су три шестице на унивезалном коду за производе демонски знак, они то прихватају. Они су одговорни за такав поступак, јер добро знају шта то значи. Када не би знали, били би оправдани.“

„Државе-чланице Европске заједнице неће постићи споразум, јер свака од њих има различиту културну позадину и традицију.“

„Оче, чуо сам да један човек у Јерусалиму тврди за себе да је пророк Илија. Можете ми ли рећи нешто о томе?“

„Немој брзоплето изводити закључке. Ако сада кажеш да је то пророк Илија, а испостави се да то није, онда ће те људи оптужити за лаж. Навешћу ти један пример. Када видиш биљку у саксији како се зазеленила, немој журити да кажеш која је она врсте. Буди стрпљив и лако ћеш утврдити када још мало порасте.“

Током Великог поста 1987. Г. Посетио сам Старца из личних разлога. Током мог боравка рекао ми је следеће: „Написао сам један текст на тему нових идентификационих картица (личних карти). Имаш ли времена да погледаш?“

Одговорио сам му да имам сасвим довољно времена, и након што сам прочитао текст, дуго смо расправљали о њему. Желео бих у целини да пренесем Старчев текст о идентификационим картицама, како би сваки хришћанин могао да га прочита и задржи као духовно сведочанство о овој теми.

Dj.Vesna
05.09.2014, 09:24
Put podviznika poslednjih vremena


СВ. ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
ПУТ ПОДВИЖНИКА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

„Доћи ће једном време и људи ће постати болесни. Када виде онога ко није подвргнут општој болести, устаће на њега говорећи: ти син најболеснији, јер ниси као ми.“ - Свети Антоније Велики

Овде уопште неће бити сувишно да приметимо, да ће тај један морати добро да се чува помисли лажне смиреномудрености, коју ће неминовно пред њега да износе демони и људи као њихова оруђа. У таквим случајевима телесно мудровање ће обично да приговара: „Зар си ти једини у праву, а сви или већина људи греше?“ Приговор који не значи ништа! Одувек су малобројни, сасвим малобројни ходили уским путем; у последње дане света тај ће пут до крајности опустети. (7. 10-11)

Окренимо с призору који нам пружа савремено доба. Шта треба да кажемо о себи? Како треба да живимо, како да делујемо? Одговор на то питање налазимо код древних монаха; они су најавили нашу ситуацију, они су унапред описали начин деловања у таквој ситуацији.

„У последња времена, они који заиста буду служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће чинити знамења и чудеса међу њима. Они ће поћи путем делања, раствореног смирењем, и у Царству Небеском показаће се већим од Отаца који су се прославили знамењима.“ (Свети Нифонт).

Каква значајна поука, каква утеха за нас у овим пророчким речима знаменитог и духоносног Оца! Услед умножавања саблазни, услед њихове распрострањености и господарења, услед заборављања на јеванђелске заповести и њиховог занемаривања од стране свих људи, за онога ко жели да се спасе неопходно је удаљавање од људског друштва у унутрашњу и спољашњу усамљеност.

Услед понестајања благодатних руководитеља и умножавања лажних учитеља, који су обманути демонском прелешћу и читав свет увлаче у ту обману, неопходан је живот прожет смирењем, неопходан је најдоследнији живот по јеванђелским заповестима, неопходно је сједињење молитве са плачем за собом и за читавим људским родом, неопходна је опрезност пред било каквим завођењем распаљеношћу, која мисли да дело Божије савршава само људском снагом, без Бога, Који делује и савршава Своје дело.


Који се спасава, нека спасе душу своју – речено је остатку хришћана Духом Божијим. Себе спасавај! Блажен си ако нађеш једног поузданог сарадника у делу спасења: то је у наше време велики и редак дар Божији. Када пожелиш да спасеш ближњег, чувај се да он и тебе не одвуче у погубну пропаст. Oво последње се непрестано догађа.

Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи и чувај се од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да би по могућству избегао његове утицаје.

„Данас готово да нема истинске побожности, данас постоји само лицемерје“ – говорио је свети Тихон Задонски, сто година пре нас. Треба да се бојиш лицемерја, најпре у себи самом, а потом и у другима; бој га се управо стога што је карактеристично за ово време и што је у стању да зарази свакога, чак и приликом најмањег скретања у лакомислено понашање.

Не подвизавај се да те виде људи, него у тајности, ради свог спасења, пред очима Божијим – и твоје понашање очистиће се од лицемерја. Прогони лицемерје у себи, истерује га из себе; чувај се маса заражених њиме, које и свесно и несвесно делују усмераване њиме, прикривајући служење свету служењем Богу, а тражење пролазних добара тражењем вечних, прикривајући маском светости порочан живот и душу у потпуности предану страстима. (7. 511-512)

Заиста, тесан је пут који води у живот, јер, са једне стране, стешњују га неправде које чинимо, а са друге – и сама праведна дела, када су повезана са презиром и осуђивањем ближњег. (13. 724)

Заједнички пут подвижника је да трпљењем међу људима лече осећања слабости, да увиде Промисао Божији и уђу у умну молитву. (6. 151)

Свети Игњатије Брјанчанинов

Preuzeto sa sajta; pravoslavnaporodica

Dj.Vesna
29.11.2015, 20:50
Sveti apostol Matej Jevandjelista



Matej Jevanđelist je po istorijskim izvorima bio sakupljač poreza u Kafarnaumu (današnji Izrael). Hrišćanstvo je prema tvrdnji iz svog jevanđelja prihvatio kada mu je Isus prišao i rekao: „Molim te, sledi me“ (Jevanđelje po Mateju 9:9).

Vreme i način Matejeve smrti nisu poznati, ali se pretpostavlja da se odigrala u slično vreme kada i Isusova, kada su hrišćani masovno gonjeni i ubijani.

Matej je po Bibliji zamenio Judu Iskariota, izdajnika Isusa, među 12 apostola.

Hrišćanski istoričari ubeđeni su da je umro na tlu današanje Etiopije. Njegove posmrtne ostatke navodno su nekoliko vekova kasnije pronašli Langobardi i preneli ih u katedralu u Salernu u oblasti Kampanija (južna Italija), ali za ovo ne postoje naučni dokazi.

Matej po predanju nije sam napisao jevanđelje koje se kasnije našlo u Bibliji. Njemu je navodno jevanđelje diktirao Arhangel Mihail, prvi među anđelima. Zbog ovoga se Matej često u katoličkim i evanđelističkim crkvama prikazuje sa krilima, pošto ga je posle smrti Bog navodno nagradio da i sam postane anđeo.

Na pravoslavnim ikonama Matej se uglavnom prikazuje kako sedi za stolom i piše jevanđelje.

Sveti Matej bio je inspiracija i mnogim umetnicima. Jedno od Mikelanđelovih remek dela je prikaz Mateja u crkvi Svetog Luiđija u Rimu.

Ovo je i prva posna slava u Bozicnom postu.

Izvor: Telegraf

Dj.Vesna
29.11.2015, 20:52
Bozicni post




Божићни пост
Следећи дужи период поста у години је Божићни пост који такође траје четрдесет дана, али није тако строг као Велики Пост.
Почиње 15/28 новембра, а завршава 24. децембра/6. јануара. У току целог овога поста не једемо месо, бели мрс и јаја.
Уље и вино су дозвољени свим данима осим среде и петка који се посте „на води". Риба се једе сваке суботе и недеље као и на Ваведење Пресвете Богородице, чак и ако празник падне у среду или петак. Последња недеља Божићног поста пости се строжије, без употребе рибе, а по могућности „на води". На Бадњи дан се не употребљава ни уље ни вино, већ се обавезно пости „на води". Веома је важно да православни хришћани који живе у земљама у којима се новогодишњи празници славе по новом календару и падају у време Божићног поста, не прекидају пост, већ да Нову Годину прослављају када она дође по православном календару, поштујући традицију својих предака и црквена правила.


spc.rs

Dj.Vesna
29.11.2015, 23:37
Tajni smisao molitve


Kada je Tesla bio na vrhuncu slave, početkom dvadesetog veka, i kada su američke i svetske novine pisale da je on najveći svetski naučnik, Teslin prijatelj, američki pesnik Johnson (Džonson), zamolio ga je da sažeto izloži svoju životnu filozofiju. Tesla je prihvatio ponudu i napisao divan esej o tome kako je čitavog života, od najranijeg detinjstva, tragao za pitanjem povećanja ljudske energije. On navodi kako je bio duboko začuđen i oduševljen kada je posle mnogo godina i decenija traganja konačno našao odgovor, koji se sve vreme nalazio tu pored njega – u hrišćanstvu i to baš u molitvi Oče naš kao najboljem generatoru ljudske energije.


U dubini ljudske duše leži mehanizam koji su mnogi ljudi zaboravili koristiti. Njegova svrha je u povezivanju naše duše sa Božanskom, a njegovo bogatstvo je u svemu onome što iz tog spoja proizilazi. Kada u miru i blaženstvu, sa srcem punim ljubavi otvorimo svoju dušu ka Bogu i usmerimo misli i emocije ka nečemu što je više od nas samih, tada se dešava čudesna transformacija čoveka i sve postaje moguće. Molitva, jedinstveni kod koji je ugrađen u sve nas, taj savršeni oblik komunikacije, omogućava da se izdignemo na viši nivo postojanja, da ostvarimo svoje želje, iscelimo životne rane i donesemo svetlost u naš svet.

Od postanka čoveka postoji i molitva. U trenucima krize ili nevolje, ili pak zbog ostvarenja svojih želja i namera, ljudi su oduvek pribegavali jednom specifičnom, unutrašnjem obliku komunikacije sa nečim što je više od njih samih, sa Bogom, Univerzumom ili kako god već nazivali ono nespoznajno i beskrajno od čega smo postali. Kao da je to obraćanje višim silama usađeno u nas i postoji u samom instinktu. Molitva, kojoj god religiji da pripada, u svojoj suštini je ista. Ona počiva na univerzalnim principima i zakonitostima koji vladaju u prirodi i kosmosu, kao što i sam naš život počiva na njima.

Postoji neizbrojivo mnogo različitih molitvi, u zavisnosti od religije, namene ili od samog karaktera i maštovitosti osobe koja se moli. Religija i tradicija kojoj pripadamo, pravoslavno hrišćanstvo, poseduje izvorno znanje o značaju i važnosti molitve, kao i o samoj formi izvođenja. Učeni ljudi su hiljadama godina otkrivali nevidljivu i tajnu strukturu koja se krije iza ovog svetog čina i na taj način doprinosili sve boljem shvatanju procesa koji je naizgled tako običan i jednostavan, a u stvari krije ogromnu moć koju čovečanstvo još uvek ne može da razume.


Dušan Ninić, pisac i istraživač o kome smo već pisali, napravio je analizu najpoznatije hrišćanske molitve „Oče naš“ predstavljajući je iz više uglova i otkrivajući podudarnosti koje postoje između nje i univerzalnih zakona. Predavanje koje je Dušan održao pod nazivom „Dva viđenja molitve Oče naš“ izazvalo je veliku pažnju u javnosti i kod domaćeg sveštenstva. Kroz prizmu dva različita ugla gledanja – pravoslavnu teologiju Vladike Nikolaja Velimirovića i teozofski pogled Rudolfa Steinera (Rudolfa Štajnera), Dušan Ninić prikazao je slojevitost koja se krije iza ove bazične hrišćanske molitve.

„Cilj nam je da skrenemo pažnju da pored hrišćanskog poimanja molitve Oče naš, postoje i druga tumačenja, koja na svoj način objašnjavaju njenu sadržinu, svodeći sedam molbi iz molitve na sedam elemenata prirode koje možemo naći svuda – od strukture čoveka do sedam tonova u muzici, sedam redova ’Periodnog sistema elemenata’ itd.“, pojašnjava Dušan i nastavlja: „Kada govorimo o molitvi uopšte, a pogotovo iz hrišćanskog ugla, setimo se kako je Hrist prikazao osnovno raspoloženje koje bi moralo vladati u svakoj molitvi. On kaže: ’Oče, neka me mine ova čaša, ali ne moja nego Tvoja volja neka bude’.

Ako molitelj želi da moli hrišćanski, u njegovoj duši mora živeti to osnovno opredeljenje bez obzira na to za šta on lično molio. To je osnovno molitveno raspoloženje na koje se kroz uzvišenu duhovnost oslanja i Vladika Nikolaj Velimirović.
Sa druge strane, teozofski gledano, sve stvarne molitve, ako se raščlane reč po reč, kriju mnogo više od jezički i gramatički lepo nanizanih reči.

Stari filozofi koristili su molitvene formule iz duhovne nauke. Nema ni jedne molitvene formule koja nije rođena iz velikog znanja. Da one nisu tako uređene, gde bi im bila snaga da deluju kroz hiljade godina i to podjednako i na naivnog čoveka i na mudraca“, završava gospodin Ninić.


Da bismo razumeli Steinerovo teozofsko tumačenje molitve Oče naš moramo prvo objasniti njegov pojam emanacije. Žrtvovanje sopstvenog života svom odrazu u ogledalu, svojoj slici, duhovna nauka oduvek je nazivala emanacijom. Prema Steineru prve tri molbe u molitvi Oče naš govore upravo o tome.

IME iz prve molbe je središnja tačka, Bog, iz koje je krenulo stvaranje. VOLJA BOŽIJA predstavlja proces emanacije jer ceo univerzum oživljava univerzalna volja koja se izražava u beskonačnoj raznolikosti, odnosno u svojoj ogledalskoj slici koja se drugačije naziva KRALJEVSTVO BOŽIJE.


Dva viđenja molitve „Oče naš“

OČE NAŠ


Kad kažeš ove reči, priznaješ da je on tvoj Otac nebeski, ali u isto vreme i otac tvoga sluge i nadničara, tvog bolesnog suseda i samrtnika, jer ti je zapoveđeno od Sina Božijega, vrhovnog donosioca istine o Bogu i o ljudima da kažeš ’Oče naš’, a ne ’Oče moj’. (Vladika Nikolaj)


U molitvi „Oče naš“ nije izraženo ništa drugo nego ljudska duša – kada se ona na ispravan način uzdigne toliko da se može tako nazivati jer je njeno poreklo Božansko. Mi smo deo Božanstva. Molitvom čovek treba da se u časovima potrebe uzdigne do razvojnog smisla svoje sedmočlane prirode, a sedam molbi izražava duhovno-naučni uticaj na ljudsku prirodu. (Rudolf Steiner)


KOJI SI NA NEBESIMA


Znači da je tamo gde je Otac naš, i otadžbina naša. Neznabošci koji vide svoga roditelja jedino u ovom materijalnom svetu bilo kao čoveka bilo kao reku ili kao Sunce i Mesec, ne mogu ni verovati u neku drugu otadžbinu do u zemaljsku. Otadžbina je blago veliko, a Gospod je rekao: ’Gde je blago vaše, onde je i srce vaše’. (Vladika Nikolaj)


Time ukazuje na najdublju osnovu ljudske prirode, na najskrivenije biće čovekovo, koje po hrišćanskoj ezoterici pripada duhovnom carstvu. Tri prve molbe odnose se na tri viša člana ljudske prirode, na čovekovu božansku sadržinu: ’Sveto nek Ime je tvoje, da priđe Kraljevstvo tvoje i Tvoja Volja neka bude’. (Rudolf Steiner)


Nakon adresiranja molbi, odnosno navođenja kome i gde su upućene, sledi sedam molbi koje su grupisane u dve celine od po tri i četiri molbe. Prve tri molbe odgovaraju prirodnim elementima: VAZDUH, VATRA i VODA, a to bi bila i prva tri tona u muzičkoj skali – C, D i E. Prve tri molbe su:


NEK SE SVETI IME TVOJE

Neka se svi naši poslovi u ovom prolaznom životu osveštaju imenom Božijim. Neka naše društveno uređenje bude naslovljeno i pokriveno imenom Božijim. (Vladika Nikolaj)


U kraljevstvu se pojavljuje Božanstvo u beskrajnoj raznovrsnosti, a pojedina bića se razlikuju po tome što im se daje ime, koje nije samo puko imenovanje već i suštinsko određivanje u smislu tajne nauke. (Rudolf Steiner)

NEK BUDE CARSTVO TVOJE

Carstvo Božije ne može se razlučiti od carovanja Božijeg. Carstvo dolazi zajedno sa carem. Bila bi besmislica iščekivati carstvo, a odbaciti cara. U crkvenoj molitvi „Carju Nebesni Utješitelju“ vernici mole Cara Duha da dođe: „Dođi i useli se u nas“. Smisao obe molitve je jasan: Carstvo Božije doći će onda kada i Car Bog dođe. Moleći za Carstvo Božije mi u stvari prosimo najsavršeniju vlast, a moleći za dolazak Cara Boga mi prosimo dolazak najsavršenijeg Vladara nad sobom. (Vladika Nikolaj)


Ceo univerzum oživljava univerzalna volja, koja se izražava u beskonačnoj raznolikosti. Taj proces zbivanja beskonačne raznovrsnosti, to beskrajno umnogostručenje Božanstva – naziva se svuda u tajnoj ili duhovnoj nauci kraljevstvom. Kraljevstvo prikazuje u beskonačnoj raznolikosti biće Božanstva. (Rudolf Steiner)


NEKA BUDE VOLJA TVOJA KAKO NA NEBESIMA TAKO I NA ZEMLJI


U nebeskom duhovnom svetu vlada savršena volja Božija. No, ta vladavina volje Božije nije silom nametnuta nego nju duhovi svetlosti dragovoljno usvajaju, pokoravajući svoju volju volji Božijoj kao jedinoj nepogrešnoj. (Vladika Nikolaj)


Život univerzuma potiče od Božanske emanacije. Ceo univerzum oživljava univerzalna volja koja se izražava u beskonačnoj raznolikosti. Volja je, dakle, središte. (Rudolf Steiner)


Prateći ovaj redosled molbi, a uzimajući u obzir ono što smo s početka rekli o emanaciji, pažljivi čitalac može s pravom zapitati zašto u redosledu nabrajanja molbi ne stoji prvo IME, pa VOLJA, pa na kraju KRALJEVSTVO, jer ono proističe iz Imena koje stvara Volja Božija? Odgovor bi bio prost. U molitvi mi se molimo za nešto što je već stvoreno. Ne molimo da se Bog ispolji, već da ostane Božansko kraljevstvo koje je već stvoreno.

Nakon prve tri molbe koje odgovaraju elementima VAZDUH, VATRA i VODA, slede četiri molbe koje sve zajedno odgovaraju prirodnom elementu ZEMLJA ili sledećim muzičkim tonovima: F, G, A i H.


HLEB NAŠ NASUŠNI DAJ NAM DANAS

Jer kao što ne govorimo Oče moj, tako ne govorimo ni hleb moj. Otac je zajednički svim sinovima Božjim i darovi Očevi su zajednički. Ovo je prvi moralno-ekonomski princip za društveno uređenje; moralni jer priznajemo da je hleb od Boga, i ekonomski jer hleb što Bog daje pripada svima. (Vladika Nikolaj)


Odnosi se na fizičko telo koje možemo posmatrati kao deo materijalnog dela naše planete. Njegova je supstanca uzeta iz delova planete i u nju se vraća. Takođe nas upozorava i da živimo u sadašnjem trenutku, jer tražimo hranu za sada, za DANAS. (Rudolf Steiner)

I OPROSTI NAM DUGOVE NAŠE KAO ŠTO MI OPRAŠTAMO DUŽNICIMA SVOJIM

Bog odlučno traži od nas tu obavezu. On će nama oprostiti onako kako mi budemo opraštali. No ludo je bojati se ove obaveze i ovoga uslova. Jer mi beskrajno više dugujemo Bogu nego što nama može sav svet dugovati. (Vladika Nikolaj)


Ova molba se odnosi na eterično telo i na njega moramo takođe gledati kao na deo onoga što nas okružuje. Trebalo bi znati da su u astralnom telu svi nagoni, požuda i strasti. Eteričko telo krije u sebi stalnija i trajnija duševna svojstva. Sve ono što se polagano razvija, trajne sklonosti, trajna svojstva temperamenta, trajne navike, sve je to usidreno u eteričkom ili životnom telu. Oduvek su se svuda u tajnoj nauci označavale pogreške protiv zajednice koje potiču iz eteričkog tela kao dug. (Rudolf Steiner)

I NE UVEDI NAS U ISKUŠENJE

Kušati znači ispitivati. Da nije greha, ne bi bilo ni kušanja. No mi se osećamo slabi i molimo Boga da nas ne stavlja na ispit, jer ćemo pasti i propasti. Zemaljska vlast i telesna želja čim se začnu u ljudima, ljudi izgube viziju sveopšteg Oca nebeskog i padaju u očajnu i ubitačnu sebičnost, počinju svetkovati ime svoje iznad Božjeg. I ne uvedi nas u iskušenje – u pozitivnom smislu rečeno znači spasi nas od iskušenja. To jest, spasi nas od nas samih. (Vladika Nikolaj)


Sve što se menja lako i brzo, usidreno je astralnom telu, u njemu su svi nagoni, požuda i strasti. Tu su i sva veselja i jadi, sve radosti i boli, sve ono što se talasa u ljudskoj duši. Gresi više individualne prirode koje počini čovek kao posebna ličnost, nastaju usled svojstava astralnog tela. Mogućnost greške astralnog tela naziva se napast (iskušenje). Usled iskušenja pojedinac prima na sebe neki lični greh. (Rudolf Steiner)

NO IZBAVI NAS OD ZLOGA


Molimo se Ocu nebeskome da nas izbavi od Satane, koji je nosilac svakoga zla. On zaslepljuje ljude i zaslepljenje vodi od iluzije ka iluziji, kako u ličnom životu tako i u društvenom. Tako od pamtiveka šapće ljudima Satana.
I ljudi su ga do hiljadu puta poslušali, po hiljadu puta prolili bratsku krv, pohulili na Oca svog nebeskog i po hiljadu puta razočarani padali u očajanje. (Vladika Nikolaj)


Preostaje još greška ljudskog „ja“, prave ličnosti. Samoljublje je ušlo u ljudsko telo i usled toga je čovek postao egoistično biće, „ja“ sledi sve nagone i sklonosti tela. Reč zlo se nikad u tajnoj nauci ne upotrebljava ni za šta drugo osim za neku pogrešku ljudskog „ja“, odnosno naše duše. (Rudolf Steiner)



Ono što se prvo može primetiti u analizi molitve Oče naš je da postoji podela na sedam delova. Zakon sedmice je Univerzalni zakon o kom govore mnoge ezoterijske škole, a možda ga je najdetaljnije predstavio čuveni mistik Gurđijev. Zakon sedmice se ogleda u svemu što postoji. Ako pokrenemo tok razmišljanja na tu temu, vrlo brzo ćemo shvatiti da postoji sedam tonova u muzičkoj skali, sedam redova „Periodnog sistema elemenata“ (postoji sedam osnovnih ljuski oko jezgra atoma po kojima mogu biti raspoređeni elektroni), sedam čakri, sedam zuba sa po svake strane (plus umnjak kao osmi), sedam nivoa postojanja, sedam dana u nedelji itd.

