PDA

View Full Version : Poznate Licnosti - Biografije



Dj.Vesna
02.01.2013, 07:16
Novak Djokovic - NOLE

Rođendan:22. 05. 1987.

Mini biografija:

Ispisuje istoriju srpskog tenisa zlatnim slovima. Već sa 16. godina nanizao je vrhunske rezultate. Četiri godine nakon toga, opasno se približio ostvarenju životnog sna - već je postao treći teniser sveta.


Nikad mi se neće izbrisati iz sećanja kada mi je četvorogodišnji dečak došao u kamp sa teniskom torbom uredno spakovanom za pravi profi trening. Pitala sam ga ko mu je spakovao torbu, on je odgovorio da je to sam učinio. Na pitanje šta želi da postane kad poraste, bez razmišljanja je rekao: "prvi reket sveta", istu onu rečenicu koju sam nekada davno čula i od Monike Seleš kada je bila devojčica - kaže legenda jugoslovenskog tenisa Jelena Genčić.


Bilo je to u teniskom kampu na Kopaoniku koji je vodila Jelena Genčić, a taj dečko bio je niko drugi do Novak Đoković.



Za Đokoviće može da se kaže da je porodica sportista. Srđan je još kao mali stao na skije u Zvečanu gde je živeo, a onda se uspešno takmičio dugi niz godina na belim stazama.

Životna prekretnica nastala je 1984. kada je završio školu skijanja i zaposlio se kao instruktor u prestižnoj ''Geneksovoj'' školi na Kopaoniku.



Tamo je, takođe kao instruktor skijanja, jedne zime stigla i lepa vitka Dijana, diplomirani DIF-ovac. Srđana i Dijanu su sve češće viđali zajedno na stazi. I ta zajednička ljubav prema planini i belim stazama ih je spojila. Zauvek!


Od trojice sinova prvi je na svet stigao Novak. Četiri godine mu je bilo kada je na Kopaoniku gde su živeli uhvatio reket u ruke. Trčkarao je sa reketom za starijima u letnjem teniskom kampu pokušavajući da prebaci lopticu preko mreže. Bilo je tako neko vreme. Imao je osam godina kada ga je ''snimilo'' oštro oko iskusne Jelene Genčić. Uvek uzdržana u izjavama, ovom prilikom nije mogla a da ne prokomentariše: ''Ovo je najveći talenat koji sam videla posle Monike Seleš.''



Jelena je počela da prati rad i brine o malom Noletu. A njemu je tenis baš išao od ruke. Što bi se reklo, bio je rođeni teniser.



- Teško je bilo, a teško je i sada - priznaje mama Dijana. - Novak se razvijao, trebalo ga je pratiti u svemu, a nije se imalo. Društvo, po pravilu, tek kasnije kada počnu da stižu priznanja i medalje seti se te dece. Možete da zamislite kako nam je bilo kada je Novak sa dvanaest i po godina prvi put otišao sam od kuće. Tri meseca je bio u Nemačkoj, u Minhenu u Teniskoj akademiji Nikole Pilića. Vodio je o njemu računa kao o svom detetu. Doduše, imalo je to i svoje dobre strane. Novak je počeo da se osamostaljuje rano, tako da mu kasnije duga odsustvovanja od kuće i nisu tako teško padala.



- Jelena je naš porodični trener - kroz smeh kaže Srđan. - Ona je stvorila Novaka. Mnogo joj duguje. Jelena mu je usadila jedan poseban odnos i prema sportu i prema životu. Tako radi i sa ovom dvojicom. Verujem da će i oni uspeti. Jer, Jelena nikada nije omanula u proceni.



Zlatnim stazama Novak je krenuo 2001. u svojoj 14-toj godini koju takmičarski završava kao trostruki prvak Evrope (singl, dubl, ekipno). Okitio se tada zlatom u San Remu sa selekcijom plavih, dok su na Svetskom šampionatu postali vicešampioni. Naredne sezone nastavio je da oduševljava sjajnim partijama i uzima lidersku poziciju starog kontinenta u konkurenciji do 16 godina, osvaja prestižne turnire "La Boul" i "La Poet" u Francuskoj koje su pre njega uzimale današnje velike svetske zvezde kao što su Hjuit, Grožan, Rodik.



Slavio je i na prestižnom Princes Kupu u Majamiju, kao i na ITF turniru u Pančevu (do 18 godina) gde je srušio rivale starije i po tri godine od njega. Posle pet odigranih ITF turnira zauzeo je 40. mesto najboljih juniora sveta.

U sezoni 2003. nastavio je da impresionira velikim rezultatima i titulama. Počeo je sa finalom ITF turnira u Nirnbergu koje je predao zbog povrede. Usledila je nova zlatna medalja koju je za svoju zemlju izvojevao Đoković. U francuskom gradu Latneu sa drugovima iz reprezentacije pod vođstvom selektora Jovana Lilića stigao je do naziva najboljeg u Evropi do 16. Odigrao je šest mečeva i imao stopostotan učinak.


Nasao se i na širem spisku Dejvis Kup selekcije SCG u mečevima protiv Obale Slonovače i Bugarske. Leto 2003. pamtiće po mnogo čemu, kako po zlatu iz Latnea, tako i po profi prvencu. Na fjučersu koji je organizovao TK "Crvena Zvezda" u prvom kolu savladao je četvrtog nosioca, uzeo prvi ATP poen i nastavio da ruši prepreke sve do titule.



- Maštao sam da prođem prvo kolo i uzmem prvi profi poen, a desilo se što nisam ni sanjao, titula. Pokazao sam u mojoj zemlji, gradu da profesionalni igrači nisu jači od mene i dokazao da mogu da igram u toj konkurenciji - kaže član tabora iz Humske.



Nije se tu zaustavio i već naredne nedelje po osvajanju "fjučersa" na sledećem koji je organizovao TK "Dril" dospeo do polufinala i imao osam uzastopnih pobeda. Ulaskom u svet profesionalaca preskočio je odmah pola liste najboljih tenisera sveta. Na poslednjem "fjučersu" broj 6 koji se igrao u SCG 2003. godine igrao je polufinale, a na putu do njega nadigrao je i 16 godina starijeg Francuza Salvesa, čoveka koji je devedesetih bio pet godina u prvih 100 na svetu. Pokupio je lovorike i na državnom prvenstvu u konkurenciji do 18, a zatim je došla i titula seniorskog ekipnog prvaka države sa "crno-belima". Upravo je Novak doneo trijumfalni poen za tim Partizana nad večitim rivalima sa Karaburme.


Nakon čelindžera u Beogradu, koji se igrao početkom februara 2005. godine donosi odluku da se u budućnosti posveti profesionalnim turnirima i putu ka vrhu liste profesionalnih tenisera.

Iste, 2005. godine u Melburnu, Parizu i Londonu na Grand Slem-ovima je prošao po tri kola kvalifikacija. Posle toga, u Njujorku je direktno dospeo u glavni turnir i igrao je treće kolo. Nakon toga bio je 80. na svetskoj rang listi. Na svom poslednjem turniru u 2005. godini u Parizu (Masters) dolazi do trećeg kola prethodno "unovčivši" prvu pobedu u karijeri nad Top 10 igračem ATP liste, Marijanom Puertom iz Argentine (9). To mu je omogućilo da sezonu završi na 78. mestu ATP liste.



Naredne, 2006. godine osvojio je svoj ATP prvenac u holandskom gradu Amersfortu, a odmah potom uzima titulu i u Mecu. To mu je omogućilo da postane najmlađi igrač u Top 20. Iste godine Đoković je odigrao i svoje prvo Grand Slam četvrtfinale, i to na Rolan Garosu. Sezonu je završio na sjajnom 16. mestu.



A, onda je došla sezona iz snova. Već prve nedelje 2007. godine Novak se popeo na šampionsko postolje na startu letnje australijske turneje u Adelajdu. Bila je to samo uvertira za neverovatno uspešnu sezonu koja je usledila. Najpre je došao do polufinala u Roterdamu, a onda je počela potpuna prekretnica i probijanje ka samom svetskom vrhu. Nakon poraza u finalu Indijen Velsa, Đoković je osvojio prvu titulu iz Masters serije na "petom Grand Slam"-u u Majamiju.

Nekoliko nedelja kasnije srpski teniser stiže do najsjajnijeg odličja na turniru u Eštorilu. Usledeli su polufinale Rolan Garosa i Vimbldona, da bi sredinom avgusta na turniru u Montrealu, koji je osvojio, savladao prva tri tenisera sveta: Rodžera Federera, Rafaela Nadala i Endija Rodika. Na US Open-u stigao je do svog prvog Grand Slam finala, gde je poražen od Rodžera Federera. U nastavku sezone, Novak je Srbiji obezbedio istorijski plasman u Svetsku grupu Devis kupa, a zatim je osvojio i petu titulu u 2007. godini u Beču. Sredinom novembra sjajna sezona krunisana je prvim učešćem na Masters kupu u Šangaju, gde nije uspeo da se plasira u polufinale. I pored toga, Đoković je godinu završio na sigurnom trećem mestu! U 2008. Novak je osvojio prvi Grend Slem u karijeri - Australijen Open, a nakon toga još tri velika trofeja, na Masters turnirima u Indijen Velsu i Rimu, da bi krunu sezone stavio na Masters kupu u Šangaju.


Novak je 2009. godinu otvorio u Brizbejnu, gde je na startu takmičenja poražen od Ernesta Gulbisa. Niko nije mogao ni da sluti da će ovo biti najuspešnija sezona u karijeri našeg tenisera do sada. Novak je odigrao deset finala, a na pobedničko postolje popeo se u pet gradova: Dubai, Peking, Bazel, Pariz. Međutim, Novaku je sigurno najdraža titula u svom rodnom gradu, Beogradu, u kome je održan prvi srpski ATP turnir ikada u mesecu maju. Sinsinati, Rim, Monte Karlo, Majami (svi iz kategorije Masters 1000) i Hale izmakli su iz Đokovićevih ruku, ali su značajno doprineli da Novak i ovu godinu završi kao treći teniser na svetskoj rang listi i bude za korak bliži poziciji broj dva, koja je most do ostvarenja sna.



Iako još uvek u toku, 2010. godinu pamtićemo po četiri ogromna dostignuća. Prvog dana februara Novak se popeo na drugu poziciju ATP liste po prvi put u svojoj profesionalnoj karijeri. Potom je u poslednjoj nedelji istog meseca odbranio titulu u Dubaiju. U martu, zajedno sa svojim kolegama iz reprezentaciji Nole je doneo Srbiji četvrtfinale Dejvis kupa trijumfom nad SAD u Beogradu. Četiri meseca kasnije, ispisane su nove stranice istorije srpskog tenisa. Srbija je rezultatom 4:1 savladala Hrvatsku u sred Splita i dovela polufinale Dejvis kupa u Beograd (gde će u septembru igrati protiv Češke). Neposredno pred četvrtfinalni Dejvis kup okršaj u Splitu, Novak je igrao u polufinalu Vimbldona, gde je poražen od Čeha Tomaša Berdiha.





Tekst je sa zvaničnog sajta Novaka Đokovića

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:17
Novak Djokovic - NOLE

-kraj


Svako ima svog idola, uzora ili je bar imao, pa tako i Novak Đoković. Njegov izbor je Amerikanac Pit Sampras ("Sviđa mi se kako servira i ponaša na terenu!"), jedan od najboljih igrača svih vremena, a u poslednje vreme i Andre Agasi. Govori srpski, engleski i nemački jezik. Omiljena podloga mu je tvrda. U slobodno vreme, koje je retko, Novak surfuje Internetom, gleda filmove, sluša muziku, kako kaže koja opušta, a nađe vremena i za poneki izlazak sa društvom i najboljim drugom Vukom. Voli domaću hranu, salate i negazirane sokove. Od sredine 2006. godine Noleta trenira Slovak Marjan Vajda, sa kojim je saradnja, ispostavilo se - pun pogodak! U periodu od avgusta 2009. do aprila 2010. Novakov tim bio je pojačan za Amerikanca Toda Martina.

Tekst je sa zvaničnog sajta Novaka Đokovića

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:17
Ružica Sokić


Ime i prezime:Ružica Sokić

Rođendan:14. 12. 1934.

Porodica:suprug Miroslav Lukić. U šali Ružica kaže da je zadržao svoje prezime.

Karijera:
Odigrala više od 200 pozorišnih i oko 140 uloga na filmu i televiziji. Dobitnica više značajnih nagrada

Zanimanje:glumica

Mini biografija:

Ušla je u osmu deceniju života, iza nje je skoro 50 godina uzbudljive karijere, ali i dalje neumorno radi. Ružica Sokić je „vernik“ glume – sve joj je podredila. Dece nema samo zbog pozorišta. Popularnost joj, kaže, dobro dođe jedino kod lekara.



Kada Ružica Sokić, velika dama našeg glumišta, ode po zeleniš na Kalenić pijacu, nedaleko od svog stana, nikome tamo, kaže, nije posebno zanimljiva.



– Posle skoro 50 godina ne mogu da budem naročito interesantna seljankama na pijaci. Nisam za njih novo lice, ja sam njihova „ratna drugarica“. Smešno mi je ponekad što se ponašaju kao da sam ja još mlada, a one su, kao, babe. A ja sam njihova vršnjakinja, samo što su one sirote zapuštene. Ne razmišljam o sebi kao o nekoj javnoj ličnosti koja bi sad trebalo na poseban način da se ponaša pred svetom. Nekad, kad imam posla, izađem iz kuće, a zaboravim i da se počešljam. Nabijem kapu i neke naočare i idem.


Publika Ateljea 212 Ružicu sada gleda u predstavi „Dugo putovanje u noć“, u Pozorištu Slavija oživela je legendarnu Žanku Stokić u „Žanki“, a u Narodnom je Maga Magazinović u „Balkanskoj plastici“ ...Igrala je nedavno i u telenoveli „Jelena“, a kućni budžet popravlja pojavljivanjem u reklamama.


–Hvala bogu, ova profesija nije me poremetila kao ljudsko biće. Ne mislim da mi pripadaju nekakve privilegije. Povlašćena sam možda u tom smislu što neki lekari hoće da me prime.


Ružicu je za lekare vezala ponajviše njena ogromna strast prema skijanju. Pre nekoliko godina na zimovanju je doživela lomove koji su je neko vreme odvojili od posla, što joj je teško palo. Ipak, i iz te situacije proizašlo je nešto korisno. Primorana na mirovanje, počela je da zapisuje svoja bogata profesionalna i životna sećanja, da ih pretače u knjigu. Ali i pisanje je ispunjava tugom, jer, kako kaže, većina onih koje pominje više nije među živima. Pomalo se snebiva da govori o toj knjizi u nastajanju. Podsećam je da je memoarsko štivo njene koleginice Mire Stupice bilo veoma čitano.


–Pa dobro, Mira Stupica verovatno ima burniju biografiju nego ja –kaže tonom koji me ostavlja u nedoumici oko toga da li je odgovor obojen skromnošću ili nekom vrlo diskretnom ironijom.



Radila džabaka


Ne voli kad njene kolege mistifikuju profesiju, iako je sama sve podredila umetnosti.
–Glumac koji se pravi važan zato što se okreću za njim na ulici nije pravi glumac. Misle mladi glumci, kad odigraju jednu seriju, da su postali slavni. Kod mene je u pitanju totalno posvećenje. Udala se jesam, ali nemam decu. Samo zbog pozorišta. To je velika žrtva. Ali, ja to nisam shvatala kao žrtvu. Bila sam toliko fokusirana da sad shvatam da to zaista nije normalno.


–Ni najmanje se ne osećam superiorno ni prema jednoj ženi, šta god da radi. Najvažnije je i najteže biti čovek ljubavi, pozitivan. Ima glumaca koji nisu pročitali tri knjige u životu. Kad će, nemaju vremena, trče, borba je za život. Najvažnije je sada doći do novca. To se smatra vrhuncem uspeha.


–Mi u ovoj sredini nikad nismo imali neku materijalnu satisfakciju. Radili smo džabaka, što se kaže. Dve hiljade ondašnjih dinara dobila sam za glavnu ulogu u „Žutoj“, to mi je bio honorar. O platama da ne pričam. Pokojna Mira Trailović je govorila: „Vi ste srećni, imate socijalno osiguranje, vaše kolege u Njujorku peru čaše u kafanama…“ Ali, ako tamo dobiješ seriju, obezbedio si se za deset godina. Kod nas možeš da crkneš od rada i ništa. Za ceo svoj radni vek uštedela sam nekih 45 hiljada maraka, uglavnom za to skijanje koje toliko volim i koje me je i uništilo. E, i to su mi opljačkali kao staru deviznu štednju. I šta da kažem? To je metafora naših života.

Svet pripada nevinim

–Sreća što sam uspela da za veći stan promenim moj stančić i stan mojih roditelja, da bi moja majka mogla svoje poslednje dane da proživi sa mnom, a ne na gerijatrijskoj klinici. Ona je iz ovog stana otišla u mrtvačkom sanduku.

Deset godina sam je negovala, srećna što to mogu da joj pružim, da joj vratim za ono što mi je dala. Jako sam bila vezana za majku, tata je umro ranije. Pre šest godina je otišla, a otkako me je rodila, nismo se rastajale. Njena teza je bila: „Dok si nevina, svet je tvoj!“ Jednom me je, imala sam možda 18 godina, uhvatila s cigarom, pikavcem. I do poslednjeg svog svesnog trenutka je ponavljala: „Ne da pušiš!“ I stvarno, nisam pušila. A ja je pitam, za svog muža: „Ko je ovaj čovek?“ A ona, već u demenciji, kaže: „Pa valjda moj sin.“


–Ceo moj život mogao bi se nazvati praštanje i čekanje. To je moj život – kaže Ružica.
Čekanje se, naravno, odnosi na glumački usud da se stalno čeka da budeš odabran, da ti bude dodeljeno nešto da radiš. A praštanje na nepravde koje je pretrpela tokom karijere.


–To je najgluplja profesija jer je u njenoj suštini zavisnost. Mi stalno zavisimo… Da li će vas angažovati, da li ste u nekom klanu…? Sudbina mi je takva da nisam imala muža ili sestru koji bi mi davali uloge i nagrade. Igrala sam ono što drugi nisu hteli. Srećna sam što sam odigrala ceo opus Ace Popovića. A još veća privilegija mi je bila da se s njim družim. Družili smo se do njegovog poslednjeg dana. Šta je on to našao u meni, ne znam. Ja sam jedna potpuno obična osoba. A uvek smo ga sekirali zbog njegovog boljševizma. Čak je na Dedinju posećivao onaj naš „kraljevski“ par, pa smo mu dušu vadili. Bio je uveliko bolestan. Sećam se, sedeo je za ovim stolom, to je bio naš okrugli sto, samo što tada nije bio ovako napukao, i rekao nam je, onako, van konteksta: „Ma manite, kad biste vi znali kakvi su to prostaci!“ To mi je ostavio u amanet. I ništa me ne iznenađuje.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:19
Wiliam Shakespeare


Gotovo ni o jednom drugom piscu ne zna se tako malo kao o Williamu Shakespeareu. Ličnost pisca, čija su djela poznata cijelom obrazovanom svijetu još uvijek je zagonetka. William Shakespeare rodio se u gradiću Stratford-on-Avon 1564. godine, u grofoviji Warwickshire (u isto vrijeme kada je u Rimu umro Michelangelo), kao treće i najstarije muško dijete od osmero djece. Kršten je 26. travnja 1964. godine, pa se smatra da je rođen 23. travnja 1564. godine. Otac mu je bio John Shakespeare, ugledan i imućan građanin, trgovac-zanatlija, član Općinskog vijeća. O njegovom dobrom imovinskom statusu govori i podatak da je 1596. godine John Shakespeare mogao platiti da on i njegovo potomstvo upotrebljava obiteljski grb koji prikazuje sokola i koplje te ima francuski natpis: Non sanz droict (Ne bez prava). Uz sve to John Shakespeare 1571. godine izabran je za gradonačelnika Stratford-on-Avona. Majka Williama Shakespearea zvala se Mary, a djevojačko prezime bilo joj je Arden. Shakespeare je pohađao školu u svom rodnom gradu, ipak zna se samo da je u toj istoj školi učio latinski, čitao Ovidija, Cicerona, Virgilija, Plauta i Terencija. Postoje pretpostavke da je William Shakespeare napustio školu 1578. godine kada su poslovi njegovog oca pošli nagore, te je nazočnost četrnaestogodišnjeg sina u kući postala neophodna. Od tada, pa do svoje 18 godine, o njemu ne postoje nikakvi pisani podaci. Tek od 18. rujna 1582. godine postoji dokument koji govori o ženidbi Williama Shakespearea s Ann Hathaway iz obližnjeg zaseoka Shotery, a koja je bila osam godina starija od njega. U braku najvjerovatnije nije bio sretan, jer je često pisao protiv ranih brakova. Godine 1583. rodila mu se kćerka Susan, a 1585. blizanci – kćerka Judith i sin Hamnet. Onda se opet do 1592. godine o Shakespearu ništa ne zna, a te se godine prvi puta spominje kao glumac i dramski pisac. Godine 1596. umire mu sin Hamnet, a 1597. godine u Stantfordu je kupio imanje zvano New Place i postao, u međuvremenu, suvlasnik kazališta Globe. Nedugo potom, 1601. godine, Shakespearu umire otac, a 1607. udala mu se kćerka Susan za poznatog londonskog lječnika Johna Halla. Tragičan niz nastavlja se naredne godine (1608.) kada mu umire majka, a iste godine Willliam se povlači iz Londona u svoj rodni grad. Povremeno ipak dolazi u London (npr. 1612. godine kao svjedok u jednoj parnici). Niz tragičnih događaj nastavlja se te 1612. kada umire Williamov brat Gilbert, a sljedeće (1613.) i posljednji brat Richard, a iste godine u Londonu je izgorjelo kazalište Globe. Godine 1616. udaje se kćerka Judith, a 23. travnja iste godine (istog datuma kada je rođen) umro je u 52-oj godini života u Stratford-on-Avonu, gdje je i sahranjen u crkvi sv. Trojstva u blizni oltara. Iznad groba postavljena je (1623.)e spomen bista s latinskim natpisom: Po mudrosti Nestor, po genijalnosti Sokrat, po umjetnosti Vergilije. Zemlja pokriva, narod plače, a Olimp ga ima. Shakespeareova supruga Ann umrla je 1623. godine, sedam godina poslije smrti svoga muža. Iste godine u Londonu svjetlo dana ugledalo je prvo izdanje svih Shakespearovih djela. Posljednji neposredni potomak Shakespearov, njegova unuka Elisabeth, kćerka Susan i Johna Halla umrla je 1670. godine i loza Shakespearovih se ugasila.


Sonet 1

Od najljepših bi’ bića porod htjeli
Stog da ljepote ne svene nam ruža,
Da baštiniku mladom, jer nam zreli
Izmiču dani, na nju spomen pruža;
Al ti, što ljubiš sjajne svoje oči,
Gorivom bića svog svoj hraniš plam,
Glad šireć tu gdje obilje se toči,
Dušman si sebi, svirep sebi sam;
Ti što svjež ukras tom si svijetu sad,
Jedini glasnik proljeća i cvijeća,
U pupoljak svoj pokapaš plod mlad
I stog mu, škrče, škrtost sve je veća;
Smiluj se svijetu gladnom jer će grobom
Pojest tvoj dug, i pojest će ga tobom.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:23
Aleksa Šantić


Aleksa Šantić (27. maj 1868 – 2. februar 1924) je bio bosanskohercegovački pjesnik srpskog porijekla i jedan od najpoznatijih predstavnika novije lirike u BiH. Najveći dio svog života je proveo u rodnom Mostaru. Nakon što mu je otac umro, staranje je preuzeo strogi stric. Imao je dva brata, Peru i Jakova, te sestru Radojku koja se udala za njegovog prijatelja Svetozara Ćorovića. Živio je u trgovačkoj porodici u kojoj nisu imali razumijevanja za njegov talenat. Poslije završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vratio se u rodni Mostar. Bio je i jedan od osnivača kulturnog lista „Zora“ kao i predsjednik Srpskog pjevačkog društva „Gusle“ u Mostaru. Tu je upoznao i družio se sa poznatim pjesnicima tog doba: Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem i drugima. Njegov život je poslužio kao osnova za romantiziranu filmsku biografiju „Moj brat Aleksa“, u kojoj je glavnu ulogu tumačio beogradski glumac Branislav Lečić. Muziku za film komponovao je sarajevski dirigent i kompozitor Ranko Rihtman, a pjesme je otpjevao Dragan Stojnić, dijelom uz podršku okteta „Collegium Artisticum“ iz Sarajeva. U njegovom pjesničkom stasavanju najviše udjela su imali pjesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović-Zmaj, a od stranih pjesnika najvažniji uticaj je imao Heinrich Heine, koga je i prevodio s njemačkog jezika. Svoju najveću pjesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najljepše pjesme. To je vrijeme burnih društvenih promjena u Bosni i Hercegovini, u kojima Šantić aktivno učestvuje.


O klasje moje

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?

Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane -
I snova pati, seljače, i trpi…

Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru…
A tebi samo, ko psu u sindžiru,
Baciće mrve… O, sram i grdoba!…

I niko neće čuti jad ni vapaj -
Niti će ganut bol pjanu gospodu…
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ptica, moja muko tvrda?

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:33
Zal Kopp


Kako opisati svoj život? Rođen sam 1956. godine, u godini majmuna kako kažu Kinezi. Moje djetinjstvo bilo je ispunjeno lijepim trenutcima. Zato su sjećanja na te dane vrlo tiha i nježna. Uvijek sam se igrao sa svojim vršnjacima. Posebnost tome je što smo se svi voljeli igrati pokraj najdražeg prijatelja, rijeke Drave. Kad god se sjetim tih trenutaka moj osmjeh postane nekako djetinjast. Učini mi se da sunce zajedno s pticama u njemu pjeva. Nakon djetinjstva i njegovog sanjanja stiglo je buđenje. Zakoračio sam u pravi život. Školovanje je bilo duže od mog djetinjstva, ali ne dovoljno za sve ono što sam želio učiniti. U međuvremenu stizala su i razmišljanja o budućnosti u kojoj su se nazirali posao i stvaranje vlastite obitelji. Danas znam da su mi sva ta iskustva pomogla bolje razumijeti sebe i uživati u svijetu koji me okružuje. Nakon svih godina shvatio sam zašto Kinezi govore kako je život kratak za učiniti mnoge stvari, i da nije važno jesmo li svinje ili ljudi u tom životu. Važno je znati kako otvoriti srce i dušu. Cijenim razmišljanja ljudi koji su oduvijek bili osjećajni. U svom hodanju kroz život često sam primjećivao kako zajedno sa mnom hodaju riječi. Šetnje s njima ponekad su bile šutljive, ponekad glasne. Iz tih naših druženja nastajali su stihovi koje sam obznanio u svoje četiri knjige poezije i jednu knjigu proze. Najteži korak bio je započeti ispisivati te duge razgovore. Nakon uvjeravanja samog sebe kako to mogu, tiskao sam 2005. godine prvu knjigu poezije Pod mostom moga tijela . Odmah, nepunu godinu dana nakon nje izašla 2006. godine druga knjiga poezije Govorim poljupcem. Treća knjiga Dragocjeno trajanje izlazi 2007. godine, a na nju se nadovezuje Osijek, moj lega dnevnik mojih intimnih razgovora sa gradom u kojem sam odrastao, u kojem živim i koji me najbolje poznaje. Knjiga poezije Otmjeno obnaženi izlazi 2008. godine. U pripremi su knjiga poezije, Kušati nagost i drugi dio eseja posvećenih mom gradu Osijeku, Osijek, moj lega 2. Osim svojih knjiga, uredio sam ili napisao predgovore za tridesetak knjiga. Drago mi je što su me ljudi prepoznali i odlučili mi povjeriti svoje rukopise. To prijateljstvo kroz pisanje, druženje sa knjigama, internetom, a posebno poezijom, dragocjeno je iskustvo, jer mi između ostalog, pomaže razumjeti vlastite osjećaje.


Jedno obećanje, jedna molitva

Jedno obećanje, jedna molitva jedne noći
i dodirnuo sam nebeske bisere tvoga tijela.
Ali zar je uopće potrebno spominjati hrabrost!?
Buduća se svjetlost kao voda ljeskala u meni,
i poput lahora sam putovao preko tvojih usana,
a ploveći tobom sve se otvaralo poda mnom,
u tvom mirisnom tijelu bio sam bliže svemu.
Ispunjen toplom bjelinom blistave utrobe,
posebno pamtim kako sam od snova rastao
dok si mi u nedjelju slijetala grudima na obraze.

I mogao bih redati zvijezde koje tad upoznah,
mogao bih iz tvojih prepona poslagati iskre,
ali snažno nastavljam rukama rubom tvoga bića
i šećući po mekoći što treperi mojim prstima,
širim tako uzdahe kroz obilje ustreptale čežnje.
Pjena tvog obrisa još je u meni i nebeski buja,
pa se jedva suzdržavam u prostranstvu dodira,
koristim noć provedenu s tobom kao postelju
a tvoja znatiželja u mojoj sve jače podrhtava
i naručje naše postaje dom ljubavnih zagrljaja.