Da bi se razumelo skriveno znanje sadržano u skalama, važno je znati da se zapravo radi o jednom univerzalnom modelu koji važi za sve osnovne elemente koji sačinjavaju Univerzum.

pomoc sa nebaSve ovo postaje još interesantnije ako to prikriveno znanje primenimo na molbe iz molitve Oče naš.
Taj postupak će nas direktno odvesti do društvenih odnosa ili raznih vrsta umetnosti. Svaka molba iz ove molitve odgovara nekom delu čovečijeg tela (telesnoj čakri) koji je odgovoran za naše ponašanje ili neku našu karakteristiku.

Takođe, dejstvo zvučnih frekvencija se podudara sa smislom izgovorenog, pa stoga molitva Oče naš deluje na svim jezicima. Iako su prevodi različiti, vibracija ostaje ista.
Pored toga, sedam molbi u ovoj molitvi u skladu je sa tonovima u muzičkoj skali, i to čak i po frekvencijama koje proizvode izgovorene ili zamišljene rečenice, u svim jezicima podjednako.

Sve ovo nam govori da postoji mnogo dublje značenje, znanje i smisao iza, možda, olako shvaćenog procesa Molitve. Iako ne postoji čovek koji se bar jednom u svom životu nije pomolio, broj ljudi koji su u stanju u potpunosti razumeti tu radnju je izuzetno mali. Vreme je zato da se čoveku počnu otkrivati duboke tajne o stvarima koje je do sada uzimao zdravo za gotovo. Vreme je da se otvore oči. Vreme je za buđenje.



Milan Bojić za magazin Sensa
novasvest.com

Dj.Vesna
06.12.2015, 12:07
Sveti Aleksandar Nevski – cuvar pravoslavlja

Aleksandar Nevski je sin kneza Jaroslava. Od malena je bio okrenut Bogu.

U borbi za pravoslavlje pobedio je Šveđane na reci Nevi 15. jula 1240. godine, pa je zbog toga i nazvan Nevskim.

Zbog njegove mudrosti i snage uvažavao ga je i tatarski kan.

Sazidao je mnogobrojne crkve i učinio bezbroj milostivih dela.

Upokojio se kada je imao 43 godine.

Prenos njegovih moštiju u grad Vladimir praznuje se 12. septembra.

U Srbiji ga slavi mali broj porodica, a za njega su čuli skoro svi koji žive na Dorćolu jer se tu nalazi crkva Svetog Aleksandra Nevskog. Crkvu je podigao kralj Aleksandar Karađorđević koji je smatrao ovog svetitelja svojim zaštitnikom.

Prema verovanjima, na današnji dana valja popiti čašicu rakije. Običaj je da se gosti dok su još na kućnom pragu ponude rakijom i nazdrave.

Aleksandar Nevski je ruski knez i veliki svetitelj, ali je postao simbol borbe za očuvanje pravoslavlja, pa ga poštuju skoro svi narodi slovenskog porekla.

Po naređenju cara Petra Velikog, 1724. godine njegove mošti su prenete u Petrovgrad, u lavru Aleksandra Nevskog, gde i danas počivaju.

Izvor: Mondo



Pesma iz Prologa

Vitez Hristov sveti Aleksandar,
Knez narodu a sluga Gospodu,
Vladar zemlje, a rob Svemoćnoga,
To je celo žitije Nevskoga.
Spolja raskoš, unutra plakanje,
Spolja borba, unutra tišina,
Spolja varka, unutra istina,
Hristos – meta ovom bogatiru
I u ratu i prividnom miru.
U muci mu – Hristos radovanje,
U stradanju – Hristos pouzdanje,
U pobedi – Hristos pobeditelj,
I u smrti – Hristos vaskrsitelj.
Sve mu Hristos – u obadva sveta!
On mu konak, On životna meta.
Knez pobožni dade primer rodu
Kako treba služiti Gospodu.
Sveti kneže, pomozi i nama,
Svetlom silom, svetim molitvama!

Dj.Vesna
18.12.2015, 22:36
Sveti Nikola, najveća srpska slava



Neverovatna životna priča Svetog Nikole najuzbudljiviji je deo storije o jednom od najranijih svetitelja.



Sveti Nikola, čudotvorac, zaštitinik pomoraca i siromašnih, jedan je od najvoljenijih hrišćanskih svetaca i to ne samo kod pravoslavnih naroda, a sigurno je jedna od najbrojnija slava kod Srba. Ovaj svetitelj imao je veoma uzbudljivu životnu priču, koja vekovima fascinira hrišćane.

Rođen u maloazijskom gradu Patara, luci na mediteranskoj obali današnje Turske, Sveti Nikola je živeo u četvrtom veku, mnogo pre raskola između pravoslavne i katoličke crkve 1054. godine.

Njegovi roditelji, bogati Grci Teofan i Nona, sina Nikolu dobili su u vreme vladavine rimskog cara Valerijana (253. - 260. godine), pohlepnog čoveka koji je zbog strasti za zlatom organizovao vojni pohod na Persijsko carstvo.

Persijski kralj Šapur ga je zarobio u bici kod Edese, ponižavao u zatočeništvu i, naposletku, ubio sipajući mu istopljeno zlato niz grlo, kao simbol njegove pohlepe.

Budući da je Valerijan bio prvi (i ostao jedini) rimski car koji je zarobljen u borbi, njegovo zatočeništvo i smrt su izazvali talas nestabilnosti u rimskoj imperiji.

U takvom nestabilnom okruženju stasavao je mladi Nikola.

Kada su mu roditelji umrli u velikoj epidemiji, Nikola je razdelio svo nasleđeno bogatstvo. Odgajao ga je stric, arhiepiskop Patare, pod čijim budnim okom se Nikola uspinjao u crkvenoj hijerarhiji. Posle smrti strica, Nikola je izabran za arhiepiskopa mirlikijskog.


Podučavao je narod veri, obilazio bolesne, otkupljivao je zarobljenike, obilazio gradove i sela.

Do dolaska na presto cara Konstantina, za vreme vladavine cara Dioklecijana, Nikola je bio zatvoren u tamnicu, gde je i zatvorenike podučavao veri. Nakon toga vratio se na arhiepiskopski presto i bio jedan od arhiepiskopa koji su pozvani pred cara Konstantina na sabor u Nikeji 325. godine.

Umro je u Miru, 345. godine, a potom su nekoliko vekova njegove mošti počivale u sabornoj crkvi tog grada.

Godine 1096. posmrtni ostaci Svetog Nikole preneti su u tada pravoslavni Bari, u južnoj Italiji, u crkvu Svetog Jovana Preteče. I danas njegove mošti počivaju u Bariju, u crkvi Svetog Nikole, koju su u njegovu slavu podigli građani, verujući i poštujući ovog čudotvorca i iscelitelja.

Prema predanju, Sveti Nikola povratio je vid Stefanu Dečanskom, te je stoga srpski kralj hram u kom su pohranjene mošti svetog Nikole okitio srebrom i slao bogate priloge za njegovo opremanje.

Slava Sveti Nikola je po broju onih koji je slave bez premca među Srbima. Posvećeno mu je više od 600 crkava pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve.

Kako Sveti Nikola pada u vreme (tačno na polovini) velikog božićnog posta, vernici pripremaju isključivo ribu i drugu posnu hranu.

Sveti Nikola je slava nepromenljivog datuma - 6. decembra po starom, odnosno 19. decembra po novom kalendaru.

Na slavu se, uz sveću i slavski kolač, okupljaju članovi porodice i slave ovog svetitelja kao svog zaštitnika.
prva.rs





TAJNA SVETOG NIKOLE: Evo zašto ga jedni slave POSNO, a drugi - MRSNO!


Među objašnjenja zašto se mrsi na Svetog Nikolu spada i legenda po kojoj je čoveku svake godine umiralo po jedno dete...


Mnogi ovu slavu obeležavaju posno, ali nisu ni retki primeri porodica koje za Svetog Nikolu prave mrsnu trpezu.


Za Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) nema dileme – Sveti Nikola je posna slava! Ne treba posebno napominjati da ova slava pada u vreme Božićnog posta, zbog čega takođe nema dileme da li je posna ili mrsna.

Postoje slave, poput Đurđevdana, koje su promenljive, odnosno da li se posti ili mrsi zavisi od dana na koji padnu u tekućoj godini (posne su ako su na sredu ili petak).


Postoji nekoliko objašnjenja kako su porodice stekle običaj da mrse na Svetog Nikolu.

Verski analitičari tvrde da je mrsna trpeza na Svetog Nikolu tradicija koja je započeta neposredno posle Drugog svetskog rata, i naročito je prisutna u Vojvodini, odnosno u Bačkoj.

U vreme kada obeležavanje slave nije bilo baš poželjno ponašanje, porodice su se dosetile da naprave okupljanje, ali da namerno pripreme mrsnu trpezu, kako onaj ko bi hteo da ih prijavi ne bi mogao da dokaže da je povod bio religijski.

Nije se zbog pravljenja slave posle Drugog svetskog rata išlo na Goli otok (zatvor za političke prestupnike), ali se zbog potkazivanja u partiji lako mogao izgubiti dobar posao ili onemogućiti napredovanje u službi, zbog čega su porodice mahom krile da prave religijske obrede.


Zbog svega ovoga čak su i sveštenici SPC počeli da prećutno prihvataju mrsnu trpezu na Svetog Nikolu i osveštavaju porodicama slavske kolače, iako znaju da ne poste.

U moderno vreme mrsna trpeza na Svetog Nikolu ostala je kao posledica toga da li se poštuje Božićni post. Mnoge porodice koje jednostavno ne poste 40 dana do Božića obeležavaju mrsno Svetog Nikolu, osim ako ne pada na sredu ili petak. To je na neki način posledica iz doba komunizma kada se izgubio običaj posta, a ponovo se obnovilo redovno obeležavanje slava.


Među objašnjenja zašto se mrsi na Svetog Nikolu spada i legenda po kojoj je čoveku svake godine umiralo po jedno dete. Sveštenik ga je navodno pitao da li posti ili mrsi na Svetog Nikolu, a onda mu je on odgovorio da posti. Tada mu je sveštenik, po toj priči, dao odobrenje da mrsi na Svetog Nikolu i od tada mu ni jedno dete više nije umrlo.



(V. Ž.)
telegraf.rs

Dj.Vesna
18.12.2015, 22:39
Narodne pesme o krsnoj slavi





Srpska slava

Kada Srbin slavu slavi
On uz kolač sveću stavi,
Pa preliva kolač vinom
I sve sveti svetim činom!

Kolač mu je slika Oca,
Svakog dobra davaoca,
Sveća mu je slika Sina
Slika Duha – sila vina!

Pred Trojicom Srbin stane,
Pa skrušeno on uzda'ne:
- Care večni, blagoslovi
Svi su Tvoji dari ovi!

Narod složi i umnoži,
Nek' svi ljudi budu Božji,
Nek' svi slave ime Tvoje,
Tvoga Suda nek se boje!

K'o hleb nek su srcem blagi,
Kao sveća dušom pravi,
Kao vino nek su jaki:
Blagi, pravi, jaki – zdravi!

Čisti kolač vera čista,
Sveća – nada što nam blista,
A vino je ljubav krasna
Istina je i tu jasna!

O, Trojice, Bože jaki,
Šta ti dajem ja nejaki?
Sve je ovo Tvoja slika
Bleda slika Tvoga lika!

Nek' Svetitelj moj Te moli,
On do Tebe bliže stoji,
Zato njemu palim sveću
Daj nam, Bože, dobru sreću!

Sva je moja bogomolja:
NEKA BUDE TVOJA VOLjA!
Svakom živom Ti pomozi,
Pa ni meni ne odmozi!






Kako se krsno ime služi

Sveca slavi srpski car Stepane,
Sveca slavi, svetog Aranđela,
Svu gospodu na sveca sazvao,
Sazvao je trista sveštenika,
I dvanaest veliki' vladika,
I četiri stara proigumna.
Lepo i' je care posadio:
Sve koleno jedan do drugoga,
A car Stepan ladno vino služi,
Gospodarom redom čašu daje,
Kako carski valja i trebuje
Poslužiti krsno-ime svoje.
Al' besede gospoda 'rišćanska:
"Car' čestiti, ogrejano sunce!
"To je nama zazor i sramota,
"Da ti nama ladno vino služiš,
"Nego sedi s nama za trpezu,
"Slugam podaj, neka vino služe".
Prevari se srpski car Stepane,
Te on sede s njima za trpezu,
A još nije ni slave napio,
A zaista ni metanisao,
Slugam' dade, da mu vino služe,
Da mu sluge krsno ime služe,
Ne posluži krsno ime svoje
Jedan danak, kako jedan časak.
Dok car Stepan na nogu stajaše,
Stajaše mu sveti Aranđeo,
Stajaše mu na desnom ramenu,
Miluje ga krilom po obrazu;
Kad car Stepan sede za trpezu,
Rasrdi se sveti Aranđeo,
Ud'ri cara krilom po obrazu;
Pa otide iz careva dvora.
To iz dvora niko ne video.
Razma jedan kaluđere stari
Pa on proli suze niz obraze;
Gledali ga carevi dvorani,
Pak su njemu tijo besedili:
"Što je tebe, stari kaluđere?
"Šta t' je malo u carevu dvoru?
"Il' t' je malo izest', il' popiti?
"Ili si se, stari, prepanuo,
"Car ti neće milostinje dati?"
Al' besedi stari kaluđere:
"Prođ'te me se, carevi dvorani!
"Ni mi j' malo izest', ni popiti,
"Niti sam se starac prepanuo,
"Što m' car neće milostinje dati;
"Nego vide, što vide nisam:
"Dok car Stepan na nogu stajaše,
"Stajaše mu sveti Aranđeo,
"Stajaše mu na desnom ramenu,
"Miluje ga krilom po obrazu;
"Kad car Stepan sede za trpezu,
"Rasrdi se sveti Aranđeo,
"Ud'ri cara krilom po obrazu,
"Pa otide iz careva dvora".
To dvorani caru dokazaše,
Onda care na noge ustade,
I podiže trista sveštenika,
I dvanaest veliki vladika,
I četiri stara proigumna;
Te uzeše knjige carostavne,
Te čitaše velike molitve
I držaše velika bdenija
Za tri dana i tri noći tavne;
Mole s' Bogu i svet' Aranđelu,
Te se na to jedva smilovao,
Smilovao sveti Aranđele,
Te je caru grehe oprostio,
Što je care seo za trpezu,
A još nije ni slave napio,
A zaista ni metanisao.




Ko krsno ime slavi, onom i pomaže

Što protuži rano u nedelju
U nedelju prije jarkog sunca,
U Sokolu gradu bijelome
U tamnicu Petra Mrkonjića?
Oglasuje, da je soko sivi,
Po istini vojvoda Todore.
Ako tuži, za nevolju mu je:
Sutra mu je krsno ime sveto,
Krsno ime, sveti Đeorđije,
A nema ga čime proslaviti,
Pak bratimi kapidžiju mlada:
"Bogom brate, kapidžija mladi!
"Otvori mi na tamnici vrata,
"Da je idem Petru Mrkonjiću,
"Da se molim Petru gospodaru,
"Da me pusti na Boga na jemca,
"Da otidem na višu čaršiju,
"Na čaršiju tamo međ' trgovce,
"Da poprosim i 'leba i vina,
"Da naranim sužnje po tamnici
"Radi Boga i krsnog imena".

Kapidžija za Boga primio,
Pa on pusti vojvodu Todora,
Pusti njega Petru Mrkonjiću,
Pusti g' Petar na Boga na jemca.
Ode Todor tamo na čaršiju,
Na čaršiju tamo međ' trgovce;
U Todora nigdi ništa nema,
Razma jedni noži pozlaćeni,
Srebrni su, pak su pozlaćeni;
On iznese nože međ' trgovce,
Trgovci mu cijenili nože:
Ta jedan mu dva dukata daje,
A drugi mu tri dukata daje,
Treći smisli i Boga i dušu,
Te mu dade četiri dukata.
Dukat uze 'leba bijeloga,
Drugi dukat vina i rakije,
Treći dukat svake đakonije
I ubave one jasne sveće,
A četvrti dukat ostavio,
Da daruje sužnje po tamnici
Radi Boga i krsnog imena.
Pa je Todor užegao sveću,
Pa otide dole u tamnicu,
Te stavio sužnjem večerati;
Večeraju, piju vino ladno,
Setiše se lepe slave Božje,
Usta Todor, u slavu napija:
"O ubava, lepa slavo Božja!
"Sveti Đorđe, krsno ime moje!
"Oprosti me tamnice proklete!'

Teke Todor u slavu napija,
U to doba junak pred tamnicu!
Pak doziva vojvodu Todora:
"Čuješ, brate vojvoda Todore!
"Odi k mene, brate, pred tamnicu.
"Da ti kažem do dve do tri reči".
Al' besedi vojvoda Todore:
"Oprosti mi, neznana delijo,
"Ja bi kail pred tamnicu doći,
"Al' je pusta sinoć zatvorena,
"I ključevi dvoru odnešeni".
"Odi k mene, vojvoda Todore!
"Na tamnici otvorena vrata,
''Otvorena vrata devetora
"I deseta brava Dubrovnička".
Tad' iziđe vojvoda Todore.
Pred tamnicom čudan dobar junak
Na vitezu konju zelenome,
I na njemu čisti zelen skerlet,
Na glavi mu krasan samur-kalpak,
Za kalpakom noja ptića krilo,
Te sen čini konju i junaku,
Da mu lice ne smagne od sunca;
Pak Todoru junak progovara:
"Čuješ brate, vojvoda Todore!
"Ti se diži noćas iz tamnice,
"Pak ne idi pokraj mora sinja,
"Jer su česte u Latina straže,
"Pak se bojim da te ne u'vate;
"Već ti idi preko gore čarne,
"Dokle dođeš dvoru gospodskome".
Osvrte se vojvoda Todore,
Da junaku dade čašu vina,
Al' nestade konja i junaka!

Ode Todor dole u tamnicu,
Te kazuje među sužnjevima.
Kad videše trideset sužanja
Na tamnici otvorena vrata,
Ostaviše i 'lebac i vino,
Otidoše svak' na svoju stranu.
Ode Todor preko gore čarne.
Kade dođe dvoru gospodskome,
Ali ljuba krsno ime služi,
Sazvala je goste i zvanice,
I kumove i sve prijatelje,
Pa gospođa krsno ime služi,
I gospođa u slavu napija:
"Pomoz', Bože i sveti Đorđije,
"Krsno ime gospodara moga!
"Oprosti ga tamnice proklete!
"Donesi ga dvoru gospodskome!"
U to doba Todor u dvorove,
Od gospođe čašu pri'vatio,
Te napio u slavu Božiju,
Poslužio krsno ime svoje,
A u svome dvoru bi'jelome,
Počastio goste i zvanice
I kumove i sve prijatelje.

Dj.Vesna
18.12.2015, 22:42
Narodne pesme o krsnoj slavi




Vjera naša, vjera stara

Vjera naša, vjera stara,
Vjera naših svetih cara,
Vjera puka i knezova
I narodnih vitezova.
Vjera vječna, vjera slavna
Naša vjera pravoslavna.

Viteze je izrodila
Svetitelje odgajila
Narod srpski proslavila
Zemlju našu osvetila.
Vjera vječna, vjera slavna
Naša vjera pravoslavna.

Vjera ova duši godi
Ona razum ljudski vodi,
Srce blaži, volju snaži
Ko još od nje bolju traži!
Vjera vječna, vjera slavna
Naša vjera pravoslavna.

(Srpska duhovna pesma)





Turci ne dadu piti u slavu Božiju

Slavu slavi stari despod Đuro
O proleću danu Đurđevome,
Krsno ime slavna svetog Đorđa,
Da bi nama u pomoći bio.
Tri mu Đuro sofre postavio:
Jednu sofru od suvoga zlata,
Drugu sofru od ckrli merdžana,
Treću sofru drva šimširova,
Na njih meće piva i jestiva.
Za najprvom dvanaest vladika,
A za drugom svu srpsku gospodu,
A za onom od žuta šimšira,
Onu mi je niže pomaknuo,
Meće za njom kljaste i slijepe.

Al' da vidiš goleme nevolje,
Od kad Srblji carstvo izgubiše,
Kleti Turci zulume činjahu,
I Srbljima jade zadavahu
Krsno ime služit' ne smijahu,
Pa se boje Srblji svikolici.
Al' izađe stari despod Đuro
Na čardaku od bijele kule,
Gleda Đuro s desne na lijevu,
Kada se je polje zamaglilo:
Nije magla da bi magla bila,
Nego para konjska i junačka.
Malo stade, ne bi nikoliko,
Evo junak na konja dorasta,
Silan Turčin aga Bećir aga,
Traži vrata teškom topuzinom:
- Silan vlaše, otvori mi vrata -
Viknu Đuro svoje vjerne sluge:
- Brže, sluge, ako Boga znate,
- Otvorite vrata na avliji.
Uđe Ture mlado i pomamno.
- Bre, kauri, rodila vas kurva,
- Al' ne znate šta ste i kako ste.
- Krsno ime slavit' ne smijete,
-„Slava Božja već se ne napija.
Skida Đuro kapu pod pazuo,
Sva gospoda na noge ustaše,
Svaki muči ništa ne govori,
Staviše ga u čelo trpeze.
Niti jede niti pije kurva,
Nego mrko prebraja gospodu,
Ne da piti u slavi Božojzi,
Koja njemu ni pomoći neće.
Kad se Đuro na nevolju nađe,
Trostruke ga suze promakoše,
Valjaju se niz gospodsko lice,
Suze roni, ovako govori:
- O Jerino, moja vjerna ljubo,
- Uzmi bolje jednu kupu vina,
- Pa iziđi dolje na sokake,
- Koga prvo vidiš od Srbalja.
- Pruži njemu i kupu i vino.
- Zakuni ga Bogom velikijem,
- I našijem krsnijem imenom,
- Da napije u slavi Božojzi.
Brže ga je ljuba poslušala,
Napunila jednu kupu zlatnu,
Dolje pođe sjetno neveselo,
Boga moli, ovako govori:
- Velji Bože, i svi Božji sveci,
- Daj mi danas blizu dvora moga
- Da susretnem dobroga junaka,
- Koji će mi napit' po zakonu,
- To za slavu Boga velikoga,
- I za slavu svetoga Đorđija.
Hitro krače, a očima smatra,
Kad sokaku siđe na kaldrmi,
I susrete neznana junaka,
Pojahao konja golemoga,
Na njega je strašno odijelo,
Na junaka svijetlo oružje,
O sedlu mu koplje ubo'jito,
S desne strane topuzina teška,
Božju mu je pomoć nazivala:
- Božja pomoć, neznani junače!
A on njojzi ljepše odgovara:
- Sreća dobra, Đurđeva Jerina!
Upazi mu pogled naopaki
Kroz kosmate gornje trepavice,
Upazi mu oba mrka brka,
Đe mu gusti sjede po ramena,
Junak diše, a brci se vise,
Prepade se, da od Boga nađe,
Na tle pade i čašu ispusti,
Zdrava kupa, a vino cijelo.
Udesi se neznana delija,
S konja siđe, za ruku dofata:
- Ne boj mi se, moja posestrimo,
- Nego kažuj, što je i kako je.
Jerina mu stade kaživati
Po istini sve kako je bilo.
Reče riječ neznana delija:
- Bogom, sestro, Đurđeva Jerino.
- Kaži meni jesi l' vjere tvrde,
- Mogu li se u teb' pouzdati,
- Da me nećeš danas prosočiti?
Ona mu se kune i preklinje:-
Tvrda vjera, neznana delijo,
- Tvrda vjera, tvrđa od kamena!
Onda joj je tiho besjedio:
- Ja sam glavom Kraljeviću Marko
- Pozdravi mi pobratima moga,
- Rec' mu tajno, ne pominji Marka:
- Sad će doći neznana delija,
- Jer ne oće na drum piti vina,
- Ni napiti u slavi božojzi,
- No u dvoru za sofrom bijelom,
- Đe se vazda pije i napija.
Brže skoči Đurđeva Jerina,
I uleće Đuru na čardaka,
Sve mu kaže od kraja do konca,
Ma ne kaže da je Kraljić Marko.
Muči Đuro, ništa ne govori,
Al' sam sobom misli i razmišlja:
Danas nema u Srba junaka,
Ko će u dvor pit' u slavu Božju.
Malo bilo, ne bi nikoliko,
Al' evo ti Kraljevoga Marka,
Pokrio se samur kabanicom
Sa vr' glave do petnije žila.
Kako dođe odmah kavgu zivnu:
- Đe si, Đuro, iznesi mi vina,
- Od Boga je velika greota,
- A od ljudi zazor i sramota,
- Kod ovake časti i gospode
- Da se muklo ispijava vino,
- Jer se Srblji naučili nisu,
- Vino piti, a mukli stajati.
Primaknu se pri trećoj trpezi,
Kao da je tužan i sirotan.
Turčin gleda, šta oće da radi,
Primaknu se k mesu ajdučkome,
Rukam' grabi, a zubima skube,
Kao gladan kurjak ovnovine,
Pak dovati jednu kupu vina,
Po nje bješe, pak je pripunio,
Na junačke noge ustanuo,
Reče riječ: – Braćo, da pijemo
- Sad na'jprvu u slavi Božojzi.
Kad va slavu zače da govori,
Skoči Turčin ka da se pomami:
- Lakše, Vlaše, šta si naumio?
Trže sablju, skoči pro trpeze,
Doista ga pogubiti ćaše.
Al' je Marko stara varalica,
Zbači sebe bukarsku ćurdiju,
Na topuz mu sablju dočekao:
- Lakše, Ture, kud si nasrnuo,
- Al' ne vidiš da si poginuo?
Pozna Turčin Kraljevića Marka,
Sve vladike i redom gospoda.
Viče Turčin, zaklinju vladike,
A gospoda grlom bijelijem:
- Neka, Marko, ako Boga znadeš,
- Ne pogubi agu Bećir-agu.
- Ali ne znaš, ne znali te ljudi!
- Da ni s mirom živjet' ne možemo.
Marko čuje, al' čut' ne oćaše,
No s Turčinom tam' amo se maša.
Silan Turčin, ali bolji Marko,
Saveza mu ruke naopako,
Priveza ga reku o direku,
S gospodom se u obraz ižlubi,
A vladike u bijele ruke,
Tader reče: – Kamo vas, gospodo,
- 'Ajte sada pijte i blagujte,
- I 'rišćanski zakon ispunjajte.
- I ako smo izgubili carstvo,
- Duše naše gubiti nemojmo.
Piju vino, razgovaraju se.
Turčin gleda, ne zbori riječi.
Tad gospoda, zakumiše Marka:
- Bogom brate, Kraljeviću Marko,
- Pušti nama agu Bećir-agu,
- Da nas Turci ne bi pogazili,
- Sirotinju našu cvijelili.
Tad se Marko u sve misli snađe.
Pušta vraga, nek mu nije traga.
Teško Srbljem, đe im nije Marka.






Jesi li zaista pravoslavan?

Sami sebe okušajte jeste li u veri, sami sebe ogledajte

(I Korinćanima 13:5)

1. Ako si pravoslavan, živi po Božijim zapovestima, veruj potpuno u učenje Pravoslavne crkve, čitaj Sveto pismo i moli se Bogu svakog dana, jer tako Bog hoće.

(Isus Navin 1:8, Psalam 1:1-3, Matej 6:9-13, 19:17-18, Marko 16:16, Luka 22:46, Poslanica Efescima 5:19, II Timoteju 3:16, Jakovljeva 5:16).

2. Ako si pravoslavan, učestvuj na bogosluženju svake nedelje i praznika, staraj se za red i održavanje tvoje crkve. Propustiš li to zbog lenjosti, nemara, ustručavanja ili straha, postidećeš se pred Bogom i anđelima Njegovim.

(Matej 10:32-33, Luka 9:26).

3. Ako si pravoslavan, ispovedaj se pred svako pričešće (pa i češće), a pričešćuj se bar uz četiri velika posta, da bi imao život večni.

(Matej 18:18, Marko 1:5, Luka 22:19, Jovan 6:48-56, I Korinćanima 11:24-29.)

4. Ako si pravoslavan, poštuj Svetu Bogorodicu, jer to Bog hoće (Luka 1:28, 41-43.), a Slavu svoju krsnu ne smeš zameniti rođendanom, "danom primanja" ili kakvom sličnom svetkovinom, jer Bog je divan u svetiteljima svojim (Ps. 68:35) a ne u običajima ljudskim. Krsnu slavu dostojno proslavljaj bez opijanja i suvišne gozbe.

5. Ako si pravoslavan, ne stupaj u brak bez Božijeg blagoslova, jer je brak sveta tajna, Bogom ustanovljena.

(I Mojsijeva 1:27-28, Matej 19:4-6, Efescima 5:32.)

6. Ako si pravoslavan, ne zabranjuj krštenje i veronauku deci svojoj, jer je takvih carstvo nebesko.

(Matej 18:6, 19:14, Efescima 6:4, I Timoteju 5:8.)

7. Ako si pravoslavan, ne izgovaraj ružne reči, ne proklinji, ne pijanči, ne psuj, ne huli na Boga, ne ismevaj svetinju, jer neće biti prav pred Bogom ko to čini.

(III Mojs. 24:11-16, Danilo 5. Matej 5:44, 32-37, 12:36, Jakovljeva 1:26.)

8. Ako si pravoslavan, ne bavi se vračanjem, gatanjem, spiritizovanjem i uopšte sujeverjem, jer je gad pred Bogom ko to čini.

(V Mojs. 18:10-12, Otkrivenje 21:8, "Dela apostolska 8:9-24, 16:18.)

9. Ako si pravoslavan, ne čitaj jeretičke (sektaške) i protiv verske knjige, jer takva nauka nije ni Božija, ni blagotvorna.

(II Timoteju 3:5-8, Titu 3:10-11.)

10. Ako si pravoslavan, poštuj sveštenika kao slugu i vesnika Božijeg, i ne zatvaraj pred njim vrata doma svoga, da ne bi time odbacio od sebe i svoje kuće blagoslov i mir Božiji.

Ako si zaista pravoslavan ne smeš dozvoliti da se samo o Krsnoj slavi, o Božiću i Uskrsu sećaš svoje vere! Tvoja je dužnost da neprestano rasteš u poznanju Božijem (Kol. 1:10)!

Kako ćeš veru primeniti u životu, kakvu ćeš veru predati svojoj deci, ako ni sam nisi dovoljno upućen u hrišćanske istine! Nisi li u tom slučaju na putu da budeš hrišćanin samo po imenu? Jer, od svoje vere stvaraš običaj a tada te od bezverja razdvaja samo jedan korak. Upamti, ako u veri ne ideš napred, onda nazaduješ!


rastko.rs

Dj.Vesna
19.12.2015, 17:39
Detinjci, materice, oci



Detinjci, materice, oci su božićni praznici koji doprinose da se deca i roditelji bolje razumeju, poštuju i uvažavaju što je osnov zdrave i čvrste porodice.

Običaj je da se u tri nedelje pred Božić, svake nedelje obeležavaju ovi porodični praznici.


Detinjci su praznik koji “pada” 3 nedelje pred Božić (20. decembar), u nedelju po Detinjcima su Materice (27. decembar), a u poslednju nedelju pred Božić su Oci (3. januar).
U ove nedelje, rano ujutru, na Detinjce roditelji vezuju decu, na Materice se vezuju majke, a na Oce se vezuju očevi. Vezani se “odrešuju” poklonima koje su unapred pripremili.


Najpre, sam čin vezivanja označava čvrstu vezu između roditelja i dece kao i između samih supružnika.
Zatim predstavlja mir, slogu i poštovanje svih članova porodice, kao i međusobno pomaganje i oslanjanje jednih na druge u dobru i u zlu. Sam čin vezivanja ne znači nadmoć ili vladavinu već mu smisao treba potražiti u davno izgubljenoj reči “vrv”, od koje potiče reč vrvca ili vrpca koja može zvučati kao nepoznata reč dok se ne setimo pupčane vrpce.

Duhovna pozadina ovog drešenja i uzajamnih poklona koji čine prazničnu atmosferu je u tome da su i istočni mudraci, koji su krenuli na poklonjenje Bogomladencu u vitlejemskoj pećini, darovali mu poklone: zlato, tamjan i smirnu.

Simbolika uzajamnog vezivanja i drešenja je da se pripremamo za doček najradosnijeg praznika koji je pomirio čoveka sa Bogom, odrešivši ga veza grehovnih, a vezavši ga novom vezom ljubavi za Boga.

U ove dane se sprema svečaniji ručak nego obično, ali obavezno postan jer je vreme Božićnog posta. Oko trpeze se okuplja cela porodica i oni provode ceo dan zajedno sve ove praznike, što je u vreme kada sve manje imamo vremena jedni za druge, izuzetno važno.

Detinjci, materice, oci jačaju porodičan sklad ili ga popravljaju tamo gde je narušen. Doprinose da se deca i roditelji bolje razumeju, poštuju i uvažavaju što je osnov zdrave i čvrste porodice.

Đurđa Kadijević/roditeljsrbija.com

Dj.Vesna
19.12.2015, 17:42
Detinjci, materice, oci


Detinjci

Božić je svetkovina okrenuta prvenstveno domu i porodici.

Božićni praznici i običaji

Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Isusa Hrista, sina Božijeg, spasitelja sveta. Činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva.
Prema verovanju, svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: “Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!”

U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinjci, Materice, Oci, Tucindan, Badnji dan, Božić, Nova Godina, Bogojavljenje, Jovanjdan i Savindan. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su određeni običaji.


Detinjci
krsti_sebeba)

U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi kaiš, gajtan, kanap ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu.

Vezivanje na Detinjce, Materice i Oce ima, prema tumačenju, višestruku simboliku. Prvo simbolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.

Dobra i štedljiva deca prikupe nešto sredstava štednjom pa za taj dan nabave neku čast i “dreše” se onima koji ih vežu.

Razmislite danas o sledećim stvarima:

Mnogim roditeljima se čini da je mnogo lakše izraziti ljutnju nego ljubav. Ali, ponekad zaboravimo koliko znači zagrljaj, običan, topao i pun ljubavi.

Za zagrljaj nam ne treba poseban razlog. Zapravo, razlog za nežnost prema deci imamo uvek, samo ponekad zaboravimo koliko često možemo da pokažemo nežnost. I dok u sekundi „planemo“, i ne ustručavamo se da pokažemo ljutnju, nekako mislimo da se ljubav podrazumeva. A to uglavnom nije tako. Ljubav treba pokazivati svaki dan, kontinuirano, u svim situacijama, a šta je bolje od zagrljaja?

Zagrlite svoje dete danas.
Zagrlite ga pravim pravcatim čvrstim i toplim zagrljajem. Neka vam “medvedski” zagrljaj bez posebnog razloga, koji treba samo da pokaže neizmernu ljubav i toplinu, da izazove osećaj sigurnosti i pripadanja bude svakodnevica.

Ljubav koju pokazujete, deci daje sigurnost, samopouzdanje i samopoštovanje, pa su oni sigurniji u sebe, fokusiraniji i uspešniji (šta god smatrali uspehom).

Nemojte koristiti fizičke oblike disciplinovanja. Kako? Kada jedna osoba udari drugu, na primer, bolesnu osobu, to je nasilje. Kada udari zdravu osobu, to je nasilje. Kada udari životinju, to je nasilje. Kada udari pripadnika neke nacionalne manjine, to je nasilje. Kada muškarac udari ženu, to je nasilje. Kada žena udari muškarca, to je nasilje. Kada… Prepoznali smo da je udarac = nasilje. Kako je moguće da sada pokušavaju da nas ubede da kada neko udari dete, to je vaspitanje?!? (Jelena Holcer) Razmislite o vome.

Provedite vreme sami sa svojom decom u aktivnostima u kojima deca uživaju. Svako veče igrajte neku igru ili čitajte deci, makar na pet minuta. Pogasite mobilne telefone, računare, TV prijemnike i odvojite ovo vreme samo za decu.

Neka vaša deca kuvaju i uređuju kuću za praznike sa vama. To je korisna veština koja će im zasigurno trebati, zabavno je i izvrstan način da se zbližite i provedete vreme zajedno, a ujedno obavite praktičan posao.

Pomozite im da razviju veštine i sposobnosti koje odaberu. Ako žele da se bave nekim sportom, nabavite im potrebnu opremu i vodite ih na treninge. Ako žele da sviraju neki instrument upišite ih u muzičku školu ili na kurs.

Zaštitite i ojačajte telo deteta. Vodite dete na redovne kontrole kod lekara, pripremajte mu pravilnu i raznovrsnu hranu i provodite s njim vreme napolju jer igre na otvorenom čine čudo za zdravlje deteta.

Podstičite pozitivne odnose sa prijateljima, braćom i sestrama i ostatkom porodice.

Pomozite deci da razviju osećaj samopoštovanja pružajući im konstantnu podršku i ohrabrenje. Pomozite im da otkriju svoju snagu kroz ljubav, utehu i vreme koje im posvećujete.

I ono najvažnije, ne zaboravite “volim te” svaki dan.


Ovo je vreme za radost i toplinu u srcu. Za osmeh, lepu reč, zagrljaj. Za male i velike ruke oko vrata. Za toplu sobu, za vedre glasove koji te čekaju kad se vraćaš kući. I za zahvalnost za to što smo nečija deca, nečiji roditelji, nečiji najdraži!

Đurđa Kadijević/roditeljsrbija.com

Dj.Vesna
19.12.2015, 17:48
Materice





Materice
U drugu nedelju pred Božić pada ovaj praznik. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku, za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince. Majka se pravi da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone, i na taj način se "dreši". Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.

Praznik Materica se u novije vreme svečano proslavlja i pri našim hramovima, naročito po gradovima. Bogomoljne žene u dogovoru sa sveštenikom pripreme prigodnu akademiju sa programom, u kome učestvuju deca sa prikladnim recitacijama i pevanjem, a onda deca vezuju prisutne starije žene. One im se "dreše" poklonima i pripremljenim paketićima, knjigama, krstićima itd. Negde se organizuje poseta bolnici, naročito dečjim odeljenjima, gde se deci nose pokloni, što daje ovom prazniku pun hrišćanski smisao.

svetosavlje.org

Dj.Vesna
19.12.2015, 17:50
Oci ili Očevi

U prvu nedelju pred Božić praznuje se ovaj praznik. Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se "dreše" poklonima, isto kao i majke.

Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom. A zna se, da je porodica temelj jednoga društva, države i crkve.
svetosavlje.org

Dj.Vesna
23.12.2015, 20:29
Danas se slave;


Sveti mucenici Mina, Ermogen i Evgraf

И Мина и Ермоген беху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина беше познат због велике учености и красноречивости, и споља држаше се као незнабожац, у срцу, пак, беше убеђени хришћанин. Ермоген беше епарх цариградски, и држаше се незнабоштва споља и изнутра, премда беше милосрдан и чињаше многа добра дела. Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији, цар Максимин посла Мину, да утиша метеж и да хришћанство истреби из тога града. Мина оде и успостави мир, но објави себе хришћанином, и обрати многе незнабошце у веру праву речитошћу и чудесима многим. Чувши за ово, цар посла Ермогена, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд, одсече му стопала и језик, и избоде очи, па га онда баци у тамницу. У тамници Мини се јави сам Господ Исус, исцели и утеши Свога страдалца. Видевши Мину, чудесно исцељена, Ермоген се крсти и поче проповедати силну веру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији. Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке, које они храбро издржаше, помагани благодаћу Божјом. Видећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима, јави се пред судилиштем Евграф, тајник и пријатељ светог Мине, и викну цару у лице; "И ја сам хришћанин!" Цар се збеси, трже мач и посече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар, те џелати мачем посекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти, бачене су у море, чудесним начином допловише у Цариград, где их епископ, коме се у сну о томе јави, свечано дочека и чесно сахрани.

Тропар (глас 8):

Уздржањем умртвише огњене покрете страсти и слабости, Христови мученици, примивши благодат да лече болести немоћних, и за живота и после смрти чинећи чуда. Заиста је преславно чудо, како саме кости точе исцељење: Слава Јединоме Створитељу Богу.




Преподобна Ангелина и свети Јован деспот


Света Мати Ангелина, деспотица Српска и ктиторка манастира Крушедола у Срему, била је ћерка кнеза албанскога Ђурађа Кастриотића Скендербега и супруга Светог Стефана Слепог, деспота Српског, и мајка Светог Максима Архиепископа и овог Светог Јована, последњег деспота Српског из породице Бранковића. Њен свети спомен слави се посебно 30. јула и тамо се може видети њено опширно Житије, а овде ћемо изнети само живот светог сина њеног Јована Деспота. Свети Јован беше други син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. Родио се док му родитељи живљаху још у Албанији, а одрастао је у Београду, месту у области Фурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили и живели. Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома, то јест у правој вери и врлини. После смрти Јовановог оца Св. Стефана , неколико година касније, то јест године 1486, мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. Апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих пак напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Прибине Главе.

Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих година ратовали са Турцима.

Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице. Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и Светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге. Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима м богоугодним подвизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушшову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је правоелавни народ почео поштовати као светитеља Божјег. Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се "живи бес у утроби ваљаше", како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована. Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована Деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу.

Тропар (глас 4):

Диван си Боже и твориш преславна чудеса, и прослављаш по смрти оне који Те прослављају, јер си показао нетрулежна тела њихова, и чудодејством њиховим људе обогаћујеш. У славу Светог Имена Свога, даровао си нам тело угодника Свога, Светог Јована, који се моли за душе наше.

Свети мученик Гемел

Честан грађанин града Анкире. Када цар Јулијан Богоодступник дође у тај град, Гемел изађе преда њ и јавно га изобличи за богоодступништво. Зато би мучен и на крст распет 361. године. Када би у мукама на крсту, чу се глас с неба: "Блажен си ти, Гемеле!"

Преподобни Тома Дефуркин

Велики испосник, победник демона и прозорљивац. Цар Лав Мудри написао му писмо, а он одговори и не отварајући писма царева. Упокојио се у Господу у дубокој старости у IX веку.

Угодница Божја, света Ангелина,
Света и у браку, и ко монахиња,
Стрпљива у муци, у добру милосна,
У туђој жалости сведушно жалосна,
Гледаше у Бога, свог Утешитеља,
Блажаше се крстом Христа Спаситеља,
Утеха свом мужу, пример својој деци,
Деца свете мајке постадоше свеци.
Ко призове име Мајке Ангелине,
Брзо ћe му мука свака да умине.
У туробно време кад се царство сруши,
Када грехом многи нашкодише души,
Када тама турска земљу охваташе,
Ангелина душе српске спасаваше
Указујућ к "небу и духом и прстом,
Тешећи их Христом, лечећи их крстом.
И сад она свакој болној души спеши,
И са већом силом и лечи и теши.
Ко призове име Мајке Ангелине,
Брзо ћe му мука свака да умине.

РАСУЂИВАЊЕ

На безброј начина Господ Живи зна да милује и да кара, да избавља верне од напасти, да обраћа неверне у верне, и да кажњава непоправиме гонитеље вере. Када опаки Максимин погуби дивне мученике Христове, Мину, Ермогена и Евграфа, седе у лађу и крете из Александрије са својом свитом за Цариград. Но наједанпут ослепи очима, будући и раније слеп душом и умом, поче се жалити својима, како га неке невидљиве руке страшно шибају. Ускоро потом зло и сконча као што је зло и живео. У време св. Амвросија десио се и овакав случај: царица Јустина, јереткиња, беше наговорила некога Јевтимија, властелина из Милана, да некако ухвати омрзнутог joj епископа и одведе далеко негде у прогонство. Taj Јевтимије спреми кола и настани се у једној кући близу цркве, да би лакше могао Авросија увребати сама и у колима одвести. И баш онога дана када је он удесио и припремио све, да Амвросија ухвати, дође наредба царева, да се Јевтимије због неког недела одмах отера у прогонство. Тога дана војници дођоше, везаше зломишљеника и одведоше га у прогонство у оним истим колима, која он беше спремио за изгнање Амвросијево. Другом приликом уђе неки аријанац у храм, у коме служаше св. Амвросије, c намером, да из његових уста чује штогод за што би га могао оптужити. Погледавши, тај јеретик виде светитеља Божјег како поучава народ, и виде крај њега ангела светла, како му шапће речи у ухо. Устраши се од тога веома, застиде самога сeбe, одбаци јерес, и врати се у Православље.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам потоп света (Постања 7) и то:
1. како пре него вода потопи свет беше потоп неваљалства у свету,
2. како дуготрпељиви Бог пусти потоп због греха људских, и како вода потопи сву земљу.