Jedno obećanje, jedna molitva jedne noći,
dovoljni protiv svih probdjevenih iluzija sna.
Različito usamljeni hodamo plavim jutrima
i s ostalima ne hvatamo tanke sjene istine,
već od tvojih očiju do mog pogleda ležimo,
a jesen spaja naše daleke poljupce u cvijeće,
i hoće zaživjeti isti zrak ispod naših vjeđa,
ali prvo moramo srcem neba tiho zadrhtati
i zajednički se otisnuti kroz usjeke horizonta,
tek toliko da s pticama uspavamo daljinu oblaka.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:34
Vladimir Nazor


Vladimir Nazor (Postira, 30. svibnja 1876. – Zagreb, 19. lipnja 1949.), hrvatski političar za vrijeme Nove Jugoslavije, pjesnik, prozaist i prevoditelj. Predsjednik ZAVNOH-a, i prvi predsjednik Narodne Republike Hrvatske.Pučku školu je završio na otoku Braču a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne znanosti, matematiku i fiziku u Grazu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. Predavao je hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri gdje je ujedno i proveo najviše svog života. Umirovljen je 1933. godine u Zagrebu kao upravitelj dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900.) Godine 1904. u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme počinje pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavljuje Velog Jožu (1908.) – djelo po kojemu će se prepoznati Nazorova proza, a koje je on sam smatrao neuspjelim. Godine 1916. objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena.Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939., objavljuje Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka. Godine 1942. s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko Kupe odlazi u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London. Nazor počinje voditi dnevnik S partizanima. Poslije rata objavio je i Pjesme partizanske. U ratu Nazor je predsjednik Izvršnoga odbora ZAVNOH-a, a nakon rata i prvi predsjednik hrvatskoga Sabora. Kao novoprimljeni akademik 1949. godine je imao i svoj posljednji javni nastup na kojem je čitao ulomke iz svoje nedovršene zbirke U zavičaju. U pedeset godina plodnog rada Nazor je pisao pjesme, pripovijetke, priče za djecu, putopise, romane, dnevnike, rasprave i prevodio talijanske i njemačke pjesnike. Počevši od pjesničkih zbirki Intima i Pjesni ljuvene,1915., Nazor se sve više zatvara u svoj unutarnji svijet; u njegovu stvaralaštvu postaju dominantne teme unutarnjeg pročišćenja, samoprijegorne žrtve i uzvišene osamljenosti, a sklonost k alegorijskom iskazu sve je očitija (ep Utva zlatokrila, 1916.; zbirka priča Stoimena, 1916; Legenda o svetom Hristoforu, 1922.; Pjesme o četiri arhanđela, 1927.). Kroz Nazorovo stvaralaštvo možemo pratiti motivsko-tematsku i stilsku povezanost pojedinih djela koja organski izrastaju jedna iz drugih, a ipak su ona raznolika, jer je kod njega zamjetna stalna težnja za promjenom. Tako u vremenu kad u hrvatskoj književnosti postaju sve dominantniji avangardni stilovi, posebice ekspresionizam, Nazor je — tražeći nov izraz i nove motive — pokušao slijediti poratni senzibilitet (novela Crveni tank, 1922), ali nove kvalitetne domete u svojem stvaralaštvu on je ostvario na drugom području okrenuvši se svojim vlastitim inspiracijama (sjećanju na djetinjstvo na otoku i mladost) i jednostavnijem umjetničkom iskazu. Artistička dekorativnost i izvještačenost, koja je karakterizirala dobar dio novela iz njegove modernističke faze, ustupila je mjesto kazivanju koje ne zazire od imenovanja i oblikovanja lica, stvari i pojava te odnosa medu njima. Kao rezultat novih nadahnuća i novih umjetničkih usmjerenja nastala je knjiga poezije Niza od koralja,1922 te dvije zbirke autobiografske novelistike — Priče iz djetinjstva,1924 i Priče s ostrva, iz grada i sa planine,1927. Crikveničke proze (Tri pripovijetke iz jednog dječjeg doma, 1929.; roman Šarko, 1930.) tematski i kronološki znače nastavak njegova pričanja o samome sebi. Pokušavajući progovoriti o sebi „sada i ovdje” Nazor, međutim, zbog nekih svojih unutarnjih kočenja, a sigurno i zbog preduge izoliranosti i samotarske udaljenosti od običnih ljudi, nije uspio oblikovati kvalitetna književna ostvarenja. Zato se on ponovno okreće motivima izvan sebe, pa tridesetih i četrdesetih godina u njegovoj literaturi prevladavaju socijalne teme (Pjesme o bratu Gavanu i seki Siromaštini, 1931.; ciklus feljtonističkim stilom pisanih novela o sirotinji sa zagrebačke periferije – Zagrebačke novele, 1942), a na području stiha dosta eksperimentira, varira razne ritmove i strofe (Deseterci, 1930.; Topuske elegije, 1933.). Usto počinje pisati dnevničke zapise, putopise, studije i eseje o domaćim i stranim autorima, o problemima versifikacije (O hrvatskom jedanaestercu 1838.-1900., 1935.), bavi se prevodilaštvom, prepravlja stara djela, s velikim ambicijama piše roman o višemilenijskoj povijesti rodnog mu otoka (Pastir Loda, 1938., 1939.), ali njegove kreativne mogućnosti kao da su dokraja bile iscrpljene. No, priključivši se partizanima, Nazor je revitalizirao kreativni opus, unoseći nove teme i intonaciju (Pjesme partizanke, 1944., živopisni dnevnik S partizanima, 1945.). Istina, tu ima i podosta patetičnih stihova koji ne mogu odoljeti ozbiljnijoj kritici, no valja reći da je i to izljev Nazorova bujnog mediteranskoga temperamenta i vitalističkoga zanosa, a ne programatsko piskaranje po naruždbama komunističkih vlastodržaca među koje je stari pjesnik upao kao Poncije u Credo. Treba napomenuti da je to razdoblje u kojem je Nazor dao i neke od svojih najboljih stihova nacionalne tematike (Hrvatski jezik, 1944.) , ne upavši u melodramatski patos. Vladimir Nazor se istaknuo i kao prevoditelj s nekoliko jezika (Dante Alighieri, Shakespeare, Heine, Carducci,..).

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:35
Vladimir Nazor




Cvrčak

I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče
svoj trohej zagušljivi, svoj zvučni teški jamb…
Podne je. – Kao voda tišinom razlijeva se
Sunčani ditiramb.

I pjeva: “Ja sam danas ispio sunce plamno.
I žilice su moje nabrekle ko potoci.
U utrobi se mojoj ljuljuška more tamno.
Na leđima mi šuma, što nagli trgnu srh.
Dvije stijene, dva obronka postaše moji boc
i A glava – gorski vrh”.

I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče
Dok sunce s neba lije na zemlju žar i plam.
….
… O, sunca, sunca, sunca!
I vonja sa doline
I vjetra sa vrhunca!
… Zemniče, ja sam pjan.
Gle, iza žbuna viri,
Pomamnu pjesmu sviri
Na fruli nagi Pan!

I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče
svoj trohej zagušljivi, svoj zvučni, teški jamb.
Podne je. – Kao voda tišinom razlijeva se
Sunčani ditiramb.



Ko božica mora

Iz mora je ishodila
Vitka, čvrsta, uspravljena
Ko božica mora prava,
Ko rusalka, ko sirena,
Ko djevojka –
Koju oko vječno traži,
Ko djevojka čije draži
Mame više od najslađeg vina.
Sto bačava onog trena
Vina – ja bih za nju dao
Jer tko ima ko Božica
Tako lijepa dva obla ramena
Dva koljena dunjom zaobljena
Vitak struk i uzak bok,
Zato nije teško reći:
Ko božicu pravu
Stvorio je bog.
Gole, male dvije sise
Na grudima bijelile se,
Žutile se, zlatile se
Ko dva bijela obla žala,
Ko dvje krafne, breskve dvije
Žute, kasne – vinogradske.
Pa pomislim:
Otkud usporedbe takve,
Zbog čega joj grudi
Morskom sliče žalu –
Valjda zato što se kipar
Svemogući namučio
Dok je njih i bijele žale
Savršene izradio.
Zašto ko rumene krafne –
Stoga, što za njima
Ko za krafnama što prste peku
Kad ih majka prži o Božiću,
Usne žude
Srce željno sanja.
A zbog čega breskve kasne –
Žute vinogradske,
Zbog toga što voća slađeg
Na svijetu od njih nema.
Po sredini malih grudi
Nasred svake malina je zrela,
Rujem zore, tajanstvom užitka
Sokom čežnje poglede mamila.
Sitni kostim na bedrima
Tek što iz mora izašla
Božica je malo popravila
I zatresla bujnom kosom –
Misli sredit će se sama,
Pa po rivi prepunoj kupača
Put tuša se uputila.
Gleda pravo, ni lijevo ni desno,
Bolje grudi ističu se tako –
Iako ih nema zašto
Isticati.
Jer sve oči i onako,
Dok je rivom prolazila
Uprte su u nju bile.
Muške oči širom raširene –
Ženske gledale iskosa –
Da se sva omotala ručnikom
Opet bi se za njom okretale.
Dok korača i dok se tušira
Ispod hladna okreće se tuša,
Mati mila, kakova ljepota
Okružena šarenilom ljeta
Sunca, žala, veselih kupača –
Dok lak lahor lagana majstrala
Svježinom je sa pučine – ljubi.
Jedno noćno more, koje ne zna za san,
Muči se i stenje u dnu moje biti.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:38
Rade Šerbedžija


Rade Šerbedžija rođen je u Buniću ( u Lici, u Hrvatskoj ); filmski, televizijski i pozorišni je glumac, reditelj, pisac i muzičar. Gimnaziju je završio u Vinkovcima, a 1969. godine diplomirao na Akademiji za kazalište, film i televiziju u Zagrebu. Dobitnik je svih prestižnih nagrada za glumu u bivšoj Jugoslaviji… “Kako je to odjednom čudno i strano. Sjedam za kompjuter i počinjem pisati prijatelju u moju tuđinu. Pišem tamo gdje mi je postalo tuđe. Riječi polako izlaze iz mene i čine se trome i pospane, kao da nemaju što reći ili objasniti. A i nema se, zapravo, više ništa reći ni objasniti. Prijatelji to ionako razumiju, a bitange više ne uzimam za ozbiljno, jer ih, kad mi se pojave, odagnam od sebe ko dosadne muhe sa revera moga crnoga kaputa. Dragi Igor Mandić uvijek mi je govorio k
ako treba pisati, pisati i pisati, jer riječi dolaze do ljudi. Nađu svoj put. Odjek. Ipak, trebam li pisati o svemu tome što sam proživio ovih trinaest godina? Ima li smisla, i zašto, napokon? Ja sam se već odavna pomirio sa svojom sudbinom. Znam da sam, na neki način, gubitnik i da se vrijeme koje smo svi skupa proživjeli ovih trinaest godina, nije odviše nježno ponijelo prema ljudima poput mene, ali znam i to da sam izabrao put koji su mi nalagali moj moral i moja savjest.” – Rade Šerbedžija


Opomena

Ako se uspraviš
pazi
nebo je visoko
a na geografskoj karti ima samo jedno središte
pa lijevo i desno i naprijed i nazad i gore i dolje
po volji ti
žuti krezubi pas
otkinute noge lutaš
njušiš
u sumrak svijetla velikog grada štite samoubojice
ispustiš li ovu priliku
druga se ne pruža
zato pazi
dovoljno si dugo hodao
i lijevo i desno i naprijed i nazad i gore i dolje
pa valjda znaš
ruže u nekoj tuđoj vazi žive svojim životom
a stranac mora znati zaboraviti put kojim je došao
da bi se nikad vratio
tamo
otkud nije ni otišao
zato pazi

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:39
Ana Ivanovic


Ime i prezime:Ana Ivanović

Rođendan:06. 11. 1987.

Porodica:majka Dragana, otac Miroslav i brat Miloš

Karijera:
najznačajniji turniji koje je uzela: Kanbera (2005), Montreal (2006), Berlin, Los Anđeles, Luksemburg (2007), Indijan Vels, Roland Garos, Linc (2008), Linc, Bali (2010). Osvojivsi Bali I ove godine sa 26. mesta na ATP rang listi, popela se na 22, gde je trenutno

Zanimanje:teniserka


Mini biografija:

Teniska boginja nije oduvek bila gospođica savršena, u detinjstvu je pravila probleme roditeljima, nije volela časove fizičkog, a svojeglavost ju je dovela do svetskog vrha, koji je ponovo spremna da osvoji.


Ана Ивановић ( Београд, 6. новембар 1987) је српска тенисерка. Члан је TK Партизан. Тренутно је 12. на ВТА листи и најбоља српска тенисерка. У каријери је освојила једанаест ВТА турнира, укључујући и један гренд слем турнир, Ролан Гарос 2008, победивши у финалу Динару Сафину. Већ пласманом у финале тог такмичења постала је прва тенисерка на ВТА листи, на којој је провела 12 седмица. Доспела је до још два гренд слем финала, на Ролан Гаросу 2007. и на Отвореном првенству Аустралије 2008. Освојила је три турнира прве категорије: Берлин, Монтреал и Индијан Велс. Са саиграчицама из репрезентације је дошла до финала Фед купа 2012. године. Ана Ивановић је национални амбасадор УНИЦЕФ-а за Србију.[1]


Када је имала пет година, видевши тенис на ТВ-у, Ана је тражила од својих родитеља да је упишу у локалну школу тениса. Када је нешто касније од оца добила први рекет за рођендан, била је сигурна да жели тиме да се бави у животу. Њен идол је бивша најбоља тенисерка Моника Селеш, која је тада играла за СФР Југославију.[2]
2004.

Шира јавност је први пут чула за њу када је достигла јуниорско финале Вимблдона 2004. године, али изгубила од Катарине Бондаренко. Такође, 2004. имала је 26 узастопних победа, освојивши 4 ИТФ турнира на којима је учествовала. Њен први професионални успех био је у Цириху (Швајцарска), када је у другом колу изгубила од Венус Вилијамс с резултатом 7:6(11) 7:6(6). Добар резултат је наставила и у Луксембургу наредне недеље. Сезону 2004. Ана је започела као 705. тенисерка света, да би завршила на 97. месту.
2005.

На самом почетку тениске сезоне, као 97. тенисерка света, Ана је освојила свој први ВТА турнир у Канбери, у Аустралији[3], на којем је прво морала проћи квалификације. Њен пласман на листи је наставио да се побољашава, уз победе над Светланом Кузњецовом, Нађом Петровом и Вером Звонарјевом, које су све три биле међу 10 најбољих тенисерки света. Направила је велико изненађење када је у 3. колу Отвореног првенства Француске савладала једну од фавориткиња на турниру Францускињу Амели Моресмо.[4] У четвртфиналу је изгубила од Нађе Петрове.[5] Касније те године повреда ју је спречила да даље напредује, али је успела да стигне до полуфинала турнира у Цириху и Линцу. Ту годину је завршила на 16. месту ВТА листе.
2006.
Ана Ивановић на Отвореном првенству САД 2006.

Ана је 2006. годину почела на Хопман купу са сународником Новаком Ђоковићем, и мало им је фалило да дођу до финала. Први ВТА турнир на коме је учествовала био је Сиднеј, где је опет победила Амели Моресмо (која је затим освојила Отворено првенство Аустралије у Мелбурну), али је изгубила од Светлане Кузњецове у четвртфиналу.

За време лета, осваја први турнир I категорије у Канади победивши Мартину Хингис 2:0 у сетовима.[6] Том победом успева такође да освоји највише бодова у сезони турнира у САД, пред Отворено првенство САД (US Open series). На Отвореном првенству САД зауставила ју је Серена Вилијамс у трећем колу[7]. Након раних пораза од Олге Пучкове на турниру у Балију и Венус Вилијамс на турниру у Луксембургу, Ивановићева је паузирала неколико недеља како би јој се опоравило десно раме, које је повредила у истом периоду претходне године. Вратила се игри у Линцу и стигла је до четвртфинала, где ју је у два неизвесна сета, савладала Марија Шарапова, тада прва тенисерка света. Годину је завршила поразом у Хаселту од Михаеле Крајичек.

Такође је играла у дублу на 9 турнира, а партнерке су јој биле Марија Кириленко и Сања Мирза. Ивановићева и Кириленко су стигле до два полуфинала и једног финала.

Ту годину је завршила на 14. месту ВТА листе, а на листи парова заузимала је 51. место.
2007.

На првом гренд слем турниру у сезони, изгубила је од Рускиње Вере Звонарјове у трећем колу на Отвореном првенству Аустралије.[8] После Отвореног првенства Аустралије, Ивановићева је прекинула сарадњу са тренером Дејвидом Тејлором.[9]

На турниру прве категорије у Токију, у финалу губи од Мартине Хингис у два сета.[10] Освојила је турнир прве категорије у Берлину савладавши у финалу четврту тенисерку света, Светлану Кузњецову.[11] Освајање овог турнира је довело до побољшања њеног пласмана на ВТА листи - први пут у каријери Ивановићева се нашла међу десет најбољих тенисерки света. На Роланд Гаросу је стигла до свог првог гренд слем финала. Изгубила је од Жистин Енен у два сета, 6:1, 6:2.[12] До финала је дошла победивши између осталог и Марију Шарапову и Светлану Кузњецову.

Ивановићева је на Вимблдону 2007. стигла до полуфинала, где ју је зауставила Венус Вилијамс са 2:6, 4:6[13]. Ивановићева је на путу до полуфинала савладала Мелинду Цинк, Мајлен Ту, Араван Резе, Нађу Петрову и Никол Вајдишову. Због повреде колена задобијене на Вимблдону није играла у Фед купу за репрезентацију Србије против Словачке у Кошицама. Србија је изгубила резултатом 4:1.

Ивановићева је 13. августа 2007. године освојила турнир у Лос Анђелесу, победивши у финалу Нађу Петрову 7:6, 6:4.[14]. Неколико дана касније играла је на Роџерс купу у Торонту где је бранила титулу освојену прошле године. Поразила је валификанткиња Јен Ци 6:3, 6:1.[15]

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:44
На Отвореном првенству САД, након лаких победа у прва три меча и изгубљених 10 гемова, изгубила је од Венус Вилијамс, 6:4, 6:2.[16]

На турниру II категорије у Луксембургу, Ивановићева се осветила Татјани Головин и Вери Звонарјовој за поразе у тој сезони, препустивши им укупно 9 гемова. Пласиравши се у полуфинале, квалификовала се за ВТА првенство у Мадриду. У финалу је губила од Данијеле Хантухове 6:3 3:0, али је успела је да се врати у меч и победи са 3:6, 6:4, 6:4.[17]

На турниру у Штутгарту, убедљиво је победила Пати Шнидер 6:0, 6:2 за 47 минута, али је у следећем колу изгубила од квалификанткиње из Украјине, Катарине Бондаренко 2:6, 6:1, 3:6.[18]

Ивановићева је 8. септембра 2007. године, постала национални амбасадор УНИЦЕФ-а у Србији, заједно са Александром Ђорђевићем, Емиром Кустурицом и Јеленом Јанковић.[1]

На турниру у Цириху, била је пети носилац. У првом колу је била слободна, да би у другом колу изгубила од своје вршњакиње Татјане Головин са само 4 добијена гема (6:3, 6:1).

На ВТА првенству 2007. у Мадриду, налазила се у тзв. црвеној групи заједно са Светланом Кузњецовом, Маријом Шараповом и Данијелом Хантуховом. Победе против Кузњецове (6:1, 4:6, 7:5) и Хантухове (6:2, 7:6(9)) су јој донеле пласман у полуфинале, а исход меча против Шарапове требало је да одлучи о првој у групи. Изгубила је меч (6:1, 6:2) и као другопласирана у полуфиналу је наишла на Жистин Енен, првопласирану из жуте групе; изгубила је у два сета, 6:4, 6:3.[19] Полуфинале на завршном првенству јој је обезбедило нових 300 бодова, чиме се приближила Јелени Јанковић. Делило их је само 14 бодова на ВТА листи.


2008.
Ивановићева на Отвореном првенству Аустралије 2008.

Почетком 2008. године, учествовала је на Медибанк интернешенел турниру на коме је стигла до полуфинала, где је изгубила од тада најбоље тенисерке Жистин Енен 6-2, 2-6, 6-4.[20] Овај сусрет, четврти између ових двеју тенисерки, јесте први у коме је Ана освојила сет против Белгијанке. Након свог првог пласмана у полуфинале турнира у Сиднеју, Ана је на ВТА листи напредовала на 3. позицију, потиснувши Јелену Јанковић. Учествовала је на Отвореном првенству Аустралије, где је у финалу поражена од Марије Шарапове.[21] Захваљујући овом резултату на ВТА листи је заузела 2. место.

Након Отвореног првенства Аустралије, наступала је за Србију у Фед купу 2008. који се играо у Будимпешти. Ту је у првом мечу савладала 215. играчицу света Пољакињу Урсулу Радвањску у два сета, затим следећег дана Румунку Монику Николеску 2:1, а онда у дублу са Јеленом Јанковић и одлучујућу победу над репрезентацијом Румуније. У мини плеј-офу, савладала је Холанђанку Рене Рајхард и помогла Србији да прође у плеј оф за попуну Светске групе II, где је жребом одлучено да ће се Србија састати са Хрватском.

Након Фед купа, била је први носилац на Катар тотал опену у Дохи, по први пут на неком турниру I категорије. Савладала је Белорускињу Олгу Говорцеву у другом колу, али се повукла са турнира због повреде чланка на том мечу.[22]

На турниру у Дубаију, трећи носилац Ана Ивановић је изгубила у четвртфиналу од осмог носиоца Јелене Дементјеве. Свој први ВТА турнир у 2008. години Ана је освојила на Пацифик Опену у Индијан Велсу, 23. марта, победивши у финалу Светлану Кузњецову са 2:0.[24] На турниру прве категорије у Ки Бискејну, Ивановићева је била постављена за другог носиоца, али је изгубила од Линдзи Девенпорт у трећем колу без добијеног сета.[25]

У мечу Фед куп репрезентација Србије и Хрватске у Загребу 27. и 28. априла 2008, Ивановићева је пропустила први дан због болести, али је другог дана плеј-офа донела кључну поен за победу Србије у дуелу против Нике Ожеговић.


Учествовала је на Ролан Гаросу 2008 као бранилац финала. У полуфиналу је победила своју сународницу Јелену Јанковић и тако себи обезбедила прво место на ВТА листи.[26] Победивши Рускињу Динару Сафину у финалу, освојила је Ролан Гарос, свој први Гренд слем турнир у каријери.[27] Од понедељка, 9. јуна 2008, заузимала је прву позицију на ВТА листи[28], на којој је провела девет недеља.

Од 16. јуна 2008, по први пут у историји српског, а трећи пут у историји светског тениса прве две позиције су заузимале тенисерке из исте земље - Ана Ивановић и Јелена Јанковић.[29] Пре Србије, то је био случај са САД и Белгијом.

Ана Ивановић изгубила је у другом колу турнира у Монтреалу, због повреде палца.[30] Због повреде је пропустила и турнир у Лос Анђелесу, и тако омогућила Јелени Јанковић да 11. августа преузме водећу позицију на ВТА листи.[31] Иако је најавила учешће на Олимпијским играма, Ивановићева је због повреде морала да откаже учешће.[32]

Учествовала је на Отвореном првенству САД 2008. и била је постављена за првог носиоца. Међутим, на велико изненађење, елиминисана је већ у другом колу, од француске тенисерке Жили Коан.[33] Због свог неуспеха на овом турниру, Ана Ивановић је 9. септембра пала за два места на ВТА листи, на 3. позицију, иза Серене Вилијамс и Јелене Јанковић.[34]

Учествовала је на турниру у Токију, где је изгубила већ у 2. колу, од Нађе Петрове.[35] Због слабог резултата ове сезоне (прошле године је изгубила у финалу од Мартине Хингис), од 22. септембра заузимала је 4. позицију на ВТА листи, иза Серене Вилијамс, Јелене Јанковић и Динаре Сафине.[36]

Поражена је четвртфиналу турнира у Пекингу од домаће играчице Ђе Џенг[37], и 29. септембра се нашла на 5. месту ВТА листе, на којој ју је престигла Јелена Дементјева. Након што је играла полуфинале Цирих опена, у ком је изгубила од касније шампионке Венус Вилијамс[38], вратила се на 4. позицију. Ивановићева је на Линц опену успела да освоји своју осму титулу у каријери, победивши у финалу Веру Звонарјову.[39] Њен последњи турнир у сезони било је ВТА првенство у Доха. Изгубила је два меча, против Јанковићеве[40] и Звонарјове[41], а онда предала трећи меч Амели Морезмо због вируса.[42] Годину је завршила на петом месту.[43]


2009.
Ана Ивановић је бранила финале у Аустралији

Ивановићева је сезону почела на турниру у Бризбејну. У првом колу је савладала Роберту Винчи[44], а затим у другом изгубила од Амели Морезмо[45]. На Отвореном првенству Аустралије била је пети носилац, али ју је већ у трећем колу савладала Алиса Клејбанова у три сета (7–5, 6–7(5), 6–2).[46] Ивановићева је затим играла за Фед куп репрезентацију Србије против Јапана, у Београдској Арени. Победила је Ај Сугијаму и Ајуми Мориту, тако доневши други и четврти поен за Србију.

На турниру у Дубаију достигла је четвртфинале, у коме ју је поразила прва тенисерка света, Серена Вилијамс.[47] Убрзо потом је Ана Ивановић променила тренера[48], а затим достигла финале турнира у Индијан Велсу[49]. Ивановићева је бранила титулу, али је у финалу боља од ње била Вера Звонарјова.[50] На Мајами опену је изгубила од Агнес Шавај у трећем колу, резултатом 6–4, 4–6, 6–1.[51] У априлу је учествовала у Фед купу гдје је поразила Анабел Медину Гаригес.

На Премијер 5 турниру, Међународном првенству Италије, стигла је до трећег кола, у коме ју је поразила Агњешка Радвањска.[53] Повукла се са Обавезног Премијер турнира у Мадриду због повреде колена.[54] На Ролан Гаросу је прва три меча добила без изгубљеног сета. У четвртом колу ју је поразила Викторија Азаренка, 2–6, 3–6.[55] Овај пораз је довео до новог пада на ВТА листи. Први пут од маја 2007, Ивановићева је испала из првих десет, на 13 позицију.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:46
Након тога, изгубила је у првом колу турнира у Истборну од седмог носиоца Нађе Петрове у три сета.[56] На Вимблдону је стигла до четвртог кола. Предала је меч због бола у бутуни при вођству Венус Вилијамс 1:6, 1:0.[57] У августу је учествовала на три турнира, и ни на једном није стигла даље од трећег кола. У Лос Анђелесу је у трећем колу изгубила од Саманте Стоузер,[58], у Синсинатију у другом колу од Мелинде Цинк,[59] и у Торонту од Луције Шафарове.[60]

На Отвореном првенству САД први пут у каријери је изгубила у првом колу неког гренд слем турнира. Савладала ју је Катарина Бондаренко 2:6, 6:3, 7:6(7).[61] Последњи турнир који је играла био је део Премијер 5 серије – Токио. Ту је претрпела трећи узастопни пораз, од Луције Шафарове.[62]

Ана Ивановић је сезону завршила без освојеног турнира, са односом победа и пораза 24–14. Доспела је до само три четвртфинала, једног полуфинала и једног финала. То се одразило и на ВТА листу – завршила је сезону на 21. месту.[63]
2010.


Ивановићева је сезону почела на турниру у Бризбејну, где је постављена за трећег носиоца. Стигла је до полуфинала, првог још од Индијан Велса 2009, где је зауставила бивша прва тенисерка света, Белгијанка Жистин Енен 3:6, 2:6.[64]. У првом колу је поразила Јелену Докић,[65] у другом Тимеу Башчински,[66] и у четвртфиналу Анастасију Пављученкову[67].

На Отвореном првенству Аустралије била је постављена за 20. носиоца. Изгубила је у другом колу од Жизеле Дулко 7:6 (6), 5:7, 4:6.[68] Затим је играла у Фед купу за репрезентацију Србије. Изгубила је оба меча у појединачној конкуренцији; први против Светлане Кузњецове 1:6, 4:6,[69] и други против Алисе Клејбанове 2:6, 3:6,[70] као и меч у конкуренцији парова са Јеленом Јанковић.[71] Због упале тетиве у рамену се повукла са турнира у Дубаију.[72]

На турниру у Индијан Велсу је као носилац била слободна у првом колу, а у другом колу је изгубила од Анастасије Севастове 2:6, 4:6.[73] То је био први пут у њеној каријери да је изгубила четири пута за редом. Након турнира се њен пласман на ВТА листи погоршао за 30 места, са 28. је доспела на 58. место.[74] На турниру у Мајамију је опет као носилац била слободна у првом колу. У другом колу је поразила Полин Парметјер 6:3, 6:4,[75] а у трећем је изгубила од Агњешке Радвањске 5:7, 5:7.[76] Наредни турнир на коме је учествовала био је из премијер серије, Порше тенис гран при у Штутгарту, на ком је у првом колу још једном изгубила од Агњешке Радвањске 6–7(4), 4–6.[77]


На турниру у Риму је стигла до полуфинала у ком ју је поразила Марија Хосе Мартинез Санчез 4–6, 2–6.[78] На путу до финала, први пут још од октобра 2008, побиједила је тенисерке које су међу првих десет на ВТА листи, у другом колу Викторију Азаренку[79] и у трећем колу Јелену Дементјеву.[80] Добила је специјалну позивницу организатора за Обавезни Премијер турнир у Мадриду. У првом колу је била слободна јер је играла полуфинале у Риму. То је био први пут у историји тениса да је тенисерка која је добила специјалну позвницу организатора слободна у првом колу. У другом колу ју је поразила Јелена Јанковић, 4–6, 6–4, 6–1.[81] На Ролан Гаросу није била постављена за носиоца, што је био први пут од 2005. да није носилац на гренд слем турниру. У првом колу је победила Каи-Чен Чанг 6–3, 6–3,[82] а у другом ју је поразила Алиса Клејбанова 3–6, 0–6.[83]

Сезону на трави почела је на турниру у Хертохенбосу. У првом колу је поразила Софију Арвидсон 4–6, 6–0, 6–1,[84] а у другом колу је изгубила од Андрее Петковић 4–6, 7–6(4), 1–6.[85] Наредни турнир на коме је учествовала био је Вимблдон, где је изгубила у првом колу од тринаестог носиоца, Шахар Пер.[86] Због овог пораза је пала на 64. место на ВТА листи.

На турниру у Стенфорду је изгубила у другом колу од Марион Бартоли[87], а на турниру у Сан Дијегу у ју је у првом колу поразила седми носилац, Шахар Пер[88]. На Премијер 5 турниру у Синсинатију је први пут стигла до полуфинала још од турнира у Риму, у коме је предала меч Ким Клајстерс због повреде[89]. У првом колу је поразила Викторију Азаренку[90] већ други пут у сезони, у другом колу Јарославу Шведову[91], у трећем колу Јелену Веснину[92], у четвртфиналу Акгул Аманмурадову[93]. Након турнира је напредовала на 39. место на ВТА листи. Због повреде је морала да се повуче са турнира у Њу Хејвену.[94]

Ана је без изгубљеног сета стигла до осмине финала Отвореног првенства САД, где ју је поразила бранилац титуле и каснија победница турнира, Ким Клајстерс, 2–6, 1–6.[95]. На турниру у Кореји је била постављена за седмог носиоца, али је изгубила у првом колу од Вере Душевине.[96] Други пут ове сезоне, изгубила је од Марион Бартоли, у другом колу турнира у Токију.[97] За поразе се осветила Бартоли на турниру у Пекингу, где ју је поразила у првом колу у два сета.[98] Стигла је до четвртфинала турнира, где је изгубила од прве тенисерке света, Каролине Возњацки.[99] Након турнира је напредовала на 29. место на ВТА листи.

На турниру у Линцу је дошла до своје прве титуле након скоро две године. У финалу је савладала Пати Шнидер, 6–1, 6–2, након само 45 минута игре.[100] Наредне седмице играла је на турниру у Луксембургу, где је дошла до четвртфинала и у појединачној конкуренцији[101] и у конкуренцији парова, са Белгијанком Јанином Викмајер.[102]

Освојивши турнира у Линцу, Ана Иванковић се квалификовала за ВТА турнир шампиона у Балију. У четвртфиналу је победила трећег носиоца, Анастасију Пављученкову, са само једним изгубљеним гемом, 6–0, 6–1.[103] У полуфиналу, на свој 23. рођендан, победила је Кимико Дате Крум 7–5, 6–7(5), 6–2.[104] У финалу је победила Алису Клејбанову, 6–2, 7–6(5), и тако дошла до своје десете ВТА титуле у каријери.[105]

Сезону је завршила на 17. месту и то јој је пети пут да је на крају године међу најбољих 20.[106]

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:47
2011

За резултате свих мечева Ане Ивановић у току 2011, погледајте: Мечеви српских тенисера 2011.#Ана Ивановић

Ивановићева је годину почела играјући на Хопман купу са Новаком Ђоковићем. Поразили су Казахстан[107] и Аустралију[108] без изгубљеног меча, а од Белгије су изгубили 1–2.[109] Били су први у групи и квалификовали су се за финале, али су се повукли због повреде коју је задобила Ивановићева током меча са Жистин Енен.[110] Након тога, Ивановићева се повукла и са турнира у Сиднеју.[111] На Отвореном првенству Аустралије била је постављена за 19. носиоца. Изгубила је у првом колу од Јекатарине Макарове 6–3, 4–6, 8–10.[112] Након тога је учествовала на Отвореном првенству Патаје, где је стигла до четвртфинала, у ком је изгубила од Роберте Винчи 5–7, 3–6.[113] Њен наредни турнир био је Тениско првенство Дубаија, где је била постављена за 14. носиоца. У првом колу ју је поразила Пати Шнидер, 6–4, 6–7, 2–6.[114] Због повреде се повукла са турнира у Дохи.[115]. На ВТА турниру у Мајамију учешће је завршила у четвртфиналу. Изгубила је од Ким Клајстерс са 7:6 3:6 7:6, притом је имала у трећем сету имала 5 меч лопти, који на крају није успела да реализује и стигне до победе. Сезону је ипак завршила са освојеном титулом. Наиме, организатори турнира ВТА турнир шампиона, који се игра на острву Бали, који је и уједно последњи турнир у години, доделили су српској тенисерки специјалну позивницу. Као разлог су навели: полуфинале Бирмингем и Карлштад, четвртфинале Индијан Велс, Патаја и Пекинг, али и жеља да покуша да одбрани титулу коју је освојила 2010. године. У томе је и успела. У финалу је славила против Анабел Медине Гаригез са 2:0, и тако освојила 11. титулу у каријери. Сезону завршава као 21. тенисерка ВТА листе.


Награде

2005: Награда женске тениске асоцијације за тенисерку која је највише напредовала
2007: Награда женске тениске асоцијације за тенисерку која је највише напредовала
2007: Награда Карен Кранцке за спортски дух и фер-плеј
2008: Награда женске тениске асоцијације за најхуманију тенисерку године
2012: Најбољи женски тим од стране ОКС (као део репрезентацијe Србије)
2012: Најбоља тенисерка Србије
2012: Награда „Понос нације“ од ТСС


Izvor;Wikipedija

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:48
Emir Kusturica


Ime i prezime:Emir Kusturica

Rođendan:24. 11. 1954.

Porodica:
Supruga Maja, sin Stribor, ćerka Dunja, unuk Janko

Karijera:
„Sjećaš li se Doli Bel“, „Otac na službenom putu“, „Dom za vešanje“, „Arizona drim“, „Podzemlje“, „Crna mačka, beli mačor“...

Zanimanje:Reditelj


Mini biografija:

Reditelj Emir Kusturica rođen je 1954. godine u Sarajevu, bivša Jugoslavija. Za svoje kratke filmove nagrađivan je još u srednjoj školi. Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Dvostruki je dobitnik Zlatne palme filmskog festivala u Kanu, za filmove "Otac na službenom putu" i "Podzemlje". Nosilac je „ordena Viteza reda umetnosti i književnosti“. U grupi „Zabranjeno pušenje“ jedno vreme je svirao bas gitaru, a sada kao gitarista zajedno nastupa kao član grupe „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“. Napisao je knjigu "Smrt je neprovjerena glasina".

Dj.Vesna
15.01.2013, 08:05
Velimir Bata Zivojinovic



Ime i prezime:Velimir Bata Živojinović

Rođendan:05. 06. 1933.

Porodica:supruga Julijana Lula, ćerka Jelena (unuci Julijana, Jelisaveta, Obrad), sin Miljko (unuci Dina, Velimir, Milena)

Karijera:
347 uloga na filmu i televiziji. U politiku ušao 1991. godine, od kada je član SPS-a. Bio je narodni poslanik i kandidat za predsednika 2002. godine, kada je osvojio oko 120.000 glasova.

Zanimanje:glumac


Mini biografija:

U omiljenoj kafani, skockan u odelu, s mobilnim telefonom koji non-stop zvoni melodijom „Das ist Valter”, sa osmehom na licu, uz bezbroj šala, priseća se najomiljenijih uloga, priča o unucima, deci i Kinezima, koji mu spremaju veliku počast

Dj.Vesna
15.01.2013, 08:06
Zdravko Colic - Cola



Ime i prezime:Zdravko Čolić
Nadimak:Čola
Rođendan:30. 05. 1951.
Porodica:Supruga Sandra i ćerke Una Zvezdana i Lara
Karijera:Objavio je 13 albuma, i 20 singlova
Zanimanje:pevač
Mini biografija:

Na njega su do sada potrošeni svi postojeći superlativi: najtiražniji, najuspešniji, najpopularniji, najbolji, najveći, najdugovečniji, najlepši, najzabavniji, najomiljeniji, najpoželjniji, najvatreniji... A kada ga upoznate, shvatite da je zaslužio svaki superlativ koji mu je dat. Najjači je, stvarno! Miljenik ljudi i bogova



Biografija

U petak, 30. maja, rođendan je Zdravka Čolića. Napuniće 57 godina, od kojih je 38 na samom vrhu naše pevačke scene i isto toliko u središtu medijske pažnje. Rođendan će obeležiti u najužem porodičnom krugu, sa roditeljima, na porodičnom ručku. Već sutradan nastavlja svoju turneju odlaskom u Vršac, gde će napraviti reprizu rođendana, ali po ranije poznatom scenariju: veselo u društvu bliskih saradnika. Posle svih ovih godina popularnosti kakvu na Balkanu niko ne uživa, kaže: „Prošao sam fazu velikog iznenađenja za ljude! Sada, kada me vide, kažu: „Šta ima, legendo“ i to je dobro, ja sam naš!


Čola zauvek


Plamen koji je svojom čulnom i erotizovanom pojavom Zdravko Čolić zapalio na samom početku karijere, ranih sedamdesetih, održava se, sve ove godine, kao olimpijski plamen. Njegovu veličinu ne čine milioni prodatih ploča, hiljade održanih koncerata, novac koji je zaradio, već njegova topla, otvorena, iskrena, slovenska duša. Publika je to odavno prepoznala, jer ona može da se prevari samo jednom. To je mnoge talentovane ljude koštalo gubitka popularnosti. Čola se nije nikada folirao. Iskreno se davao i uživao u predavanju, bez potrebe da koketira ili da se udvara publici. Nije postao rob novca, niti „roba“ koja se može kupiti.



Sačuvao je svoje dostojanstvo i lakoću uživanja u malim stvarima i svakodnevnim sitnim radostima. Slava mu nije udarila u glavu. U svojoj 57. godini nije izgubio ništa od mladalačke energije, a o tome kako izgleda još najbolje govore uzdasi miliona žena za koje je bio i ostao „taj mračni predmet želje“! Sačuvao je svoj dečački osmeh, dodao mu šarm i zrelost. Na njegovim koncertima sada uživa nekoliko generacija baka, majki i njihovih ćerki, svaka pronalazeći sebe u njegovim pesmama „Zbog tebe“, „Sinoć nisi bila tu“, „Ljubav je samo riječ“... A on je svoju ljubav pronašao u njima trima: supruzi Sandri i ćerkama Uni i Lari. Njima se nasmejan i u žurbi vraća sa koncerata, srećan što ih ima.
Dovoljno je – Čola!



Čija je ono zvijezda, ljepša nego Danica, ono je moja zvijezda...
Kada se te srede 30. maja 1951. godine u 17.15 u Sarajevu u porodici Čolić rodio dečak kome će otac dati ime Zdravko, zvezde su svojim položajem na nebu zabeležile: kao Blizanci u horoskopu biće miljenik bogova! Za boga nemamo pouzdane podatke, za ljude smo sigurni, za žene još više! Šta su još zabeležile zvezde u trenutku njegovog rođenja? Da su dobile konkurenciju, jer će ga jednog dana svi smatrati najvećom zvezdom Balkana! Svoje obožavanje izražavaće rečima „Zdravko, legendo“, a u nedostatku dovoljno snažnih izraza kojima bi ga opisali, reći će za njega da je fenomen. On sam na sve to kaže:


–Uvek sam mislio da je najveća tajna uspeha u tome da se čovek uskladi sa sobom i vremenom. Kada je trebalo da igram, igrao sam; kada je bilo vreme da ćutim i prestanem da pevam, nisam pevao; kada je valjalo da se vratim; vratio sam se. Nikada nisam želeo život slavnog pevača. Taj život došao je spontano. Jednostavno, tako se dogodilo. Posle se više nije imalo kud.


Upravo to insistiranje na jednostavnosti i odbijanje da se menja i da se ponaša u skladu sa očekivanjima od „velike zvezde“, napravili su od njega legendu! Ovenčan oreolom slave sa kojom niko kod nas ne može da se poredi, on je ipak ostao prirodan, prisan, topao, neposredan. Priroda, geni, ili bog, obdarili su ga velikim muzičkim talentom i inteligencijom, na to su dodali magičnu privlačnost, iz kuće je poneo vaspitanje. Ljudi tu kombinaciju osobina nazivaju harizmom! On će pre to nazvati „sarajevskim genom“. Šta je sarajevski gen, najbolje znaju oni koji su ga okusili družeći se sa sarajevskom rajom: nonšalantnost i opuštenost, prepuštanje uživanju, veselju. Ili kako bi to Čola svojim jezikom rekao: „Još volim ta prisna opuštanja, običnu svakodnevicu, bežanje u male, tihe stvari, u život bez velikih obaveza, merak...“


Kao stih iz iste pesme:

''Merak mi je dok žarimo,
palimo, popravimo,
pa poslije da kvarimo
merak mi je da pjevam,
dušo, kad mi se tuguje.
Merak ti je kad zavoliš
nesretno, ljudi moji,
pa popiješ nespretno
merak, moj život je''.

Dj.Vesna
12.02.2013, 08:28
Jovan Ducic


Jovan Dučić se rodio 17. februara 1871. (5. februara po starom kalendaru) u Trebinju. Otac Andrija bio je trgovac i poginuo je u ustanku 1875. godine a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, a nižu gimnaziju i učiteljsku školu u Mostaru i Somboru. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“. Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine ,vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učteljsku službu gotovo nigde, pa se upošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću. Kasnije dolazi u Mostar, gde je u društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis 3oru. Potom je proveo skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu . Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927. godine, a potom je privremeno penzionisan. 1937. godine je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901, zatim drugu u Beogradu 1912. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, — otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Umro je 7 aprila 1943.



Ave Serbia

Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

Dj.Vesna
12.02.2013, 08:31
Dusko Trifunovic

Duško Trifunović (*13. septembar 1933. Sijekovac kod Bosanskog Broda – †28. januar 2006, Novi Sad) je bio srpski književnik, pesnik i televizijski autor. Nije bio član sekcija, ni mladi pesnik pionir. Prvu pesmu je napisao tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo je došao sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine izdaje prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gde je najduže i stvarao. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok en rol škola. Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad. Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rok en rol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (pesma „Ima nešto“). Ukupno je oko 300 njegovih pesama komponovano i snimljeno, a svega 3 pesme u životu je napisao na muziku. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006.



Stara dama

Pojaviće se jednom neka žena
puna straha i čudne nervoze
staviće ti ruke na ramena
i pričati neke svoje proze

Pričaće ti o svome životu
kako pati i kako je sama
pominjaće mladost i lepotu
i plakaće malo stara dama

Nemoj reći – ko je ova
nemoj reći – pardon madam
nisam ja iz vaših snova
prvi put vas vidim sada

nemoj reći – čemu sve to
nemoj reći – zabuna je

To je neko grešno leto
sa njom došlo da se kaje

Dj.Vesna
12.02.2013, 08:34
Vicente Aleixandre

Visente Aleisandre (šp. Vicente Aleixandre) (26. april 1898 – 14. decembar 1984) je bio španski pjesnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1977. godine.Visente Aleisandre je rođen u Sevilji (Španija) 26. 04. 1898. godine. Djetinjstvo je proveo u Malagi, a od 1909. godine je živio u Madridu. Studirao je prava na Univerzitetu u Madridu i na Madridskoj ekonomskoj školi. Od 1925. godine potpuno se posvetio književnosti. Njegova prva zbirka poezije, Polje, objavljena je 1928. godine. Nakon te godine napisao je i objavio mnoštvo knjiga. Godine 1933. dobio je Nacionalnu književnu nagradu za djelo Razaranje ili ljubav. Tokom Španskog građanskog rata (1936-1939) živio je u republikanskoj zoni. Razbolio se i ostao u Madridu po okončanju rata, ućutkan od novih vlasti četiri godine. Godine 1944. objavio je knjigu Sjenka raja, držeći se podalje od političkog establišmenta. Godine 1950. postao je član Španske akademije. Njegove knjige i antologije se i dan-danas objavljuju. Švedska kraljevska akademija nagradila ga je Nobelovom nagradom za književnost za cjelokupno stvaralaštvo 1977. godine. Umro je u Madridu 14. decembra 1984. godine. Aleisandreova rana poezija, pisana slobodnim stihom, snažno je nadrealistička. Ona takođe slavi ljepotu prirode korišćenjem simbola koji predstavljaju zemlju i more. Većina Aleisandreovih ranih pesama je ispunjena tugom. One odslikavaju njegovo osećanje da su ljudi izgubili strast i slobodan duh koji je video u prirodi. Njegove rane zbirke poezije su između ostalog Polje (1928), Razaranje ili ljubav (1933) i Strast zemlje (1935). U knjizi Sjenka raja (1944) njegova poezija se usredsređuje na teme kao što su prijateljstvo, bliskost i duhovno jedinstvo. Njegove kasnije knjige poezije su Istorija srca (1954) i U doba velike vlasti (1962).



Moje lice u tvojim rukama

Kad me gledaš,
kad uza me, bez pokreta, sjedeći, blago se nagibaš;
kada pružaš svoje dvije ruke, tako umilna, jer želiš,
jer bi eto htjela dotaći, da, moje lice.
Tvoje dvije ruke, kao iz sna,
koje me kao neka sjena dosežu.
Gledam ti lice. Dah nježnosti izbio je iz tebe
poput svjetlosti u crtama tvog lica.
Kako lijepa izgledaš! Izgledaš više djetinjasta.
I gledaš me.
I smiješiš mi se.
Što li tražiš kada me, pružajući ruke, nijema,
dotičeš?
Osjećam žar sjene, dima što živahan stiže.
Kakva ljepota, dušo moja! Nastamba, u zanosu,
mirna počiva.
Ti šutiš a ja osjećam svoje lice, zbunjeno, blago,
među tvojim prstima.
Nešto moliš. Pretvaraš se u djevojčicu koja moli.
Nešto tražiš. Prelama se neki glas koji ne postoji
i koji nešto ište.
Zakašnjela ljubav. Ljubav u prstima koja kuca bez
buke i bez glasa.
A ja te gledam u oči, gledam i čujem te.
Čujem dušu posve tihu, djetinjastu, koja pjeva
slušana.
Ljubav kao cjelov. Ljubav u prstima koju slušam
zatvoren u tvoje ruke.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:45
Arhimed



Arhimed je rođen u Sirakuzi i tu je proveo ceo svoj život. Ubrzo se istakao po svom talentu i naučnim dostignućima. Bio je prvi koji je usavršio tehniku numeracije velikih brojeva.
Interesovao se za rad matematičara Euklida. Što se tiče geometrije, otkriva kako da približno dođe do broja Pi. Arhimed je svoja otkrića zapisivao, ali ništa nije sačuvano do danas. Na polju fizike je ustanovio princip poluge i govori o centru gravitacije. Dokazao je hidrostatički princip kome je dao svoje ime (O plutajućim telima). On to ne bi , bez sumnje, otkrio da mu kralj Hiveron II nije postavio jedan problem.

Arhimed je saznao način da pokaže da je kraljevska kruna od punog zlata, a da je ne ošteti. Rešenje je našao dok se kupao i tada je izgovorio ono legendarno “Eureka!”. Kasnije, naučnik se zainteresovao za domen mehanike i pravljenje ogromnih ratnih mašina. To je pomoglo Sirakuzi da još neko vreme odoli napadima Rimljana u II punskom ratu. Arhimed je izgubio život u ovom ratu.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:46
Džon Ficdžerald Kenedi



Džon Ficdžerald Kenedi bio je 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, a na vlasti je ostao jedva 3 godine. Zauzevši miroljubivi stav tokom hladnog rata, znao je da se suoči sa krizom. U unutrašnjoj politici je jačao ekonomiju, borio se protiv rasne netrpeljivosti i podržavao je istraživanje svemira.
Iako je kratko predsedovao Amerikom, Kenedi je iza sebe ostavio sliku harizmatičnog, energičnog i razumnog čoveka, koji je neosporno svojoj zemlji doneo novi poredak.
Rođen je u Bruklinu 29. maja 1917. godine i odrastao u bogatoj katoličkoj porodici. Otac mu je bio američki ambasador u Engleskoj i omogućio mu je odlično obrazovanje. Džon pokazuje veoma dobar uspeh u školi. I pored male pauze na svojoj putanji zbog žutice, mladi erudita ulazi na Univerzitet Hardvard, 1936. godine. Diplomirao je na tezi britanske uloge u Minhenskom sporazumu.

Završivši studije, mlad i energičan, Kenedi želi da služi svojoj zemlji i priključuje se mornarici i učestvuje u bitkama u II svetskom ratu. Dobio je čin oficira komandanta na Pacifiku, i imao je zadatak da uništi jedan japanski brod, 1943. godine. Ali njegov brod tone zajedno sa opremom. Ozbiljno povređen, dočekan je kao heroj u svojoj zemlji. Poslušao je oca i bavio se politikom uporedo sa novinarstvom. Nadao se da će dobiti mesto predstavnika Demokratske stranke u Parlamentu, što se i desilo 1947. godine.

Godine 1952. postao je senator svog rodnog mesta Masačusetsa. Dobio je Pulicerovu nagradu 1957. godine za knjigu Profilies in Courage. Osim dobre reputacije novinara, Kenedi na mestu senatora je izgledao kao neko ko stremi ka predsedničkoj stolici.
Na izborima 1960. godine, Kenedi predstavlja kandidata demokrata za predsednika protiv republikanca Ričarda Niksona. Njegov dinamični program, nazvan “New Frontier”, predlaže bolji društveni sistem, rasnu jednakost, ekonomski razvoj, osvajanje svemira i pomoć nerazvijenim zemljama. Kenedi je u januaru 1961. zamenio Dvajta Ajzenhauera na mestu predsednika SAD-a.
Tek što je došao na vlast, Kenedi je planirao da zasnuje svoju spoljnu politiku na ravnoteži zapadnih sila u odnosu na blok sovjetskih država. Kenedi se u junu 1961. godine sastao sa Kručevom u Beču i razgovarali su o Berlinu, ali nikakav kompromis nije pronađen. Odnosi dve velike sile su se dodatno pogoršali krizom na Kubi. U oktobru 1962. godine američki izviđački avioni su otkrili na tlu ovog ostrva sovjetsko naoružanje. Kenedi je brzo reagovao i organizuje pomorski blok kod ostrva Fidela Kastra.

Sprečavanje širenja komunizma
Kroz nekoliko dana, situacija je dostigla svoj vrhunac. Ali, diplomatija ova dva moćnika je sprečila izbijanje III svetskog rata, koji bi najverovatnije bio. Ova kriza i opasnost koju je nosila se završila 1953. godine potpisivanjem sporazuma koji zabranjuje nuklearna delovanja na moru, kao i u atmosferi.
Kenedi zatim odlučuje da se angažuje u svetu. Godine 1953. se izjasnio protiv rata oružjem i interveniše na jugu Vijetnama kako bi sprečio širenje komunizma.

Unutrašnja politika
Kenedi i pored problema i mešanja u svetska dešavanja uspeva da realizuje ideje u New Frontieru. Ogromne sume novca je ulagao u svemirske ekspedicije. Od 1961. godine on pokreće program Apolo, želeći da pošalje prvog čoveka na Mesec. Kada je došao na vlast ekonomsko stanje u državi je bilo veoma loše. Kenedi pronalazi način da poboljša stanje budžetskog, da smanji siromaštvo i obnovi proizvodnju. Na društvenom planu, Kenedi se izjašnjava kao pomiritelj crnaca i belaca. Obećao je jednom studentu crncu da će biti primljen na univerzitet u Misisipiju, podržao je Martina Lutera i zahtevao da bude donet zakon protiv rasne netrpeljivosti, koji je izglasan tek nakon njegove smrti.

Antentat
Nakon 3 godine od dolaska u predsedničku fotelju, Kenedi je ubijen pred očima naroda i televizije, dok je prolazio kroz Dalas sa ženom. Pogođen u glavu, umro je pre nego što je doveden u bolnicu. SAD i ceo svet su bili šokirani ovim događajem. Istraga je uhapsila Lija Osvalda, i to je izazvalo sumnje i nepoverenje, jer se nisu znale tačne okolnosti antentata na predsednika.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:47
Džoni Keš




(26.02.1932-12.09.2003)

Bio je iz skromnog okruženja u Arkanzasu, gde je odrastao sa svoje četvoro braće i setara. Slušajući kantri muziku kao i religiozne pesme, svoju prvu numeru piše sa 12 godina. Posle učešća u Američkim vazdušnm snagama u Korejskm ratu, vraća se u Ameriku i naseljava se u Memfis gde ženi Vivian Liberto.
Godine 1955. sklapa ugovor sa rock’n'roll kompanijom Sun Records i snima naslove Hey Porter i Cry cry cry, koje je sam komponovao. Uspeh je bio trenutan. Drugi naslov se našao na četrnaestom mestu prodaje. U roku od dve godine Džoni Keš (čije ime je ideja producenta Sun Records-a, Sem Filipsa) postaje idol mladih Amerikanaca. Ređa šlagere zahvaljujuć i kantri muzici koja je na granici rock’n'roll-a i honky tonk-a i svom ozbiljnm glasu punom elegancije. Folsom prison blues, Give my love to rose, Train of love i I walk the line su veoma uspešni što pokazuje ogromni stvaralački kapacitet čoveka koga su svi zvali čovek u crnom. Godine 1957. pevač održava više od dve stotine koncerata godišnje, za vreme kojih će sresti Džun Karter, ženu koja će postati njegova muza.

Usponi i padovi
Kao i većina zvezda tog doba, Džoni postaje zavistan od amfetamina. To se sve više i više ogleda u ritmu njegove muzike, koja postaje nervoznija i napetija. Posle nekog vremena želeo je da snimi album gospel muzike, ali Sem Filips odbija, što je nateralo Džonija da potpiše ugovor sa Kolimbijom 1958. godine.
Muzika Džonija Keša se menja. Postaje ličnija i slobodnija, ali pre svega više pop. Primeri novih pesama su Don’t take your guns to town, I got stripes, Five feet high and rising i Ring of fire.

Godine 1966. njegova žena Vivian traži razvod. Njegova zavisnost od droga postaje sve više zabrinjavajuća i njegovo zdravlje propada. Džoni malo po malo nestaje sa muzičkog plana. Međutim, priče o njemu se nastavljaju, pogotovo 1968. godine, kada se venčava sa pevačicom Džun Karter. Te iste godine peva osuđenicima u zatvoru Folsom, neponovljiv gest koji će uvek ostati vezan za njegovu ličnost.
Krajem 60-ih, Džoni Keš postaje prava zvezda i dobija ponudu da radi Džoni Keš Šou, kantri program koji će se emitovati sve do 1971. godine.

Ali Kešova muzika više ne odgovara toku 70-ih godina i on polako postaje lagenda kantri muzike, dok ga smenjuju Dženings i Sirus. Prvo mu Kolumbija, a zatim Mercury daju otkaz, sve dok Rik Rubin nije došao i dao novi polet njegovoj pevačkoj karijeri, oslabljenoj drogom i dijabetesom.
Godina 1994. predstavlja novi početak za ovu zvezdu kantrija, koja snima toliko željeni album gospel muzike My mother’s hymn book. Džoni Keš ponovo kreće da sakupja nagrade, od kojih ima najviše onih Gremi (ukupno 11, među kojima je i ona 1998. godine za životni delo).
Počast čuvenom muzičaru
Njegova saputnica Džun umire 15. maja 2003. godine. On joj se pridružuje četiri meseca kasnije, 12. septembra sa 71 godinom. Tri godine posle njegove smrti snima se film o njemu Walk the line, koji je izašao u bioskope 16. februara 2006. godine. Ovaj film odaje počast muzici i životu Džoni Keša.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:48
Enco Ferari





Enco Ferari potiče iz bogate porodice. Kao mlad pokazuje zanimanje za sportski automobilizam i prvi put se trka u 12. godini. Godine 1920. dolazi u konjušnicu Alfa Romeo. Odneo je nekoliko pobeda i dobio je nadimak Jahač. Godine 1929. je osnovao Skuderu Ferari (skudera na italijanskom znači štala). Ta filijala Alfa Romeo se trkala sa modelima opremljenim od strane italijanskog konstruktora. Počev od 1931. godine znak propetog konja koji je grofica Paolina Baćara poklonila Encu je postao obeležje marke.

Godine 1949. Ferari postaje konstruktor automobila i izlazi njegov prvi model. On je istakao mitsku crvenu zastavu u znak sećanja na boju koja je pripisivana italijanskim šampionima. Ta crvena boja i konj postaju zaštitni znak Ferarija. Dve godine kasnije, ergela je ponovo odnela prvo mesto na svetskom šampionatu, prvo u nizu mnogih.
Život Enca Ferarija je obeležila godina tragedija – njegov sin Dino umire u 24. godini. Osnivač Ferarija, skrhan, nalazi u svojoj firmi način da oda počast sinu. Krajem šestdesetih godina, preduzeće, koje je naišlo na nekoliko finansijskih teškoća, kupio je Fiat i postalo njegov većinski akcionar.
Ipak, Enco Ferari je sačuvao svoj uticaj u preduzeću do svoje smrti.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:49
Jovanka Orleanka




Skoro mitska ličnost francuske istorije, Jovanka Orleanka, povela je rat za oslobođenje svoje zemlje od engleskih osvajača 15. veka. Sledeći Božji glas u sebi pomogla je Šarlu VII da postane kralj Francuske. Platila je visoku cenu zbog svojih ubeđenja, bila je osuđenja za jeres i živa spaljena u Ruanu 1431. godine.