БЕСЕДА

о Авраму

Ја сам земља и пепео (Постања 18, 27)

Ово су речи, које праведни Аврам изрече за себе. Смешни су они људи, браћо, који се погорде због своје дружбе са земаљским кнежевима и великашима, те почну о себи високо мислити. Аврам се удостојио разговарати с Царем вечним и свемоћним, па ипак је остао непоколебљив у смерности својој називајући себе земљом и пепелом. Ко беше овај Аврам, да се удостоји толиког благоволења Божјег за живота, и похвале по смрти и од апостола (Гал, 3; Јевр. 11) и чак од самог Господа Христа (Лк. 16, 22; Јов. 8, 39)? Сељак, који је имао све врлине, живећи у свему по закону Божјем. Човек са тврдом вером у Бога, правдољубив, гостољубив, милосрдан, храбар, послушан, чист и смеран. Нарочито се пак прослави Аврам вером, силном вером. Сто година беше Авраму, када му Бог рече, да ће му жена, дотле бездетна, родити сина, и он поверова. И још док Сара не роди Исака, рече Бог Авраму: учинићу семе твоје као песак на земљи (Пост. 13, 16). И Аврам поверова и не посумња. А кад се роди Авраму јединац син, нареди му Бог, кушајући га, да тога јединца свог принесе на жртву, што Аврам би готов да учини, да га Бог не одврати у последњем часу. Толико беше овај дивни муж веран и послушан Богу. Зато га благослови Бог и учини славним на земљи и на небу.
Благо онима, браћо, који без размишљања верују Богу и испуњују свете заповести Његове. Благослов Божји пратиће их у обадва света.

О благословени Створитељу наш, благослови и нас грешне и уврсти нас у избране Твоје, који имају део са Аврамом у Царству Твом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
pravoslavnikalendar.rs

Dj.Vesna
05.01.2016, 22:37
Tucindan - pripreme za Bozic





На два дана пред Божић, 5. јануара по новом а 23. децембра по старом календару, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.


Светих десет мученика на Криту

[Светих десет мученика на Криту]
Пострадаше за Христа Господа у време гоњења Декијева 250. године. Њихова су имена: Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије, Евникијан, Зотик, Помпије, Авгатопус, Василид и Еварест. Сви беху угледни и чесни грађани, најбољи међу најбољим. Када их изведоше на губилиште, они беху радосни веома, и препираху се, ко ће од њих први бити посечен, јер сваки жељаше први поћи ка Христу љубљеном. Потом се помолише: "Прости, Господе, слугама Твојим, и прими изливену крв нашу за нас, за сроднике наше и пријатеље и за све отечество, да се сви ослободе од таме незнања и Тебе познаду, истиниту светлост, о Царе вечни!" Посечени беху и у царство славе пређоше, да се радују вечно.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.



Преподобни Наум Чудотворац Охридски


Ученик светих Кирила и Методија и један од Петочисленика, који су најревносније сарађивали оним апостолима словенским. Свети Наум путовао је у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом ученошћу. Беше зналац многих језика. При повратку из Рима они се настанише, помоћу цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера. Док је свети Климент деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали језера манастир, који и дан-данас краси ту обалу, - као што име свети Наум краси историју словенског Хришћанства - и који је кроз векове и векове био извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се беше мноштво монаха одасвуд са Балкана. Свети Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Неуморни трудбеник свети Наум се особито трудио на превођењу Светога Писма, и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски. Чинио је чудеса и за живота и по смрти. Његове чудотворне мошти и дан-данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцељењима од тешких болести, понаособ лудила. Упокојио се у првој половини x века и преселио у радост Христа љубљенога.

Наум преподобни, апостол Словена,
Христовом светлошћу обасјан свецело,
Духом неколебљив као тврда стена,
Духу благодатном он покори тело.
Постом и молитвом и бденијем ноћним
Он очисти душу од опаких страсти,
Уподоби себе ангелима моћним.
И Бог му дарова од божанске власти:
Покори му Господ све силе природе
И демоне злобе, и тамне прелести,
Он за Христа доби људе и народе
Речју и чудесним лечењем болести.
Умро и неумро, грађанин небеса,
Свети Наум и сад на свет овај гледа,
И телом и духом он твори чудеса,
Народима и сад Христа проповеда.
O Науме свети, поносе Балкана.
Угодниче Божји, ангелима друже,
Велика ти сила од Бога је дана,
o помози свима, да Господу служе.


РАСУЂИВАЊЕ

Живећи још у телу, светитељи су имали велика откровења од Бога и визије небеских и паклених сила. Сва та њихова откровења и визије потврђују веру православну у свима учењима њеним. Светитељи су радост, радост велика вернима. Св. Нифонт видео је живу Богородицу, и живога Господа Христа у слави; виђао је исход душа људских из тела, и ангеле хранитеље појединих људи! На јави се разговарао c ангелима и препирао c демонима. Црква учи. да искрено покајање грешника ма и у последњем часу, спасава душу покајника. Св. Нифонт је видео душу једног самоубице како је ђаволи вуку у Ад. Анђео хранитељ те душе иђаше и горко плакаше. A та душа беше некога слуге, који изврши самоубиство зато што му господар беше немилостив, a он не хте отрпети до краја, да би спасен био.
pravoslavnikalendar.iz.rs



Свети Нифонт Чудотворац

[Свети Нифонт Чудотворац]
Рођен у Пафлагонији, васпитан у Цариграду на двору неког војводе. Запавши у рђаво друштво, млади Нифонт се поквари и предаде многим гресима и пороцима. Због греха не могаше се ни Богу молити. Милошћу Свете Богородице враћен на пут правде, и замонашен. Имао безбројна виђења небеског света. Четири године водио тешку борбу с демоном, који му је непрестано шаптао: "Нема Бога! Нема Бога!" Но када му се јави сам Господ Исус као жив на икони, Нифонт задоби силу велику над злим дусима, и ослободи се тешких искушења. Толико је прозорљив био, да је виђао ангеле и демоне око људи исто као и људе, и познавао људске помисли. С ангелима је разговарао често, а с демонима се препирао. Сазидао цркву Пресветој Богородици у Цариграду, прикупио монахе и спасавао многе. Архиепископ александријски Александар по откривењу с неба посвети га за епископа града Констанције на Кипру. Беше у то време свети Нифонт већ стар, и управљавши добро црквом Божјом неко недуго време, пресели се у вечно Царство Христово. Пред смрт га посети свети Атанасије Велики, архиђакон цркве александријске, и виде му по смрти лице просветљено као сунце.

Dj.Vesna
05.01.2016, 22:39
Bozicna poslanica njegove svetosti patrijarha srpskog Irineja za 2016 godinu


BEOGRAD – Tradicionalnim pozdravom Mir Božji – Hristos se rodi, patrijarh srpski Irinej sa sveštenstvom i monaštvom SPC čestitao je Božić svim sinovima i kćerima svete Crkve s porukom da ne dozvolimo nikome da nas deli po bilo kom osnovu.


U Božićnoj poslanici patrijarh srpski Irinej poručuje da su nam danas više nego ikad, potrebni mir na zemlji i dobra volja među ljudima i narodima.

„Da bismo imali mir među sobom, prvo uspostavimo lični mir sa Bogom svojim, Bogom našim! Pomirimo se sa njim kroz pokajanje, kroz petrovski vapaj: „Gospode, pomagaj! Izgibosmo!” Onda ćemo lako – kao deca Božja, kao Narod Božji, kao braća i sestre – uspostaviti i dobru volju i mir među sobom“, navodi se u poslanici dostavljenoj medijima.

„Posebno pozdravljamo našu braću i sestre na našem mučeničkom Kosovu i Metohiji, u našoj duhovnoj kolevci. Molimo se Bogomladencu Hristu da ih duhovno i božanski, kao proroka Danila i svete mladiće u Vavilonu, ohrabri i učvrsti u opredeljenju da budu i ostanu verni zavetu naših svetih predaka.“

Patrijarh i Crkva apeluju na sve prognane i izbegle sa ove naše svete srpske zemlje, kao i sve prognane i izbegle sa svojih vekovnih ognjišta, iz Dalmacije, Like, Slavonije, Baranje, sa Banije i Korduna, kao i iz raznih krajeva Bosne i Hercegovine, da učine sve što do njih stoji da se vrate na svoja vekovna ognjišta, da ih obnove, unaprede i sačuvaju za pokoljenja koja će doći.

„Greh je, međutim, pomenuti nevoljnike, stradalnike i prognanike srpskog roda, a ne setiti se svih nevoljnika, stradalnika i prognanika iz drugih naroda i zemalja, ma koje vere oni bili, a naročito naše braće i sestara na Bliskom i Srednjem Istoku, u Ukrajini i u Africi, posebno u ove svete i blage dane kada proslavljamo Rođenje najvećega Stradalnika i Prognanika u istoriji, Bogočoveka Isusa Hrista, Pobednika nad zlom, smrću i satanom. Sećajmo ih se molitveno i pomozimo im delatno kad možemo i koliko možemo“!

Ukazuje se da nezavisno od toga gde živimo i radimo, u otadžbini ili rasejanju, draga deco duhovna, mi smo jedan, hrišćanski, pravoslavni i svetosavski narod koji su Božić i božićnji etos na poseban i jedinstven način oblikovali.

„Božić je u srcima našim, u dušama našim. Slaveći Božić u radosti i miru sa svim i svakim, učili smo se svetosti življenja i strahu Božjem. Pozdravom Mir Božji – Hristos se rodi i otpozdravom Vaistinu se rodi mi smo formirani kao narod mira Božjeg i dobre volje“.

To je, ističe se, naš veliki duhovni kapital.

„Znajući to, još jedamput vas pozivamo: čuvajmo jedinstvo vere i Crkve svetosavske i svetinju ovog božićnjeg praznika kao zenicu oka svoga! Ne dozvolimo nikome da nas deli po bilo kom osnovu! Srpska Pravoslavna Crkva bila je, jeste i biće garant našeg duhovnog i narodnog jedinstva“, poruka je patrijarha u Božićnoj poslanici.

Ukazuje se i da su se ljudi i narodi veoma udaljili od Boga.

„Ali ne samo od Boga već i međusobno, jer to jedno sa drugim ide. Vidimo da svespasavajuće Ime Božje i samoga Boga mnogi više psuju nego li što ga slave i prizivaju u pomoć. Vidimo da se najveći greh, greh ubijanja čoveka i čitavih ljudskih zajednica, svakodnevno vrši, i to, često, u ime Božje. To je za normalan um i razum nepojmljivo“.

Pitamo se, poruka je Poslanice, zar je moguće da neko sa imenom Božjim na usnama ubija nevinu decu, žene, zarobljenike i prognanike?

„U ime kojeg i kakvog Boga to čini? U ime koje i kakve religije to čini? Zbog ovakve psevdoreligijske izopačenosti imamo ovoliko nemira i strahova u svetu, koji nisu ništa drugo do li plodovi aktivne bezbožnosti psevdovernikâ“.

Crkva i patrijarh pozivaju braću i šestre i dragu duhovnu decu, u ime Boga, u ime novorođenoga Hrista Gospoda, da čuvamo sebe i svoj narod od svepagubnog bogohuljenja i grehova koji vapiju do nebesâ.

Poruka je i da bez istinskog i životnog mira sa Bogom svojim nemoguć je mir sa braćom svojom, nemoguća je i dobra volja među ljudima i narodima.

„Znajući to, braćo i sestre i draga deco duhovna, pozivamo vas da se izmirimo sa Bogom svojim. Zavapimo Mu u pokajanju kao onaj izgubljeni, bludni sin u jevanđelskoj priči, a On će nas raširenih ruku primiti“!

Umesto, kako se navodi, dobre volje i ljubavi među ljudima i narodima svedoci smo planetarne ekspanzije egoizma, surevnjivosti, antagonizama i nadgornjavanja – poroka koji izazivaju zabrinutost, strah i zebnju za budućnost ovoga sveta.

„U ovoj prazničnoj radosti pozdravljamo sve vas, našu duhovnu decu i svetosavsku braću i sestre širom sveta, u otadžbini i rasejanju. Pozdravljamo vas i pozivamo vas: pomirimo se sa Bogom i međusobno i budimo deca Božja i Narod Božji“!

Razvijmo i pokažimo dobru volju međusobno i prema svim ljudima oko nas! Kroz tu dobru volju među ljudima budimo svetlost svetu i so zemlji! Živimo sveto i čestito i ispunimo zavet otaca kojim su nas zavetovali za Carstvo nebesko“, poručio je patrijarh u Božićnoj poslanici.

Izvor: Tanjug

Dj.Vesna
06.01.2016, 00:17
Sutra je Badnji dan


BEOGRAD - Pravoslavni vernici u Srbiji sutra obeležavaju Badnji dan tradicionalnim unošenjem i paljenjem badnjaka, liturgijama u hramovima i porodičnim okupljanjem za posnom trpezom, pred najradosnihi hrišćanski praznik Božić - praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista.

Patrijarh srpski Irinej, koji je u poslanici poručio da ne dozvolimo nikome da nas deli po bilo kom osnovu, služiće večernje sa osvećenjem badnjaka u hramu Svetog Save na Vračaru, dok će na sam dan Božića predvoditi svetu arhijerejsku Liturgiju u Sabornom hramu Svetog arhangela Mihaila u Beogradu.

U Božićnoj poslanici poglavar SPC je poručio i da su nam danas više nego ikad, potrebni mir na zemlji i dobra volja među ljudima i narodima!

Božić je dan kada se slavi rođenje Isusa Hrista i, zajedno sa Uskrsom, predstavlja jedan od najvećih hrišćanskih praznika.

Pripreme za ovaj praznik počinju 40 dana pre 7. januara Božićnim postom koji predstavlja pročišćenje duha i tela, a ljudi se u Srbiji pozdravljaju rečima "Hristos se rodi", a otpozdravljaju sa "Vaistinu se rodi".

Etnolog Vesna Marjanović objašnjava da sam ciklus obrednih radnji započinje sa božićnim postom, koji traje šest nedelja, natavlja se obeleževanjem Badnjeg dana i Božića, da bi se završio na Bogojavljenje, 19. januara.

"Ali, sada kada živimo ubrzano, svi rituali su se sveli manje više na ta dva praznična dana", rekla je Marjanović Tanjugu.

Badnji dan je poslednji dan posta, dan kada se obavezno priprema posna večera, a prati ga i druga simbolika kod Srba, seča badnjaka, unošenje slame, bacanje oraha, pijukanje dece koju predvodi domaćica i obilaženje u krug prostorije u kojoj se postavlja posne večere.

Smatra se da je Badnji dan povezan sa pokojnicima, pa se veruje da su te večeri zajedno živi i njihovi pokojnici, odnosno preci, objašnjava Marjanović.

"Sva hrana koja se pripremala u prošlosti, a koja se priprema i danas ima to značenje veze ovog i onog sveta", istakla je ona.

Kad je reč o samom obeležavanju Božića, običaj je da ujutru jedan član porodice odlazi u crkvu, da bi se po povratku prvi put posle posta, omrsili, a obavezno je i lomljenje pogače.

"Održalo se verovanje da se na Božić nigde ne ide i da je porodica na okupu", kaže Marjanović i dodaje da je u nekim krajevima, na severu Srbije, postojao običaj da se uveče izlazi iz kuće u šetnju ulicama ili na konjima, dok mladi muškarci tek oženjeni odlaze u tazbinu, gde dobijaju darove.

Smatra se da prva osoba koja za Božić dođe u kuću, polažajnik, uspešan mladi čovek koji treba da donese prosperitet domaćinstvu.

"I sam Božić je početak svih početaka, simboliše rađanje, a sa druge strane treba da se pomogne da se priroda i vegetacija probude", navela je Marjanović.

Kako je rekla, Božić po julijanskom kalendaru, pored srpske, slave i ruska, jermenska crkva, Sveta gora i jedan deo koptske crkve.

Srbi Božić obeležavaju od pamtiveka, a Badnjakom, odnosno božićnim drvetom se u kuću unosi sreća, zdravlje i napredak.

Uz drvo, daruje se i žito da bi naredna godina bila plodna.
Tanjug

Dj.Vesna
07.01.2016, 07:47
Bozic i njegovo proslavljanje





Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista. Mada je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, koji se naziva i praznikom nad praznicima, najinteresantniji srpski običaji vezani su upravo za Božić i praznike koji ga prate. Tih nekoliko nedelja oko Božića predstavljaju najlepši i najsvečaniji period tokom čitave godine. Božić je posebno praznik dece i porodice.

Božićna Liturgija

Na Božić rano ujutro zvone sva crkvena zvona, a domaćin i ukućani oblače praznična odela i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu Liturgiju. Oni koji su se pripremili pričešćuju se, dok ostali posle službe u crkvi primaju naforu, koju na Božić uzimaju pre svakog drugog jela. Po izlasku iz crkve pozdravljaju se upotrebljavajući tradicionalni srpski božićni pozdrav: "Hristos se rodi" i otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi". Ovako se pozdravlja od Božića do Bogojavljenja.


Položajnik je prva osoba koja uđe u kuću na Božić. To je dragi gost čiji je dolazak obično unapred dogovoren sa domaćinom, ali može biti i slučajni posetilac. Položajnik se dočekuje na poseban način. Ulazeći on pozdravlja dom božićnim pozdravom i ljubi se sa ukućanima. U starini položajnik je prilazio ognjištu, odnosno kasnije peći, gde bi džarajući vatru govorio:

"Koliko varnica, toliko srećica,
koliko varnica, toliko parica,
koliko varnica, toliko u toru ovaca,
koliko varnica, toliko prasadi i jaganjaca,
koliko varnica, toliko gusaka i piladi,
a najviše zdravlja i veselja,
Amin, Bože daj".


Potom domaćica posluži položajnika i daruje mu pripremljen poklon. Položajnik simvolički predstavlja Mudrace sa Istoka koji su prateći zvezdu došli da se poklone novorođenom Hristu. Veruje se da je to čovek koji će tokom cele narodne godine donositi sreću u kuću.

Česnica

Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču. U ovu pogaču, koja se zove česnica, stavlja novčić - uglavnom zlatni i srebrni, tj. od plemenitog metala za koji ne prianja rđa, jer je to dar novorođenom Hristu. U nekim krajevima česnica se pravi kao slatka pita sa orasima. Ime je dobila po tome što se mesi u čast Isusa Hrista, ili zato što se lomi na časti (tj. delove). Česnica se odozgo bode grančicom badnjaka. Kada bude pečena, iznosi se na Božićnu trpezu.

Pošto svi stanu oko stola domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, pa preda kadionicu neko mlađem, ko kadi celu kuću. Potom se peva Božićni tropar (u slučaju da niko ne zna Božićni tropar, može se naglas pročitati uobičajena molitva pre obeda: Oče naš). Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Ona se okreće kao slavski kolač, a zatim se lomi rukama na onoliko delova koliko ima ukućana. Veruje se da će onoga ko dobije deo česnice sa novčićem sreća pratiti tokom čitave godine. Pronađeni novčić predaje se domaćinu, koji ga stavlja na ikonu. Kada se završi lomljenje česnice ukućani jedni drugima čestitaju praznik i mirbožaju se, odnosno, kako kaže Vuk Karadžić u svome Rečniku: "Izljube se svi redom govoreći: Mir Božiji! Hristos se rodi! Vaistinu se rodi! Poklanjamo se Hristu i Roždestvu Hristovom!" a onda sedaju za sto.

Običaji nalažu da se česnica mesi ujutru na Božić i nipošto se ne sme praviti unapred na Badnji dan! Naziv česnica potiče od reči “čest”, koja je stara reč za “deo”, “komad”. Ovaj naziv označava to što se česnica za ručak lomi, odnosno svako od ukućana sam treba da odlomi deo koliki hoće. Ovim običajem se članovi porodice uče skromnosti jer ne smeju da otkinu veći deo.


Na Božić postoji i verovanje da mladići treba da poklone jabuku devojci koja im se sviđa. Ako devojka prihvati jabuku, onda će sigurno biti njegova u toku naredne godine.
Posle Božićnog ručka deca idu u korinđenje, običaj koji je naročito rasprostranjen u Vojvodini. Deca u korinđenju idu od kuće do kuće u kraju s kojim žive i dužna su da otpevaju jednu Božićnu pesmu, čime domaćinu nameću obavezu da im za to plati u kolačima ili nekim drugim darovima. Ako domaćin ne plati, veruje se da će mu cele godine “naopako ići”. Pre Drugog svetskog rata bio je običaj da se deci isključivo na Božić daju pokloni koje im donosi Božić Bata.


Za pečenicu se obično unapred bira najbolje prase ili jagnje, koje se odvoji i zasebno hrani, a kolje i priprema, kao što smo rekli, na Tucindan. Uz pečenicu ponegde ispeku još i ćurku, gusku ili kokoš.
Ostala verovanja i običaji vezani za Božić. Kada na Božić pada sneg veruje se da će godina biti rodna. Običaj je da na prvi dan Božića niko ne dolazi u posetu osim položajnika i praznik se proslavlja u krugu porodice.
U noći između Badnjeg dana i Božića deci je posebnu radost donosio Božić Bata, ostavljajući im poklone u slami. Opisujući blagoslov koji je kući donosila poseta Božić Bate, narodna pesma veli: "Ide Božić, ide Božić Bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata, i oboja poboja, i svu kuću do krova". Nažalost, u drugoj polovini 20. veka dobrog i nenametljivog Božić Batu, koji "predstavlja svetinju, našeg brata i nebeskog sabrata", i koji nas je, po rečima mitropolita Amfilohija, "sjedinio sa Bogom neuništivim i neugasivim bratstvom", u potpunosti je potisnuo Deda Mraz.


Po završetku božićnog ručka običaj je da se sofra ne diže tri dana, baš kao što se u tom periodu ni kuća ne čisti, pa slama ostaje da leži na podu do Svetog Stefana.
Dobro je da se na Božić posle ručka simvolično započne neki posao kako bi ljudi cele godine bili vredni i da bi im poslovi išli od ruke. Posebno lep običaj spominje se u Risnu: na Božić se, po izlasku iz crkve, svi ljube jedni sa drugima, pa se tada izmire mnogi koji su dugo vremena bili u zavadi.
Zadivljen lepotom praznovanja Božića Njegoš je u "Gorskom Vijencu" pevao:

"Nema dana bez očnjega vida,
Niti prave slave bez Božića!
Slavio sam Božić u Vitlejem,
Slavio ga u Atonsku Goru,
Slavio ga u sveto Kijevo;
Al' je ova slava odvojila,
Sa prostotom i sa veselošću,
Vatra bolje nego igda plama,
Prostrta je ispred ognja slama,
Prekršćeni na ognju badnjaci,
Puške puču, vrte se peciva,
Gusle gude, a kola pevaju,
S unučadi đedovi igraju..."


O različitim datumima proslavljanja Božića. Ne postoje dva datuma proslavljanja Božića. Božić je uvek 25. decembra. U pitanju je razlika od 13 dana između "starog" julijanskog kalendara koga se drži Pravoslavna Crkva, i "novog" gregorijanskog, koji je prihvaćen u državnoj upotrebi. Dakle, Božić se svakako slavi 25. decembra, a taj dan po novom, državnom kalendaru pada 7. januara. Drugoga dana Božića slavi se Sabor Presvete Bogorodice, a trećeg dana Sveti Stefan. Nakon Božića sledi Srpska Nova Godina (1/14. januara), a zatim tri bogojavljenska praznika, kojima se proslavlja uspomena na Hristovo krštenje u reci Jordanu od strane svetog Jovana Krstitelja: Krstovdan (5/18. januar) je prvi posan dan posle Božića, kada se u hramovima obavlja veliko vodoosvećenje.