Pobožna devojka
Jovanka Orleanka je rođena 1912. godine u Domremiju, u Loreni, potičući iz seljačke imućne porodice. Svake subote je pobožna devojčica išla u crkvu i pomogala siromahe. Odrastala je u vreme Stogodišnjeg rata. Engleski kralj Edvard III je zahtevao francuski tron, ali je francuska aristokratija bila protiv toga i želela je da francuska kruna pripadne sinu pokojnog Šarla VI, Šarlu VII. Francusko kraljevstvo je bilo, dakle, podeljeno između Engleza i Burgonjana s jedne strane i onih koji su ostali verni Šarlu, s druge strane.
Sa dvanaest – trinaest godina je Jovanka prvi put čula glasove. Ti božanski glasovi su joj pomogli da dovede na vlast mladog Šarla i da oslobodi Francusku od Engleza. Slušajući glasove, Jovanka je krenula u Vokuler da se sretne sa kapetanom Robertom Bodrilurom, predstavnikom Šarla i ubedila ga da dobije audijenciju pred njim. Jovanka je otišla u Šinon da bi se srela sa budućim kraljem Šalom VII.

Proročanstva se ostrvaruju
Legenda kaže da ga je prepoznala među mnogima, iako je bio obučen u obično odelo. Ispričala mu je za glasove i šta joj oni poručuju. Jovanka je obznanila četiri proročanstva; i da će Englezi napustiti sedište Orleana, da će kralj biti krunisan u Remsu, da će Pariz ponovo biti u domenu kraljeva Francuske, odnosno Šarla i da će se vojvoda od Orleana vratiti iz zarobljeništva u Englesku. Šarl pristaje da joj da oružje da oslobodi Orlean.
Jovanka je, obučena u oklopno odelo i sa mačem, obavestila Engleze da je na putu ka Orleanu i zahtevala da napuste grad. Englezi su odbili. Jovanka je, osnažena verom, ulila nadu vojsci.
U noći između 7. i 8. maja 1429. godine, Jovanka je odnela pobedu nad Englezima i vest se raširila po celoj Francuskoj. Iste godine 17. jula, Šarl je krunisan za kralja Francuske u katedrali u Remsu. Jovanka je ispunila polovinu svoje misije. Ostalo joj je da ode u Pariz.

Lomača
Pokušava da oslobodi Orlean uz saglasnost kralja. Ali se taj pokušaj neuspešno završava. Zatvorena je u Kompienju 23. maja 1430. godine od strane Burgonjana koji su je predali Englezima. Dovedena je u Ruon da bi joj se sudilo. Optužena je za jeres. Pojavila se pred sudom sačinjenim od 40 članova kojim je predsedovao Pjer Košon, pristalica Engleza i biskup Boveja. Jovanka je 24. maja priznala svoje grehe, a onda ih opovrgla 28. maja.
Spaljena je živa u Ruanu, 30. maja 1421. godine. Kralj Šarl VII nije hteo da se umeša u proces, iako mu je pomogla da dođe na vlast.

Svetica
Dvadeset godina kasnije, tokom drugog procesa, organizovanog od strane Šarla VII, a na zahtev Jovankine majke i pape Kaliksta III, dokazana je nevinost Jovanke. Godine 1920. je kanonizovana od strane pape Benoa XV.
Jovanka Orleanka, vođena verom, nije oklevala da izbriše ubeđenja svog vremena i da se bori protiv engleskih vojnika da bi izvršila svoju misiju.
Njena priča je bila inspiracija mnogim piscima (Šekspiru, Džordžu Benardu Šou ), rediteljima (Vintoru Flemingu, Robertu Roselingu), kompozitorima ( Verdiju , Čajkovskom).

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:51
Vinston Čerčil





”Nemam šta drugo da vam ponudim osim krvi, znoja i suza”,

izjavio je Vinston Čerčil 13. maja 1940. godine ispred Donjeg doma tokom svog govora povodom dobijanja mesta premijera.
Posle više od 30 godina, ovaj aristoktrata, žestok i nezaustavljiv, bio je inkarnacija ideala viktorijanske ere, privržen Kolonijalnom carstvu, vojnik, novinar, poslanik. Međutim, pošto je rat buknuo i pošto se Francuska našla u teškoj situaciji, on je naravno postupio onako kako je trebalo; ono što je bio Šarl de Gol u Francuskoj, to je bio Vinston Čerčil u Engleskoj, bio je ličnost koja je kreirala istoriju.

Vinston Čerčil je rodjen 30. novembra 1874. godine u Vudstoku na jednom od najluksuznijih imanja u Engleskoj. Njegov otac, lord Randolf je drugi sin sedmog vojvode Marlborafa. Iako je odgajan u privilegovanom položaju, Vinston se u početku nije izdvajao od drugih; prosečan učenik slabog zdravlja. Kada se prvi put prijavio za Vojnu školu, nije bio primljen. Upisao ju je 1893. godine.

Po završetku škole, poslan je u Indiju gde radi kao ratni dopisnik. Ali, Čerčil se, željan akcije, ne zadovoljava posmatranjem događaja, on želi da u njima učestvuje. U Oldamu 1899. godine je počeo da se bavi politikom; prijavio se kao kandidat za zakonodavstvo i nimalo nije pokleknuo. Odlazi da pokriva rat des Boers za Morning Post, ali uskoro postaje zatvorenik kada mu je voz izašao iz šina. Posle jednog meseca se izbavio i sklonio u Mozambik. O ovome se pisalo po Engleskoj, ali i stranoj štampi. Po povratku u zemlju, ponovo se prijavljuje za izbore u Oldamu i sa svojih 26 godina je izabran za poslanika, imao je iza sebe iskustvo u ratu i nekoliko članaka, kao što je Savrola.

Od prvih dodira sa politikom, Čerčil je bio primećen zahvaljujući svom oštrom jeziku i pozivom na reforme. Razočaran konzervativnom strankom, on se pridružuje liberalima 1904. godine. Posle perioda kada je bio podsekretar države u kolonijama, postao je ministar trgovine, 1908. godine. Iste godine upoznaje svoju buduću suprugu, Klementinu Ozijer.

Radio je na usavršavanju i modernizaciji engleske flote da bi mogao da se uključi u rat.
Čerčil je 1917. godine ušao u Vladu u koaliciji sa Lojdom Džordžom kao konzervativac. Kao ministar naoružanja primetio je, iako se sa njim nisu slagali, kolika je važnost oklopnih jedinica. Dolazio je kraj rata, ali on nije verovao u dugotrajnost mira. Takođe, bio je protivnik boljševizma koji je želeo da iskoreni. Od 1921. do 1924. godine je bio vojno neaktivan. Posle neuspeha konzervativaca 1929. godine napušta Vladu.
Sa 55 godina, Čerčil se odriče vlasti i moći, ali ne i politike. On nastavlja sastavljanje istorijskih i literarnih tekstova, među kojima je i biografija njegovog pretka, vojvode Malborofa. Njegova averzija prema komunizmu ga je približila Musoliniju, ali se i plaši Hitlera koji je tako brzo uzeo celu vlast u Nemačkoj i postaje njegov oštri protivnik. Kako je Hitler postepeno povećavao svoje napade, Čerčil je upozoravao i skretao pažnju na opasnost od njega. Kada je Čemberlen potpisao Minhenski sporazum sa Hitlerom, Čerčil mu je rekao da su sramotno izabrali i da ih čeka rat. I bio je u pravu.
Tri dana posle invazije na Poljsku, 3. septembra 1939. godine, Velika Britanija i Francuska objavljuju rat Nemačkoj. Čemberlen ga je odredio za prvog lorda Admiraliteta. U mesecima koji će nastupiti, Čerčil ostvaruje plan napada na Norvešku i saradnju sa Francuskom. Međutim, taj plan iskrcavanja u Norveškoj je propao. Ipak, nije izgubio podršku naroda i prijatelja jer je postao inkarnacija borbe protiv nacizma. Čemberlen mu je 10. maja 1940. godine predao svoj položaj.
Čerčil je od ovog trenutka pa do kraja bio najznačajnija ličnost u Velikoj Britaniji i za ceo svet, jer je zajedno sa Ruzveltom i Staljinom tokom II svetskog rata, odlučivao o daljem nastavku rata.

Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1953. godine.
Umro je 24. januara 1954. godine.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:52
Vinsent van Gog




Umetnik, koji za svoga života nije bio priznat i shvaćen od strane svojih savremenika, jedan je od najvećih slikara XIX veka. U prvo vreme kolebajući se između umetničkog i sveštenog poziva, odlučio je da se posveti slikanju. Danas možemo reći da je dobro izabrao. Njegov stil, koji odiše jarkim i živim bojama, ne može a da ne uzburka maštu i probudi pažnju.

Umetnost ili religija?
Vinsent van Gog je rodjen 30. marta 1853. godine u malom holandskom gradu. Rođen od oca koji je bio protestantski sveštenik, Vinsent je od malih nogu učen da bude duboko religiozan. Dobio je 1857. brata Teodora koji će mu postati jedan od najboljih prijatelja i oslonac u životu. Teo će celog života pomagati svog starijeg brata. Posle završenih škola, Van Gog je rukovodio umetničkom galerijom svog strica u Hagu. Kasnije će se otvoriti i galerije u Parizu i Londonu.
Van Gog je mnogo voleo da čita, posebno Bibliju, tako da je 1876. napustio galeriju i postao propovednik u jednom radničkom naselju kraj Londona. Svoje školovanje je nastavio u Amsterdamu, na studijama teologije. Međutim, uvidevši da su studije jako teške, napustio ih je, ali je i dalje bio čvrstvo uveren da je sveštenički poziv ono čime će se baviti. Ali, posao propovednika laika nije išao onako kako je očekivao, pa se okrenuo umetnosti. Pridružio se svom bratu Teu 1888. godine u Parizu, upoznao se sa pariskim slikarima, sa Luvrom i sa japanskim estampama koje će imati kasnije uticaja na njegovo slikarstvo. Iako je mogao da slika jako mnogo slika, njegovo psihičko stanje je bilo daleko od stabilnog.

Odlazak na jug Francuske
U februaru 1889. godine, Van Gog napušta Pariz i odlazi u Arl. Pod suncem Provanse njegov stil slikanja se menja, boje postaju izraženije i najčešće koristi žutu, zelenu i plavu. Slika na način koji je nemoguće imitirati. Slike koje predstavljaju njegova remek-dela su Spavaća soba i Zvezdano nebo. Sanjajući o tome da živi povezan sa drugim slikarima, poziva Gogena da mu se pridruži u Arlu. Živeli su i radili zajedno dva meseca kada se njihovi odnosi pogoršavaju. Van Gog je pretio Gogenu brijačem. Te iste noći, verovatno u napadu ludila, Vinsent sebi odseca uvo i sutradan ga stavlja u kovertu i odnosi svojoj ljubavnici, prostitutki. Već sledećeg dana je bio hospitalizovan.

Korak do ludila
Vinsent van Gog je proveo dosta vremena u jednom azilu u San Remiju i tu nastavlja da slika. Tada su nastale neke kopije Mijea i Delakroe, ali i Žuto klasje.
Zatim odlučuje da pređe u Pariz i nastanjuje se nedaleko od svog brata živeći pod nadzorom doktora Gašea. Za dva meseca je naslikao 80 slika.
Slikar je preminuo 27. jula 1890. godine izvršivši samoubistvo.
Uprkos velikim psihičkim problemima, Van Gog skoro da nije prekidao svoj umetnički rad. Tokom osam godina on je naslikao oko 900 slika i hiljade crteža. Njegova postimpresionistička dela su kasnije bila inspiracija za mnoge slikare koji su pripadali fovizmu i ekspresionizmu.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:53
Bitlsi




Izdajući više od jednog albuma godišnje za nešto manje od decenije postojanja, Bitlsi predstavljaju najslavniju grupu u istoriji muzike.
Autori tekstova koji se ne zaboravljaju; Džon Lenon, Pol Makartni, Džordž Harison i Ringo Star i posle 30 godina od raspada grupe izazivaju iste emocije i strasti kod publike. Bitlsi su legendarna grupa koju ništa nije zaustavljalo.

Početak
Priča o Bitlsima počinje 1957. godine u Liverpulu, kada je Džon Lenon sa svojih 17 godina oformio grupu The Quarry Man, zajedno sa Polom Makartnijem, mlađim od sebe dve godine. Tada nisu mogli ni da zamisle slavu koja će ih zadesiti. Praćena Džordžom Harisonom, grupa će se prvi put pojaviti na televiziji 1959. godine, iako ni jedan od trojice nije imao iskustva u muzici ranije. Godinu dana kasnije basista Pit Best im se pridružuje i nastaje grupa Johnny and The moondogs koja će se veoma brzo nazvati Bitlsi. Prvi pravi nastupi ove grupe su se desili 1961. godine u Hamburgu, u Nemačkoj.
Karijera grupe počinje da se razvija kada Pit Best napusti grupu i dolazi Ričard Starkli, nazvan Ringo Star. Naime, od jeseni 1962. godine grupa izbacuje oko 45 singlova od kojih prvi pod nazivom Love me do. Za veliki uspeh ovog singla zaslužan je pre svega njegov sjajan muzički kvalitet, ali i stav članova grupe; nosili su kravate, bili u “british” stilu i pevali pesme nežnih zvukova i ljubavnog teksta. Bitlsi su veoma brzo osvojili britansko ostrvo.

Pomama
Od samog početka, oni koje takođe nazivaju Fab Four, imaju neverovatan uspeh u tome da publiku učine bukvalno histeričnom. Njihiove pesme se velikom brzinom nižu jedna za drugom i postaju apsolutni hitovi. Ritam i tekst pesama Please Please Me, She Loves You, I Want To Hold Your Hand i I Saw Her Standing There osvajaju i van granica Engleske; celu Evropu i sve do Amerike. Uspeh ove britanske grupe je pomogao da i neke druge budu svetski prihvaćene; the Rolling Stones, the Animals i the Kinks.
Uspeh pesama Can’t buy Me Love, Yesterday, A hard Day Night, Ticket To Ride, Help, I Can’ work In Out je, toliki da od engleske kraljice lično dobijaju medalju članstva u British Empire. 1965. godine Lenon se usudio da ovo prokomentariše rečima: “Mi smo slavniji od Boga”.

Nagli pad
Posle urnebesnog koncerta u San Francisku 1966. godine, grupu je počela malo da zamara sva ta histerija publike i na kratko se povlače. Ali, 1968. godine četvorka je izdala dupli album White Album, koji je postao legendaran zahvaljujući hitovima Ob-La-Di, Ob-La-Da, Back In USSR, BlackBird, Helter Skelter. Zbog prevelikog uspeha je došlo do neslaganja među članovima posebno između Džona Lenona i Pola Makartnija, čiji su konflikti štetili grupi. Lenon je planirao saradnju sa Joko Ono i napustio grupu. Takođe su glasine o tome da se Bitlsi drogiraju šokirale javnost i njihova popularnost je splasla. Svaki od četvorice je razmišljao o solo karijeri, ali su još neko vreme ostali zajedno. Tokom 1968. godine izdali su još dva albuma i Makartni objavljuje svoj odlazak iz grupe.


Duh Bitlsa i dalje živi
Ni posle ovoga život grupe nije prestao da postoji; nakon razlaza, prodaja diskova se nastavlja. Njihovi fanovi prate njihove solo karijere sa istim žarom. Ringo Star je prešao u svet filma, Harison je pisao sve do svoje smrti, 29. novembra 2001. godine, Lenon je, s jedne strane sarađivao sa Joko Ono, a s druge se borio protiv nasilja i ratova. Jedino se Pol Makartni može smatrati “preživelim” Bitlsom jer je izgradio izvanrednu karijeru stvorivši, zajedno sa ženom Lindom, grupu Wings.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:54
Marlon Brando


Marlon Brando je neretko nazivan jednim od najvećih glumaca svih vremena. Dok je glumio u potpunosti bi se poistovećivao sa likom koji tumači. Ali, kao i mnoge glumce više ga je privlačilo da bude seks ikona nego filmska zvezda.

Put ka slavi
Marlon Brando Junior rođen je 3. aprila 1924. godine u skromnoj kući u Nebrasci. Nakon osrednje završene škole i Vojne akademije, on 1943. godine odlazi u Njujork gde prisustvuje časovima glume Stele Adler. Ona ga je naučila metodi Actors Studia, ulaženju u psihu likova koje igra. Zvezda je rođena!
Brando se prvi put pojavljuje na velikom platnu u filmu “Tramvaj zvani želja”, u režiji Elija Kazana. Marlon izaziva sa ekrana u pripijenoj beloj majici i postaje seks simbol širom planete. Nastavlja saradnju sa Kazanom i igra u Viva Zapata i u filmu Na kejovima za koji je dobio Oskara i palmu za najboljeg glumca. U Divljacima 1953. godine obučen u kožno odelo potvrđuje status generacijske ikone. Nakon mnogih uspešnih filmova, Brando je na vrhuncu karijere, obožavan od strane publike i tražen od strane produkcijskih kuća.

U nemilosti publike
Šesdesete godine su mu bile nesrećne. Oprobao se u produkciji sa filmom Osveta sa dva lica, angažuje se u dva filma Odsjaj u zlatnom oku, podnosi teške finansijske krahove u visokoj produkciji. Marlon Brando postaje “persona non grata” u svetu filma.


Povratak
Marlon Brando 1972. godine dolazi inkognito na audiciju za film Kum i reditelj Frensis Ford Kopola mu dodeljuje lik Don Korleonea. Ovo mu je donelo novu slavu i odobravanje kritičara i publike. Bernardo Bertoluči mu poverava ulogu u filmu Poslednji tango u Parizu, a Kopola ulogu u Apokalipsa danas.
Marlon Brando je dobio 4 miliona dolara da pozajmi glas za Supermenovog oca. Sa ovim novcem se povukao na jedno ostrvo u Pacifiku koje je kupio 1965. godine.

Tragični epilog
Kraj njegove karijere je poput neke grčke tragedije. Njegova ćerka je izvršila samoubistvo, pogođena smrću svog dečka koga je ubio njen rođeni brat, Kristijan Brando. Očajan, Marlon troši svoj imetak i ponovo staje pred kamere da bi isplatio dugove. Prinuđen je da snima niskobudžetne filmove (“Ostrvo doktora Moroa”, “Prvi koraci u mafiji”).
Marlon Brando umire 1. jula 2004. godine u Los Anđelesu, daleko od svog polinežanskog ostrva i za sobom ostavlja buran život i uloge koje su njegovim izvođenjem ušle u istoriju.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:55
Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle

11.09.1914 - 15.11.2009



Rođen je 11. septembra 1914. godine kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci. Imao je teško detinjstvo, bio je veoma bolestan u mladosti, ali je ipak doživeo da ga proglase naslednikom Svetog Save.

Od slabašnog dečaka, koji je bukvalno bio na samrti i za čije je zdravlje rodbina palila sveće, preko školovanja, monaškog života i naučnog rada, stigao je dotle da ga proglase živim svecem. Živeo je u porodici siromašnih zemljoradnika, a rodnu kuću su mu u poslednjem ratu porušili Hrvati. Kuća je minirana i srušena samo zato što se u njoj rodio srpski patrijarh.
Gimnaziju i bogoslovski fakultet završio je u Beogradu. Kada je imao samo tri godine umrli su mu roditelji, pa je Gojka odgajila tetka. Zbog toga što je bio slabašan i bolešljiv poštedela ga je teških poslova, pa mu je omogućila da se školuje. Tokom školovanja iz veronauke je imao dvojku, a bogosloviju je upisao tek nakon uticaja rodbine. Uporedo je dve godine studirao i medicinu.

Godine 1945. otac Julijan je Gojka odveo u manastir Blagoveštenje, gde je Pavle zbog bolesti odlučio da ne može biti sveštenik. Uoči Blagovesti 1946. godine Gojko se zamonašio. Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 3. decembra 1990. godine. Patrijarh Pavle je uvek bio skroman, mirio je ljude i bio je protiv svih podela. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele. Čistio je Patrijaršiju, i sam je obavljao majstorske poslove.
Svakog jutra, osim ako nije išao u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a uveče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi.

Veoma iscrpljen i sa teškom upalom pluća, primljen je na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu 13. novembra 2007. godine. Tu je proveo dve godine na oporavku i lečenju sve do svoje smrti - 15. novembra 2009. godine.
Povodom njegove smrti proglašena je četvorodnevna žalost u Srbiji. Kolona od pola miliona ljudi krenula je da isprati patrijarha na poslednje putovanje. Patrijarh Pavle sahranjen je u Beogradu, u manastiru Svetog Arhangela Mihaila po njegovoj želji zapisanoj u testamentu. Patrijarh je sahranjen u manastirskom dvorištu pored patrijarha Dimitrija…

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:57
Patrijarh srpski German



28. avgusta 1991. godine umro je bivši patrijarh Srpske pravoslavne crkve – German. Kao Hranislav Đorić zamonašio se u manastiru Studenica. Zamonašio ga je episkop šumadijski Valerijan, koji mu je dao ime German.

Za crkvenog poglavara, odnosno patrijarha, izabran je 1958. godine posle smrti patrijarha Vikentija. Ukupno 32 godine je bio patrijarh Srpske pravoslavne crkve.
Jedna od njegovih najvećih zasluga je ta što je uspeo da se izbori da se nastavi izgradnja Hrama Svetog Save u Beogradu, posle višedecenijske borbe gradnja je odobrena 1984. godine. Zabeleženo je da je 88 puta patrijarh German podnosio molbu i vodio razgovore sa raznim predstavnicima vlasti, dok se nije izborio za nastavak gradnje, posle 26 godina njegove službe.

Kada je 1989. godine slomio kuk bio je to početak bolesti koja je trajala do kraja njegovog života. Prema mišljenju lekara sa VMA nije više bio u stanju da obavlja složene crkvene dužnosti i arhijereji su doneli odluku da biraju novog patrijarha, krajem 1990. godine.

Patrijarh German se upokojio 28. avgusta 1991. godine i sahranjen je unutar Crkve Svetog Marka u Beogradu.
Njegov naslednik na patrijaraškom tronu je patrijarh Pavle.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:58
Sokrat


Rođen od oca skulptora i majke babice, Sokrat je svoje literarno umeće stekao učeći od Anaksagore, a sa dijalektikom se upoznao učeči od sofista. Učestvovao je u Peloponeskom ratu, a posebno se istakao u bici kod Pladeje oko 430. godine pre nove ere.

Ovaj veliki grčki filosof je mogao da raspravlja o svakoj temi, a svoje učenje i znanje je širio medju mladim Atinjanima. Sokrat za sobom nije ostavio ni jedan pisani trag, pa o njegovom učenju saznajemo iz knjiga njegovih učenika Platona i Ksenofona. Sokrat je mislilac velikog duha, a posebno se zanimao za ljudsku prirodu, dušu i traženje puta ka vrlini.

Njegova razmišljanja i indiferentnost u odnosu na politički život Atine su pobudili sumnju među vlastima i zvanična Atinska država ga je 399. godine osudila na smrt pod krivicom da kvari omladinu i da ne poštuje grčka božanstva.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:59
Pol Sezan




Tokom XIX veka, u kome dominiraju romantizam i impresionizam u umetnosti, Pol Sezan uspeva da odredi jedan novi žanr. Neshvaćen od strane javnosti i jednog dela kritike, on je neosporno uticao na svoje kolege i nastavio je i posle svoje smrti da inspiriše umetnike.

Uticaj klasicizma i romantizma
Pol Sezan je rođen 1839. godine u Aix-en-Provence u jednoj veoma imućnoj porodici. Studirao je književnost i, na zahtev oca, pravo. Naravno, veoma brzo je napustio pravnu karijeru, koja ga nije zanimala. Odlazi u Pariz da studira slikarstvo plaćajući studije novcem koji su mu roditelji slali. Odbijen je na studijama lepih umetnosti. Od 1862. godine upisuje L’ Académie Suisse na kojoj uči i preslikava dela Delakroe, Kurbea, Rubensa i Velaskesa. Mnogo vremena je proveo u Luvru i redovno se viđao sa Emilom Zolom .
Našavši svoj poziv, Sezan je svoja prva platna naslikao inspirišući se romantizmom. Slikao je i realistično. Godine 1869. Pariski salon je odbio da izloži njegove slike.

Uticaj impresionista
Preselio se u Aurezs-sur-Oise 1872. godine u kuću doktora Gašea. Pomognut od strane prijatelja Pisara, razvija svoju tehniku i pravi svoje prve impresionističke slike. Na nagovor Pisara, učestvuje na prvoj impresionistiškoj izložbi, organizovanoj od strane Nodara, 1874. godine i izlaže svoja tri platna ( Une Moderne Olympia, Le Maison du pesidu , Étide, Paysage d’Aures) koja su šokirala javnost. Zbog ovog neuspeha on odbija da se pojavi na izložbama sve do 1877. godine, kada je njegovih 16 slika loše dočekano. Pogođen tim neprihvatanjem, Sezan bira da prekine sa pariskim impresionizmom i odlazi u Provansu.

U potrazi za novim stilom
Odlučivši se za samotnjački život, slikar se potpuno posvetio umetnosti i u periodu od 1880. do 1890. godine slika na stotine slika. Brdo Sen Viktoar je naslikao na preko 80 slika. Odustaje od impresionističke tehnike i sintetiše forme i stilove.

Preteča moderne umetnosti
Sezan je malo izlagao zbog svojih ranijih neuspeha. Međutim, 1895. godine trgovac slikama, Ambroaz Volar organizuje izložbu posvećenu Moneu. Izloženo je oko 150 njegovih slika. Iako malo popularan pred publikom, ovaj događaj je doživeo veliki uspeh i umetnici i krtitčari su se zainteresovali za Sezanov rad. Od ove izložbe brojne galerije izlažu njegova dela i njegova slava samo raste. Sezan postaje uzor mnogim mladim umetnicima i mnogi dolaze u Arx-en-Provence da ga vide dok radi.

Dj.Vesna
15.02.2013, 06:59
Sarl Bodler



Istaknuti francuski pesnik 19. veka koji u svom delu vrši sintezu romantizma (preuzima romantičarske teme: priroda, dosada, bog), realizma i parnasa (lapurlartizam, plastična lepota), tako da ga ne možemo svrstati u neki određeni pokret. Bodler se smatra pretečom simbolizma, pesnikom koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.


Boemski život
Već sa 18 godina, Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti. Po povratku u Pariz, zaljubljuje se u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica.
Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo.
Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Cveće zla (Les fleurs du mal)
Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla, objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Iako je predgovor knjige posvećen Teofilu Gotijeu, poborniku larpurlartizma, ona ne predstavlja knjigu čistog umetničkog karaktera, već neku vrstu Bodlerove ispovesti. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku.
Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju. Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt. Svakako treba spomenuti njegove najpoznatije pesme iz ove zbirke, a to su Veze i Albatros.


Bodlerova dela;
Saloni, 1845-46
Cveće zla, 1857
Moje ogoljeno srce, 1859-60
Lažni raj, 1860
Olupine, 1866
Male pesme u prozi, 1869


Od 1857. godine Bodler je sve češće bio podložan psihičkim smetnjama i napadima i to ga ometa u radu.
Boraveći u Naviru, doživeo je krizu, i preminuo je kada je doveden u Pariz, poluparalizovan.

Dj.Vesna
15.02.2013, 07:04
Kornelije Kovač - Muzicar




Rođendan:01. 01. 1942.

kćerke Aleksandra, Kristina i Anja

Karijera:
Korni Grupa, osvojio je „Zlatnu arenu“ za muziku u filmovima „Bez“ (1972) i „Snovi, život i smrt Filipa Filipovića“ (1983). Pobedio je na prvom rok festivalu 1971. godine u Zagrebu, a Egipćani su mu dali nagradu za muziku iz domaće komedije „Lude godine“ iz 1981 godine. Da li ste znali: počasni je građanin Subotice od 2005. godine. Napisao je roman „Crne dirke“


Diplomirao je u na Muzičkoj akademiji u Sarajevu. U isto vreme, počinje i njegova muzička karijera. Posle uspeha sa grupom „Četiri mladića ispod Trebevića“, Kornelije postaje član legendarnih „Indeksa“. Sa Davorinom Popovićem i ostatkom grupe dostiže zvezdane visine u tadašnjoj Jugoslaviji, ali i van nje. U beogradu formira "Korni grupu". Kada se grupa raspadne, steći će slavu kao kompozitor najvećih hitova zabavne muzike...


Da se vrati iz inostranstva, bila je njegova najteža odluka u životu. Ponosan je na ono što su njegove ćerke postigle, iako su, možda, „išle glavom kroz zid“... A najmlađoj je od srca preporučio da se ne bavi muzikom…

Kompozitor Kornelije –Bata Kovač ovih dana proslavlja 45 godina svog rada! Iako je 1. januara napunio 65 godina i time „ispunio uslove za penziju“, ona mu ne pada na pamet!
Dočekao nas je u svom studiju, gde trenutno radi na rok mjuzi-klu. U studiju je svakog dana, bez obzira na to da li ima neki angažman ili ne. Kaže, radoholik je. Uredno obrijan, večito sa brko-vima i naočarima, staložen i smiren, svojim baritonom (koji je nekada bio tenor, ali su ga cigarete modifikovale), deluje prosto umirujuće na okolinu. Baš kao neki dobri profesor na svoje đake. A Kornelije Kovač i jeste profesor, i to muzike, kako piše na diplomi Muzičke akademije –odsek teorija muzike i klavir.
–Ja sam vam Vojvodina u malom –kaže za sebe, na početku naše priče, ovaj legendarni muzičar. –Otuda i ta moja smirenost. Drugačije se projektuje čovek koji je odrastao u ravnici i čovek koji je odrastao u brdovitim krajevima. Sve to ima uticaja i značaja u formiranju jedne oso-be –priča nam Kornelije –Bata Kovač. Potiče iz mađarske familije muzičara iz Subotice. Deda je bio dirigent subotičke Opere, otac Josip vladao je violinom, trubom i trombonom. Brat Mihajlo, novinar, nekada ambasador u Beču, a danas voditelj Nacionalnog dnev-nika na TV Pink, takođe je svirao klavir i nastupao na festivalima. Iako je „Vojvodina u malom“, Kornelije nije rođen na severu, već na samom jugu Srbije, u Nišu.