Na Bogojavljenje (6/19. januar) se takođe vrše osvećenja vode, a narod tu osvećenu bogojavljensku vodicu uzima u flašice ili druge manje posude i nosi kućama, verujući u njena duhovna i lekovita svojstva. Jovanjdan (7/20. januar) je treći u nizu bogojavljenskih praznika i jedna od najčešćih srpskih krsnih slava. Tu se završava ciklus zimskih božićno-bogojavljenskih praznika koji su u starini, u prvim vekovima hrišćanstva, predstavljali nedeljivu celinu.

(Vavedenjebeograd.net)

Dj.Vesna
18.01.2016, 07:25
Krstovdan


Свети Теопемт и Теона - Крстовдан

Када Диоклецијан објави гоњење хришћана, епископ никомидијски Теопемт беше први који пострада за Христа. Он беше изведен пред цара, и цар му запрети смртном казном, ако се не одрече Христа. На ту претњу храбри епископ одговори цару: „Стоји написано: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити. Ти, царе, имаш власт кад мојим телом, чини с њим што ти драго”. Би много бијен, глађу мучен и истјазаван на разне начине. Најзад цар дозва неког мађионичара, Теону, да Божјем човеку некако мађијама доскочи. Теона раствори у води најјачи отров и даде Теопемту да испије. Теопемт прекрсти чашу и испи отров. Видев Теона, да његов отров ништа не нашкоди Теопемту, он се окрете к цару и узвикну: „И ја сам хришћанин, и клањам се Распетоме”. Обојица бише на смрт осуђени: Теопемта мачем посекоше, а Теону жива у земљу затрпаше, 298 године. Чесно пострадаше и грађани Царства Христовога постадоше.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети пророк Михеј I

Савременик пророка Илије. Прорекао опаком цару Ахаву погибао у рату с Асирцима (I цар 22; II Днев 18). Прорицао је све усмено и није писао ништа. Други је, пак, био онај Михеј који је прорекао рођење Господа у Витлејему, и књигу пророчанства написао.

Преподобна мати Синклитикија

Пореклом из Македоније. Васпитана у Александрији. Као богата и угледна девојка имала је много просаца, но она их све одбије и одбегне из родитељске куће у манастир. У највећој уздржљивости, бдењу и молитви поживи до осамдесет година. Њене поуке монахињама одувек су сматране правим духовним бисером, јер ова праведница није дошла до високе мудрости кроз књиге, него кроз страдање, муку, даноноћно размишљање и духовно општење с вишим божанским светом. Преселила се душом у тај виши свет 350. године. Света Синклитикија између осталога говорила је: "Ако је време поста, немој се отказивати поста тобож због болести, јер гле и они који не посте, падају у исте болести". Још је говорила: "Као што се открито благо брзо разграби, тако и добродетељ, када се разглашава, помрачује се и губи".

Преподобна Аполинарија

Кћи Антимија, намесника малолетног цара Теодосија Млађег. То му беше старија кћи, док му млађа беше луда. Не хтеде се Аполинарија удавати, него се у срцу обручи Христу и удаљи у пустињу Мисирску. У мушком оделу и под мушким именом Доротеј, она ступи у мушки манастир где се подвизавала узносећи дух свој непрестано к Богу и горећи љубављу према Творцу своме. Царском намеснику Антимију посаветује неко да пошаље своју луду кћи пустињацима, да јој читају молитву. И по промислу Божјем догоди се да своју луду сестру исцели старија сестра силном молитвом. Тек када се Аполинарија упокоји, објави се тајна да она није била мушко но женско. Мужествена храброст ове свете девице остала је примером и подстреком кроз векове многима, који мисле о своме спасењу. Упокојила се 470. године.

Због Бога и душе невине девице
Постадоше Христу верне следбенице.
Насладе и раскош и смех оставише
Ангелскоме свету душе узвисише;
У телима слабим луче запаљене,
Духом Светим душе дивно осветљене
Вековима светле и пут указују,
C ангелима светим на небу ликују.
Аполинарија и Сиклитикија,
У срцима вашим Дух Свети засија,
Он вас и утврди, Он вас веде, учи,
Он вас уневести и Христу обручи,
Молите се за нас, чудне испоснице,
Јунакиње храбре, бесмртне девице.



РАСУЂИВАЊЕ

Плод, плод, и само плод тражи Господ од сваког живог дрвета што се човек зове. Добар плод је богољубиво срце, а зао плод је самољубиво срце. Све остало што човек има и ужива, као: положај, власт, част, здравље, новац, ученост — све је то само лишће на дрвету. „Свако дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца" (Мат. 3, 10). Чак и нехришћански народи ценили су добра дела више него лепе речи. Кудикамо више то мора бити правило за следбенике Христове. На једном сабору Атињана, на коме беху и изасланици шпартански, неки старац хођаше од клупе до клупе тражећи места да седне. Атињани му се подсмеваху и места му не уступаху. Када старац приђе Шпартанцима, сви скочише на ноге и понудише му место. Видећи то Атињани похвалише Шпартанце красноречивим похвалама. На то им Шпартанци одговорише: „Атињани знају шта је добро, но не творе добро." Ко твори добро, тај личи на дрво које доноси добар плод домаћину своме. А извор добра у човеку јесте добро, богољубиво срце.

Dj.Vesna
18.01.2016, 07:49
Bogojavljenje Gospodnje


БОГ СЕ ЈАВИ, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ! На овај дан празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду голуба и гласа: "Ово је Син мој и Њега послушајте".

Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту. Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити изјутра као када се узима Свето причешће.


Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

Тропар (глас 1):

Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби!

Кондак (глас 4):

Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.




O Господе свети, свети у стварању,
Све што Речју ствараш, Духом освештаваш.
O Господе крепки, крепки у страдању,
За свет у смрт ходиш, за свет васкрсаваш.
Господе бесмртни, певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!
Оче што се јави гласом над Јорданом,
Душе што ко голуб млечни летијаше,
Син што се крсти пророком Јованом,
Три зрака светлости, једна светлост сјаше,
Тројице јављена, певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!


РАСУЂИВАЊЕ

Некад су басне јеретичке досађивале Цркви Божјој, а сада јој досађују басне богоодступничке. Истрајношћу у вери, приљежном молитвом, исповедништвом па чак и мучеништвом побеђена је она досада. Само тим начинима биће побеђена и ова нова досада. И Црква Божја, сасуд Истине божанске, на крају ће тријумфовати, јер ће врагу на крају нестати оружја (Пс. 9, 7). Блажени Климент Александријски рекао је о јеретицима који напустише цркву: „Онај ко је пао у јерес, путује кроз суху пустињу, напуштајући јединога истинога Бога; одвојен од Бога он тражи безводну воду, скупља рукама бесплодност, улази у ненасељену и жедну земљу."
То исто се данас може рећи о многим научним хипотетичарима и теоретичарима који се руководе маштом својом а не истином Божјом.

Pravoslavac

Dj.Vesna
18.01.2016, 07:52
Sveti Jovan Krstitelj



Свети Јован Крститељ

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август) ОХРИДСКИ ПРОГЛОГ - владике Николаја Велимировића.



Десна рука Св. Јована Крститеља

Три велике светиње: честица Часнога Крста, чудотворна икона Пресвете Богородице Филеримоса и десница Св.
Јована Крститеља су прешле дуг историјски пут до данас: од Јерусалима, преко Цариграда су стигле у посјед крсташких витезова Св.
Јована Крститеља који су их приликом крсташких похода заплијенили. У почетку су се налазиле на Родосу, а затим од средине 16. вијека на Малти.
То је разлог што су витезови Св. Јована прозвани Малтешким. У вријеме Наполеонових ратова генерал Малтешког реда је предао светиње на чување православном руском цару Павлу Првом Романову. Свечани пренос светиња са Малте на Царски двор обављен је 20. октобра 1799.г. по старом календару. Чуване су на двору Романових у Петрограду одакле су повремено изношене у царски љетњиковац у Гатчину све до Бољшевичке револуције у Русији 1918, када их је из Русије изнијела Марија Фјодоровна, мајка Императора Св. Мученика Николаја Другог у Копенхаген (она је била Данска принцеза). Пред своју кончину предала их је знаменитом руском Митрополиту Антонију Храповицком који је светиње преко Берлина донио у Београд.

Тада су предате на дар Краљу Александру Карађорђевићу у знак благодарности руског народа и Руске цркве за пријем великог броја избјеглица из Русије. Светиње су чуване у краљевском двору на Дедињу до 1941, када их је Краљ Петар Други са Патријархом Гаврилом Дожићем, оставио Управи Манастира Острога на чување. Из Острога светиње су заплијењене од Републичких власти Црне Горе 1952. и пренијете у државни трезор. Рука Св. Јована Крститеља и дио Часног Крста Христовог су из трезора предате тадашњем Митрополиту Данилу Дајковићу у Цетињски манастир, а икона Пресвете Богородице Филеримоса 1978. је предата Државном музеју на Цетињу гдје се и данас налази. Рука Св. Јована и дио Часног Крста су у почетку биле похрањене у ризници Цетињског манастира, а од 1993. изнијете су на јавно поклоњење вјерницима у кивоту са моштима Св. Петра Цетињског а касније у параклис (капелу) посвећену Св. Јовану Крститељу, такође у самом Манастиру.


Тропар (глас 2):

Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.

Свети мученик Атанасије

Овај мученик Христов беше прост и сиромашан човек, али богат вером и мудар Духом Божјим. Једном нехотично ступи у препирку о вери с неким Турчином. Турчин беше школован и вешт на речи, но Атанасије се труђаше свим силама да истакне и утврди истинитост и преимућство хришћанске вере над мухамеданском. У том се растану. Другог дана Атанасије би позван пред суд. Овај Турчин стајаше ту као његов тужитељ. Када судија позва Атанасија да се одрекне вере Христове и потурчи, као што је тобож и изјавио пред својим сапутником дан раније, узвикну Атанасије: "Пре ћу примити хиљаду смрти него што ћу се одрећи вере Христове!" Зато би на смрт осуђен и обезглављен 1700. године у Смирни. Тело му је сахрањено у цркви свете Параскеве у истом граду.






Тридесет година поста и молчања!
To ни горске звери не могу поднети.
Лав глад своју блажи музиком рикања.
И дрво зашуми кад ветар налети,
A ти не зашуми, нит рикну, нит јекну.
Пустињом ни плач ти ни песма одјекну!
Човек ли си, реци? Како ти је име?
Да л' ћеш икад хтети проговорит' c киме?
— „Глас, глас, глас, ја сам глас, a On Реч Божја,
Послат сам да вичем деци Израиља:
Покајте се, људи, ево Он долази,
Добар плод творите свак по својој снази.
Ево, ево иде, o чудо чудеса,
Усред воде скривен огањ са небеса!
Ево јагње Божје сред вукова ходи;
Вукови, перите ћуд вучју у води!
Тридесет година молчања и поста,
Шта од твога тела сем гласа преоста?
Твоје сухо тело, сенка гласа твога,
Што вест једну гласа: ево к нама Бога!
Твоје сухо тело, трску, Ирод скpши.
Ho глас оде, оде, — нико да г' угуши.
Чиј' је глас то? од ког векови трепере?
Лава гладног? не, не — човека од вере.




РАСУЂИВАЊЕ

"Човек није нешто видљиво", рекао је св. Василије Велики. Као што кућа личи на кућу тако спољашњи човек на спољашњег човека. Но кући се одаје част према ономе ко станује у њој, тако и човеку према духу који станује у њему. И телесном виду јасно је да кућа није домаћин но само кућа у којој станује домаћин; али само духовном виду јасно је да тело није човек но само кућа у којој станује човек.



СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам одлазак Господа на гору искушења и то:
1. како се Он после крштења одмах упућује на пост и молитву,
2. како крштеном човеку ђаво прави сплетке нарочито у време поста и молитве,
3. како Он кротко као јагње но одлучно као господар одби сва искушења ђаволска.



БЕСЕДА

о покорности вољи Божјој
Нека буде воља твоја и на земљи као на небу (Мат. 6, 10)
Благо Јовану Крститељу, јер испуни Јеванђеље пре Јеванђеља! Отишавши у пустињу, он се предао беше потпуно вољи Божјој, и телом и душом. И воља Божја вршила се и на земљи његовог тела као и на небу његове душе. Ни глад. ни звер не повреди му тело у пустињи кроз многе године, нити му душу повреди очајање због самоће, нити гордост због небесних виђења. Он не потражи од људи ни хлеба ни знања. Све му Бог даде што му беше од потребе, јер се беше потпуно предао вољи Божјој.
Нити он управљаше своје кораке у пустињу ни из пустиње. Невидљива крма свише крманила је животом његовим. Јер када требаше да изађе из пустиње и пође у сусрет Господу, вели се: "бысть глаголъ Божїи Іоанн?" (Лк. 3, 2). Као невини младенац тако просто прича Јован своје општење са силама небеским: и ја га не знадох (тј. Христа); него онај који ме посла да крстим водом, он ми рече: на кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом светијем. И ја видјех и засвједочих да је овај син Божји (Јов. 1, 33—34). Како нежно и просто говори он о небеским предметима! А како је страшан, као лав, кад говори против неправде људи, против Ирода и Иродијаде! Јагње и лав у њему живе заједно. Њему је небо блиско као детету мајка. И воља Божја њему је тако приступачна и јасна као и ангелима на небу.
Господе премудри, управи према Твојој вољи живот и нас грешних у пустињи овог живота као што си управио живот св. Јована Крститеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Pravoslavac

Dj.Vesna
29.01.2016, 07:14
Casne verige

Спомиње се овога дана због верига, у које би окован од безаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7). Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара Нерона (в. 29. јун).

Тропар (глас 4):

Риме не остављ, к нама пришел јеси честними веригами јаже носил јеси, апостолов первопрестолне; имже вјероју поклањајушчесја, молимесја: твојими к Богу молитвами даруј нам велију милост.









Na dan kada se obeležavaju Časne verige spominje se se sveti apostol Petar zbog veriga u koje je bio okovan po naredbi cara Iroda.

Naime, odmah posle smrti Isusa Hrista i vaznesenja počinje proganjanje hrišćana koje je trajalo više od 300 godina.

Carev namesnik Irod, upravnik Galileje, pogubio je Jakova, brata Jovanovog i, na podsticanje Jevreja, zapovedi da uhvate Petra i bace ga u tamnicu.

Petar je u tamnici spavao okovan između dva vojnika, i noć pred izvođenje na sud, zasvetle se cela tamnica i anđeo kucnu Petru po rebrima, probudi ga pa mu reče:

„Ustani, obuj se i opaši se, pa hajde sa mnom“.

Petar ustade, a okovi mu spadoše s nogu pa pođe s anđelom. Vojnici su spavali kao mrtvi, pa anđeo provede Petra pored straže, a kad su došli do gvozdene gradske kapije, ona se sama otvori i tako se Petar oslobodi zatvora, i verovatne smrti.

Verige koje su spale sa Petra hrišćani su sačuvali koliko zbog uspomena na svetog Petra, toliko zbog njihove isceliteljske moći. Priča se, da su se mnogi bolesnici izlečili samo dodirnuvši verige (kao i ubrus apostola Pavla kojim su ga brisali dok je bio mučen).


Kasnije je Patrijarh Jerusalimski, sveti Juvenal, dao je te verige na dar carici Evdokiji, prognanoj ženi cara Teodosija Mlađeg. Carica ih je prepolovila, pa jednu polovinu poslala Crkvi Svetih apostola u Carigrad, a drugu polovinu dala svojoj kćeri Evdoksiji, ženi Valentinovoj u Rim. Evdoksija je sazidala crkvu Sv. Petra i položila u nju ove verige, zajedno sa onim u koje je sveti Petar, pred svoju smrt, bio okovan od opakog cara Nerona.

Narodna verovanja

Po narodnom verovanju od Verižnica („Časnih Veriga“) nastaje blaže vreme, jer Bog usijanim verigama počinje da zagrejava zemlju. U mnogim mestima, Verige se smatraju za veliki praznik.

Kosovsko stanovništvo praznuje Verižnjake zbog kuge, u nekim selima zbog stoke, a stočari ih praznuju zbog stoke.

Ko nosi odelo koje je šiveno na Časne Verige, veruje se da će poginuti od groma.

Te verige čuvahu hrišćani koliko zbog uspomene na velikog apostola, toliko i zbog njihove celebne moći, jer se mnogi bolesnici izlečiše dodirom o njih (kao i o ubrus apostola Pavla, Dap 19, 12).

kurir.rs

Dj.Vesna
12.02.2016, 06:17
Света Три Јерарха


Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у xi веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

ТРОПАР (глас 4):

Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Свештеномученик Иполит, епископ римски

Пострадао за веру у време Клавдијево. Када у Риму девица Хрисија би немилостиво мучена за Христа, тада се заступи за њу пред мучитељима свети Иполит и изобличи мучитеље. Због тога протеста и он би стављен под суд, суђен и осуђен на смрт после дугих истјазања. Везаше му и ноге и руке и потопише га у мору. С њиме и Хрисијом пострада још двадесет мученика. Пострада свети Иполит 269. године.

Свети мученик Теофил Нови

Као војвода цара Константина и Ирине би заробљен од Агарјана и четири године држан у тамници. Па када одби сва наваљивања муслиманска, да напусти веру хришћанску, би посечен мачем 784. године и пресели се ка Господу.

Свети Петар, цар бугарски

Син Симеонов, велики поштоватељ светог Јована Рилског. Учинио цркву бугарску независном од Цариграда и сачувао Православље у Бугарској од богумила. После једног неуспешног рата са Мађарима и Русима умро 976. године у педесет шестој години живота.

Пост и вера — Василије,
Богословље — Григорије.
Милосрђе — Златоусти,
Златоусти, Медоусти!
Работници једног дела;
Три напосе — три ангела,
Три заједно ко Бог један,
Нит ко главни ни узгредан.
У вечности сви се слажу.
Једног вичеш — три помажу.
Једног певаш, сва три чују,
Једног славиш, три с" радују.
Три човека — једно цело,
Три Јерарха - једно дело,
Три имена — једна слава,
Свој тројици — Христос глава.



РАСУЂИВАЊЕ

Ево примера како цареви траже савет у светитеља, како светитељи избегавају сујету и богатство и како саветују цареве. Православни цар Петар бугарски крену са свитом својом уз Рило планину, гоњен неодољивом жељом да види св. Јована Рилског и користи се његовом поуком. И посла цар људе напред да јаве светитељу. Но светитељ се не сагласи на виђење с царем. Ожалошћени цар посла поново људе са нешто јестивних ствари и довољно злата и молбом да му светитељ напише неки савет. Јован прими јестиве ствари а злато врати не хтевши га ни додирнути; и одговори цару: "Ако желиш небесно царство, буди милостив као Отац небесни. Не уздај се у неправду и не буди користољубив; буди кротак, тих, свакоме доступан. Не примај похвале од својих великаша. Порфира твоја нека сија врлинама. Сећање на смрт да не оставља душу твоју. Смиривај се пред стопама матере цркве; приклањај главу пред њеним првопрестолницима да би те Цар царева, видећи твоје усрђе, обдарио благом, какво никад на срце човеку не дође." Добивши то писмо, цар га је пољубио, и потом често прочитавао.

Dj.Vesna
15.02.2016, 07:58
Sretenije Gospodnje


У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

* На Сретење, 1804. године подигнут је Први српски устанак.
* На Сретење, 1835. године донет Сретењски устав, први демократски устав Србије, па је слављен и као Дан уставности.
* Од 2002. Сретење је Дан државности Републике Србије.
* Од 2006. Сретење је и Дан војске Војске Србије.

ТРОПАР (глас 1):

Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.

Свети новомученик Јордан

Родом из Трапезунта, казанџија по занимању. Зато што је отворено бранио веру Христову и изобличавао веру Мухамедову, пострада од Турака 1650. године. у Галати у Цариграду. Исто тако пострада и монах Гаврил, канонарх Велике цркве у Цариграду 1672. године.

Када зима сусреће пролеће,
Стар Симеон беше добре cpeћe:
Он сусрете Давночеканога,
Кроз пророке Пророкованога,
Њега — мајдан свих небеских блага —
Он сагледа ко младенца нага,
Па овако Симеон прорече:
— Мом животу спустило се вече;
Овај лежи, да многе обори
Ил' да дигне. Тако дух говори —
Старчево се пророчанство збило:
Поста Исус мера и мерило,
Избор среће, мира и радости,
Ал' и нишан свађе и пакости.
Једне диже a друге обара
И Рај и Ад људима отвара.
Нек свак бира што му срце вели,
У Рај c Христом! наше срце жели.

Pravoslavac



РАСУЂИВАЊЕ

Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: "Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан." Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.

Dj.Vesna
14.03.2016, 08:42
Veliki ili Casni post

Za pravoslavne vernike danas je počeo višenedeljni veliki Vaskršnji ili Časni post, koji se završava praznikom Vaskrsenja Isusa Hrista - Vaskrs, koji se ove godine proslavlja 1. maja


Datum početka Časnog posta zavisi od datuma praznovanja najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa, kojeg pravoslavni vernici slave uvek u nedelju punog meseca posle prolećne ravnodnevnice. Prvi dan pravoslavnog Časnog posta je Čisti ponedeljak, koji dolazi posle Bele nedelje, završnog dana Mesopusne nedelje, koja je vrhunac slavlja pred post u koji treba ući dostojanstveno i sa što manje grehova. Prva nedelja posta zove se Čista, a poslednja je Nedelja pravoslavlja, dok se do Vaskrsa, uz posebna pravila, smenjuju - Prečista, Krstopoklona, Sredoposna, Gluva, Cvetna i Strašna ili Stradalna nedelja.

Prema pravoslavnom učenju, Veliki post nas uči pokajanju, praštanju i pravoj molitvi, a cilj je da se u miru i tišini dočeka najveći hrišćanski praznik Vaskrs, jer je vera u Vaskrsenje osnov hrišćanstva.

Veliki ili Časni post, koji je ime dobio prema Časnom krstu na kojem je stradao Isus Hristos, ustanovljen je po uzoru na podvig Spasitelja koji je, posle krštenja na reci Jordanu, otišao u pustinju i postio četredest dana i noći, nakon čega je izašao kao pobednik iz kušnje koju mu je postavio Sotona.

Post nije gladovanje, ni zapostavljanje trpeze, na kojoj u dane posta nema hrane životinjskog porekla, već je pre svega moralni i etički čin i izraz stvarne ljubavi prema Bogi u Sinu Božjem, koji je svojim stradanjem i životom u veri uspostavio vrednosti hrišćanstva.


Oni koji odluče da ispoštuju pravila posta, dužni su da jedu posnu hranu, bez mesa i belog mrsa, te da te dane provedu u molitvi, praštanju i pokajanju kako bi se pripremili za pričest koja je kruna tog odricanja.

Kanonom Srpske pravoslavne crkve najstroži post predviđen je prve i poslednje nedelje Časnog posta, kada se jela pripremaju samo na vodi .