Od Kornella do Bate
–Moja majka je iz Niša. Otac je tamo nešto radio još 1940. godine, i moji roditelji su se tu upoznali, uzeli se, i ja sam se zato rodio u Nišu. Dakle, imam i mađarske i srpske krvi. Smatram velikim bogatstvom to što sam spoj dve različite kulture, potpuno dija-metralno suprotne –vrelog juga i vojvođanske ravnice. To je važno za nekoga ko se bavi muzikom.
A kako je od Kornelija nastao nadimak „Bata“?
–Otac je želeo da mi da dedino ime, ime svoga oca koji se zvao Kornel. I tu su nastali problemi, jer se majka, koja je rođena Nišlij-ka, našla u čudu. Kako će sad dete da se zove Kornel usred Niša, za vreme okupacije?! Zamislite tu situaciju, većina Nišlija bi mislila da sam Nemac. Pronašli su kompromisno rešenje i nadenuli mi ime Kornelije, jer je postojao još jedan takav –Kornelije Stanković, naš kompozitor koji je, takođe, imao veze i sa Mađarskom i sa Srbijom.
–Moje ime i dalje mi je čud-no i imam neki specifičan odnos prema njemu. Previše mi je nekako mekano. Da je moglo da ostane Kornel, koje je tvrđe, jače, snažnije… Kornelije je, onako, blago, romantično... S obzirom na čudno i dugačko ime za niški kraj, ljudi su me tamo kasnije prozvali Bata i tako sam ostao Bata!


Taj miris zove…
Posle okupacije porodica Kovač preseljava se u Suboticu, odakle je i glava kuće, otac Josip. Očigledno podstaknut pitanjem o svojoj prošlosti, Bata Kovač se sa smeškom vraća u ulicu svog detinjstva i pokušava da se priseti što više detalja, koliko zbog čitalaca toliko i zbog sebe. Da za-borav ne bi progutao te najlepše dane života…
–Ulica mog detinjstva zvala se Šantićeva –kaže, sa lakoćom kao kroz stih –i bila je slepa, dakle ćorsokak. Naša porodična kuća bila je poslednja u nizu. Tom ulicom nisu prolazila vozila, pa smo mogli da igramo fudbal po ceo dan. To je bilo sjajno detinjstvo. Imao sam tri drugara koji su bili Mađari i sa kojima sam nerazdvojan. Naravno, u to vreme govorio sam mađarski, a govorim ga i sad, ali ne više tako ispravno. Nažalost, ne znam da pišem na tom jeziku, dok moj brat Mihajlo i govori i piše, jer je u gimnaziji kao drugi jezik uzeo mađarski.
Porodičnu kuću delili smo sa dedom i babom, oni su živeli u jednom krilu, a mi u drugom. Imali smo baštu sa malim vinogradom i malim voćnjakom, golubarnik sa 50 golubova i to je nama klincima izgledalo kao jedno ogromno prostranstvo. Iz detinjstva najsnažnije pamtim jedno divno drvo ljubičastog jorgovana i drvo zove, koje je imalo tako neverovatan miris… I sada kad kažem zova, ja vraćam taj mi-ris u nozdrve... taj jaki miris, zauvek je ostao u meni. I dan--danas po prodavnicama tražim sok ili čaj od zove…

Dj.Vesna
15.02.2013, 07:05
Kornelije Kovač - Muzicar

-nastavak


Beograd je san
Sa devetnaest godina Kornelije Kovač već je znao čime će se baviti. Odlazi iz Subotice i pokušava da upiše Muzičku akademiju u Beogradu, ali mu to ne polazi za rukom. Odlazi u Sarajevo i tamo uspeva da diplomira na Muzičkoj akademiji, na odseku teorija muzike i klavir. U isto vreme, počinje i njegova muzička karijera. Posle uspeha sa grupom „Četiri mladića ispod Trebevića“, Kornelije postaje član legendarnih „Indeksa“. Sa Davorinom Popovićem i ostatkom grupe dostiže zvezdane visine u tadašnjoj Jugoslaviji, ali i van nje. O tom periodu njegovog života decenijama se pisalo i sve se zna. Ono što je nepoznanica jeste motiv koji ga je vodio da iz grada u kome je uspeo i stvorio ime i prezime, Sarajeva, ode u Beograd.
–Još dok sam kao dete živeo u Subotici i kasnije u Sarajevu, Beograd je za mene bio nešto nedostižno –kaže Kornelije.
–Moj san je bio da živim u tom gradu, da budem deo tog grada. Sve mi se sviđalo u njemu, iako sam ga retko posećivao. Moj motiv, dakle, nije bio isključivo profesionalne prirode, već je to bilo ispunjenje dečačkog sna.
Kompromis ili greška?


A u Beogradu, njegova zvezda ne tamni. Formira „Korni grupu“, u kojoj su pevale takve veličine kao što su Zdravko Čolić, Dado Topić i Zlatko Pejaković. Posle uspeha na Evroviziji i desetog mesta osvojenog na takmičenju na kome je pobedila legendarna „Aba“, „Korni grupa“ se raspala. Kovač nastavlja svoj kompozitorski rad i postiže svoje najveće muzičke uspehe komponujući legendarne hitove Zdravku Čoliću („Pjevam danju pjevam noću“, „Zvao sam je Emili“, „Jedna zima sa Kristinom“, „April u Beogradu“...).

Kada je dosegao vrh, ponestalo mu je motiva, pa odlučuje da se oproba na evropskom muzičkom nebu. U Londonu, gde se preseljava, sarađuje sa velikim imenima svetske pop muzike, među kojima je i Hans Cimer, kompozitor koji je dobio Oskara za muziku u filmu „Kralj lavova“. Kasnije, po preporuci prijatelja, porodica Kovač odlazi u Španiju, gde Bata stiže do 30 albuma odsviranih i aranžiranih za poznate španske muzičare. I kada je uspeo da stvo-ri sve pretpostavke za uspeh, napravio je kompromis sa životom, odnosno sa porodicom, i vratio se u Beograd. Način na koji opisuje te dane jasno kazuje da žali za propuštenom prilikom:
–Kada te život pritisne, mo---r-aš da praviš kompromise. Ljudi ima-ju pogrešan utisak da javnim ličnostima teče med i mleko. Najveći životni kompromis koji sam učinio jeste taj povratak iz inostranstva. Moja porodica imala je osećaj da moji uspesi nisu ono pravo, ili da to nije ono što smo svi zajedno očekivali. Ja sam znao da nijedno inostranstvo ne daje veliki uspeh posle tri ili pet godina. Svi ti ljudi tamo, Englezi ili Španci, svejedno, svi su odrasli u svojoj zemlji, gde imaju prijatelje od vrtića pa do fakulteta, pomažu se, viđaju, preporučuju. A ja sam došao sa strane bez igde ikoga i još sa nervozom i sumnjom u uspeh, uklešten između uspeha ili povratka nazad. Tvrdim, da smo ostali u Londonu, moje ćerke bile bi velika imena u nekim svetskim ili bar evropskim razmerama. One su tamo bile kao deca sa četiri, šest godina. Imale bi šansu da kroz školovanje steknu prijateljstva i sa ovim talentom koji imaju sve bi to mnogo drugačije izgledalo. Ali, šta je, tu je, svakome je, izgleda, neki put zacrtan i čovek ne može mnogo da utiče na to.

Ipak, i u Beogradu, njegove ćerke Kristina i Aleksandra uspele su da postignu značajne muzičke uspehe. Prvo u Srbiji sa svojim bendom „K2“, a zatim je Aleksandra prošle godine dobila prestižnu MTV nagradu, što do sada nije pošlo za rukom nijednom pevaču sa bivših jugoslovenskih prostora. Ovu nagradu Kornelije doživljava lično:
–Nisam iznenađen njenim uspehom. A uspeh je da neko iz Srbije dobije takvo priznanje. Posebno je značajno to što Aleksandra nije odustala od pravca koji voli i kojim se bavi, bez obzira na okolnosti u kojima mi ovde iz muzičkog sveta živimo. Do toga je došla glavom kroz zid, ali je ipak uspela. Ova Aleksandrina nagrada još je značajnija ako se uzme u obzir da sada niko ne može da kaže da sam joj ja nešto pomogao ili napisao pesmu.Anja neće u pevačice
Treća Kornelijeva kćerka Anja Kovač nije krenula za ocem i ses-trama. U dogovoru sa bivšom suprugom Spomenkom, Kornelije je Anju odvratio od muzike i ona je načinila prve korake u jednoj drugoj umetnosti –glumi. To je ona riđokosa devojčica iz TV serije „Neki novi klinci“, za koju je scenario napisala Kornelijeva bivša supruga Spomenka Kovač.
–Zajedno smo odlučili da se ne bavi muzikom. Shvatili da vremena više nisu ista i da se sedamdesetih godina drugačije gledalo na pevačice, na njiho-va mesta u muzici, drugačiji je bio sistem vrednosti. Mislili smo da bi bilo previše da i treća ćerka ulazi u muziku i da to više nije tako zahvalno zanimanje. Na-šom muzičkom scenom vladaju ženske osobe sa telom i stasom i tako dalje… Retko da može da uspe neko ko je kvalitetan, sjajan izvođač i ličnost –kaže Korneli-je Kovač, sa žaljenjem u glasu, o ovoj istini na našoj muzičkoj sceni.




Daleko je Karleuša od Brene
Najveće kritike dobio je kada je za Lepu Brenu napravio pesmu „Sitnije, Cile, sitnije“. Iako je tvrdio da „nikada narodnjaku ne bi napravio pesmu, jer svako može nisko da padne i pesmu dâ jednoj Karleuši“, pristao je da komponuje za Lepu Brenu.
– Brena je bolji pevač i bila je nacionalna zvezda. Karleuša, ipak, nije taj format. Menjao sam kanal kada bi se Brena pojavila na televiziji. Ali, kada sam otišao da je čujem, silno sam se iznenadio. Bilo je tu „Abe“, popa, roka. Ništa ala „ibarska magistrala“. I eto, pristao sam. Najveći štos je što su me napali da sam uveo folk u pop muziku, a to nije tačno. „Sitnije, Cile, sitnije“ je klasična pop pesma. Više se ne preispitujem zašto sam nešto radio. Stojim iza svega.

Dj.Vesna
15.02.2013, 07:08
Goca Trzan - Pevacica


Rođena je 8.jula 1974. godine u porodilištu Narodni front u Beogradu, kao prvo dete majke Rosande i oca Antona. Tri godine kasnije rodio se njen mlađi brat Andrej. Svoje detinjstvo i veći deo svog života, tačnije do 18-te godine, Goca je provela u Ulici Narodnih heroja, na Novom Beogradu, u jednom malom stanu od 42 kvadrata, koji su popularno zvali "golubarnik".

U horoskopu je dupli rak, što bi značilo: veliki emotivac. Njen elment je voda, a planeta mesec, koji je, kako kaže njen vladar. U sebi prepoznaje njegovu svetlu i tamnu stranu: "Ta borba između svetlosti i senke, između plime i oseke, to je ono što me tera napred, što me goni kroz život."

Kaže da ima najlepšeg mačora na svetu, koji se zove Mića, a nedavno je dobio i drugara Dragišu.

Bila je "strasno" zaljubljena u Zdravka Čolića, i mnogo je mrzela tadašnju Lokicu, jer su joj pričali da će se Čola oženiti njom, ako ne bude bila dobra.

Porodicu je još kao mala zabavljala svojim pevanjem. Pevala je na porodičnim skupovima, na stolu, svoju verziju Balaševićeve pesme, koja je (u Gocinoj verziji) glasila: "U razdejak te jubim". Išla je u O.Š."25. maj", na Novom Beogradu, koja se danas zove "Duško Radović" i, mada je bila odličan đak, nije baš nešto mnogo volela školu. Sva letovanja i zimovanja provodila je delom u Sloveniji i u Poreču(na moru), pošto joj je otac iz Slovenije, a delom u selu Ugrinovci u blizini Gornjeg Milanovca, odakle joj je majka.

Sa samo četiri ili pet godina imala je prvi ozbiljniji nastup. Bila je član hora JNA, za Dan armije u "Sava" Centru pevali su "pozdravite moga tatu".

Voli duge šetnje prirodom, pecanje, životinje, ekstremne sportove. Letela je paraglajderom, išla na rafting na Tari, snimala podvodni film. Inače ima završen kurs ronjenja i dozvolu da roni bilo gde u svetu.

Završila je Desetu Beogradsku gimnaziju i stgla do druge godine Poljoprivrednog fakulteta - odsek stočarstvo, kada je shvatila da je njen smisao života u muzici i upustila se u muzičke vode. Pre nego što će upisati fakultet, pokušala je da upiše glumu, koja je bila još jedna njena velika ljubav. Od 620 prijavljenih, ušla je u uži izbor od 20 kandidata, ali finalni ispit nije prošla, bila je prva ispod crte.

U to vreme već je igrala u jednoj amaterskoj predstavi "Eros onoga sveta" na sceni "Đuro Salaj", a još u četvrtom razredu gimnazije igrala je u predstavi "Kosa", koja se igrala na velikoj sceni Centra "Sava".

Tokom 1994. godine pevala je u grupi Distorzija. Na snimanju predstave "Kosa" Goca je upoznala Mirka Vukomanovića i Gorana Stefanovića, producente grupe Tapiri. Pozvali su je da bude njihova pevačica, ali joj se njihova muzika nije dopadala. Međutim, kada je otišla u studio i otpevala pesmu "Bunda", sve je funkcionisalo kako treba. Ivana i Goca su nastavile da pevaju prateće vokale, njihovom tadašnjem menadžeru Ganetu Pecikozi se to svidelo i tako je nastala grupa "Tap 011". Goca kaže da je zahvaljujući Ivani Pavlović muzički mnogo napredovala.

Preokret u njenom životu, a i karijeri napravila je Skrivena kamera Trećeg kanala, kada je Goca shvatila da više ne pripada toj grupi i odlučila da započne samostalnu karijeru.

Njen prvi samostalni album zvao se "U niskom letu". Izdala ga je izdavačka kuća PGP RTS. Tim albumom Goca se preobrazila iz jednog nestašnog dečaka, bez dlake na jeziku u jednu osećajnu ženu (devojku), u pravom smislu te reči. Taj prvi album dobio je mnogo pohvala. Pesme su bile prvoklasne, tekstovi izvanredni. Po mom subjektivnom mišljenju, kao autora ovog sajta, izdvaja se pesma "U niskom letu", po kojoj je album i dobio ime. U tom periodu je nastala jedna lepa pesma, koja se nije našla na albumu, to je pesma "Krug", koju je Goca otpevala sa Zlatkom Vujićem.

U tom periodu, znači dok je još aktuelan prvi album, nastala i jedna knjiga. Autobiografija Goce Tržan, koja se zove "Stoperka". Goca kaže da je ona stvarno stoperka, ali ne u onom pravom fizičkom smislu, već životna stoperka, jer večito negde kasni, juri, žuri i večito bi negde preko reda, ne voli da čeka. Kaže da je u principu čovek koji voli da preskače šine, da ulazi preko reda, ali ne na onaj bezobrazan način da time sve iritira. Preskočila je mnoge periode u životu, morala je da stopira.


Zatim sledi drugi album "Želim da se promenim" za CITY records, kojim je ostala dosledna svom muzičkom pravcu i kvalitetu. I na ovom albumu izbor pesama je sjajan: "Želim da se promenim", "Ni na zemlji ni na nebu", "Na tebe padam", "Ćutanje", samo su neke od pesama koje svojim rečima gađaju ženska srca. Na ovom albumu je nastao duet "1200 milja" sa Tošeom Proeskim.

"Peta strana sveta", naslov je trećeg po redu Gocinog albuma. Iako su mnogi najavljivali njen kraj, Goca je odlucila da krene "Iz početka iz inata" i preselila se na petu stranu sveta. To je kaže jedno pusto ostrvo, koje je samo njeno i koje ljubomorno čuva. Promocija ovog albuma, u organizaciji DMD sound-a (koji je i izdavač), bila je grandiozna. Sa ovog albuma izdvajaju se pesme: "Krila anđela", "Kad kažem ne", "Korak do dna" i "Kad ponos ubije ljubav iz nehata".

Posle duže pauze Goca je odlučila da nam prenese jednu dozu adrenalina koji poseduje u ogromnim količinama. Svu svoju pozitivnu energiju usmerila je ka muzici, iskoristila svoje kulinarske sposobnosti, kao začin dodala puno ljubavi i tako je nastao četvrti album, koji nosi naziv "Otrov u čaj".

Pošto se ostvarila kao žena i majka, udavši se za Ivana Marinkovića i rodivši ćerkicu Lenu, Goca je odlučila da sve urami u jedan "Plavi ram" i pokloni nam ga. "Plavi ram" je naslov petog CDa, koji je žanrovski najraznolikiji od svih dosadašnjih.

2010. godine, umesto novog CDa, Goca je odlučila da nam pokloni četiri nove pesme u okviru maxi single-a "Mastilo". Uz pomoć brenda Legend i Vode Vrnjci ekranizovala je tri video spota, od kojih su dva snimljena na ekskluzivnim lokacijama u Dubaiju

Šta Goca voli?

Muzika: iz filma Kosa, iz filma Moulin Rouge, Celine Dion, Annie Lenox, Metalica, Sting, Riverdance, Prince, Adiemus, Offspring, Sade, The Corrs, The Cult, H.I.M.

Film: Kosa, Lovac na jelene, Gladijator, Moulin Rouge, Zelena milja, Boja purpura, Balkanski špijun, Lepa sela lepo gore...

Knjiga: Životinjska farma, 1984., Junak našeg doba, Crveni šator, Petkana, knjige o egiptologiji...

Hobi: vožnja biciklom, kupovina i čitanje knjiga, make-up

Boja: crna, crvena, bela, boja starog zlata

Poroci: Goca u principu nema poroke, mislim na klasične poroke tipa cigareta, kafe, droge, alkohola, čak ne voli da pije ni gazirana pića, ali joj je zato, kako kaže, manija kupovina cipela.

Goca kaže da je jedna neobično obična devojka. Kaže da je njena porodica ono najvažnije u njenom životu. "Porodica je za mene jedina svetinja u životu. Samo me njih troje nikada u životu nisu izdali. Jedino u njima vidim prave prijatelje i u njima mogu da nađem utehu za sve".

Vlasnica rečenice: "Sve što sam otpevala ima pokriće i svaka emocija je preživljena...", zaslužuje ovaj sajt.

Sa zvanicnog sajta Goce Trzan

Dj.Vesna
15.02.2013, 07:10
Apsolutno Romantično



Naša grupa Apsolutno Romantično postoji više od deset godina i za to vreme smo održali na stotine koncerata, svirali u bezbroj klubova u zemlji i inostranstvu, snimili pet albuma, učestvovali u nekoliko filmova i nastupali sa najvećim zvezdama naše estrade (Severina, Djordje Balašević Bajaga itd)……
Film “Apsolutno Romantično” Andrije Dimitrijevića, Danice Aćimović i Miše Miloševića prikazan je na pedesetom festivalu dokumentarnog filma u Beogradu 2003. godine.
Negujući specifičan “unpluged” zvuk, karakterističan po muziciranju Zorana Alvirovića – Kine, jednog od najboljih gitarista ovih krajeva i svirajući širom Vojvodine, Apsolutno R. zauzima značajno mesto na klupskoj sceni….

Biografija

Priča o grupi i pokušaj da se ista formira, datira još od 1997.godine.
Osnivači “Apsolutno Romantično” su braća Petar i Zoran – Kina Alvirović. Krajem 1999. godine grupa počinje sa radom, i to kao duet, a kasnije i kao trio, sa perkusionistom i glumcem Nenadom Vujinovićem – Šešom. Tako je počelo predstavljanje novosadskoj publici po najpoznatijim gradskim klubovima.
Svoju afirmaciju i prve fanove stiču u novosadskom pozorišnom klubu “Sterija”, gde sviraju tuđe, a i svoje do tada još ne objavljene pesme. 2000. godine odlučuju se na veliki korak i snimaju svoj debi album >”Kasno je prepraviti stih” u studiju R.N.S., u Novom Sadu, a u izdanju beogradske Komune. Iste godine Nenad Vujinovic – Šeša odlazi iz benda, a dolaze Dragan Tasić i Željko Glamočanin.
01.03.2002. gostuju zajedno sa Severinom na koncertu Đorđa Balaševića. Njihov drugi album “Naša ulica u nebo se penje”, satkan od 14 pesama, snimljen je studiju Miše Berara u Novom Sadu u maju-junu 2002. godine a izdavač je bio PGP-RTS. Producent je bio Rade Radivojević, a kao gost u duetskoj pesmi “Đoletova pesma”, pojavljuje se Đorđe Balašević.
Bend, sa sve više uspeha, deluje do 2004, kada umesto Ž. Glamočanina u ekipu dolazi Kemal Arapović – Moki. Iste godine nastupaju na prvom Zrenjaninskom festivalu, zajedno sa Kornelijem Batom Kovačom i tu zauzimaju najbolje moguće – drugo mesto (pošto je prvo uvek prodato).
Negujući specifičan zvuk, karakterističan po muziciranju Zorana Alvirovića Kine, jednog od najboljih gitarista ovih krajeva, i svirajući širom Vojvodine, Apsolutno Romantično zauzima zapaženo mesto na novosadskoj muzičkoj sceni.
Vrlo brzo slede: “Humanitarni koncert” za ugroženu decu u Veterniku (koji je bend sam inicirao), koncert u “Studiju M”, gostovanje u “Ateljeu 212″ na poziv Svetozara Cvetkovića i Nikite Milivojevića u predstavi “Ivanov”, odlazak u Budvu, Vršac, Beograd ….
Grupa Apsolutno Romantično je uzela učešće u filmu “Profesionalac” na poziv Momčila Bajagića – Bajage i najboljeg srpskog reditelja Dušana Kovačevića. Zajedno sa Bajagom i prijateljima snimaju četiri pesme: “Pada vlada”, “Ne udaj se Rado”, “Maruška”, “Kad sam bio mlađan lovac Ja”.
Do sad je ukupno snimljeno pet spotova. Za prvi album “Kasno je prepraviti stih” urađena su tri spota, a za drugi album “Naša ulica u nebo se penje” dva.
Film “Apsolutno Romantično” Andrije Dimitrijevića, Danice Aćimović i Miše Miloševića prikazan je na pedesetom festivalu dokumentarnog filma u Beogradu od 27-31 marta 2003. godine.


Petar Alvirović
gitara – vokal

Rođen 28.08.1963. godine u Novom Sadu.
Uz Baneta Krstića jedan od osnivača “Garavog sokaka”. Muzičar iz možda poslednje generacije koja je imala sreće da svira igranke po domovima kulture, mesnim zajednicama, pozorištima, slavama, radnim akcijama …

Materijal za izvođenje programa pronalazio je kod svojih idola, američki rock & roll i tada YU aktuelnih: A. sklonište, Dugme, Valjak, Smak, Yu …
Sa “Garavim sokakom” snimio 3 LP albuma. Posle toga svirao u dosta bendova tezgareći po citavoj zemlji. Tražeci svoj identitet počinje da komponuje muziku i …

Dj.Vesna
15.02.2013, 07:11
-nastavak


Zoran Alvirović – Kina
gitara – vokal

Rođen 29.06.1969. godine u Novom Sadu. Muzičar poznat u celoj zemlji po svom virtuoznom sviranju gitare. Studijski muzičar iza koga stoji preko 150 muzičkih projekata. Svoju muzičku karijeru započeo kao i brat u “Garavom sokaku” dajući mu pravu originalnu, stilsku i muzičku crtu. Sa “Garavim sokakom” je snimio 6 LP albuma.
Muzicki idoli – naravno gitaristi: Đango Rajnhart, Ingvi Malmastin i dr. Odrastao na rock & pop muzici.Svirao je u dosta bendova širom zemlje i van nje. Snimio je i svoj instrumentalni album “Trag u vremenu “ i posle dugog lutanja po svetu vraća se kući i nastavlja karijeru zajedno sa bratom..


Mihael Horvat - Miki
bass gitara – vokal

Rođen 18.02.1984. u Somboru. Osnovnu školu završio je u Kolutu, a srednju elektro-tehničku u Somboru. Živi i radi u Novom Sadu.
U ranom detinjstvu, osnovnoj školi, je počeo da sanja kako će se jednog dana baviti muzikom, a taj san se i ostvario nakon završetka srednje škole kada je ujedno i otkrio da poseduje veliki talenat za muziku, i ovaj divni instrument, kao sto je Bass gitara…Nakon dugogodišnjeg sviranja u raznim bendovima širom Srbije i dijaspore, upoznaje Zorana Alvirovića – Kinu koji mu otvara jedno novo poglavlje tj. nova vrata u muzičkom svetu, a taj svet se zove “ Apsolutno Romantično ” .
Pored Bass gitare ima jos jednu veliku ljubav, a to je (opet) muzika :) … Između ostalog, studira poslovnu informatiku…Voli druženja, putovanja, prirodu, dobar provod, kulinarstvo, studijsko muziciranje i devojke, naravno :) … Srećan broj :) naravno broj 6.
Apsolutno Romantičan postaje početkom 2011 ..
Muzički idoli su mu Francis Rocco Prestia, John Patituci, Stu Hamm, Jaco Pastorius, Marcus Miller, Louis Johnson, Flea, Louis Johnson, Lary Graham, Wooten….
Šta tu može još da se kaže….


Julije Dondo – Đus
Bubnjevi

Rođen 22.01.1965. godine u Novom Sadu. Bubnjevima počeo da se bavi 1977god. Sa školskim drugarima osnovao grupu “Grad” koja ulazi u “Komunu Novog Sada” i kasnije, zajedno sa bendovima “Luna”, “Obojeni Program” i “Boje” nastupa po tadašnjoj Jugoslaviji. Posle raspada “Komune”, pravi duet “Yo-Yo” i sarađuje sa Marinom Perazić.
Odlazi u vojsku, i po povratku ulazi u bend “Amajlija” i snima s njima 3 albuma. Posle toga, slede bendovi “DM Show Bend”, “Ritam Srca”, “Abrakadabra” i “Blic Bend”. Konačno, epilog svega, 2005. god. postaje “Apsolutno Romantičan”!


Rumba cumba

Važno je da ritam tumba,
nisu više važne reči,
nek’ muzika valja samo,
gore ruke – svi to znamo.

Važno je da guza radi,
i osmeh na licu da je,
probleme u ćošak stavi,
na tugu ti sada zaboravi.

Večeras su ovde svi,
i tužni i veseli,
to znači da nisam sam,
ljubavi ću da ti dam.

Sad se vidi – sad se zna,
ko se kome dopada,
oborile oči dole,
sad se vidi ko se vole,
a sada se viđa – ko se kome sviđa.

Da me merkaš davno vidim,
al’ se nadam da ćeš prići,
daj požuri, nervozna sam,
ljubav će nas zaobići.

Priš’o bih ja ranije
ali ne znam šta me koči,
tol’ko si lepa, mila,
ispašće mi, Bože, oči!

Dj.Vesna
15.02.2013, 07:12
Aleksander Mezek




Aleksandar Mežek je rođen u selu Žirovnica. Po završenoj srednjoj metalurškoj školi u Jesenicama odlazi na studije u Englesku i tamo u manje poznatim grupama počinje karijeru pod imenom Alexander John. Zapošljava se u jednoj diskografskoj kući gde radi na pakovanju ploča.
U leto 1973. godine prvi put se pojavljuje na radiju i televiziji i počinje sa koncertima. Nastupa sa Džoni Kesom (Johnny Cash) a po Engleskoj ima zajedničku turneju sa Klifom Ričardom (Richard Cliff) koji je u nekoliko navrata na svojim pločama snimao Mežekove pesme. Prijateljstvo sa Ričardom datira još od 1968. godine kada ga je upoznao na koncertu u Zagrebu.
Prvi LP "Days Go By" objavljuje u leto 1974. godine uz pomoć Klifa Ričarda. Januara sledeće godine ploča se pojavljuje i na američkom tržištu. Marta 1975. godine Helidon izdaje singl sa dve pesme sa ove ploče "Krila" i "Vodi me siva pot". Na albumu "Grenkosladke pesmi", snimanom u Londonu pojavljuje se kao autor devet pitkih pop pesama, dok je jednu komponovao Elton Džon (Elton John). Albumom "Menu" objavljenom 1981. godine nastavlja liniju pop zvuka sa blagim uticajima reggae muzike. Jedina obrada na ploči je "Mesto bez srca", obrada "Just A City Boy" (Reed, Bootham). Ploču snimaju engleski muzičari, a poduciraju je Mežek, Toni Spat (Tony Spath) i RičardBlanšard (Richard Blanchard) Za album "ljubav preko žice" sam komponuje materijal, a neke tekstove su napisali Marina Tucaković i Kornelije Kovač i to mu je najkomercijalnija ploča u Jugoslaviji. Ploču su producirali on, Jan Kapi (lan Caple) i Džon Voker (John Walker). Godine 1989. objavljuje album "Podarjeno srcu" koji snima sa engleskim studijskim muzičarima a kao gosti tu su i gitarista Saša Zalepugin mlađi, Klif Ričard, klavijaturista Rik Vejkmen (Rick Wakeman), The London Simphony Orchestra, Slovenski oktet, Consortium musicum i Komorni zbor RTV LJ. Ploča je snimana u Ljubljani, Londonu i Los Anđelesu, a producenti su Mežek i Vejkmen.
Tokom devedesetih Mežek aktivno snima, pretežno u inostranstvu, a deo njegovih ranijih ploča doživeo je CD reizdanja. Povremeno nastupa sa mlađom slovenačkom grupom Ghost of 50's koja neguje rockabilly zvuk.