Post u hrišćanstvu ne predstavlja samo odricanje od masne ili mrsne hrane, već prvenstveno ima duhovnu dimenziju - uzdržavanje od rđavih misli, reči i dela, pojačanoj molitvi, pokazivanju milosrđa i činjenju dobrih dela.

Post predstavlja i uzdizanje duha nad telom, pobedu duhovne strane nad čulima i za hrišćanina on predstavlja pripremu za obeležavanje i proslavu praznika.

Prema kalendaru SPC, uz jednodnevne postove postoje i četiri višednevna posta, a osim Časnog, to su i Božićni, Petrovski i Velikogospojinski post.
informer.rs

Dj.Vesna
06.05.2016, 00:35
Srpska pravoslavna crkva danas slavi praznik svetog velikomucenika Georgija


Srpska pravoslavna crkva danas slavi praznik svetog velikomučenika Georgija - Đurđevdan, u spomen na dan stradanja velikog sveca 290. godine. Počinje "leto", valja se okupati, skinuti čini... i još ponešto.



Đurđevdan je jedna od najčešćih slava u pravoslavnih Srba i svehrišćanski praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starojulijanskom kalendaru), u spomen na jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru.





Sreća - nesreća

Veče uoči Đurđevdana izaberu se dva mlada luka u bašti, jedan predstavlja sreću a drugi nesreću i pera im se poravnaju makazama. Na Đurđevdan ujutro se proveri koji je više izrastao. U zavisnosti od toga koji je više porastao pratiće nas sreća ili nesreća tokom godine, kaže još jedan od narodnih običaja vezanih za Svetog Georgija.




Praznik, koji se "naslonio" na prethrišćansku mitologiju i starog srpsko božanstvo plodnosti Jarilo, vezan je za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve. Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta.

Za Đurđevdan se vežu brojni narodni običaji, koji se poprilično razlikuju zavisno od kraja u kome se praznik obeležava.

Ono što je jedinstveno je "Đurđevdanski uranak" - pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci...

U mnogim krajevima običaj je i da uveče uoči Đurđevdana ili na sam dan ali pre zore, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, i kapije. To se čini da bi godina i dom bili berićetni, "da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru".

Takođe, opletu se venčići od "đurđevskog cveća": đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.


Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“.

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, pa se to zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.

ĐURĐEVDANSKI URANAK

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.


Hajdučki sastanak

Pošto se ovim praznikom ispraća zima i dočekuje proleće, a do tada nije valjalo spavati pod otvorenim nebom, ovaj praznik je i "dan okupljanja hajduka". Tzv "hajdučki sastanak", kada bi počeli da se okupljaju odmetnici da bi zapodenuli borbu protiv Turaka, ili jednostavno pljačkali imućne trgovce i seljake.


Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na "Đurđevdanski uranak", na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.

Na Đurđevdan ne valja spavati, "da ne bi bolela glava", a ako je neko spavao "onda na Markovdan da spava na tom istom mestu".

Đurđevdan je najčešća slava kod Roma, a na taj dan jagnjetina je obavezni deo praznične trpeze.

Osim Đurđevdana, ovom svetitelju pravoslavni hrišćani čine pomen i 16. novembra - na Đurđic, dan prenosa moštiju u crkvu u Lidiji, Georgijevom rodnom mestu. Na ikonama za taj praznik svetac nije na konju već stoji na zemlji.

MAGIJSKI RITUALI

Đurđevdan je danas hrišćanska svetkovina, ali i dalje je sveca u nekim krajevima snažno vezan magijski ritual. Postoji običaj da se tog dana žrtvuje jagnje koje se namenjuju Svetom Đorđu. Krvlju koja se tom prilikom prikupljala nekada su se iscrtavali krstići na čelu, obrazima, bradi i grudima ukućana, pa su se potom spirali “nenačetom” vodom sa izvora.

Verovalo se da ovaj ritual ima neverovatnu zaštitnu moć i da cele godine štiti od vradžbina i uroka.



Ako bude kišilo...

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „"da će biti plodna godina", a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – "da će leto biti sušno". Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.


Đurđevdan je nekima "idealan" za izvođenje rituala kojima se skidaju čini, tera crna magije i otklanjaju uroci nabačeni tokom prethodnih pet meseci. U tu svrhu, kazuje Magijski kalendar za srećne dane", najčešće se izvodi “ritualno umivanje”: oko posude u kojoj se farbalo prvo uskršnje jaje (crveno, naravno), obmotaju se stručci kukureka, omana i ljošćana, a potom se u nju naspe voda i ostavi da prenoći na kućnom pragu ili pored neke biljke, tako da se zorom u nju slije i rosa.

Tom vodom se na Đurđevdan umivaju svi ukućani da bi sa sebe skinuli čini, uz misao da dobro pobeđuje zlo. Takođe, uoči slave, ispred kuće treba ostaviti dva-tri stručka omana, pa ih, kad se narose, uneti u sobu i okačiti da se suše. Osušena biljka kasnije se koristi prilikom izvođenja raznih ljubavnih rituala, a veruje se i da čudesnu moć ima i bosiljak koji je u noći pred Đurđevdan pokupio rosu.


Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre "da bi zaštitili sebe i selo".

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.


Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova). Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.

Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio je krsna slava Marka Kraljevića, to jest njegove kraljevske kuće Mrnjavčevića (njihova teritorija na prostorima današnje Makedonije za vreme cara Uroša bila je u samom središtu srpske carevine 1360. godine).

Krsna slava i Đurđevdan (na inicijativu Turske kao praznik Erdelezi - Buđenje proleća) nominovani su 2013. godine za Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva UNESCO. Krsna slava je prihvaćena i uvršćena 2014. godine.


A ŠTA KAŽU CRKVA I ISTORIJA

Sveti Georgije (275-303) istorijska je ličnost i živeo je u vreme cara Dioklecijana (284-305), velikog progonitelja pristalica, tada državno nepriznate, hrišćanske vere.



"Ovaj slavni i pobedonosni svetitelj, rođen je u Kapadokiji kao sin bogatih i blagočestivih roditelja. . . ", zapisano je u "Prologu" vladike Nikolaja Velimirovića u kome se takođe kaže da je i otac svetitelja postradao kao hrišćanin i da je on uz majku odrastao u Palestini.

Još dok je bio dete, kada je njegov otac poginuo, mali Georgije se sa majkom preselio u Palestinu [2], na majčino veliko i bogato porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje.

U rimskoj vojsci se brzo istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u njegovoj dvadesetoj godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).

Georgije je već u dvadesetoj godini dospeo do čina tribuna u službi cara koji je u njega polagao velike nade.

Mladi tribun, kako kaže istorijsko predanje hrišćanske crkve, odvažno je stupio pred cara i saopštio mu da je hrišćanin, čime je započelo njegovo stradanje za veru.

Car Dioklecijan, jedan od tadašnjih rimskih tetrarha (četvorovlašće), osudio je Georgija na okove, tamnicu i strašna mučenja koja nisu promenila njegova ubeđenja.

Videvši da muke ne moge da slome ni telo ni Georgijevu veru, Dioklecijan je odlučio da ga pomiluje pod uslovom da prinese žrtvu rimskim božanstvima.

Georgije je na kipu, kojem je trebalo da prinese žrtvu, načinio krsni znak, nakon čega se statua mnogobožačkog idola rasprsnula. Videvši ovo, Dioklecijanova žena Aleksandra je uzviknula: "I ja verujem u Georgijevog Boga!", na šta Dioklecijan naredi da im bude odrubljena glava, što je i učinjeno.

Pogubljen je 303. godine, ali, kako kaže predanje Crkve, "to nije kraj njegovim javljanjima i čudima".

Pod Georgijevim uticajem "mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin".

Đurđevdan je obeležen crvenim slovom u kalendaru SPC kao zapovedni praznik i slavi se uvek 6. maja.




Zaštitnik hrišćanstva

Sveti Georgije se na ikonama predstavlja kao vitez na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena, takođe u gospodskom odelu. Ona bi mogla da predstavlja carica Aleksandru, žena cara Dioklecijana, odnosno simbolički mladu hrišćansku crkvu kojoj treba zaštita podvižnika. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je "proždirala" brojne nevine hrišćane. Sveti Georgije ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac "neznaboštvu". Pod pobedom koju je sveti Georgije odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. U srednjevekovnim pravoslavnim hramovima i manastirima on je u redu sa svetim ratnicima, borcima za hrišćanstvo, koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, predstavnik sila dobra i čistote novozavetne vere.



Sveti Đorđe se nalazi na grbu Rusije i zastavi Moskve.


mondo.rs/



Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

pravoslavni kalendar.rs

Dj.Vesna
08.05.2016, 20:26
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas praznuju Markovdan


Свети апостол и јеванђелист Марко


Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!" на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!" — Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести.

Свети Аниан, други епископ Александријски

Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан — тако му беше име — крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.

Јеванђелист Марко у Мисир долети
Као пчела с медом. И Мисир осети
Сласт Христовог меда, сласт науке живе,
И почеше људи Христу да се диве:
Како се ваплоти у божанској бризи
За спасење људи, како се понизи,
И васкрсе како у слави и сили.
— По густом смо мраку ми досад ходили!
Рекоше Мисирци: сад нам сунце грану,
Радујмо се, људи, овом светлом дану! —
Но свој усев дивни Марко крвљу зали,
Идоли због тога сви су попадали.
И Мисир се крсти, земља фараонска
Поста њива Божја, црква апостолска.

РАСУЂИВАЊЕ

Лењиве руке брзо запосли ђаво, а вредне ангел. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена човек хтео нехтео мора бити запослен, било добрим било злим деловањем. Лењив човек уствари није незапослен: он је вредни посленик ђавола. Лењо тело и лења душа најподеснија је њива за ђаволско орање и сејање. Антоније Велики вели: „тело треба укроћавати и утомљавати дугим трудом." А Јефрем Сирин учи: „учи се радити, да се не би учио просити!" И сви други Свети Оци, без изузетка, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. А пример непрестаног и напрегнутог труда, духовног и телесног, дају нам и апостоли и сви светитељи. Да лењивац лењошћу не продужује живот на земљи него га скраћује, јасно је доказано дуговечношћу многих светитеља, највећих трудбеника међу трудбеницима у свету.
Pravoslavac




Ako ste Đurđevdan prespavali, evo šta vam je danas činiti...


Srpski seljak na današnji dan nije izlazio na njivu niti radio u polju jer je strahovao da će ga Sveti Marko kazniti olujom, gradom i gromovima.

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas praznuju Markovdan, krsnu slavu kod mnogih Srba koja se slavi dva dana posle mnogo rasprostranjenije - Đurđevdana.

Apostol i jevanđelista Marko (Jovan Marko) bio je sin bogate žene Marije, koja je bila prijatelj hrišćanima, jedan je od apostola (učenika) Isus Hrista i autor prvog jevađelja.


Prema predanju, njegov ujak, Apostol Varnava i apostol Pavle uzeli su ga u pratnju na prvom misionarskom putovanju u Antiohiju. Kasnije sa ujakom Varnavom odlazi na Kipar, a sa apostolima Petrom i Pavlom u Rim. Sveti Petar postavlja Marka za episkopa i šalje ga u Misir da propoveda. Tako je Sveti Marko bio prvi propovednik Jevanđelja i prvi episkop u Misiru. Propovedao je u Liviji, Amonikiji i Pentapolju. Iz Pentapolja prešao je u Aleksandriju.

U Aleksandriji Sveti Marko je osnovao crkvu Božju, postavio episkopa, sveštenike i đakone.
Predanje ga smatra osnivačem Crkve u Aleksandriji. Umoren od neznabožaca sahranjen je bio u Aleksandriji. Godine 828. njegovo telo ukrali su mletački trgovCI i odneli ga u u Veneciju gde danas leži njegov sarkofag u crkvi svetog Marka.


Prema predanju, njegov ujak, Apostol Varnava i apostol Pavle uzeli su ga u pratnju na prvom misionarskom putovanju u Antiohiju. Kasnije sa ujakom Varnavom odlazi na Kipar, a sa apostolima Petrom i Pavlom u Rim. Sveti Petar postavlja Marka za episkopa i šalje ga u Misir da propoveda. Tako je Sveti Marko bio prvi propovednik Jevanđelja i prvi episkop u Misiru. Propovedao je u Liviji, Amonikiji i Pentapolju. Iz Pentapolja prešao je u Aleksandriju.

U Aleksandriji Sveti Marko je osnovao crkvu Božju, postavio episkopa, sveštenike i đakone.
Predanje ga smatra osnivačem Crkve u Aleksandriji. Umoren od neznabožaca sahranjen je bio u Aleksandriji. Godine 828. njegovo telo ukrali su mletački trgovCI i odneli ga u u Veneciju gde danas leži njegov sarkofag u crkvi svetog Marka.


Srbi veruju i da na današnji dan valja odremati samo ako je neko dremao i na Đurđevdan jer je to jedini način da se "izleči" od spavanja koje bi moglo da ga prati čitave godine. Ako niste dremali na Svetog Đorđa, nemojte ni danas jer ćete cele godine biti tromi i pospani.

(EPK/Wikipedia)/kurir

Dj.Vesna
08.05.2016, 20:59
Mali Uskrs ili Tomina nedelja

Današnji dan, nedelja, poznat je i kao Mali Uskrs ili Tomina nedelja u znak sećanja na apostola "nevernog Tomu" koji nije u prvi mah poverovao da je Isus vaskrsao. U narodu je ova nedelja poznata i kao vodena. "Valja se" da mladići i devojke izađu na potoke i reke, prskaju se i bacaju u vodu cvetne vence, a sve kako bi umilostivili vodene demone.

Dan posvećen Svetom apostolu i jevanđelisti Marku - Markovdan crkva praznuje 8. maja po Gregorijanskom kalendaru tj. 25. aprila po Julijanskom kalendaru.

To je praznik posvećen Hristovom učeniku i prvom pomoćniku Svetog Petra, Marku, koji je na molbu vernika napisao knjigu i Isusovim čudesima i učenju.

Tako je prema predanju nastalo prvo jevanđelje. Markovdan se u Srbiji obeležava i praznuje od davnina. Verovalo se da će onoga ko se danas ogreši i ne ispoštuje apostola Marka stići kazna u vidu oluja i gromova koji će mu uništiti imanje.

Zato na današnji dan zemljoradnici ništa ne rade na svojim njivama. Ovo se smatra "blagim danom", vremenom za odmor i molitvu.

Ova tradicija se prenela i na ostala zanimanja - danas nikako ne treba raditi jer se veruje da Sveti Marko hoda svetom sa korpom punom grada, pa onom ko radi šalje nevreme koje će ga pratiti preko cele godine. Takođe, ovo je loš dan za spavalice!

Na ovaj dan, veruje narod, nikako ne valja dremati preko dana jer će se onda biti bunovan i pospan preko cele godine. Izuzetak su oni koji su već "zgrešili" i spavali na Đurđevdan - oni treba da odremaju neko vreme i na Markovdan jer će tako "poništiti dejstvo" pređašnjeg sna i neće ih stići "kazna".


Mali Uskrs ili Tomina Nedelja Osim što je Markovdan, na današnji dan završava se i tzv. Svetla nedelje, prvih sedam dana po Uskrsu. Ovi dani imaju posebano mesto u srpskom narodnom verovanju i za njih se vezuje mnoštvo običaja.

Današnji dan, nedelja, poznat je i kao Mali Uskrs ili Tomina nedelja u znak sećanja na apostola "nevernog Tomu" koji nije u prvi mah poverovao da je Isus vaskrsao. U narodu je ova nedelja poznata i kao vodena. "Valja se" da mladići i devojke izađu na potoke i reke, prskaju se i bacaju u vodu cvetne vence, a sve kako bi umilostivili vodene demone.

U nekim mestima se danas proslavlja kraj vaskršnjeg ciklusa blagih ili svetlih dana. Ponegde se do danas čuvaju crvena uskršnja jaja i danas se daju deci da se kucaju, a stariji se obavezno pozdravljaju sa: "Hristos voskrese".

Od Tomine nedelje se opet vrše molitve za umrle, nakon prekida unutar perioda koji je počeo od Lazareve subote. Na dan posle Tomine nedelje, u Pobusani ponedeljak, služe se parastosi na grobljima, čime živi kao da čestitaju svojim pokojnim rođacima i prijateljima radosni praznik Vaskrsenja Hristovog. Zbog toga u nekim delovima zemlje danas farbaju jaja koja će prvo dati deci da pojedu, u čast života i zdravlja, a ostatak će sutra odneti na groblje.

Narod kaže, da se i mrtvi "počaste" i obraduju Hristovom vaskrsenju.

stil.kurir.rs

Dj.Vesna
09.05.2016, 06:50
Svestenomucenik Vasilije episkop Amasijski, Pobusani Ponedeljak


Свештеномученик Василије епископ Амасијски


Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна, што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла, да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море, 322 год. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа, и пренеше у Амасију, где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију, где сконча свој богомрски живот.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Василије: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети Јанићије Девички

Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао св. Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео св. Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895 год.

Свети Стефан епископ Пермски

Рус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов, где се у манастиру св. Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску Земљу, сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа он се потруди те сагради у Перми храм св. Благовештења. А када се црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу, 1396. год.

Василије лежи у тамници
За крст часни и веру Христову;
Псалме поје, Богу благодари,
Што му муке за правду подари
Царев трибун Василију збори:
— Слушај, старче, цар ти поручује,
Ликиније, штићеник богова,
Да принесеш жртву идолима,
А човека Христа да с' откажеш,
Не хтеднеш ли, смрт те чека худа. —
Василије сија од радости,
Па трибуну дивно одговара:
— Иди кажи твом цару опаку:
Да ми дадеш и све твоје царство,
А узмеш ми Христа васкрслога,
Више ћеш ми узет' него дати.
Издајниче Христа Спаситеља,
Зар и мене правиш издајником?
Смртодавче, смрти се не бојим,
Ја сам слуга Христа Живодавца.

РАСУЂИВАЊЕ

Светитељи су живи, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се св. Јанићије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му светитељ, да идеш у Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота. За време првог светског рата и аустријске окупације дође у Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот св. Јанићија, и упита га шта има под плочом? „Светиња," одговори игуман. „Каква светиња!" насмеја се официр. „Ту су некакве ствари скривене." И нареди војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну.

Pravoslavac

Dj.Vesna
24.05.2016, 17:41
Свети Кирил и Методије Равноапостолни

Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

Тропар: (глас 4):
Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја.



Свештеномученик Мокије

Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године.



Свети Никодим, архиепископ пећки

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

Тропар: (глас 4):
Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Муслимански вођи питали Кирила:
Каква би то лица три у Богу била?
Ако је Бог један, откуда три лица
Наш је Бог једини, ваша су тројица!
Одговара Кирил: није тако, није.
Но ко сјајно сунце што у подне грије,
Па светлост, топлоту, и круг свој имаде,
To je бледа слика божанске Тријаде.
Три божанска лица a једна суштина
Кроз Христа је ова јављена истина.
Никад смотан човек ово не докучи.
Ово сам Бoг јави, ово Црква учи.



РАСУЂИВАЊЕ

У табору сараценском упитају св. Кирила: „Како хришћани могу ратовати и опет одржати заповест Христову o мољењу Богу за непријатеље њихове?” На то св. Кирил одговори: ,,Ако су у једном закону написане две заповести и дате људима на извршење, који ћe човек бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповест или онај који испуни обе?” На то му Сарацени одговоре: „Несумњиво онај који испуни обе заповести.” Продужи св. Кирил: „Христос Бог наш заповеди нам да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да чинимо добро и њима; но Он исти нам је још рекао: већу љубав нико не може јавити у овом животу него ако ко душу своју положи за другове своје. И зато ми подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих; но као друштво ми се заступамо један за другог и полажемо душе своје, да не бисте како ви пленећи браћу нашу не запленили c телима и душе њихове и не погубили их и телом и душом.”

pravoslavnikalendar.iz.rs

Dj.Vesna
01.06.2016, 22:22
Sveti car Konstantin i carica Jelena


Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва i васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин наџиви своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

Тропар (глас 8):

Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда в мирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче.



Преподобни мученик Пахомије

Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки где се Пахомије јави свом бившем господару као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.



Преподобна Јелена Дечанска

Света Јелена Дечанска је била сестра Светог краља Стефана Дечанског и жена бугарског цара Шишмана другог. Да би заратио са Србијом Шишман је своју жену на силу отерао у један манастир у Бугарској. Након што је он доживео пораз у судару са српском војском, Неда (њено световно име) је ослобођена и дошла је у Србију, где се замонашила под именом Јелена. Подвизавала се у испосницама дечанским. Није нам позната тачна година када се упокојила (половином 14. века) а сахрањена је у дечанском храму, где јој се и данас налазе њене свете мошти. Једном приликом, када су Турци покушали да униште манастир Дечане, из њене гробнице, као и из гробнице Светог краља Стефана избио је пламен који је отерао нападаче. Слави се на дан Светих Константина и Јелене - 03. јуна. У Метохији се налази једна њена задужбина, манастир Будисавци (код Клине), који је грађен кад и манастир Дечани, само је знатно мањи. Манастир је данас метох Пећке Патријаршије и преживео је уништавање по окончању рата. У Будисавцима Патријаршија још увек има знатно имање. У манастиру су три монахиње, а након рата, у Будисавцима је киднапован јеромонах Стефан Пурић, о коме се још увек ништа не зна.

Константин цару крст се светли јави,
Константин га виде и Бога прослави.
To знамење беше Сина Божијега.
Од овог знамења нема краснијега,
Знамење страдања и времене беде
Али и знамење коначне победе.
Са овим знамењем, твориоцем чуда,
Константин се креће и победи свуда.
Сред паганског Рима, крстогонитеља,
Он крст висок диже, славу Спаситеља.
Што три века беше ломљено и клето,
To сад за Рим поста велико и свето!
Три стотине лета крст пљуван бејаше,
У крви светаца земља се купаше.
Царства и цареви, охоли и мрски,
Сломише се редом слично слабој трски.
A знамење крста остаде усправно
И светљаше свету чудесно и славно.
Константин га позна и уздиже више,
Зато му се име у календар пише.



РАСУЂИВАЊЕ

Да је порок нешто стидно и грешно, видимо и по томе што се он вазда крије и вазда за вазда узима на себе образину добродетељи. Св. Јован Златоуст дивно каже: „Порок нема свог сопственог лица, него узима у зајам лице добродетељи.” Зато је Спаситељ и рекао: долазе у оделу овчијем, a унутра су вуци грабљиви (Мат. 7, 15). Назови лажова лажовом, лопова лоповом, убицу убицом, блудника блудником, клеветника клеветником, и огорчићеш их. Назови пак кога хоћеш човека: поштеним, чесним, несебичним, истинитим, справедљивим, савесним и — озарићеш га и задовољити. Опет по Златоусту говорим: „Добродетељ је нешто природно у човеку, док је порок нешто неприродно и лажно.” Ако се неки човек и ухвати у пороку, он брзо оправдава свој порок неком добродетељи, облачи га у рухо добродетељи. Заиста: порок нема свог сопственог лица. Исто као и ђаво, отац порока!

Pravoslavac

Dj.Vesna
18.06.2016, 23:31
Silazak Svetog Duha na Apostole - Duhovi - Trojice

Послушавши речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи, између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име.

Наша Црква празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ.

За овај празник се у нашим храмовима служи Света Литургија, уноси се свежа трава и цвеће и после молитве клечећи и молећи се Богу, плету се венци, који се односе домовима и стављају поред славских икона у кући и кандила.

Тропар (глас 8):

Благословен јеси Христе Боже наш, иже премудри ловци јављеј, низпослав им Духа свјатаго, и тјем уловљеј всељенију, человјекољубче слава Тебје.


Преподобни Висарион


Рођен и васпитан у Мисиру. Рано се одао духовном животу и "не укаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим". Посетио је светог Герасима на Јордану, и слушао је светог Исидора Пелусиота. Тело своје побеђивао је великим постом и бдењем, но свој подвиг скривао је по могућству од људи. Једанпут је четрдесет дана стајао на молитви не једући и не спавајући. Једну хаљину носио је и лети и зими. Имао је велики дар чудотворства. Сталног места пребивања није имао, него је до дубоке старости живео по горама и дубравама. Исцељивао је болесне и чинио многа друга чудеса на корист људи а на славу Бога. Упокојио се мирно 466. године.


Преподобни Иларион Нови

Игуман Далматске обитељи у Цариграду. Био је ученик Григорија Декаполита и подражатељ живота Илариона Великога, чије је и име узео. Моћан у молитви, истрајан и храбар у страдању. А страдао је много за иконе у време злих иконоборачких царева, Лава Јерменина и других. Потом цара Лава исекоше мачевима његови сопствени војници у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тада Иларион свети би пуштен из тамнице. Но замало. Поново је био мучен и држан у тамници све до правоверне царице Теодоре. Видовит и прозорљив: видео ангеле Божје где односе на небо душу светог Теодора Студита. Угодивши Богу, упокојио се у царству небеском 845. године у својој седамдесетој години.

Тропар (глас 4):

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.

Преподобнe мученицe Архелаја, Текла и Сузана


Као монахиње, чисте и девствене, подвизаваху се у једном незнатном манастиру близу Рима. Но када наста гоњење хришћана под злим царем Диоклецијаном, оне одбегну у Кампанију, и тамо се настане близу града Ноле. Њихов свети живот не могаше се сакрити од људи, и људи из околних места почеше к њима долазити тражећи савет, поуку и помоћ у разним мукама и болестима. Но најзад беху ухваћене од незнабожаца и пред суд изведене. Оне јавно и слободно исповедише веру у Христа. Када судија Леонтије упита Архелају свету о вери Христовој, одговори она: "Силом Христовом попирем силу ђаволску, људе учим разуму, да познаду једног истинитог Бога, а именом Господа мога Исуса Христа јединородног Сина Божјег даје се кроз мене слушкињу Његову здравље свима болесним". Све три девице беху бијене, врелом смолом поливане, у тамници глађу морене, и напослетку мачем посечене. Када беху изведене на губилиште, јавише им се ангели, које и неки од џелата видеше и толико се од тога уплашише, да не смедоше дићи мача на свете девице. Но ове их охрабрише да изврше своју дужност. И тако беху посечене као јагањци 293. године и отидоше у Царство Христово, да се у вечности одмарају и наслађују гледањем лица Божја.

Висарион свети, без крова и крува,
Од детства до гроба девственост очува:
Телесну чистоту и чистоту ума,
Зато препун беше силе и разума,
Божанског разума и божанске силе,
Радостан у духу, без туге униле.
Без туге униле и без мисли мрачни'
Ум чист и прозорљив, ко кристал прозрачни.
Кад љубав Божанску у срцу разгори
Он чудеса многа и славна сотвори:
По води хођаше као и по суху.
И бич страшни беше сваком мрачном духу.
Он устави сунце, и одложи вече,
И све поста' делом што устима рече.
To Божија Сила дејствова у њему
Јер он Богу беше послушан у свему.
Чудотворни свече, помози и нама
Пред престолом Божјим твојим молитвама!

РАСУЂИВАЊЕ

Злурадост је прљава хаљина, коју дух наш понекад са задовољством облачи. Онога часа кад се порадујеш греховном паду твога брата, и ти си пао, на радост ђавола, који је једном удицом две рибе уловио, Братство по телу велика је веза, но братство по духу још је већа. Па кад те жалости грех брата, по телу, како да те не жалости грех брата по духу? И кад скриваш грех брата по телу, зашто злурадо објављујеш грех брата по духу? Ко су твоја браћа по духу? Сви хришћани — сви они који сe c тобом причешћују из једне исте Чаше једним истим животом. O како су велики били светитељи у братољубљу! O како је злурадост била далеко од њих! За св. Висариона прича се следеће: једном беху сви монаси сабрани у храм на молитву. Игуман приђе једном монаху, који беше учинио неки грех, и нареди му да изађе из храма. Монах пође напоље, a за њим пође и Висарион говорећи: „И ја сам исти такав грешник!"

pravoslavnikalendar.iz.rs/

Dj.Vesna
24.06.2016, 18:53
Sveti apostoli Vartolomej i Varnava

Свети апостол Вартоломеј

Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.

Свети апостол Варнава

Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.

Тропар (глас 3):
Апостоли свети, молите Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.


Празновање иконе "Достојно јест" и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао, Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада "Достојно јест". Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Код нас овако певају," рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Осамљени инок у ноћи у храму
Молитвом усрдном гони c душе таму,
У том дође монах, ничим необичан
Стаде и он пјети, ко пјенију вичан.
Тада први инок поче „Честнјейшую"
Мајку Божју славећ, мајку Славнјейшую.
Чудни гост му рече o том славопоју:
— Код нас, рече, другче ову песму поју,
Ми не почињемо као ти што поче.
Него са „Достојно", преподобни оче!
И целу му песму „Достојно" изусти,
Инок се стараше да реч не упусти.
— O мој врли брате, сада лакше дишем
Од те твоје песме, дај да је запишем!
Но оловке нема, нема ни хартије.
Храм — место молитве a не писаније!
Тада гост поноћни храм осени крстом
И писати поче по камену прстом.
По камену писа ко по воску меку,
Зачуди се инок овоме човеку.
Ко си? — пита инок необичног госта.
Име ми је Гаврил, то нек ти је доста.
У томе га неста. Инок са ужасом
Архангела позна под монашком расом.
To што он написа, нико не избриса —
Напуни се црква небесног мириса.


РАСУЂИВАЊЕ

Прави пријатељ моли се Богу за пријатеља свога. Прави пријатељ брине сe o спасењу душе пријатеља свога. Одвраћати пријатеља од лажних путева и управљати га на пут истине — то је драгоцено пријатељство. Светитељи Божји најбољи су пријатељи људи. Два младића, Варнава и Павле, били су пријатељи док су заједно ходили у школу Гамалилову. Када Варнава постане хришћанином, он се истрајно и плачевно молио Богу, да и Павлу Бог просветли разум и окрене срце, да би и он постао хришћанином. Често је Варнава говорио Павлу o Христу Господу, но Павле му се ругао и сматрао га заведеним. Господ благи пак није оставио молитве Варнавине без плода. Господ благи јавио се Павлу и обратио га c пута лажи на пут истине. Обраћени Павле тада паде пред ноге свога пријатеља и узвикну: „О Варнаво, учитељу истине, сад сам се уверио, да је истина што си ми o Христу говорио!" Заплака се Варнава од радости и загрли свога пријатеља. Пријатељ спасе душу пријатеља свога усрдном молитвом. да је Варнава успео да постави Павла за цара римског, мање би му учинио него што је молитвом успео да га приведе истини.

pravoslavnikalendar.iz.rs

Dj.Vesna
26.06.2016, 12:34
Pocetak Petrovskog posta

Свети пророк Јелисеј


Свети пророк Јелисеј

Живео на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости.

Тропар (глас 4):
Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење.

Свети Методије, патријарх цариградски

Родом из града Сиракузе у Сицилији. По свршетку светског школовања замонаши се и почне се подвизавати у манастиру. Патријарх Никифор узме га к себи на службу. У време иконоборачких царева прочуо се свуда као одлучни бранилац иконопоштовања. Опаки цар Теофило заточи га због тога на једно острво, у тамницу, са два обична разбојника, где проведе пуних седам година, у влази, без светлости и без довољно хране, као у гробу. У време благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила, ослобођен и изабран за патријарха (по ранијем пророчанству светог Јоаникија Великог). Прве недеље Великог поста Методије свечано унесе иконе у цркву, и написа канон у част иконе. Не могући му никако доскочити, скверни јеретици најмише неку жену, која изјави, да патријарх с њом има нечисте телесне односе. Цео се Цариград узбуни од те клевете. Не знајући како иначе да докаже своју невиност, патријарх пређе преко стида и свуче се наг пред судом, који је сам тражио, и показа своје сухо и од поста измождено тело. Суд се очигледно увери, да је патријарх оклеветан. Народ чувши за ово, обрадује се, а јеретици постиде. Тада и она жена призна, да је наговорена и плаћена, да ту клевету изнесе на светитеља Божјег. И тако они који су мислили нанети срам Методију, и нехотице му повећају славу. Овај велики исповедник вере мирно је скончао 846. године и преселио се у Царство Божје.

Тропар (глас 4):
Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Методије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети Јован, митрополит евхаитски

Прозван Маврон. Врло образован но у исто време и духован муж. Тек у старости при цару Алексију Комнену, постане митрополитом евхаитским. Прослављен нарочито тиме, што су му се јавили свети Василије, Григорије Богослов и Јован Златоуст (в. 30. јануар) и објаснили му, како су они сва тројица подједнако прослављени на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога, ко је од та три светитеља већи, а ко мањи. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем, и канон Ангелу Хранитељу, а поред тога оставио је и друге корисне списе. Скончао мирно 1100. године.

Преподобни Нифонт

Рођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у Свету Гору, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и помазањем уљем, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његовог упокојења, он рекне братији око себе: "Не плачите него радујте се, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше". Најзад рече: "Време је да идем!" И предаде свету душу своју Богу 14. јуна 1330. године.

Шта помаже благо и свет овај убав,
Шта власт сва и сила кад је човек губав?
Војвода је Неман, но губом покривен
Сав од губе бео, ка' од гноја сливен.
Па војвода жури к Божијем човеку,
Само још од њега надајућ се леку,
C целим караваном одела и злата,
To Божјем човеку нека буде плата!
Јелисеј му рече да Јордану ходи
И седам се пута окупа у води.
Расрди се Неман у својој несрећи:
— Немамо л' ми'река, бистријих и већи?
И хоћаше хитно дома да се врати,
Но мудри га слуга од тога одврати.
Господару, рече, хитно не одступај,
Гле, Јордан је близу, иди се окупај!
Послуша га Неман, к Јордану пожури
И седам се пута у реку загњури.
Здрав постаде Неман, проказа одлете,
Здрав постаде Неман и чист као дете.
Бог је један, викну, Богу Израиљу,
Он чудеса славна чини у обиљу!


РАСУЂИВАЊЕ

„Неће нас спасти место, ако не творимо вољу Божју", вели премудри Златоуст. За некога монаха прича се, како је живео у једном манастиру, где су га пет сабрата волели a један вређао. Због овог једног, који га је вређао, он се пресели у други манастир. У том другом манастиру пак осморица су га волели a двојица вређали. Он побегне у трећи манастир. Но ту су га седморица волела a петорица вређала. Он пође у четврти манастир. Но успут се размисли: „Докле ћу ја бежати c места на место? У целом свету нећу наћи покоја. Боље да постанем стрпљив," Извуче хартију и написа крупним словима: „Све ћу да отрпим ради Исуса Христа, Сина Божјега." Када ступи у четврти манастир, и ту су га једни волели a други вређали, Но он је почео стрпљиво подносити увреде. И чим би га неко увредио, он би извадио ону хартију и читао: „Све ћу да отрпим ради Исуса Христа, Сина Божјега." И тако стрпљивошћу успео је да га сви заволе. И остао је на том месту до смрти.

pravoslavnikalendar

Dj.Vesna
26.06.2016, 13:47
Petrovski post: tokom posta Svetih Apostola ne jede se meso, beli mrs i jaja

Petrovski (ili Petrovdanski) post jedan od četiri velika posta u pravoslavnoj crkvi, koji je manje strog od Božićnog posta.


Petrovski (ili Petrovdanski) post jedan od četiri velika posta u pravoslavnoj crkvi, koji je manje strog od Božićnog posta.


Za vernike Srpske pravoslavne crkve (SPC) 8. juna 2015. godine počinje Petrovski post koji će trajati do Petrovdana, 12. jula.

Petrovski post naziva se još i apostolski, počinje prvog ponedeljka posle Duhovske nedelje i traje do praznika Svetih apostola Petra i Pavla, koji SPC slavi 12. jula

Početak Petrovskog posta je pokretan, jer zavisi od Vaskrsa, a završetak je nepokretan. Zbog zavisnosti početka ovog posta o Vaskrsu, Apostolski post najkraće može da traje jednu sedmicu i jedan dan, a najduže šest sedmica.



Svrha posta, kako kažu pravila vere, ne može se postići samo uzdržavanjem od mrsne hrane, već i uzdržavanjem od loših misli, reči i dela i uz obaveznu molitvu, po uzoru na Spasitelja koji je postio u pustinji i čiji su primer potom sledili Bogorodica i apostoli.

Naziva se još i Petrovdanski post, Apostolski post, Post Svetih Apostola. Drugi po redu višednevni post posvećen Sv. Apostolima Petru i Pavlu, odnosno, svim Apostolima. Ovaj post, čiji je početak pokretan (jer zavisi od Vaskrsa), a završtetak je nepokretan, ustanovljen je na osnovu uspomene na Apostole koji su posle Silaska Svetoga Duha, a pre odlaska na propoved Sv. Jevanđelja, postili (Dap 13,2-3). Zbog zavisnosti početka ovog posta o Vaskrsu, Apostolski post najkraće može trajati jednu sedmicu i jedan dan, a najduže šest sedmica.



Ovaj post sličan je Božićnom, mada nešto blaži. Za vreme njegovog trajanja ne jede se meso, beli mrs i jaja. Riba, vino i ulje se jedu svaki dan osim, naravno, srede i petka koji se poste „na vodi". Dan uoči Petrovdana se takođe strogo posti, osim ako padne u subotu ili nedelju, kada je dozvoljena upotreba ulja. Na dan Rođenja Sv. Jovana Krstitelja jedemo ribu, iako padne u sredu ili petak. Ukoliko Petrovdan padne u sredu ili petak, toga dana ne mrsimo već jedemo ribu, vino i ulje.

Lisa.rs

Dj.Vesna
26.06.2016, 13:57
Patrijarh Pavle o postu i pricescu: Zasto je ustanovljen post od 40 dana


Šta za duhovni život hrišćanina znači sv. Pričešće jasno je iz te reči samoga Gospoda: „Ja sam živi Hleb koji je sišao s neba. Ko jede od ovoga Hleba živeće večno... Ako ne jedete tela Sina čovečijeg i ne pijete krvi njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede Telo moje i pije Krv moju ima život večni i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je moje Telo pravo jelo i Krv moja pravo piće."

Iz potpune vere u ove reči Gospodnje, prvi su hrišćani žurili sv. Pričešću ne po nekom naređenju, nego neposredno iz osećanja da bez Njega ne mogu duhovno živeti, upravo onako kao što čovek ne diše po naređenju, nego spontano, osećajući da se bez vazduha guši i da umire.

Odlazili su svagda nedeljom i praznikom na sv. Liturgiju i na đakonov poziv - „sa strahom Božjim i verom pristupite!" svi su u redu, prilazili i pričešćivali se. Oni su pritom potpuno osećali da pristupaju najdubljoj tajni naše vere i najvećem daru Božijeg milosrđa, pa su se trudili da Svesvetnom i Prečistom Bogu, u sv. Pričešću, prilaze u čistoti i svetosti srca i duše.


Zvali su se „sveti" i zaista su bili sveti; čuvali su se od svakog greha, jer su znali da „ko čini greh, rob je grehu", da greh okreće čoveka na pravac koji vodi suprotno od Boga, prlja dušu i čini je nesposobnom za sv. Pričešće. Onaj ko bi ipak pao u greh, odmah se dizao, ispovešću čistio dušu od njega da ne bi u nečistoti primio sv. Pričešće: „Jer, koji nedostojno jede i pije ( Hleb i Čašu Gospodnju ) sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela i Krvi Gospodnje."

U isto vreme, hrišćani su sveto držali i ustanovu posta, znajući da je post božanska ustanova, jer je još u Starom Zavetu Bog naredio post kao „naredbu večnu". U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos postio i rekao da će Njegovi učenici postiti. Postili su Apostoli i svi Sveti... Post su držali u određeno vreme radi potrebe posta, a pričešćivali se radi potrebe pričešća stalno, kako za vreme posta tako i za vreme mrsa; u postu se postilo i pričešćivalo, u mrsu se mrsilo i pričešćivalo, onako kao što danas čine sveštenici.

Prvobitno nije bilo neke posebne pripreme za Pričešće, niti je post smatran za jedno od sredstava za njega. Za pričešće se pripremalo celokupnim životom, držanjem svih Božjih zapovesti i čuvanjem od svakog greha.

Tako su postupali i sveštenici i vernici u hrišćanskoj Crkvi za čitavo vreme progona, za prvih 300 godina, dok su u nju stupali samo oni koji su iz čvrste vere u Carstvo nebesno bili spremni na sve teškoće da bi ga zadobili. Moralni život hrišćana tada je bio na velikoj visini. No, kada je došla sloboda, pod carem Konstantinom, 313. godine, Crkvi su počeli prilaziti i oni koji u njoj nisu tražili i našli „blago skriveno u polju" i koji nisu bili spremni da sve dadu da bi kupili to polje...

Stoga se nivo moralnog života hrišćana u mnogome snižava. Svetom pričešću mnogi pristupaju i tada redovno, ali bez ozbiljnog staranja da za Njega budu što dostojniji. Drugi, pak, počinju svoj redovan prilazak sv. Čaši da odlažu, sa izgovorom da žele da se što bolje pripreme.

Ali borbu za očišćenje svoje duše nisu vodili stalno, nego povremeno, samo nekoliko dana pre Pričešća. No, i to im je padalo teško, pa su sve češće odlagali pripremu i samo pričešćivanje, dok nisu spali na to da se pričešćuju samo četiri puta godišnje ili još ređe.


Zbog onih prvih, Crkva je, po rečima sv. Jovana Zlatousta, i ustanovila 40 - dnevni post pred Božić i Vaskrs: Primetivši štetu koja dolazi od nemarnog postupanja, Oci odrediše 40 dana... da bi smo svi mi, očistivši pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, tako pristupili sv. Pričešću čiste savesti, koliko je to moguće."

Lisa.rs

Dj.Vesna
28.06.2016, 12:43
Vidovdan, Sv. car Lazar i Sv.Srpski mucenici

Св. ЦАР ЛАЗАР - ВИДОВДАН

Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,

а небеско увек и довека".

Тропар (глас 3):
Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.

Свети пророк Амос

Рођен у селу Текуји близу Витлејема. Прост пореклом и животом, Амос је био чувар свиња богаташа јерусалимских. Но Бог који не гледа ко је ко по спољашњости него по чистоти срца, и који је и Мојсеја и Давида узео од оваца и поставио их за вође народа, изабрао је овога Амоса за свог пророка. Он је изобличавао цара Озију и његове жречеве за идолопоклонство, и одвраћао је народ од клањања златним јуницама у Ветиљу учећи га да се клања Богу јединоме и живоме. Кад га је главни жрец Амасија гонио, он прорекне, да ће Асирци покорити Израиљ, да ће посећи цара и синове Амасијине, и да ће Амасијину жену на очи његове војници асирски блудом оскврнити зато што је и Амасија завео народ на блуђење с идолима. Све се ово потом и збило. Син жречев удари пророка штапом по челу тако силно, да он падне. Једва жив буде донесен у своје село Текују, где испусти своју свету душу. Живео је у VIII веку пре Христа. (Видети Стари Завет, Књига пророка Амоса.)

Према неким изворима, Св. Пророка Амоса је као крсну славу славио Свети кнез Лазар. У селу Грбицама је пре више од шест векова био саграђен средњовековни манастир или црква мањих димензија, намењена за богослужења мештанима који су населили ове крајеве и могуће је да је ова црква била посвећена управо овом свецу.

Свети мученици Вит, Модест и Крискентија

Свети Вит рођен је у Сицилији, од славних но неверних родитеља. Модест му је био учитељ а Крискентија дадиља. Свети Вит рано се крстио и већ у дванаестој години пошао на подвиг велики. Ангели му се јављали, и руководили га и крепили у подвигу, а и сам он био је светао и красан као ангел Божји. Судији, који га је тукао, осуши се рука, и он му молитвом руку исцели. Отац му ослепи видећи у његовој соби дванаест светих ангела "којима очи беху као звезде, а лица као муње". Но Вит му молитвом поврати вид. Када га отац хтеде убити, ангел му се јави и преведе га, заједно са Модестом и Крискентијом у Ликанију, на обалу реке Силар. И ту свети Вит показа многа чудеса над болним и сумашедшим. На позив цара Диоклецијана оде у Рим где изгна злог духа из сина царева, за што га цар не награди него, напротив, љуто намучи, јер се не хте поклонити глупим идолима. Но од свих мука избави га Господ и Својом невидљивом руком пренесе поново у Луканију, где се и он и Модест и Крискентија представише Господу. Мошти светог Вита налазе се у Прагу.

Преподобни мученик Дула

Живео светим животом у једном манастиру у Мисиру. Неки његов сабрат из зависти оклевета га за светотатство, крађу црквених ствари. Невином Дули свуку расу и предаду га кнезу на осуду. Кнез нареди те га шибаху, и хтеде му руке одсећи, сходно закону за таква недела, но у том се онај сабрат раскаје и објави невиност Дулину. Повраћен у манастир после двадесет година изгнања и унижења, он трећег дана упокоји се у Господу. Тело његово чудесно ишчезне.

Свети Јефрем, патријарх српски

Као син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави, па нажалост и у цркви, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он се горко заплакао, но није се могао отказати. Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године, отказао се престола и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој, 1388. године, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао Српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године, када сконча, у осамдесет осмој години свога живота, и пресели се ка Господу, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи.

Тропар (глас 8):
Велики украсе патријараха, лепото светитеља, правило монаха, славо постника, даваоче милостиње, светлости расуђивања. Похвалимо сабрани верни учитеља кротости, Божанског љубитеља, премудрог архипастира,великог светитеља и оца Јефрема, патријарха Србскога, звезду која људе омрачене посвећује и све верне озарује. Зато припадајући ка моштима његовим, са љубављу их целивамо и кличемо: Света светлости, не престај молити Христа Бога да спасе душе наше!