Ljubav preko zice

Cekam dugo tvoj poziv
neizvjesnost ima kraj
ljubav preko zice
unaprijed izgubljen raj

Letim avionom
nije protiv nas
u svakom brzom vlaku
ostavi poneku vlas


Napisi zvucno pismo
slikaj se samo za moju dusu
daj mi njezan poljubac
daj mi ljubav preko zice

Telegrami jure
pogresna adresa, broj
umoran jel' tuzan
u glavi sumnjiv roj

Iluzija nema
istinu odavno znam
ljubav preko zice
na kraju ostajem sam

Dj.Vesna
15.02.2013, 07:15
Željko Joksimović


Biografija


Željko Joksimović rođen je 20.04.1972. godine u Beogradu. Godine odrastanja i školovanja vezuju ga za Valjevo, mesto iz koga je odlazio da se oproba u svetu muzike i u njega se uvek vraćao kao pobednik. U prilog ovome ide i činjenica da je sa dvanaest godina postao pobednik prestižnog muzičkog festivala u Parizu sa koga je poneo titulu Prva harmonika Evrope.

Njegova profesionalna muzička karijera počela je sa pet godina, a iz godine u godinu imala je isključivo tendenciju uspona. Već sredinom devedesetih godina (1993, 1996 i 1997.) niže uspehe na festivalu Beogradsko proleće kao kompozitor. Njegova kompozicija “Zvone tambure” osvojila je I nagradu 2000. godine na festivalu Zlatna Tamburica u Novom Sadu.

Uspeh koji je zabeležio na festivalu “Pjesma mediterana” u Budvi 1998. sa kompozicijom “Pesma sirena” ( nagrada za interpretaciju ) omogućila mu je put na dva prestižna međunarodna festivala u Belorusiji, u gradovima Mogiljovu i Vitjebsku. Te 1999. na oba festivala osvaja Grand Prix.

Kraj devedesetih se vezuje za njegov rad na polju komponovanja muzike za pozorišne predstave, među kojima su “Mandagra”, “Ljubinko i Desanka”, “Rob ljubavi”, “Pešice”, “Nemam da platim, neću da platim”...

Prekretnicom na polju njegovog solističkog rada u oblasti pop muzike smatra se 2000. kada izdaje svoj prvi album za produkcijsku kuću “CITY RECORDS”. Rezultat tog rada bio je očigledan. Njegov prvi album proglašen je za najprodavanije izdanje “CITY RECORDS”-a u 2000. godini.

Godine koje slede zadržaće ga u samom vrhu srpske pop muzike. Brojne nagrade koje su usledile nakon prvog albuma opravdale su njegov kvalitet i istrajnost.

Prelomnom godinom u njegovoj karijeri smatra se 2004. kada sa kompozicijom “Lane moje” pobeđuje na nacionalnom izboru za predstavnika Srbije i Crne Gore za “Eurosong”. Nakon dugog niza godina Srbija i Crna Gora dobile su svog predstavnika na ovom prestižnom evropskom takmičenju. Drugo mesto u ukupnom plasmanu na izboru za pesmu Evrovizije u Istanbulu i specijlna nagrada za najboljeg kompozitora tog festivala – THE MACEL BEZENCON Press aword, otvorili su mu put ka vrhu evropske muzičke scene.

Uspeh na “Eurosongu” promenio je tok njegove karijere. Ovaj prelomni momenat dao je poseban pečat njegovom muzičkom opusu i kompozicijama koje nastaju nakon 2004. godine. O tome govore i rezultati koje postiže na polju komponovanja u narednim godinama. Već sledeće godine ponovo se pojavljuje na “Beoviziji” i nacionalnom izboru za predstavnika Srbije i Crne Gore za “Eurosong” sa kompozicijom JUTRO, koju radi za Jelenu Tomašević.

Saradnja i duet sa austrisjkom pevačicom Tamee Harrison na kompoziciji “I live my life for you” zabeležila je veliki uspeh širom Evrope. Izdavačka kuća Worner uvrstila je ovu kompoziciju u kompilaciju na kojoj se pored pomenutog dueta nalaze i numere Robbie Williamsa, grupe ABBA i drugih.

Decembra 2005. godine izlazi ablum koji beleži fanatastičane uspehe i tiraž od preko 500.000 primeraka. Ovaj album kvalitativno predstavlja veliki pomak u njegovoj karijeri. U tom periodu Joksimović se oprobao i kao kompozotor filmske muzike. U saradnji sa produkcijskom kućom “Cobra” radi muziku za film “Ivkova slava”.

Uspeh koji je zabelezio 2004. na “EUROSONGU” ponovljen je i 2006. u Atini, kada sa kompozicijom “LEJLA” koju piše za grupu “HARI MATA HARI” – predstavnika Bosne i Hercegovine na “Eurosongu” osvaja 3. mesto, ali i pestižnu nagradu za najboljeg kompozitora – COMPOSERAWARD 2006. prema mišljenju svih kompozitora – učesnika ovog festivala.

Godine 2004. Željko Joksmović osniva produkcijsku kuću “MINACORD”. Svi uspesi i delovanje u periodu nakon 2004. nastaju u ovom studiju. Danas je produkcijska kuća “Minacord” kuća koja ima viziju da postane jedna od najznačajnijih produkcijskih kuća u regiji, čiji se uspesi baziraju na kvalitetu i stečenom ugledu. Imena poput Željka Joksimovića, Jelene Tomašević i Milene Vučić samo su početak stvaranja jedne velike porodice muzičkih imena. Iste godine pojavljuje se kao kompozitor pobedničke pesme festivala „Sunčane skale“ u Herceg novom - „Kao mlijeko“ koju izvodi Romana.

Druga polovina 2006. godine je ovu produkcijsku kuću uvela i svet pokretnih slika. Te godine Željko Joksimović potpisuje se kao producent i kompozitor serije „Jet set“ koja je produkcijski prvenac „MINACORDA“, a na festivalu „Sunčane skale“ u Herceg Novom njegova kompozicija „Da l’ ona zna“ koju izvodi Milene Vučić, pobeđuje u obe večeri festivala.

Na VI regionalnom radijskom festivalu Balkana, na kome su učestvovale 22 pop zvezde iz čitave regije, a koji je održan u septembru 2007. Grand prix festivala za najslušaniji hit godine dobio je Željko Joksimović za pesmu „Devojka“.

Na najprestižnijem muzičkom festivalu u Srbiji „Beovizija“ 2008. Željko Joksimović se pojavljuje kao kompozitor pobedničke pesme „Oro“ koju izvodi Jelena Tomašević i koja predstavlja Srbiju na „Evrosongu 2008“. Iste godine imenovan je od strane Radio televizije Srbije i EBU za domaćina „Evrosonga 2008.“ zajedno sa voditeljkom „Jutarnjeg programa“ RTS-a, Jovanom Janković.


Izvor;Zvanicni sajt Zeljka Joksimovica

Dj.Vesna
15.02.2013, 07:16
Mira Adanja-Polak



Biografija


Mira Adanja-Polak je međunarodno priznat novinar i producent, istraživač, saradnik i autor. Televizijski je urednik u Beogradu. Njen program pod nazivom "Mira Adanja-Polak i Vi" možete pratiti svake subote od 14:00 u autorskoj emisiji koja se emituje uživo na Prvom programu iz studija RTS-a.

Kao domaćin emisije, Mira Adanja-Polak daje svoje viđenje određenih problema i aktuelnih nedeljnih događaja. Emisija ima široko gledalište svih uzrasta, a gosti su mnoge važne ličnosti iz sveta nauke, kulture, politike, umetnosti i biznisa. Mira Adanja-Polak poznata je i kao autor više od 200 dokumentarnih emisija pod nazivom "Ekskluzivno", koje se prikazuju jednom mesečno takođe na Prvom kanalu nacionalne televizije RTS.

Mira Adanja-Polak je i konsultant spoljnopolitičkog deska britanske televizije ITN - Chanel Four News. Tokom rata u Bosni obezbedila je jedini ekskluzivni intervju sa tadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem koji je britanska televizija ITN emitovala u preko 60 zemalja sveta. Intervjui za ovu britansku televiziju sa generalom Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem u to vreme uključeni su u specijalne emisije o Srebrenici koje su ITN-u donele veliki broj prestižnih međunarodnih priznanja i nagrada.

Saradnik je za Dictionary of Art (London), u delu koji se odnosi na značajna umetnička dela u zemljama Istočne Evrope.

Ekskluzivni je novinar Royalty magazina, London.

Bila je konsultant američke TV mreže ABC za vreme Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984.

Lični je konsultant američkog novinara televizijske stanice ABC - Pjera Selindžera.

Mira Adanja-Polak upisana je u:

Internacionalni zbornik Biografskog centra Kembridž
Internacionalni zbornik ličnosti dostignuća 1991.
Internacionalni Ko je ko među intelektualcima sveta 1992.
Zbornik Britanske unije slobodnih novinara
Ko je ko u Srbiji 1995, 1996.
Ko je ko (Britanski zbornik, 2003)
World Who's Who, Europa Biographical Reference Series, Routledge

Kao novinar, producent i istraživač, Mira Adanja-Polak je autor niza pisanih i dokumentarnih ostvarenja, veoma zapaženih kako u domaćim, tako i u inostranim medijima.

Mira Adanja-Polak ubraja se među retke novinare koji su uspeli da izmame ekskluzivne intervjue s izuzetno poznatim ličnostima iz sveta umetnosti, politike, biznisa i šou-biznisa, kao i s pripadnicima kraljevskih loza, u trenucima kada kada je to bilo gotovo neostvarljivo.

Na godišnjem skupu Y-peer programa Ujedinjenih nacija za kontinuiranu borbu protiv side i širenje znanja u vezi sa ovom bolešću Miri Adanji-Polak je u Kairu dodeljeno zvanje ambasadora za 2009. godinu.

O Miri Adanji-Polak pisali su:

Dušan Slavković: Biti novinar, Naučna knjiga, Beograd, 1998.
Branislav Kovač: 33 X kako postati novinar, Beograd, 1988.
Srpska porodična enciklopedija (A-AR), Naučna knjiga i Politika, 2006.
Povjesnica Milića od Mačve, 3. deo, Milićevo zdanje na Zvezdari, 1987.
Monografija Slobodana Sotirova Prijatelji i modeli 1946-2007, portret Mire Adanje-Polak, strana 199, ulje na platnu
Dr Branko Bokun, “Divili ste se, ali kome – svetske ličnosti izbliza“
Veselin Kljajić: "Intervju", u štampi i magazinima na internetu, Fakultet političkih nauka, 2009.
Miloje Popović, "Politika" (100 godina lista): "Moji novinarski memoari", strana 91. i 93.
Tristan Jones, "The improbable voyage", 1998, London
Branka Otašević, "Javni kanal" - Biblioteka "Energija", 2003 strane, 54, 55, 56, 128

Spremna da pomogne ugroženima i zaboravljenima, Mira Adanja-Polak ističe se i na polju humanitarnog rada.

Sa zvanicnog sajta Mire Adanje-Polak

Dj.Vesna
15.02.2013, 07:17
Vlatka Pokos


Biografija



Vlatka Pokos je mislju i pojavom moderna zena, koja se okusala i uspjela u svim sferama javnog zivota. Izlozena svjetlima pozornice, uvijek je i bez iznimke ostavljala dojam energicne, elokventne i samosvjesne osobe, u potpunosti dorasle nepredvidjenim zbivanjima i nezaobilaznim improvizacijama koje takve okolnosti podrazumijevaju.
1989. godine zapocela je pjevacku karijeru kao clanica popularne grupe Srebrna krila, s kojom je iducih pet godina nastupala pred dupkom punim dvoranama u Hrvatskoj i na turnejama u SAD-u, Kanadi, Australiji i diljem Europe.
1994. godine ostvarila je samostalnu glazbenu karijeru. Lansiranjem hitova Metak, Ja ne trazim nista i Potrosi sve popela se na vrhove radijskih i televizijskih top-lista. Svaki od njezinih albuma bio je zamijecen i priznat od strane publike i glazbenih kriticara.
Istovremeno se upustila u nove projekte, ovaj put voditeljske prirode.Time je dokazala da ne oklijeva prigriliti nove izazove.Kao voditeljsko lice prvi put smo je vidjeli na zagrebackoj televiziji OTV,a potom i u live emisijama prve privatne televizije Mreza, vodece nacionalne televizije HTVi konkurentske televizije Nova.
Na Hrvatskoj radioteleviziji bila je stalna voditeljica najgledanije zabavno-glazbene emisijeSedma noc, emisija Pretezno vedro i Zlatni gong te ljetne turneje pod nazivom Ljetni gong,koja se prenosila uzivo.
Takoder je sudjelovala na brojnim festivalima, ujedno u ulozi voditeljice i izvodjaca pjevackih i plesnih tocaka.
Na televiziji Nova vodila je projekt Dan iz snova, niz nagradnih igara i ciklus emisija o filmu U susret Oscaru.
Njezin vise nego ocit smisao za estetiku i istancan ukus naveli su televizijske kuce da je angaziraju i za vodjenje finala raznovrsnih izbora ljepote: za Kraljicu Hrvatske, Miss Hrvatske, Best model.
Zahvaljujuci znanju cetiriju stranih jezika, uspjesno je simultano prevodila i komentirala izravni prijenos izbora Miss svijeta.
Zapazena pojavljivanja u javnosti ubrzo su joj donijela titulu najbolje odjevene zene Hrvatske.
Njezinu svestranost i poslovnu snalazljivost prepoznale su ugledne hrvatske i inozemne tvrtke, sto je rezultiralo dugogodisnjom suradnjom na obostrano zadovoljstvo. Vodila je brojne prezentacije, modne revije, novinske konferencije, simpozije i slicna dogadjanja.
Uza sve angazmane, nastavila je graditi glazbenu karijeru. Njezin posljednji album Na dohvat ruke, u izdanju kuce Hit Records, odlikuje se izvrsnom koncepcijom i sugestivnom interpretacijom. Romanticne pjesme s albuma odaju da je ljubav, na prvi pogled mozda iznenadjujuce 'staromodna'. Jos jednom nam dokazuju da, iako se vremena i obicaji naocigled mijenjaju, osjecaji koje ljude doista pokrecu uvijek ce se vrtjeti oko tog istog ideala, opjevanog u najvecim djelima povijesti, danasnjice, a nedvojbeno i sutrasnjice.

Izvor;Official sajt

Dj.Vesna
27.02.2013, 07:38
Grupa PERPER




Nikola Radunović

Aleksandar Radunović - Popaj

Momčilo Zeković - Zeko

Ivan Vujović - Mane

Mihailo Ražnatović - Mikelanđelo




O bendu

Grupa PERPER je formirana krajem 1991 godine. Članovi grupe u tom periodu: Nikola Radunović -vokal,Aleksandar Radunović Popaj- solo gitara, Mladen Brajović- ritam gitara, Momčilo Zeković Zeko- bas i Ivan Vujović Mane – bubnjevi.
Život u malom gradu je u neku ruku dobar momenat da se okupi ekipa koja se poznaje. Dolazak na Cetinje i to prilikom raspusta učinjela je da jedan slučajni razgovor o muzici, Zeko i Popaj iskoriste kao priliku da jedan drugom odsviraju nekoliko pjesama i počnu priču o nekom ozbiljnijem snimanju.
Povratak u Novi Sad i Beograd đe su studirali, iskoristili su za češće susrete i konačni ulazak u studio M u Novom Sadu. Pozvali su Popajevog brata Nikolu koji još nije imao 17 godina da otpjeva materijal, zatim Mladena i Mana i tako je počelo. Stvorena je grupa Perper čijem imenu je kumovao zajednički prijatelj, u to vrijeme pjevač lokalnih bendova Mićko Marović. Jednostavno , traženo je ime koje će se brzo upamtiti, a i biti prepoznato kao simbol podneblja.
Prije Perpera, svi su svirali u nekom od lokalnih bendova i uvjek je nedostajao po jedan član da bi postave bile kompletne. Po formiranju Perpera, posmatrajući stare fotografije , konstatovali da su i ranije svirali zajedno ali pod nekim drugim imenima. To su ipak bili amaterski bendovi koji su svirali nekoliko svojih i većinom tuđe kompozicije, i to na školskim i gradskim zabavama.

Pod imenom Perper prvi značajniji nastup je bila TV emisija u kojoj je novembra 1991. predstavljena kompozicija MIR KAO PETO GODIŠNJE DOBA. Po nazivu se vidi da se radilo o antiratnoj numeri koja , zbog najezde ratničkog raspoloženja, ipak nije zaživjela na očekivan način, ali svakako je doprinjela da bend krene sa još ozbiljnijim radom. Krajem decembra je u Novom Sadu došlo do snimanja prve ploče pod nazivom SA GOMILE VELIKIH OBLAKA.

Grupa je u periodu od 1992 pa na ovamo odsvirala više od 1000 koncerata širom Crne Gore, Srbije, Vojvodine.
Na jednom od koncerata je zabilježen prvi unplaged (tonski i video) snimak na teritoriji Crne Gore. Naime koncert u Crnogorskom Narodnom Pozorištu je 2000 doživio prvo izdanje, a nakon dvije godine i reizdanje svog najprodavanijeg albuma. Taj koncert grupa je odsvirala sa gostima: Vladan Popović Pop-perkusije, Vjera Nikolić i Biljana Mitrović-prateći vokali, gudački kvartet Montepiano(Igor Perazić, Vili Ferdinandi, Kristina Hadži Dinić,Dragutin Pavlović Guta), Vida Cvijetić-klavir,orkestar Šukrije Žutog Serhatlića.
Repertoar na koncertima je po objavljivanju prvog albuma činio i repertoar dragih bendova, a kasnije je isključivo sastavljan od sopstvenih pjesama.
Grupa je nastupila na dosta festivala, počev od poslednje Jugovizije 92 u Beogradu, pa preko Mesama (2 puta),Pjesme Mediterana (5 puta), Sunčanih Skala (6 puta), i to ponajviše iz razloga jer muzičari iz Crne Gore u to vrijeme nijesu imali priliku da predstave svoja djela nekim drugim putem. Festivali su bili mjesto đe se najširi auditorijum mogao upoznati sa radom grupe.
Bend je svirao na svim značajnijim smotrama koje su održavane u Crnoj Gori, uz povremene izlete u Vojvodini i Srbiji.
I pored čestih poziva iz BiH i Hrvatske, zbog posleratnih dešavanja nijesu upriličili nijedan nastup u tom dijelu Balkana.

Od 1991. do polovine 1995. ritam gitaru je svirao Mladen Brajović koga je od te godine pa do danas, uspješno zamijenio klavijaturista Mihajlo Ražnatović Mićo.
Mladen je grupu napustio zbog početka sopstvenog biznisa i familijarnih obaveza. Veliki prijatelj benda do današnjih dana.



Diskografija

SINGLOVI;

Hrabri sokoli - 2007.

Dodir svile - 2004.

Neđelja - Sunčane skale 2000.

Sa dušom od kamena - Pjesma Mediterana 2000.

Još uvijek čekam te - Sunčane skale jul l997

Godine - 1992.

Mir kao peto godišnje doba - decembar 1991




Albumi



tragovi

Tragovi - 2008.


Iz dana u dan

Iz dana u dan - 2002.


Uzivo CNP

Perper - Uzivo iz CNP-a 2002.


akusticni koncert

Perper - akustični koncert - 2000.


kompilacija

Kompilacijsko izdanje 1998.


bludni sinovi

Bludni snovi - 1993.


sa gomile velikih oblaka

Sa gomile velikih oblaka1992


Izvor Official Sajt

Dj.Vesna
27.02.2013, 07:41
Elektricni Orgazam


Polovinom januara 1980. godine, posle koncerta grupe Leb i sol, u beogradskoj kafani “Mornar” sedeli su Srđan Gojković Gile (rođen 8. aprila 1961. u Beogradu) bubnjar grupe Hipnotisano pile, gitarista Ljubomir Jovanović Jovec, takođe u grupi Hipnotisano pile i orguljaš Ljubomir Đukić. Došli su na ideju da osnuju punk grupu Električni orgazam u kojoj je Gile trebalo da svira gitaru i peva, a Jovec da bude za bubnjevima.

Prvi nastup imali su početkom juna 1980. godine u maloj sali SKC-a kada su bili predgrupa grupi Hipnotisano pile, dakle sami sebi. Na tom koncertu nastupili su u postavi: Gile (gitara), Ljuba (klavijature), Jovec (bubnjevi), Goran Sinadinović (gitara) i Marina Vulić (bas). Kada je u grupu došao atraktivni bubnjar Goran Čavajda Čavke (ex Butik, rođen 1962.), Jovec je prešao na gitaru a Sinadinović je otišao. Kasnije je radio sa sastavom Petar i zli vuci. Sa Čavketom su prvi put svirali na jednom žuru, a odmah zatim i na Paliluskoj olimpijadi kulture, kada su prekinuli nastup zbog lošeg razglasa. U jesen iste godine na Omladinskom festivalu u Subotici izazvali su skandal energičnim nastupom koji je uključivao rušenje mikrofona, činela i razbijanje šarenih sijalica koje su bile deo kičerajske scenografije. Odmah su bili diskvalifikovani.

Početkom 1981. godine uz grupe Idoli i Šarla akrobatu snimili su LP “Paket aranžman” na kome su bili zastupljeni pesmama “Krokodili dolaze”, “Zlatni papagaj” i “Vi”. Jugoton im je odmah dao šansu i prvi su od beogradskog novotalasnog trija snimili debi album. Bili su jedna od retkih grupa sa privilegijom da “odrastaju u javnosti”. U produkciji Ivana Pike Stančića zabeležili su svoj autentičan zvuk iz tog perioda u pesmama “Nebo”, “Konobar”, “I’ve Got a Feeling” (obrada The Beatles), te novim verzijama “Krokodili dolaze” i “Vi” (u kojoj peva Ljuba). U vreme rada na toj ploči, Čavke je služio vojni rok tako da je bubnjeve svirao Branko Kuštrin Mango, član Grupe I. U stilu punk dizajna omot je uradio Gile. Ploča je dobila vrlo dobre ocene kritike, a Električni orgazam je na koncertima regrutovao sve širi krug publike. Na osnovu te ploče Kris Bon (Kris Bohn), novinar magazina “New Musical Express”, ocenio je Električni orgazam kao jedan od najuzbudljivijih nebritanskih sastava, a deo tiraža je mogao da se kupi u Engleskoj.
U jesen 1981. godine napustila ih je Marina Vulić, a na njeno mesto došao je Jovan Jovanović Grof. U isto vreme u grupu se vratio Čavke i u toj postavi su u novembru otišli u Poljsku. Održali su šest nastupa (četiri u Varšavi, jedan u Krakovu i jedan u mestu Kališ). Nastup koji su 8. novembra održali u varšavskom klubu “Rivijera Remont” snimljen je na običnom kasetofonu, a koncertni mini LP “Warszava 81” doneo je šest pesama u limitiranom tiražu od 2000 primeraka. Grubi snimak postproducirao je Slobodan Konjović i on predstavlja veran dokument zvuka grupe, kao i reakciju publike koja nije često imala prilike da prisustvuje punk koncertima. Tokom izvođenja pesme “Konobar” došlo je do raspada zvučnog sistema u trajanju od pola minuta, a za to vreme je neko u publici bacio suzavac. Kratkotrajna pometnja i prekid nastupa zabeleženi su na ploči, kao i dve nove pesme “Leptir” i “Razgovori”.

LP “Lišće prekriva Lisabon” snimili su u ljubljanskom studiju “Tivoli” i producirali ga uz pomoć Tonija Jurija. Ploča je dobila naslov po ljubavnom romanu Barbare Kartland, a sedamnaest novih pesama predstavile su sasvim drugačiji Električni orgazam koji se prepustio viđenju nove psihodelije. Naslov svake pesme bila je samo jedna reč, a u pesmama “Afrika” i “Alabama” (sa tekstualnom potkom Bertolda Brehta u viđenju The Doors) deo teksta uz Gileta otpevao je Ljuba. U pesmi “Dokolica” Gile je iskoristio tekst iz neke sociološke knjige dok se u temama “Leptir”, “Podstanar” i “Odelo” bavio klasičnim urbanim otuđenjima. U pesmama “Alabama” i “Leptir” gostovao je trubač Petar Ugrin. LP je propratio singl sa pesmom “Dokolica” kao i dub verzijom iste pesme.

U jesen 1983. godine Piko i Gile su pod uticajem njujorške underground scene, pod imenom Hijene, snimili ploču “WooDoo za početnike”. Nezadovoljni tretmanom izdavačkih kuća, materijal nisu objavili ali su te pesme snažno inspirisale kasniji album “Distorzija”. Sledeći diskografski korak Orgazma bio je pomalo neočekivani album “Les Chansones Populaires” na kome su obradili Bouvijevu “The Man Who Sold The World” (otpevao je Ljuba Đukić), “Metal Guru” (T. Rex), “When The Music’s Over” (The Doors) i druge. Kao hit se izdvojila “Locomotion”. Osam obrada producirali su Gile, Ljuba, Toni Jurij i Piko koji je svirao i bubnjeve, jer je Čavke bio u zatvoru. Na turneji sa njima opet je nastupao Mango. Kada se Čavke vratio u grupu, uoči snimanja albuma “Kako bubanj kaže” napustio ih je Jovec.

Po objavljivanju ploče 1984. godine iz grupe je otišao Ljuba koji se preselio u Njujork. Produkciju albuma “Kako bubanj kaže” radili su Gile i Grof, a kao gosti učestvovali su Ivan Pajević (gitara), Piko Stančić (bubnjevi), Goran Pojatić (klavir), Kire Mitrev (trombon), Ivan Švager (saksofon) i Goce Dimitrovski (truba). Kao pevači su se smenjivali Gile i Ljuba. Materijal ih je vratio na vreme The Rolling Stones s početka sedamdesetih, što su i dizajnom omota sugerisali. Na ploči je i pesma “Fras u šupi” kao zvučni deo trilogije u okviru koje je David Albahari napisao istoimenu zbirku priča, a Miloš Komadina u svojoj zbirci “Etika trave” pesmu istog naziva. Sve pesme je komponovao Gile, a Čavke je uradio muziku za “Pričam o tebi”.
Album je tiražno loše prošao i posle njega su zapali u personalnu krizu. U grupi je kraće vreme gitaru svirao Ivan Pajević, zatim Nikola Čuturilo, dok se na tom mestu nije ustalio Branislav Petrović Banana (ex Pasta ZZ, Bezobrazno zeleno). Uoči snimanja albuma “Distorzija” 1986. godine od grupe i muzike odustao je Grof, a na mesto basiste došao je Zoran Radomirović Švaba (ex Butik, Muzej Sarvan, Ljudska bića, Katarina II, Du Du A).

Albumom “Distorzija” realizovali su pravi veliki povratak na scenu. Jednostavnim i nadahnutim rock’n’roll pesmama nanizali su seriju hitova: “Debela devojka”, “Ja sam težak kao konj”, “Ne postojim”, “Vudu bluz”, “Kapetan Esid”, “Ša la la”. Na ploči je i obrada “Lui Lui” Ričarda Berija (Richard Berry), materijal su producirali Piko i Gile, a omot je uradio slikar Radovan Hiršl. Koncertni album “Braćo i sestre” snimljen je u klubu “Kulušić” oktobra 1986. godine. Ploču otvara efektna najava Dražena Vrdoljaka, u pesmi “Locomotion” kao gost peva Ljuba, a jedina nova pesma je “Bejbe, ti nisi tu”, obrada “Out Of Time” The Rolling Stones.

Godine 1988. objavili su album “Letim, sanjam, dišem” kojim su ponovili prethodnu formu i zabeležili uspešne “Igra rock’n’roll cela Jugoslavija”, “Ti”, “Poljubi me i priznaj mi”, “Sve ste vi naše devojke”. Ploču su producirali Gile, Piko i Teodor Jani (Theodore Yanni), kao gosti svirali su Nebojša Antonijević (gitara) i Saša Lokner (klavijature). Album su promovisali koncertom na Tašmajdanu leta 1988. godine. Ubrzo su objavili ploču sa izborom najboljih hitova i posle toga prestali sa radom.

Krajem 1988. godine Gile je snimio poluakustičnu, ogoljenu, minimalistički zamišljenu solo ploču “Evo, sada vidiš da može”. Pomagali su mu Čavke, Koja, Vlada Divljan, Ljuba Đukić, Banana, Ivica Vdović, Bajaga, Anton i Cane. Sem Giletovih pesama, na albumu je i “Mladi luk”, obrada stare “Green Onions”. Ploča je promovisana sa nakratko formiranom grupom Fanatici u kojoj su bili Divljan, Švaba i bubnjar Srba Radivojević (Van Gogh).

Čavke je ubrzo otišao u Australiju, a Gile je 1989. godine uradio muziku za omnibus film “Kako je propao rokenrol” i to za priču “Nije sve u ljubavi...” koju je režirao Vladimir Slavica. Njegove, Kojine i Divljanove pesme izašle su na ploči “Kako je propao rokenrol” (PGP RTB 1989.). Zatim je Gile sa Divljanom uradio songove i samostalno komponovao muziku za film“Crni bombarder” reditelja Darka Bajića. U akustičnoj verziji pesme “Sex, droga, nasilje i strah” Gile je pevao i svirao akustičnu gitaru, Milan Mladenović usnu harmoniku a Cane je pevao u refrenu. Muzika za film objavljena je na istoimenom disku “Crni bombarder” (ZAM 1992.). Gile i Divljan su snimili ploče za nešto mlađe: “Rokenrol za decu” (PGP RTB 1989.) i “Rokenrol bukvar” (PGP RTB 1990.) na stihove Ljubivoja Ršumovića i one su najprodavanija dečja izdanja dekade. Obojica su glumili u predstavi “Rokenrol za decu” pozorišta “Boško Buha” koja je doživela više od sto izvođenja.

Dj.Vesna
27.02.2013, 07:42
Elektricni Orgazam


-nastavak

Godine 1990. Gile, Vlada, Piko i Švaba snimili su album “Lutka koja kaže ne” (PGP RTB 1991.) na kome je gostovao i pijanista Saša Šandorov, a pesme su napisali Vlada i Gile. Na koncertnim promocijama ploče umesto Pika pridružio im se Čavke koji se vratio iz Australije i krajem 1991. godine Električni orgazam je obnovio aktivnost. Tokom pauze Švaba i Banana su sa klavijaturistom Zoranom Zagorčićem (ex Du Du A), gitaristom Ivanom Pajevićem i Vladom Funtekom za bubnjevima, svirali u grupi Trans.

Ploču “Seks, droga, nasilje i strah / Balkan horror rock” snimili su u proleće 1992. godine. Na A strani je pet novih pesama. Temu “Mala lopta mentalna” zajedno su komponovali Gile i Čavke. Na B strani su živi snimci starih hitova sa koncerta u Studiju M u Novom Sadu. Omot za ploču uradila je Linda Čavajda, Čavketova supruga. Na kaseti “Balkan horror rock II” su i drugi snimci sa novosadskog koncerta kao i “Svečane bele košulje” i “Mjau Mjau” (iz filma “Crni bombarder”) snimljene na rođendanskom koncertu Radija B 92. Početkom 1992. godine Gile, Čavke i Švaba su sa Milanom Mladenovićem, Antonom i Canetom formirali antiratnu grupu Rimtutituki sa kojom su snimili singl “Šlušaj ‘vamo” u izdanju radija B 92. Septembra 1993. godine, Električni orgazam, EKV i Partibrejkers su sa zagrebačkim Vješticama svirali u Pragu i Berlinu na koncertima pod nazivom “Ko to tamo pjeva?”. Oktobra iste godine, Električni orgazam je kao jedan od prvih bendova iz Srbije, gostovao u Ljubljani na koncertu sa Majkama iz Vinkovaca i Res Nullius iz Velenja. Pored toga, svirali su u Mariboru, Kopru i Humu. Tih godina su često nastupali po Makedoniji.

Dupli album “Zašto da ne!” snimili su krajem 1994. godine i on nudi stilsku kombinaciju ploča “Lišće prekriva Lisabon” i “Distorzije”, ali sa ukusom devedesetih godina. Sa njima su u to vreme svirali gitarista Dejan Radisavljević Role (ex Revolveri), klavijaturista Zoran Zagorčić (ex Du Du A) a kao drugi bubnjar Srđan Žika Todorović. Na ploči su gostovali Cane, političar Nenad Čanak (flauta), glumac Nenad Racković (prateći vokali) i Neša Petrović (saksofon). U nadahnutim pesmama bliskim akustici kao kompozitor pojavljuje se Banana, a pesmu “Dajem ljubav” komponovali su Banana i Zagorčić. Po Giletovoj ideji, omot i dodatni strip uradio je Leonid Pilipović, gitarista sastava Džukele. Po objavljivanju ploče iz grupe je otišao Čavke i potpuno se posvetio sastavu Babe sa kojim je neobavezno svirao od osnivanja 1992. godine. Novi bubnjar postao je Vlada Funtek (ex Partibrejkers).

Početkom 1995. godine, koncertom u beogradskom klubu “Prostor”, obeležili su petnaest godina rada. Sledećeg jula svirali su u londonskom “The Bottom Line” klubu. Tom prilikom Marina Vulić, koja od 1985. godine živi u Londonu i bavi se video produkcijom, montirala je spot od materijala sa nastupa. CD “Živo i akustično” snimili su 17. aprila 1996. godine na unplugged koncertu u novosadskom Studiju M. CD otvara najava Zdenka Kolara a pored pesama iz repertoara grupe, obrađen je i stari hit Korni grupe “Magična ruka”. S grupom je svirao novi bubnjar Miloš Velimir, a kao gosti Margita Stefanović (klavir, “Farfisa” orgulje), Boris Bunjac (udaraljke) i Deže Molnar (saksofon).
Paralelno sa radom u Orgazmu, Gile je i član Vlada Divljan Old Stars Benda, producirao je njihov živi CD “Odbrana i zaštita” (B 92 1996.) i sa njima je snimio CD “Sve laži sveta” (Automatik 2000.). U okviru diskografske kuće Yellow Dog Records, većinu albuma Električnog orgazma Gile je objavio na CD formatu. Od tih diskova, debi album ima bonus od tri pesme koje su na “Paket aranžmanu”, “Lišće prekriva Lisabon” kao bonus dub verziju “Dokolice”, “Kako bubanj kaže” sadrži dodatak pesme “Tetovirane devojke” (B strana singla iz tog perioda) i ranije neobjavljenu “Slatka mala devojčica”. Na disku “Balkan horror rock” kao bonus je dodata obrada Eriksonove “Hodam sam kao zombi” (ranije neobjavljena u verziji u kojoj peva Gile) i koncertni snimci koji su se pre toga pojavili samo na kaseti “Balkan Horror rock 2”. Koncertni “Warszawa ‘81.” izdat je sa deset ranije neobjavljenih živih snimaka.

Električni orgazam je svirao u Bugojnu 10. jula 1998. godine na koncertu na kome su nastupili sastavi sa prostora bivše Jugoslavije. Bili su zvezde večeri. Uz Gileta i Bananu sa grupom su u to vreme svirali basista Zdenko Kolar i bubnjar Ivan Ranković (ex Tvrdo srce i velike uši, EKV). Povratnički CD “A um bum” objavili su krajem 1999. godine. Za bubnjevima je opet bio Miloš Velimir, a u pesmama su gostovali brojni veterani jugoslovenskog rocka: Kornelije Kovač, Branko Marušić Čutura, Bata Kostić, ali i mlađi, Slobodan Misailović (klavijature), Srđan Todorović i Ivan Ranković. Kataklizmične crteže na omotu diska uradio je Gile, a veći deo pesama baziran je na akustičnom zvuku u maniru Boba Dilana. U temama “Gde da nađem takvu devojku” i “Ja nisam znao neke stvari”, Banana je otpevao glavni vokal.

Maja 2000. godine održali su uspešan nastup u zagrebačkom klubu “Tvornica”. Na kompilaciji “Najbolje pesme Vol. 2” objavljen je izbor materijala koji su snimili tokom devedesetih godina. Disk “Harmonajzer” je producirao Koja, a Gile i Banana su bili koproducenti. Uz novog bubnjara Blagoja Nedeljkovića Pačeta, kao gosti su učestvovali: Vlada Divljan (vah gitara), Zerkman (truba), Kojot (trombon), Dušan Petrović (saksofon), Zdenko Kolar i Boris Bunjac (prateći vokali). Ljuba Đukić je pevao u temi “Zato stojim sam”. Po običaju, Banana je otpevao glavni vokal u pesmama “Promene” i “Tome neće doći kraj”. Novost su i dva instrumentala “Đankarlo Gingiva ponovo jaše” i “Ресторан З ора“ (autori Švaba i Koja).

Septembra 2004. godine Ljuba Đukić se vratio u grupu. Na disku “Breskve u teškom sirupu Vol. 1” (tako je prvobitno trebalo da se zove ploča “Lišće prekriva Lisabon”) objavljen je snimak sa probe u SKC-u iz 1980. godine i sa nastupa na Tašmajdanu održanog 1980. godine. Snimak koncerta koji su tim povodom održali 9. februara 2007. godine u klubu “Pogon” Doma omladine objavljen je na disku “New wave”. Croatia Records je početkom 2007. godine u okviru box seta objavila reizdanje prvog albuma Električnog orgazma, “Bistriji ili tuplji čovek biva kad...” Šarla akrobate i “Paket aranžman”. Nastupili su kao predgrupa na koncertu The Rolling Stones 14. jula 2007. godine u Beogradu.

Tokom 1996. godine Gile se ogledao u novinarstvu. Intervjuisao je kolege Vladu Divljana i Marka Brecelja za muzičke novine. Osnovao je klupski bend Stoned Rollers Expirience u kome je svirao bubnjeve, a uz njega su tu bili Melina Apia (Melina Appiah), vokal, Banana, gitara i Zdenko Kolar, bas. Na nastupima su svirali obrade stranih hitova s kraja šezdesetih godina. Jedno vreme je na radiju B 92 u noćnoj emisiji “Histerija rock’n’rolla” puštao staru muziku. Na ploči “Deci muzičari s ljubavlju” (PGP RTS 2001.) Gile je uz brojne domaće muzičare čitao bajke.
Na disku “The Velvet Bananas” (MSU 2002.) snimljenom na koncertu u zagrebačkom klubu “Tvornica” 25. septembra 2001. godine otpevao je pesme “Heroin” i “Run run run” sastava Velvet Underground. Za CD “Kao da je bilo nekad...” (Circle Records 2002.) na kome su obrađene pesme Milana Mladenovića, verziju teme “Krug” je uradio Električni orgazam, a pevao je Ljuba. Na disku ”Jako dobar tatoo! Tribute To EKV” (CBS 2003.) snimljenom 22. februara 2003. godine u zagrebačkoj “Tvornici” na koncertu posvećenom Milanu Mladenoviću, Gile je zastupljen obradama pesama “Fenomen”, “Samo ponekad” i “O, o, o”. Sarađivao je na disku Vaska Serafimova “Here” (Automatik 2006.). Na disku “Ostat će mlad” (Dallas Records 2007.), snimljenom na koncertu posvećenom Kreši Blaževiću, zabeležen je “Vudu bluz” koji je Gile izveo sa sastavom Hakuna Matata. Odigrao je epizodnu ulogu u filmu “Mi nismo anđeli 2”.

Još u vreme rada sa grupom, Čavke je ispoljavao interesovanje za glumu, tako da je imao ključnu ulogu u TV rock operi “Kreatori i kreature”, glumio je u diplomskoj drami “Telefomanija” Milutina Petrovića, učestvovao u radu na filmu “Crna Marija” i u filmu “Kako je propao rokenrol”. Gile i Čavke su glumili u TV drami “Sava Šumanović”, a Gile je imao epizodu u filmu “Crni bombarder”. Čavke je 1994. godine igrao Marka Bolana u predstavi “Zigi - Zvezdana prašina” Bitef teatra, a 1995. godine glumio je vodiča kroz duhovno opustošeni Beograd u TV filmu “Geto - tajni život grada” reditelja Mladena Matičevića i Milana Markova. Ne dočekavši premijeru filma, teško bolestan otišao je u Tasmaniju gde je i umro 16. februara 1997. godine. Septembra 1997. godine izdavačka kuća Sound Of Islands objavila je u malom tiražu Čavketov solo CD “Regression” sa šesnaest tema u kojima se bavio improvizacijama, tehno zvukom i standardnim rock formama. Zoran Radomirović Švaba je 1983. godine uradio muziku za film “Šećerna vodica” reditelja Bate Prelića. Odigrao je epizodne uloge u filmovima “Crni bombarder” i “Mi nismo anđeli”. Jovan Jovanović Grof je napisao roman "Organizovano posmatranje" (Samostalno izdanje 2003.) u kome se u formi trilera bavi političkim ubistvima. Pesma “Električni orgazam” je na disku “Yugoton” (BMG 2001.) na kome su poljski muzičari obradili ex Yu rock hitove.


[preuzeto iz knjige "Ilustrovana exYu rock enciklopedija 1960-2000"]

Dj.Vesna
27.02.2013, 07:44
Elektricni Orgazam

Diskografija;

ALBUMI:

BRESKVE U TEŠKOM SIRUPU
godina: 2006.
izdavac: AUTOMATIK
pesme: Koncert na Tašmajdanu ABRS 1980 - 1. Električni orgazam 2. Konobar 3.Infekcija 4. Zlatni papagaj 5.Krokodili dolaze 6. Nebo | Proba u podrumu SKC-a 1980 - 7. Zlatni papagaj 8. Vi 9. Fleke 10. Voda u moru 11.Pojmove ne povezujem 12. Leptir 13. Umetnost 14. I've got a feeling 15. Krokodili dolaze 16. Nebo


HARMONAJZER
godina: 2002.
izdavac: PGP RTS
pesme: 1. Danas nisam sasvim svoj 2. Istina nema kraj 3. Neka sada vide svi 4. Nebo broji korake 5. Ko se sada seca svega 6. Senke zidova 7. Promene 8. PECTOPAH 3 OPA 9. Zato stojim sam 10. Tome nece doci kraj 11. Protiv sebe 12. Djankarlo Gingiva ponovo jase 13. Ona seta psa


NAJBOLJE PESME II
godina: 2002.
izdavac: PGP RTS
pesme: 1. Seks, droga, nasilje i strah 2. Sad ti je tesko 3. Mentalno 4. Sa la la 5. Zasto da ne 6. ovaj put je tvoj 7. Spojimo se sad 8. Moj je zivot paranoja 9. Da si tako jaka 10. Metadonska terapija 11. Poljubi me i priznaj mi 12. Sve ste vi nase devojke 13. Sunce zna da mesec zna 14. Ti 15. Ona uvek zeli sve 16. I nikog nema da nas probudi 17. Gde da nadjem sada ja sebi takvu devojku? 18. Reci lete bas bez veze 19. Kakav je to svet? 20. Vise nikad kao nekad


A UM BUM
godina: 1999.
izdavac: City records
pesme: 1.A um bum 2.Hajde reci sada ti 3.I nikog nema da nas probudi 4.Gde da nadjem takvu devojku 5.Sam sa tobom 6.Kakav je to svet 7.Reci lete bas bez veze 8.Neka vetar nosi 9.Suze nisu dovoljne (da te operu) 10.Danas je dan 11.Kad si sam 12.Ja nisam znao neke stvari 13.Vise nikad kao nekad 14.Nemoc bes i ocaj 15.Princeza


ZIVO I AKUSTICNO
godina: 1996.
izdavac: B92
pesme: 1.Najava Zdenka Kolara 2.Fras u supi 3.Sve sto radim radim za nju 4.Vreme je za akciju 5.Ona uvek zeli sve 6.Poljubi me i priznaj mi 7.Magicna ruka 8.Kazu mi da te vratim mami 9.Sve ste vi nase devojke 10.Skamenjen 11.The man who sold the world 12.Metadonska terapija 13.Sunce zna da mesec zna 14.Pobuna 15.Ti 16.Svaka nova noc 17.Vise nisam tvoj 18.Kapetan Esid 19.Hajde bejbe (daj da vidim sad) 20.Seks, droga, nasilje i strah


WARSZAWA '81 [koncertni, integralna verzija]
godina: 1996..
izdavac: Yellow Dog
pesme: 1.Elektricni orgazam 2.Bomba 3.Devojke 4.Odelo 5.Afrika 6.Razgovori 7.Podstanar 8.Leptir 9.Konobar 10.Voda u moru 11.I've Got a Feeling 12.Dokolica 13.Vi 14.Krokodili dolaze 15.Nebo 16.Zlatni papagaj


ZASTO DA NE! [dupli LP]
godina: 1994.
izdavac: PGP RTS
pesme: 1.Keine macht den drogen 2. I.D.J.S. 3. Nikog vise ne cekam 4. Ja sam sasvim normalan 5. Zasto da ne 6. Kazu mi da te vratim mami 7. Daj mi skloniste 8. Ovaj put je tvoj 9. Dajem ljubav 10. Spojimo se sad 11. Prljava mala devojcica 12. Moj je zivot paranoja 13. Oslobodi se (u krugu svetlosti) 14. Da si tako jaka 15. A ti me opet zoves 16. Skloke ploke flonge 17. Rasipam se 18. Metadonska terapija 19. Prestani 20. Jak kao kamen 21. Halucinacije 22. Huni i avari naviru 23. Sijaj sad kao novo sunce


BALKAN HORROR ROCK II [kaseta]
godina: 1993.
izdavac: Master Music
pesme: 1. Bomba/Nezgodno 2. Devojke 3. Odelo 4. Pojmove ne povezujem 5. Dokolica 6. Hajde bejbe (Daj da vidim sad) 7. Svecane bele kosulje 8. Mjau mjau 9. Kapetan Esid 10. Lui Lui


SEKS, DROGA, NASILJE I STRAH / BALKAN HOROR ROCK
godina: 1992.
izdavac: PGP RTB
pesme: 1. Mentalno 2. Sad ti je tesko 3. Mala lopta metalna 4. Ja mogu jos 5. Seks, droga, nasilje i strah 6. Bomba/Nezgodno 7. Devojke 8. Odelo 9. Afrika 10. Pojmove ne povezujem 11. Dokolica 12. Vi 13. Krokodili dolaze 14. Vudu bluz 15. Kapetan Esid 16. Sa la la 17. (Hajde bejbe) Daj da vidim sad 18. Lui Lui 19. Zlatni papagaj 20.Hodam sad kao zombi


NAJBOLJE PESME 1980-1988 [kompilacija]
godina: 1988.
izdavac: Jugoton
pesme: 1.Zlatni papagaj 2.Krokodili dolaze 3.Konobar 4.Nebo 5.Odelo 6.Dokolica 7.Locomotion 8.Skamenjen 9.Vudu bluz 10.Debela devojka 11.Ja sam tezak kao konj 12.Ne postojim 13.Kapetan Esid 14.Kako bubanj kaze 15.Bejbe, ti nisi tu 16.Igra rok en rol cela Jugoslavija


LETIM, SANJAM, DISEM
godina: 1988.
izdavac: PGP RTB
pesme: 1. Igra rock’n’rol cela Jugoslavija 2. Svi ljudi i sve zene 3. Ti 4. Sve sto radim, radim za nju 5. Kad sve devojke budu moje 6. Poljubi me i priznaj mi 7. (Hajde bejbi) Daj da vidim sad 8. Ona uvek zeli sve 9. Sve ste vi nase devojke 10. Sunce zna da mesec zna


BRACO I SESTRE [koncertni]
godina: 1987.
izdavac: Jugoton
pesme: 1. Svaka nova noc 2. Klinci traze zabavu 3. Debela devojka 4. Nebo 5. I’m waiting for my man 6. Krokodili dolaze 7. Bejbe, ti nisi tu 8. Podjimo 9. Kako bubanj kaze 10. Locomotion 11. Ne postojim 12. Ja sam tezak kako konj 13. Konobar



DISTORZIJA
godina: 1986.
izdavac: Jugoton
pesme:
1.Vudu bluz
2.Lui Lui
3.Svaka nova noc
4.Sa la la
5.Debela devojka
6.Ja sam tezak kao konj
7.Vidim svoj lik
8.Ne postojim
9.Horor bugi
10.Hej ti
11.Kapetan Esid



KAKO BUBANJ KAZE
godina: 1984.
izdavac: Jugoton
pesme: 1. Kako bubanj kaze
2. Klinci traze zabavu
3. Pricam o tebi
4. Ja zelim promene (baby, baby, baby, baby)
5. Fras u supi
6. Beograd
7. Skamenjen
8. Volim te
9. Tetovirane devojke
10. Slatka mala devojcica



LES CHANSONES POPULAIRES
godina: 1983.
izdavac: Jugoton
pesme:
1.Locomotion
2.Citadel
3.Metal Guru
4.I'm Waiting for My Man
5.-6.The Man Who Sold the World
7.Being for the Benefit of Mr. Kite
8.When the Music's Over
9.Blue Moon


LISCE PREKRIVA LISABON
godina: 1982.
izdavac: Jugoton
pesme:
1. Podjimo
2. Alabama
3. Zuto
4. Sam
5. Glave
6. Devojke
7. Afrika
8. Podstanar
9. Leptir
10. Bomba
11. Nezgodno
12. Razgovori
13. Ona
14. Znam
15. Cetvoro
16. Odelo
17. Dokolica
18. Dokolica (dub verzija)


WARSZAWA '81 [koncertni, mini LP]
godina: 1981.
izdavac: Jugoton



ELEKTRICNI ORGAZAM
godina: 1981.
izdavac: Jugoton
pesme:
1. Elektricni orgazam
2. Konobar
3. Krokodili dolaze
4. Voda u moru
5. Infekcija
6. Vi 7. Fleke
8. I’ve got a feeling
9. Pojmove ne povezujem
10. Umetnost
11. Nebo
12. Zlatni papagaj
13. Vi
14. Krokodili dolaze



PAKET ARANZMAN [ Sarlo akrobata / Idoli / Elektricni orgazam ]
godina: 1981.
izdavac: Jugoton
pesme:
1.Ona se budi - Sarlo akrobata
2.Krokodili dolaze - Elektricni orgazam
3.Oko moje glave - Sarlo akrobata
4.Shwule Uber Europa - Idoli
5.Mali covek - Sarlo akrobata
6.Plastika - Idoli
7.Maljciki - Idoli
8.Zlatni papagaj - Elektricni orgazam
9.Amerika - Idoli
10.Vi - Elektricni orgazam
11.Niko kao ja - Sarlo akrobata



SRDJAN GOJKOVIC [SOLO]

EVO, SADA VIDIS DA MOZE
godina: 1989.
izdavac: PGP RTB
pesme:
1. Mladi luk
2. Hteo bih da znam
3. Ti radis sve
4. Zagreb
5. Da ili ne
6. Mislim da sam lud
7. Ne vidim put
8. Sasvim sam
9. Sada svaka majka zna
10. Vise nisam tvoj
11. Pobuna
12. Pet je sest
13. Ovde je podzemlje
14. Evo sada vidis da moze
15. Ovo je za kraj



SINGLOVI

KAKO BUBANJ KAZE" / "TETOVIRANA DEVOJKA
godina: 1984.
izdavac: Jugoton


LOCOMOTION / METAL GURU
godina: 1983.
izdavac: Jugoton


ODELO / AFRIKA
godina: 1982.
izdavac: Jugoton


DOKOLICA / DOKOLICA (DUB VERZIJA)
godina: 1982.
izdavac: Jugoton


KONOBAR / I'VE GOT A FEELING
godina: 1981.
izdavac: Jugoton




SRDJAN GOJKOVIC & VLADA DIVLJAN

LUTKA KOJA KAZE NE
godina: 1991.
izdavac: PGP RTB



ROKENROL BUKVAR
godina: 1990.
izdavac: PGP RTB



ROKENROL ZA DECU
godina: 1989.
izdavac: PGP RTB






FILMSKA MUZIKA - SRDJAN GOJKOVIC

CRNI BOMBARDER
godina: 1992.
izdavac: ZAM


KAKO JE PROPAO POCK'N'POLL
godina: 1989.
izdavac: PGP RTB

Dj.Vesna
27.02.2013, 07:47
Bosko Beuk

Biografija


Još kao sedmogodišnjak znao je da će se baviti muzikom. U osmom razredu osnovne škole dobija, po želji oca harmoniku, iako to nije bio njegov izbor.

Prve muzičke korake započinje kao učenik osnovne škole, u baranjskom sastavu Bijele Lale iz Jagodnjaka. Okosnicu i standardnu postavu grupe činili su Drago Barat - solo gitara, Ivica Barat - ritam gitara († 2004), Ljubiša Balaban - bubnjevi († 2005), Franjo Vukašinac - klavijature i vokalni solista Mladen Tekila. Boško svira na harmonici repertoar Beatlesa, Frank Sinatre, Rod Stewarta i drugih zvijezda svjetske i domaće muzičke scene. Poseban doprinos kvaliteti doprinio je svojim dolaskom Harry († 20..) koji je svirao trubu. U Bijelim Lalama su nastupali u kraćem ili družem periodu: Slavko Marjanović (†), Mirko Mrđenović (†) i Davor Vuka.


Članovi benda prepoznaju u njemu pjevački talenat i vrlo brzo postaje glavni vokal benda. Bijele Lale postaju jedan od najpopularnijih sastava Slavonije i Baranje. Pobjednici mnogih gitarijada, a Ivica i Boško bivaju proglašavani najboljim vokalima regije. Sticajem okolnosti Boško postaje i bubnjar u bendu koji napušta Ljubiša Balaban. Dvojna uloga pjevača i bubnjara trajala je vrlo dugo. Popularnost ovog benda, a posebno Boška je u stalnom usponu. Jedina je grupa iz regiona koja je u to vrijeme imala redovne nastupe u Madjarskoj.

Visestruki je pobjednik je na nekoliko festivala zabavne muzike: Baranja pjeva, Festival zabavne muzike u SŠC Beli Manastir, Dardi.

Raspadom Bijelih Lala Boško započinje svoju muzičku karijeru sa mnogim muzičarima iz Baranje, Osijeka pa i šire. Saradjuje sa Draganom Nemetom (†), Slavkom Marjanovićem (†), Zdenko Futa, Goran Senić - Džingo, Darko Štefanec (†), Franjo Kerovec, Petar Krstanović, Drago Čolaković, Vojo Jovanović i mnogi drugi.

Bend Baranja expres, kasnije Bodra zasigurno je jedan od najboljih grupa svih vremena Slavonije i Baranje. Grupu su činili: Goran Mrdja - klavijature, Josip Crnčec - klavijature, Vjekoslav Miling - gitara, Darko Dragosavljević - bas gitara, Željko Božić - bubnjevi, kasnije Dragan Jagar - Grga i vokal Boško Beuk.


Prevazišli sredinu u kojoj su radili, Goran Mrdja i Boško započinju pripremu prvog albuma benda. Medjutim dešavanja koja su se desila 1991. i kasnije dovode do raspada benda i samim tim i snimanje albuma.

Krajem 1991. godine odlazi u Austriju gdje nastavlja svoj muzički talenat da nadogradjuje. Svoj prvi album "Wenn's mich einmal nicht mehr gibt" snima 1994. u studiju Petra Moritza koji je i producent. Na albumu sviraju Peter Moritz, Bernd Kofler i Boško Beuk.

bb3-malaPjesme "In dir der Wahnsin Brent", "Alles verwehte der Wind", "Wenn's mich einmal nicht mehr gibt", "Wie Romeo und Julia" postaju rado slušane pjesme radio stanica Austrije, sjverne Italije i Njemačke. Promovišući album, nastupa cijelom Austrijom.

Pogodjen sa dešavanjima u Jugoslaviji, svoje osjećaje, razmišljanja i vidjenje cijele situacije opisuje i pjeva na albumu "Putuj Evropo" 1995. Izdvajaju se pjesme "Ne bacajte cigle berlinskoga zida", "Meta smo svi", "Postao sam niko"

Sa Simonom Šimatom iz Maribora i Bojanom Logarom iz Celja, započinje rad novog albuma MEINE WELT koji je dosta kasnije objavljen u Njemačkoj (2004). Na albumu se pojavljuju Bora Djordjević kao gost za pjesmu Amsterdam, na bas gitari se pojavljuje Nešo Japanac.

1998. godine seli u Holandiju. Ubrzo snima i izdaje album "I muškarci nekad plaču" 1999. Saradjuje sa Djidjijem Jankelićem (ex bubnjar Bijelog Dugmeta) kojem snima i producira kompletan album "Nisam znao" na kojem je autor svih pjesama, Ljubišom Racićem, gitaristom i osnivačem grupe Formula 4. Zajedno nastupaju po Njemačkoj i Holandiji. Sa njima u postavi je i Željko Bosanac.

Intezivno radi kao autor Zilki - Zilkić Samiru, Sanji Musić, Todić Radetu. Uspješnu saradnju ostvaruje sa DJ Maxom, Isak de Nielom, Mousse Patht M'Bayeom i drugima.

2004. u Njemačkoj izlazi album MEINE WELT od kojih je pjesma "Du bist meine Primadonna" dugo vremena bila medju TOP 50 Njemačke top liste. Iste godine snima isntrumentalni album "Morning at the Kopačevo Like" , posvećen Baranji i sredini u kojoj je odrastao, školovao se i započeo svoju karijeru, na kojem gostuje Maki Jabandžić (harmonika i klavijature). Na albumu se nalazi nekoliko vlastitih pjesama i nekoliko obrada poznatih pjesama "Emina", "Kaleš bre Andjo", "Čaj šukarije". "Voice Craing", "Strong", "Morning at the Kopalevo Like" samo su neke od njegovih pjesam na tom albumu. Taj album je i bio povod osnivanja grupe Musica Balcana, koju čine: vok. solistica Alma Kuruglić, Faruk Karabegović - flaut/vokal, Maki Jabandžić - harmonika/klavijature, Sergej Kreso - bubnjevi/vokal i Boško Beuk - vokal/klavijature. Musica Balcana nastupa širom Holandije na festivalima i World Music centrima.

Sve ove godine nastupa po zemljama zapadne Evrope, Holandija, Njemačke, Belgija, Austrija, Švicarska, Francuska i druge.


Već 2004. godine ostvaruje saradnju sa španskim teatrom za djecu "Lutak Teatre" i snima i komponuje instrumentalni album za djecu "La guera de los quentos" koji izlazi 2005. godine. Iste godine seli se u Španiju gdje vrlo brzo stječe zavidnu popularnost u provincijama Katalonije i Valencija. Svoj repertoar proširuje sa latino repertoarom. Nastupa duž obale od Barcelone do Alicantea.

2007. godine dolazi u Banja Luku. Po uzoru na latino grupe, ubrzo osniva bend Vamos a bailar, koji iste godine izdaje istoimeni album. Bend biva prepoznatljiv i jedinstven na tim prostorima. Nastupa širom Bosne i Hercegovine.