Блажени Августин, епископ ипонски

Благодарећи саветима, сузама и молитвама мајке му Монике обраћен из незнабоштва у Хришћанство. Велики учитељ цркве и утицајан писац, с извесним неодобреним крајностима у учењу. Тридесет пет година прослављао Господа као епископ ипонски, и свега на земљи поживео седамдесет шест година (354-430).

Dj.Vesna
28.06.2016, 12:45
Vidovdan - II - deo

Свети Спиридон, патријарх Српски

После повлачења светог патријарха Јефрема у самоћу. саборски је изабран за четвртог патријарха српског овај свети Спиридон, године 1380. Он мудро управљаше Српском Црквом и у свему помагаше благочестивом кнезу Лазару. Године 1380. он „са целим сабором свете и велике наше Цркве" потврди дарове кнеза Лазара манастиру Ждрелу, као и повељу Лазареву цркви Ваведења Пресвете Богородице на Ибру. 2. марта 1382. године одобрио је са кнезом Лазаром оснивање киновитског манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и сина његовог Данила (потоњег патријарха српског Данила III). Повеља је издата у Жичи, где је тада опет било седиште патријархово. После погибије Лазареве и осталих Срба на Косову, и патријарх Спиридон се ускоро престави, 11. августа 1389. године, и отиде ка Господу Коме је служио.



Вит прекрасни, пун небеснога меда,
Пред неверним Христа исповеда,
A руга се мртвим идолима
И идолским мрачним жречевима.
Христа слави ко силу Божју,
Правди учи оца и судију,
Ал' оба се на њег ополчише,
Малом Виту муке припремише.
Но Бог чува Своје мученике
И прославља Своје слављенике.
Вит требаше и цару у очи
Да Господа Христа посведочи,
И у Риму да пострада јавно.
Да му име буде више славно.
Maлoг Вита ангели држаху.
Maлoг Вита ангели вођаху,
И душу му ангели узеше
У Рај зеше, Богу је поднеше.


РАСУЂИВАЊЕ

Није лако увек победити у себи дух сујетљивости и кичења: у томе су успевали само велики духовници са великом Божјом благодаћу на првом месту, са непрекидним стражењем над душом својом и са врло финим духовним опажањима и разликовањима. Авва Нистерој ходио једном путем са својим сабратом. Наједанпут спазе на путу змију. Сабрат брзо побегне у страну, a за њим побегне и велики Нистерој. ,,3ар се и ти бојиш, оче?" упита монах Нистероја. Одговори овај старац: „He, синко, не бојим се, но морао сам побећи — иначе не бих побегао од духа сујетљивости. To јест: да сам ја остао на месту, ти би се мени дивио, a ja бих се од тога сујетио!"

Pravoslavnikalendar.rs

Dj.Vesna
06.07.2016, 20:57
Ivanjdan - rodjenje Svetog Jovana Krstitelja


Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).
Тропар (глас 4):
Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја.



Свети Никита, епископ ремесијански

Друг и врсник светог Павлина Нолског (в. 23. јануар). Изгледа да је био Словен, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Словенима у области нишко-пиротској. Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима, најбоље показује песма, коју је свети Павлин спевао Никити: "Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике, обраћене у монахе, питомце мира. Где беху обичаји зверова, тамо је сад лик ангела. Праведник се скрива у пећини, где је раније становао злотвор". Столица светог Никите био је град Ремесијан, под којим неки разумеју Пирот. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига, као шест књига о вери, књигу о палој девојци (која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у V веку.


Свети мученуци Орентије, Фарнакије, Ерос, Фирмос, Фирмин, Кириак и Лонгин

Рођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом, свети Орентије изађе на мегдан скитском голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска при- ношаше жртве боговима, али Орентије са браћом изјави, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идо- лима. Без обзира на њихове војничке за- слуге, беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе, но успут свих 7, један за другим, од глади и мука скончаше свој живот и преселише се у Царство Христово.

Чудом Божјим Јован у свет дође,
Ка 'но Исак Сарин и Аврамов,
Чудом Божјим оста у животу
Од крвава ножа Иродова
Нож промаши младенца Јована,
Нe промаши оца Јованова:
Чудом Божјим Јован у пустињи
Одржи се тридесет година,
Слуги божјем — ангели пастири,
Сиротану — ангели чувари!
Расте Јован — јагње умиљато,
Да Јагњету Божијем послужи,
Да дан бео пре сунца објави,
Непознатог позна и прослави.
Завршетак великих пророка
И почетак Божјих апостола.
Ко Илија c Богом разговара
Ко апостол и љуби и кара,
Син чудесан првосвештеника,
Брат првенац Божјих мученика.



РАСУЂИВАЊЕ

Једна од разлика између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске јесте у томе, што се философија јелинска да сва јасно речима изложити и читањем појмити, док вера хришћанска нити се да сва јасно речима изложити нити пак, још мање, само читањем појмити. При излагању вере хришћанске неопходан је и пример излагача, a при поимању и усвајању потребно је сем читања и вежбање читача. Кад је патријарх Фотије прочитао речи Марка Подвижника o Духовном Животу, он је приметио извесну нејасност код писца, за коју он мудро каже, да „не происходи од тамноће излагања него од тога што истине, ту излагане, боље се схватају посредством вежбања (него посредством речи), и не могу бити објашњене само речима... И ово", додаје велики патријарх, „није случај само код ових беседа нити само код овог јединог мужа, него код свију који су се трудили изложити подвижничке законе, страсти и упутства, која се боље разумеју из самог делања (вежбања)."

pravoslavnikalendar.iz.rs

Dj.Vesna
12.07.2016, 09:44
Petrovdan - Sveti Apostoli Petar i Pavle


Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници.

Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).

Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

Тропар (глас 4):

Апостолов первопрестолници и всељенија учитељије, владику всјех молите мир всељењеј даровати, и душам нашим велију милост.

Неуки и уки, но духом једнаки
И љубављу Божјом ко ангели јаки,
Петар прости човек, Павле школовани —
Благодаћу Духа оба обасјани.
Две пламене свеће, свеће неугасне,
Две блиставе звезде, високе и красне.
Обиграше земљу, и светлост пронеше
Све људима даше, ништа не узеше,
Сиромаси пуки — свет обогатише,
Узници и слуге — сав свет покорише.
Свет обогатише учењем Христовим,
Сав свет покорише оружијем новим:
Смирењем и миром, и благом кротошћу.
Молитвом и постом и силном милошћу.
Кад им бурног дана стиже бурно вече
Нерон крвожедни живот им пресече.
Но кад владар света заповест издаде
И Петра и Павла страдању предаде.
Свет бејаше њихов, a не његов више —
Апостоли смрћу царство задобише.

РАСУЂИВАЊЕ

Симон Петар и Симон Волх. Непријатељи Хришћанства воле често да наводе примере великих чудотвораца међу незнабошцима, да би тиме лаковерне обманули, хришћанску веру унизили a незнабоштво, чародејство, гатарство, сатанинство и свако шарлатанство узви-сили. Нема сумње да и сатана преко слугу својих покушава чинити чудеса, но сва та чудеса његових слугу не потичу из човекољубља, сажаљења, милосрђа и из вере у Бога него из гордости, себичности, сујете и човекомржње. Хришћанин треба да се научи из историје апостолске разликовати чудеса божанска од сатанских обмана и фантазија. Нека се само сети апостола Петра и Симона Волха. Нека упореди чудеса Петрова са тобожњим чудесима Симоновим. Апостол обраћао камена срца људи у срца благородна, лечио болесне, васкрсавао мртве, и то све молитвом и вером у живога Бога; Симон Волх пак задивљавао људе ђаволским привиђењима. Апостол Петар био је друг Божји, a Симон Волх друг и штићеник развратног цара Нерона, који је скончао самоубиством. Чудеса факира незнабожачких спадају у врсту привиђења и обмана Симона Волха. Кao што усијан песак личи издалека на воду, тако и „чудеса" факирска личе на животворна чудеса хришћанска.

pravoslavnikalendar.iz.rs/

Dj.Vesna
21.07.2016, 10:15
Sveti velikomucenik Prokopije

Рођен у Јерусалиму одоца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. Утрећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?" у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да тепознам." У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји". И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом". Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове." Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

Тропар (глас 1):

Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.


Свети Прокопије Јуродиви

Устјужски чудотворац, †1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин, због чега раздаде сиромасима све своје имање, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд, да га људи не би хвалили, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје, који су се по том заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм.

Преподобни Теофил мироточиви

Родом из Македоније, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини Цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију, да испита, истина ли је, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде, нагнан на ово од јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса Теофил се врати у Св. Гору, где се подвизавао, најпре у Ватопеду, па у Иверу, и најзад у келији св. Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа Солунског овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страстних помисли, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку, да кад буде умро не сахрањује га но веже конопцем за ноге, одвуче и баци у поток. Са великим страхом учениктако и учини. Но Промисао Божји открије мошти св. Теофила, и када их пренесу у његову ћелију, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8 јула 1548 год.

Кад је воља Бога свемудрога
Гонитељи постају му слуге,
Мрзитељи - дивни апостоли,
Безбожници - вере ревнитељи.
Вољом Божјом Савле поста Павле
Неаније - свети Прокопије.
Прокопије против Христа пође,
К'о хришћанин својој мајци дође.
Муке спреми, а сам муке прими,
Изненадно познаде истину,
Поклони се Божијему Сину,
Преста служит' цару земаљскоме.
Поста слуга цару небесноме.
Цар небески дарива га даром,
Даром моћи невољним помоћи.
Како онда тако и данаске:
Прокопијем невољни се блаже,
Јер он данас к'о негда помаже.

РАСУЂИВАЊЕ

Св. Антоније учи: „страхуј, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима". Колико би више било мира и радости међу људима на земљи, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи! Св. Теофил и ако је живео повучено у св. Гори као прост монах био је чувен у свима патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног, подвижничког живота. Једном се догоди, да патријарх цариградски Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха, да им постави Теофила за архиепископа. Патријарх, земљак и пријатељ Теофилов, напише Теофилу својеручно писмо, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил, бојећи се славе људске, а не могући лако отказати патријарху, одмах прими велику схимну, и о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да, видећемо се у царству небеском". Тако су се духовни дивови, које Црква назива светитељима, бојали сујете и славе људске.

pravoslavnikalendar.iz.rs

Dj.Vesna
30.07.2016, 12:32
Danas slavimo Ognjenu Mariju

На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу.

Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира.

Тропар (глас 4):

Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју:
но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја.



Преподобни Леонид Устнедумски

Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17 јула 1653 год. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.

Марина се света Господу мољаше,
И сузама топлим молитву јачаше;
- Господе Исусе, Боже мој и Спасе,
Ти сваком помажеш, ко у Те узда се.
Буди близу мене, близу моје душе,
Кад неверни почну тело ми да руше,
Буди близу мене, снаго мученика,
Да поднесем муке без страха и крика.
Као овца стојим пред гладним вуцима,
К'о самотна птица пред многим ловцима,
Као риба бедна, мрежом ухваћена, -
Но ја у Те гледам, Господе спасења!
Нек растржу тело к'о јевтину врећу,
Ја се Тебе, Христе, отказати не ћу;
Волим муке с Тобом но све труле сласти,
Ја се клањам, Спасе, само Твојој власти.
Победниче смрти, ђавола и ада,
Кроза ме понови те победе сада!
На свему Ти хвала, Господе и Спасе,
Што сваком помажеш, ко у Те узда се.

РАСУЂИВАЊЕ

Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све... Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру."

pravoslavnikalendar.iz.rs/

Dj.Vesna
02.08.2016, 20:11
Sveti prorok Ilija - Ilindan

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Предс мрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)
Тропар (глас 4):
Во плоти ангел, пророков основаније, вториј предтеча пришесвија Христова Илија славниј, свише пославиј Јелисејеви благодат, недуги отгоњати и прокаженија очишчати: тјемже и почитајушчим јего точит исцјељенија.

Свети Илија патријарх Јерусалимски и св. Флавијан патријарх Антиохијски

Велики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре, пођимо и ми на Суд Божји с њим." И после два дана оба светитеља скончају, 518 године.

Огњени човече, пророче Илија,
Што на земљи сјајем небесним просија
И молитвом својом Господу угоди -
Та затвара небо, с неба огањ своди,
Све помоћу Божје деснице прејаке:
Ти караше људе због вере им млаке:
Ти ревнова силно за Бога Живога -
Па те црква слави к'о пророка свога.
Цар те не устраши, царица још мање,
Господ Бог је твој цар, и твоје имање.
Нит о јелу брину нити о пијењу,
Ти сав предан беше Божјем Провиђењу.
Без страха од никог, ти страх беше свима.
К'о лав силни што је страх малим мишима.
Ти ревнова силно за Бога Живога -
Па те црква слави к'о пророка свога.
Прослави те Господ као мало кога
Јер и ти прослави Господа Живога:
Огањ Бог ти посла да упалиш жртве;
Силу Он ти даде да васкрснеш мртве.
Дела твоја моћна сав свет задивише,
Пророчанства твоја сва се испунише,
Ти душом и телом беше жив и цео,
Зато смрт немаше у теби удео.
Пророче огњени, и духом и телом -
Слава! кличемо ти са душом веселом.


РАСУЂИВАЊЕ

Пишући о животу своје сестре св. Макрине св. Григорије Ниски устеже се да набраја чудеса њена, „да не будем, вели виновник греху неверовања немоћних људи." Он назива немоћним оне који не верују. И заиста, ништа немоћније нема од човека без вере. Безверник верује у моћ мртвих ствари и мртвих стихија природних, но не верује у моћ Божју нити у моћ људи Божјих. То је тупост духовна, а та тупост равњасе са смрћу духовном. И тако живе душе верују а мртве неверују. Живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије; њих та чудеса радују и храбре, јер оне знају да је то пројава моћи Божје. Кад Бог пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије, како да је не пројављује кроз живе и свете људе? Оно што нарочито радује верне јесте то што се пророк Илија јавио жив на гори Тавору, у време преображења Господњега. За живота на земљи овај велики пророк давао је доказе постојања јединог и живога Бога, а по смрти, и то после неколико стотина година, својом појавом на Тавору дао је људима јаван доказ живота после смрти.

pravoslavnikalendar.iz.rs/

Dj.Vesna
04.08.2016, 14:13
Sveta Marija Magdalena - Blaga Marija

Света Марија Магдалена - Блага Марија

Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.

Тропар (глас 1):

Христу нас ради од Дјеви рождшемусја, честнаја Магдалина Марија посљедовала јеси, того оправданија и закони храњашчи: тјемже днес всесвјатују твоју памјат празнујушче, грјехов разрјешеније молитвами твојими пријемљем.

pravoslavnikalendar.iz.rs/



Свештеномученик Фока

Пренос моштију из Понта у Цариград око 404 год. Главно је празновање овога светитеља 22 септембра, где се и налази опис његовог живота и страдања. Још се у данашњи дан спомиње и једно чудо овога светитеља. Неки човек, Понтин, беше ухваћен од Арапа. Арапи га оковаше, везаше му руке на леђа и тако оставише да умре. Лежећи потрбушке на земљи и не могући се маћи завапи Понтин: „свети мучениче Фоко, помилуј ме и спаси ме!" Рекавши то он заспи, и у сну виде светитеља Фоку, како му се приближи, дохвати га руком и рече: „опрашта ти Господ Исус Христос!" Када се човек пробуди нађе се слободан и разрешен од свих веза. Устаде, дакле, и оде дому своме и узе св. Фоку за своју домаћу славу.


Преподобни Корнилије Перејаславски

У 15 години замонаши се од старца Павла. Доцније се повукао у пустињу на молчаније. 30 година провео је у ћутању, не говорећи ни с ким ни речи, тако да су га многи сматрали за нема. Постом себе је тако исушио, да је личио на костур.

Пред смрт примио схиму и упокојио се 22 јула 1693 године.

Св. муч. Маркела

На острву Хиосу ова светитељка ужива огромно поштовање. У цркви њеној, дешавају се посвегодишње чудеса. Но житије њено непознато је. По предању Маркела је била необично побожна девојка, која рано остане без мајке. Њен незнабожни и зверски отац хтео је да живи са ћерком као са женом. Маркела побегне од оца. Но овај, разјарен као прави звер, стигне је, па је на комаде исече. Близу храма њеног налази се неко камење, које овда онда бива као крвљу прожмано. То камење народ узима, носи у цркву, моли се св. Маркели, па меће на болеснике, који од тога оздрављају.

У црну се тугу зави Магдалина
Због крваве смрти Божијега Сина.
Туга је љубави најгорчија туга,
Она у свет нема утехе ни друга,
Сузе јој утеха, а бол друг једини,
Свет се у мрак зави светој Магдалини.
Слаби створ човечји, светлости искаше,
Марија по мраку без наде пипаше.
Његов гроб јој светлост - но, гле, и гроб празан!
- Украђен, мишљаше, наг и непомазан!
Заплака се горко, никад краја плачу,
У том глас човека покрај себе зачу:
- Жено, зашто плачеш, реци: кога тражиш?
- Кога тражим, питаш? Желиш да ме блажиш!
Ако си га уз'о, реци, где га метну! -
Погледа је Исус, плачевну и сетну,
Па је зовну гласом сладосним: Марија!
У срцу Маријном светлост се засија
О познати гласе, слашћу ненадмашни,
Животом и силом, гласе, преиздашни!
Тим гласом је Господ болне исцељив'о,
Тим гласом је истим мртве васкрсав'о.
Животворни гласе, о чудесни гласе!
Марија се трже и обазре за се.
- Равуни! повика... У том сунце грану
Марији - и свету Нови Дан освану.

РАСУЂИВАЊЕ

Блажени плачушчи, рекао је Господ. Благо онима који плачу иштући царство Божје. Благо онима који плачу страдајући за веру Христову. Благо онима који плачу кајући се за грехе своје. Право покајање не може бити без суза. Чиме ћемо опрати грехе своје ако не сузама или - крвљу (крвљу мученичком)? Великом Макарију пошаљу Нитријски монаси молбу, да дође он један к њима, да не би они сви морали ићи к њему. Макарије послуша и дође. Слегну се око њега сви монаси и замоле га за реч поучну. Заплака се Макарије и кроз плач рече: „братије, нека очи ваше точе сузе пре него што одете тамо, где ће сузе наше пржити тела наша." Тада се расплакаше и сва братија.

Dj.Vesna
08.08.2016, 17:37
Sveta Petka Trnova

Преподобна мученица Параскева

Рођена у Риму од родитеља хришћанских, и од детињства научена вери Христовој, света Параскева с великим усрђем стараше се да на делу испуни све заповести Божје. Верујући тврдо и живећи према својој вери, она упућиваше и друге на пут помоћу праве вере и благочестивог живота. Када јој родитељи умреше, Параскева раздаде све своје имање беднима, а она се замонаши. Као монахиња она са још већим жаром ревности проповедаше веру Христову не тајећи се ни од кога, иако у то време вера Христова беше крваво гоњена од римских власти. Злобни Јевреји први оптужише свету Параскеву због проповеди забрањене вере. И она би изведена на суд пред цара Антонина. Сва ласкања царева не помогоше ни најмање да поколебају у вери ову слушкињу Божју. Тада је вргоше на огњене муке и метнуше јој на главу усијан шлем. Но Господ је чудесно спасе, и она се избави и удаљи из Рима. И пође опет од града до града да обраћа тамни незнабожачки народ у веру истиниту. Још у два града би извођена пред кнежеве и судије, и истјазавана за Господа свога чинећи при том чудеса велика и силом Божјом брзо опорављајући се од мука и рана. Незнабошци, као и увек, приписиваху њена чудеса мађијама а њено опорављење сили и милости њихових богова. Рече једном света Параскева кнезу мучитељу: „Исцелише ме, не твоји богови, кнеже, но Христос мој, Бог истинити”. Најзад је неки кнез Тарасије посече мачем. Тако славно заврши свој плодовити живот ова светитељка. Мошти њене беху доцније пренете у Цариград. Чесно пострада за Христа у II веку.

pravoslavnikalendar.iz.rs


Свештеномученик Ермолај

Свештеник Никомидијски.У време цара Максимијана и он беше са оних 2000 мученика које осуди цар да се у цркви и заједно са црквом сажежу (в. 28 децембар). Ермолај некако избеже смрт том приликом, заједно са друга два свештеника, Ермипом и Ермократом. Ермолај крсти св. Пантелејмона, с ким заједно би изведен пред суд, мучен, и најзад мачем посечен. С њим пострадаше и Ермип и Ермократ, и сви бише увенчани венцем победе и славе у царству Христовом. Чесно пострадаше около 304 године.

Преподобни Мојсеј Угрин

Беше на двору младога руског кнеза Бориса. Па када безбожни Свјатополк уби Бориса, Мојсеј се избави и добеже у Кијев. Но мало доцније би одведен од краља пољског Болеслава као роб у земљу Пољску, и продан за 1000 златника некој младој и скверној удовици, жени једног Болеслављевог погинулог војводе. Ова опака жена навраћаше Мојсеја на блуд, но Мојсеј се не даде навратити, јер се беше завештао живети чисто пред Господом. Тада му она предложи брак, но он то одби. Потајно прими Мојсеј чин монашки од неког Светогорца, и јави се предгоспођом својом у раси монашкој. Она га веза, па нареди да га шибају и да му одсеку тајни орган. Пет пуних година трајало је то безуспешно завођење од стране те срамне жене, пет година мука и истјазања! Но изненадно погибе краљ Болеслав у некој буни, у којој и ова жена би убијена. Тада Мојсеј слободно оде у Кијев, где се при светом Антонију предаде молитви и безмолвију. Победивши потпуно срамну похот у себи, он помагаше многима да се од ње спасу. И његове свете мошти помагаху многима (в. житије Јована Многострадалнога 8 јула). После десетогодишњег безмолвија у пештери упокоји се св. Мојсеј 26 јула 1043 год. и пресели се у вечно девствено царство Христово.

Свети Сава III, Архиепископ српски

Архиепископ Сава III богословско образовање добио је у манастиру Хиландару. Зато Данило II и каже за њега да је био „васпитање и наук Свете Горе, и отуда се беше навикао благодати и смотрену разуму". Као игуман манастира Хиландара постао је епископ призренски, али се не зна тачно време његовог доласка у Призрен. Нагледао је грађење цркве Богородице Љевишке. У сваком случају то је морало бити пре 1307. године. Наиме „натписи узидани у цркву у којима се спомње име епископа Саве из истог су времена из којег је и велики ктиторски натпис са источне стране цркве који је тачпо датован. Пошто су ти натписи узидани у зидове цркве 1307. године на оним метима која показују да је црква била при завршетку, може се као сасвим с&#