Saradjuje sa Toni Popovićem, Jelenom Šukalom, grupom R.I.P. i drugim banjalučkim muzičarima. Njegove pjesme u izvodjenju drugih izvodjača osvajaju nagrade na domaćim festivalima u Banja Luci, Bihaću i Zenici.

2010. godine izdaje svoj maksi singl sa namjerom da se predstavi svim zemljama u okruženju. Singl pod nazivom "Život nije fer" sa istoimenom pjesmom i pjesmom "Daliborka" rado je slušan na svim radio stanicama BiH i regije. Uskoro priprema kompletan album sa pjesmama Desert Song, Obala, Azilant koje je napisala Daliborka Kiš Juzbaša, Samo ti i ja, Tebi za božić i druge.

Životni put ga je ponovo "vratio" u Šoaniju, zemlju u kojoj najbolje prolanalzi sebe. U vrlo kratkom periodu priprema album "La Costa" koji obajvljuje za izdavačku kuću NAT TEAM MEDIA iz Mataro/Barcelona. Na albumu se nalazi deset pjesama na španskom jeziku i jedan je od rijetkih umjetnika koji svoj umjetnički rad izražava na nekoliko jezika.

Na albumu "La Costa" surađuje sa nekolicinom muzičara. Kao gosti na albumu pojavljuj se David Spann iz USA, gitarsita legendarne grupe Kanzas, Ljubiša Racić iz ex Jugoslavije, vođa grupe Formula 4 i Srđan Branković iz Smedereva, Srbija, izggrupe Alogia. Na ovom albumu pored svojih tekstova, pjeva i tekstove Daliborke Kiš Juzbaša i Marcela Diaza Garcie iz Španije.

Dj.Vesna
27.02.2013, 07:48
Bosko Beuk



Diskografija;


Wenn's mich enimal nicht merh gibt - 1994

Alles verwehte der Wind
Du bist nich mehr hier
Wie Romeo und Julia
Der Winter
Schlaf mein Engel, Schaf
Ein Licht am Horizont
Das Kind der Strasse
In Dir der Wahnsinn brent
Hey Du komm zu mir
Ich wünsche Dir gute Nacht
Ein Brief
Guten Morgen meine Liebe
Wenn´s mich einmal nicht mehr gibt


Putuj Evropo - 1995

Putuj Evropo
Meta smo svi
Čuj pričaju
Tri curice male
Ne bacajte cigle Berlinskoga zida
Evo zima je
Postao sam niko
Zašto se obrazi tvoji crvene
Recke na papiru
Ne, nije po meni


I muškarci nekad plaču - 2002

Nek' ti drugi oprosti
Zašto decembar šuti
Ova noć nek' potraje
Rastajemo se u ime ljubavi
Nasmješi se
I muškarci nekad plaču
Ostanimo samo prijatelji
Tvoja ruka u mojoj ruci
Zaigraj ti
Hajde dodji da igramo
Nepomičan zid
Spiritus Movens
Na trenutak vrati se meni
Postajemo stranci
Mnogo razloga

Video spot za pjesmu "Nek' ti drugi oprosti" režirao
Darko Lukšić - snimljen u Amsterdamu


Meine Welt - 2004

Meine Wlet
Nur Du
Amsterdam
Du bist meine Primadonna


La guera de los quentos - 2005

Secreta
Lutak
Pasodoble
Escenaro carpa
Vamos a bailar
Serpiente
Tigre
Principe de sueńo
Lobo
Bruja
Diablo
Flautista
Lobito
Spiritus Movens
Lutak Tren


Vamos a bailar - 2007

Znamo
Pogledaj danas opet u mene
Ispao sam laik
Tango u parku
Vamos a bailar
I nek' potraje sve
Želim živjeti sam
Baila morena, baila
Dodaj mi gitaru
Te quiero mi amor
Božić je (bonus trak)

Video spot za pjesmu "Božić je" i "Vamos a bailar"
režirao Dr.Skandy - snimljeno u Banja Luci


Život nije fer - 2010

Život nije fer
Daliborka

Video-spot za pjesmu "Život nije fer" režirao Mišo Kočić


Meine BEST OF auf Deutsch - 2012

1. Du bist meine Primadonna
2. Nur Du
3. Amsterdam with Bora Djordjević
4. Meine Welt
5. Wie Romeo und Julia
6. Alles verwehte der Wind
7. Allein in meiner Trauer
8. Der Winter
9. Du bist nich mehr hier
10. Ein Brief
11. Guten Morgen meine Liebe
12. Schlaf mein Engel schlaf
13. Hey Du komm zu mir
14. Wenn's mich einmal nicht mehr gibt
15. In Dir der Wahnsin brennt
16. Das Kind der Strasse
17. Ein Licht am Horizont

Label: BBmusic


Obala - 2012 (digital)

1. Obala
2. Desert song
3. Život nije fer
4. Daliborka
5. Fotografija
6. Imala si svoje drugo ja
7. Samo ti i ja
8. Želim živjeti sam

Video spot: "Obala" by VIDEODELUX

Izdavač: NAT TEAM MEDIA - Barcelona/Mataro


La Costa - 2012

1. La Costa
2. Cancion Desierto
3. Tenias tu otro yo
4. Solo tu y yo
5. Fotografia
6. No es el fin
7. Tu como estas
8. Atardecer
9. Siempre te vas
10. Marzo

Video spot: "La Costa" - by VEDEODELUX

Izdavač: NAT TEAM MEDIA - Barcelona/Mataro


Izvor; Official Sajt

Dj.Vesna
27.02.2013, 07:49
Boris Novković

Biografija

Boris Novković rođen je 25.XII 1967.g. u Sarajevu. Sa 1,5 godinom sa svojom obitelji preseljava u Zagreb. Potiče iz glazbene obitelji: otac - Đorđe Novković, jedan od najvećih hrvatskih autora zabavne glazbe i majka Ozana - profesor glazbe. Pohađao je redovne škole , srednja stručna sprema : (Centar za kulturu i umjetnost u Zagrebu), aktivno se bavio sportom (junior NK "Dinamo" od 12-15 godine). Prvi album snimio je 1986.g. - "Kuda idu izgubljene djevojke" koji je prodao u tiraži od 160.000 primjeraka. Drugi album, izdan 1987.g., u produkciji Nikše Bratoša - "Jači od sudbine", njegov je najprodavaniji album, koji je dosegnuo fantastičnu tiražu od 180.000 primjeraka. U periodu od 1988-1991 objavljuje još 3 albuma od kojih je svaki prešao tiražu od 100.000 primjeraka I tako se uspostavlja kao jedna od najvećih zvijezda u tadašnjoj Yugoslaviji. Svoj prvi Best off objavljuje 1995. sa pridodanom skladbom “Mašta moja” koja zauzima prvo mjesto gotovo svih top lista u Hrvatskoj. Iste godine objavljuje jedan od svojih antologijskih albuma u “Dobru i zlu” koji se tada prodaje u fantastičnoj tiraži za Hrvatske prilike od 40000 primjeraka. Naslovna skladba “U dobru I zlu” danas je već osigurala status evergreena a sa istoimenog albuma skinuti su hitovi poput “Sve mijenja se” i “Bijeli golub”. Album “Sve gubi sjaj” je uslijedio 1997 također ostvaruje fantastičan tiražu od 26000 primjeraka a singlovi “Sve gubi sjaj” i “Daleko” (duet sa Kemalom Montenom) postaju veliki hitovi. Albumi U dobru I zlu I Sve gubi sjaj su ujedno i kulminacija Borisove suradnje sa producentom Mirom Buljanom. Novi veliki uzlet Boris doživljava albumom “Ostvaren San” na kojem je surađivao sa mladim producentom Jerkom Marićem u koji 2005. ostvaruje zlatnu nakladu a hit pjesma pobjednica Dore “Vukovi umiru sami” poharala je vrhove top lista Hrvatske i svih zemalja regije . Njegova konstanta i uspon traju do danas i jedan je od rijetkih izvođača koji obuhvaćaju više generacijsku publiku. Svakim novim albumom postavlja više standarde pa je to slučaj i sa najnovijim “Via ljubav” koji ovih dana izlazi u prodaju i na kojem nastavlja svoju suradnju sa producentom s kojim je najviše surađivao i uz kojeg ga vežu i najveći uspjesi Nikšom Bratošem. U 2011 godini obilježava 25 godina karijere te će sa svojim bendom “ Noćnom Stražom” velikom turnejom u čitavoj regiji obilježiti obljetnicu i predstaviti novi album.

Dj.Vesna
27.02.2013, 07:50
Boris Novkovic


Navodimo kompletnu diskografiju Borisa Novkovića od 1986.g. do 2009.g., a to su:

1. KUDA IDU IZGUBLJENE DJEVOJKE, 1986.g. (YUGOTON)
2. JAČI OD SUDBINE, 1987.g. (YUGOTON)
3. DOK SVIRA RADIO, 1988.g. (YUGOTON)
4. OBOJENI SNOVI, 1989.g. (YUGOTON)
5. BORIS 100X, 1991.g. (YUGOTON)
6. STRUJI STRUJA, 1993.g. (ORFEJ)
7. THE BEST OF BORIS, 1995.g. (CROATIA RECORDS)
8. U DOBRU I ZLU, 1995.g (CR)
9. SVE GUBI SJAJ BEZ LJUBAVI, 1997.g. (CR)
10. BRANIM SE, 1999.g. (CR)
11. DIREKT, 2000.g. (CR)
12. 'KO JE KRIV, 2002.g. (CR)
13. THE BEST OF 1995. – 2003., 2003.g. (CR)
14. OSTVAREN SAN , 2004.g. (DALLAS RECORDS)
15. MOJIH PRVIH 20 – LIVE IN LISINSKI 2007.g (DR)
16. GOLD COLLECTION- 2006. g. (CR)
17. ZAPISAN U TEBI – 2008.g. (CR)
18. PLATINUM EDITION – 2009.g. (CR)
19. VIA LJUBAV- IZLAZI POČETKOM TRAVNJA 2011 (CR)

Iako svoju karijeru nije gradio na festivalima jer je izrazito pop rock i kantautorski orijentiran izvođač zbog nedostatka medijskog prostora i zbivanja u 90-im godinama učestvovao je na nekim festivalima ali od 2005 zaključno sa pobjedom na Dori više ne učestvuje na festivalskim pozornicama osim kao poseban gost u sklopu kocertnog show programa. U svojoj karijeri odradio je preko stotinu humanitarnih koncerata za Hrvatsku i mnoge druge povode koji su imali plemenitost i pomoć ugroženima svih sfera kao svoj osnovni cilj i motiv. Veliki je ljubitelj I zaštitnik životinja te je i sam sa svojim pokojnim ocem Đorđem udomio 10 pasa lutalica.

Boris Novković je sudjelovao na Međunarodnom festivalu u Maleziji (Kuala Lumpur).
Sudionik je gotovo svih domaćih festivala (Festival zabavne glazbe "SPLIT", Melodije hrvatskog Jadrana, Hrvatski radijski festival, "Zagrebfest") i dobitnik velikog broja nagrada. Pobjednik je Hrvatskog radijskog festivala 1999.g. koji se održao u Vodicama, te "Zagrebfesta 2001." Pobjednik je Dore 2005. kao izvođač I koautor pjesme “Vukovi umiru sami”, te pobjednik Dore 2006. kao koautor glazbe pobjedničke pjesme Moja Štikla.

Dobitnik je najvećeg hrvatskog diskografskog priznanja - "Zlatne ptice" 1999.g za preko milijun prodanih nosača zvuka., te je nositelj statusa hrvatskog glazbenog umjetnika a od 2011. izabran za predsjednika Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika(HZSU). Izrazito je kantautorski orijentiran sa glazbenim pop-rock opredjeljenjem.


U razdoblju 1997 - 2005. dobitnik je većeg broja nagrada od kojih navodimo:

1997.g. - dobitnik je nagrade Obiteljskog radija za najboljeg kantautora po izboru emisije "Turki party"
1998.g. - dobitnik je "Zlatne ruže" Večernjeg lista"; za naj popularnijeg pjevača po izboru čitatelja I urednika
1998.g. - nominiran je za diskografsku nagradu "Porin" u kategoriji vokalne suradnje za pjesmu "Daleko" (sa Kemalom Montenom)
1999.g. - dobitnik "Zlatne ptice" - nagrade HNZS "Croatia records" za preko milijun prodanih nosača zvuka
1999.g. - dobitnik GRAND PRIX-a Hrvatskog radijskog festivala u Vodicama
2001.g. - dobitnik GARND PRIX-a (Prva nagrada stručnog žirija) festivala "ZAGREBFEST 2001." za pjesmu "Sve jeseni i zime"
2002.g - dobitnik “Kristalne gitare” – nagrade za naj tiražnijeg kantautora u Hrvatskoj
2005.g. – ponovno dobitnik “Zlatne ruže” "Večernjeg lista”
2005.g. - pobjednik Hrvatske pjesme za pjesmu Europe – "DORA 2005."; pjesma : Vukovi umiru sami
2006.g- pobjednik Hrvatske pjesme za pjesmu Europe – “DORA 2006” pjesma : “Moja štikla”
2005.g.- dobitnik nagrade “Turky party” 2.programa Hrvatskog radija za HIT GODINE (Vukovi umiru sami)

U razdoblju od 2005-2008 odsvirao je niz koncerata na teritoriju čitave regije uključujući gradove : Zagreb , Beograd , Skopje , Ljubljana , Podgorica… I mnoge druge. Trenutačno završava rad na novom albumu a u sklopu koncertne promocije ponovno će nastupati u navedenim gradovima i mnogim drugim širom cijele regije.

Jedan je od najizvođenijih hrvatskih autora i izvođača na Hrvatskom radiju kao i na području etera čitave regije. Skladao je pjesme I za druge izvođače: Tatjana Matejaš Tajči, Tony Cetinski, Leteći odred, Severina , Danijela , Srebrna Krila , Guliano , Crvena Jabuka, Kemal Monteno i mnoge druge.
Član je strukovnih udruga : HDS(Hrvatsko društvo skladatelja) , HGU(Hrvatska glazbena unija) , te ima status samostalnog umjetnika u okviru Hrvatske Zajednice Samostalnih umjetnika – HZSU kao skladatelj. Posebno je ponosan na činjenicu da je 2011. od strane predstavnika umjetničkih strukovnih udruga izabran za predsjednika HZSU-a - Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika te svojom neiscrpnom energijom nastoji dati svoj obol u zastupanju i ostvarivanju prava i statusa svih samostalnih umjetnika u Hrvatskoj. U kriznoj godini zajedno sa upravnim odborom i tajnikom HZS-u uspio je uz dobru suradnju sa Ministarstvom Kulture i ministrom Jasenom Mesićem osigurati dodatna sredstva koja su nedostajala za prijem novih i mladih umjetnika u HZSU te ostvarivanje njihovog statusa samostalnih umjetnika.

Izvor; Official Sajt

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:12
Francisco de Quevedo



Fransisko Gomes de Kevedo i Santibanjez Viljegas (šp. Francisco Gómez de Quevedo y Santibáńez Villegas; Madrid, 14. septembar 1580. — Viljanueva de los infantes, 8. septembar 1645) je bio španski prozni pisac i pesnik španskog Zlatnog veka. Bio je najznačajniji predstavnik književnog pravca konseptizam, koji je bio u direktnoj suprotnosti sa kultizmom (pogrdno nazivan i kulteranizam), pravcem čiji je najistaknutiji predstavnik bio Luis de Gongora. Rodio se u Madridu, a studirao je, filozofiju i jezike, u Alcala de Henares. Bavio se politikom, dugo je živio u Napulju, upuštao se u organiziranje pobuna (u Veneciji), okušao je progone i tamnicu, jer mu je istina bila gorka pa ju je morao ispljunuti, kako sam kaže. Pisao je historijske, političke, moralističke i asketske spise, a dao je i jedan sjajni pikarski roman: Životopis lupeža. Sudjelovao je u književnim borbama, u stvaranju kulturne atmosfere, ali nikada nije bio u masi, nego uvijek po strani, svoj i svojeglav, prgav i nasrtljiv, podrugljiv i satiričan. Njegove žaoke bile su strahovite i nemilosrdne. Bio je pustolov i uživalac života, prijatelj veselog društva i bogate trpeze, a u isto vrijeme je osjećao ništavnost i tragiku ljudskog življenja te su mu stihovi puni skepticizma i gorčine. Njegovo ludo življenje pratila je neprestano sjena smrti i osjećanje neumitne prolaznosti svega te je netko s pravom rekao da je cijelo Ouevedovo djelo — mrtvački ples. Njegova mnogobrojna i majstorski pisana prozna djela često su zasjenjivala njegove isto tako mnogobrojne lirske i epske pjesme. Sam on smatrao je sebe filozofom, komentatorom, eruditom, prevodiocem i političarom pa su tako katkada i drugi postupali, cijeneći da je Quevedo previše misaon, grub i tvrd, da bi mogao biti pravi pjesnik. Međutim, mnoge njegove pjesme svjedoče nam da je on zaista bio pjesnik od jakog nerva i velike snage. Kao što je u prozi bio majstor jezika, u pjesmi je bio majstor stiha, inventivan, snažan, dubok i prodoran. Za svoje mračne misli, za bogata životna iskustva i nagomilane gorčine znao je naći skladan, okretan i čvrst poetski oblik, na kojemu su mu mogli pozavidjeti i najveći virtuozi pjesničkog umijeća.


Bezbrižan život i iznenadna smrt

Živjeti — put je koji kratko traje,
i naš je život, Lico, samrt živa,
koji u krhkom tijelu osvanjiva
i svakog časa u tijelu nestaje.

Živeć smo malo i za malo dana
bit ćemo ništa; ipak, u taštini,
toj živoj gnjili varavo se čini
da će joj duga trajnost biti dana.

Varljivom mišlju nošena, bez glasa,
i slijepom nadom koja joj se prijeti,
ubrzo na grob vlastiti nabasa.

Ko onaj koji sretan jedro diže
i ne mičuć se s vjetrom lako leti,
i prije nego misli doći, stiže.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:14
Georg Trakl



Georg Trakl (Salzburg, 3. veljače 1887. – Krakov, 3. studenog 1914.), austrijski pjesnik. Osnovne teme njegove lirike (koja se u stanovitom smislu nastavlja na Höderlina) su tamne životne moći, besmislena patnja, smrt, morbidna priviđenja užasa koja se objavljaju u snažnim slikama asocijativnih impresija, oslobođenih svakog logičkog i sintatičkog reda. Mračni sanjar, izopačenik, alkoholičar, samotnik čiji se život odvijao samo noću, mamuran piše svoje pjesme na zgužvanim papirićima ili nagnut nad prljave kavanske stolove, i satima vodi nadahnute lirske monologe. I njegova je proza puna osjećaja strave i tjeskobe. Bio je narkoman, a život je završio samoubojstvom. Neshvaćen je i odbačen u vrijeme kada je pisao i djelovao, a za Europu je “otkriven” tek nakon Drugog svjetskog rata.



Istočni front

Kao note za orgulje zimskih oluja,
bijes ljudski nadovezuje se u tami,

Grimizni val bitke, gola
šuma zvijezdi.
Sprženih obrva, srebrnih ruku,
Noć priziva umiruće vojnike.
U sjeni jesenskog pepela
Uzdišu duhovi onih palih.
Trnovita divljina zaokružuje grad.
Sa okrvavljenih kućnih pragova mjesec
progoni prestravljene žene.
Divlji vukovi prodiru kroz gradska vrata.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:15
Heinrich Heine


Književni povjesničari i teoretičari slažu se da umjetnički i idejni izraz Heinricha Heinea pripada među najbolje stranice njemačke književnosti, od 20-ih do 50-ih godina 19. stoljeća. Heinrich Heine, koji se zapravo zvao Harry, rodio se 13. prosinca 1797. u Düsseldorfu. Potjecao je iz židovske trgovačke obitelji. Uz studij prava, slušao je predavanja iz književnosti, povijesti, filozofije, i to vodećih njemačkih intelektualnih imena, poput Schlegela i Hegela. Pošto se krstio u evangeličkoj crkvi, proziva se Heinrichom. Nakon studija putuje u Englesku, potom u Italiju i Pariz odakle će se javljati kao dopisnik Allgemeine Zeitunga. Početno oduševljenje Parizom i idealima građanske revolucije, koja je ukinula vjersku i rasnu diskriminaciju, ubrzo splašnjava i rađa u Heinea neku vrst političkog nihilizma. Osobito ga pogađa zabrana njegovih djela u Njemačkoj. Nakon dviju knjiga poezije i dviju tragedija godine 1825. izlazi prvi svezak Slika s putovanja. Slijedila su mnoga djela s različitih područja: Knjiga pjesama (koja je za Heinova života doživjela 14 izdanja) ili Romancero, zbirka nastala u doba kada bolesni pjesnik priča o sebi da nije više najslobodniji Nijemac nakon Goethea, zatim Zimska priča, Njemačka, Pisma iz Pariza, Lutecija i Romantička škola. Heine je spoj između prvih romantika koji se javljaju potkraj 18. stoljeća i mladonijemaca tridesetih godina 19. stoljeća koji navješćuju realizam. U Heinovu pjesništvu očituje se veliko majstorstvo njemačkoga jezika, a ponegdje i ton njemačke pučke pjesme. Neke su njegove pjesme živjele kao narodne jer su bile uglazbljene. Podjednako stilski dotjeran, značenjski snažan i ironičan, bio je Heine u političkim, satiričkim i filozofskim tekstovima. Već za života bila je spoznata vrijednost njegova stvaralaštva pa je bio logičan utjecaj koji je ona imala na europsko pjesništvo. U osobnom životu, nakon mnogih ljubavi kojima se predavao fatalnošću romantičara, oženio se kao 44-godišnjak mladom Francuskinjom koju njegova obitelj nije nikada prihvatila. Heine je cijeloga života pobolijevao. Posljednji put izašao je iz kuće 1848. Umoran i slab srušio se u Louvreu, priča kaže, pred kipom Venere Milonske. Umro je 17. veljače 1856. Pokopan je na Montmartreu u Parizu.


Čemu ta jedina suza?

Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijeh, prošlijeh ljeta.
Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noć i vjetar
S radosti mojom i bijedom.
Zginuše kao i magla
I plave zvijezdice tako,
Uz koje sam radosno pjev’o,
Uz koje sam jadovno plak’o.

Dj.Vesna
03.03.2013, 08:57
Augustin Tin Ujević


Tin Ujević se rodio 1891. u Dizdara kuli u Vrgorcu. Njegovo puno ime bilo je Augustin Josip Ujević, po starom običaju župe imotskih Poljica, gdje su svoj pokrštenoj djeci davana dva imena. Njegov otac, Ivan Ujević, bio je učitelj rodom iz Krivodola u Imotskoj krajini, dok mu je majka Bračanka, iz mjesta Milne. Tin je rođen kao jedno od petero djece od kojih su dvoje umrli još u djetinjstvu. S očeve strane je mogao naslijediti određen književni talent, pošto je on kao učitelj bio sklon književnosti te i sam pisao. Tin je prva tri razreda osnovne škole polazio u Imotskom, kada seli u Makarsku gdje završava osnovnoškolsko obrazovanje. 1902. odlazi u Split gdje se upisuje u klasičnu gimnaziju i živi u nadbiskupijskom sjemeništu. U svojoj trinaestoj godini počinje pisati pjesme od kojih ništa nije sačuvano (po njemu je njegovo prvo djelo kratak tekst “Voda” koji je završio u košu za smeće nekog urednika). 1909. godine Tin maturira u Splitu s odličnim uspjehom, odriče se mogućnosti zaređenja te odlazi u Zagreb upisujući studij hrvatskog jezika i književnosti, klasične filologije, filozofije i estetike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Te iste godine objavio je svoj prvi sonet “Za novim vidicima” u časopisu “Mlada Hrvatska”. U početku vjerni obožavatelj Matoša, javno se odrekao Rabbia (članci Cezar na samrti; Barres i Oinobarres, 1911.) i zametnuo polemiku s njim, jedinu polemiku koju je Matoš želio izbjeći, pa je na grube Ujevićeve napade odgovarao iznenađujućom mlakošću. Očito, bio mu je drag ovaj Discipulus, možda i zato jer je osjećao njegov talent; a ni Ujević se nikada nije uspio do kraja rastati i udaljiti od Matoša, koliko god ga se odricao. Među njima je zauvijek ostala neka čudesna iracionalna veza. Pošao je dakle od Matoša i došao do Baudelairea, otkrivajući ga i prihvaćajući matoševskim iskustvima i poticajima. Ali, odrekavši se Učitelja, komu se mladi Ujević i mogao okrenuti ako ne Baudelaireu, osnivaču modernoga europskog pjesništva? “Bio je možda u meni jedan Baudelaire prije nego jedan Ujević.” Napisao je tu rečenicu u eseju “Mučeništvo života i raj u afionu”. Smisao je jasan: Baudelaire nije njegov uzor, on je njegov dvojnik. Baudelaireovski ponor doživljavao je u sebi kao najdublju poetsku opsesiju (“Ponore! more povrh moje glave”), ali je tom ponoru suprotstavio visine, let prema suncu, prema zvijezdama, prema apsolutnom (“Visoki jablani”: egzemplarno simbolična pjesma filozofske vedrine). Tako je Ujević išao tragom Baudelairea: opirući mu se. Isti odnos imao je i prema Rimbaudu. Njegov dramatični “Ispit savjesti” (u “Savremeniku” 1923.) otkriva rimbaudovske dileme, koje konačno rješava antirimbaudovski: nije se odrekao umjetnosti i vratio urednom građanskom životu kao Rimbaud, nego se odrekao urednoga građanskog života da bi se sav posvetio svojoj sumnji, to jest umjetnosti, u koju je možda upravo zato toliko sumnjao jer je toliko vjerovao u nju. Prve dvije zbirke pjesama, “Lelek sebra” (1920.) i “Kolajna” (1926.), dva neopetrarkistička ljubavna brevijara, napisao je tijekom rata u Parizu kao jedinstvenu zbirku; samovoljom nakladnika razdvojene su i tiskane u Beogradu, i to ćirilicom i ekavski, premda su napisane izvorno hrvatskim jezikom. Izlazak druge zbirke dočekao je s iznenađenjem i nezadovoljstvom (“Zato me je i oštampanje “Kolajne”, u ovim prilikama i sa takvim zadocnjenjem, toliko “contrarie”, oneraspoložilo. No, uostalom, S.B.C., kojemu to ne odobravam nikako, i oštro prosvjedujem, jer nisam htio da ništa izdajem na tzv. srpskoj ćirilici…”, pisao je tada Krklecu.) Do Drugoga svjetskog rata objavio je još zbirku “Auto na korzu” (1932.) i reprezentativni izbor svoga pjesništva “Ojađeno zvono” (1933.). Komunističke vlasti zabranile su mu 1945. javno djelovanje, pa je nekoliko godina živio kao anonimni prevodilac. Tek izabranim pjesmama “Rukovet” (1950.), zaslugom Jure Kaštelana, koji ju je i priredio, Ujević se otkriva novom naraštaju čitatelja, da bi posljednjom zbirkom “Žedan kamen na studencu” (1954.) potvrdio vodeće mjesto u hrvatskom pjesništvu. Osobenjačkim načinom života skrivao je tajnu svoje intimnosti, pa je godinama bio u središtu pozornosti posjetilaca boemskih kavana i gostionica u Beogradu, Sarajevu, Splitu i Zagrebu, gdje je, tim redom, proveo sve godine života od povratka iz Pariza 1919. do smrti.


Blaženo jutro

Blaženo jutro koje padaš
u svijetlom slapu u tu sobu,
već nema rane da mi zadaš,
počivam mrtav u svom grobu.
Možda ćeš ipak da potpiriš
pepelom iskru zapretanu-
jer evo,trome grudi širiš
čeznućem suncu,jorgovanu.
Dijeliš mi neke tihe slasti
kad o tvom zaru vidim knjige
na polici – i cijeli tmasti
vidik te sobe pune brige.
Za mene ipak nešto fali
u ovoj uzi bez raspeća,
na dragoj usni osmijeh mali,
u čaši vode kita cvijeća.
Blaženo jutro koje padaš
sa snopom svjetla u tu sobu,
već nema smrti da mi zadaš,
no vrati ljubav ovom Jobu.

Dj.Vesna
03.03.2013, 08:59
Branko Radičević



Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824-Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Branko Radičević je uz Jovana Jovanovića Zmaja najznačajniji pesnik srpskog romantizma.Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija’ umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i mestimično na Džordža Bajrona, ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića.



Kletva

Zelena je trava,
Moma na njoj spava,
Vijer vetar pirnu,
U suknju joj dirnu,
Suknjica se širi
A nožica viri,
Ao nono bela,
Voda te odnela
Pa – meni donela!

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:01
Desanka Maksimović



Desanka Maksimović (rođena 16. maja 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11. februara 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“.



Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.
Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.
A pedeset i pet minuti
Pre smrtnog trena
Sedela je u đačkoj klupi
Četa malena
I iste zadatke teške
Rešavala:koliko može
Putnik ako ide peške…
I tako redom.
Misli su im bile pune
Istih brojki,
I po sveskama u školskoj torbi
Besmislenih ležalo bezbroj
Petica i dvojki.
Pregršt istih snova
I istih tajni
Rodoljubivih i ljubavnih
Stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
Da će dugo,
Da će vrlo dugo,
Trčati ispod svoda plava
Dok sve zadatke na svetu
Ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.
Dečaka redovi celi
Uzeli se za ruke
I sa školskog zadnjeg časa
Na streljanje pošli mirno
Kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
Istog časa se uzneli
Do večnog boravišta.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:03
Dušan Radović


Rođen je 29.novembra 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik “Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista “Poletarac”, novinar “Borbe” i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Poznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra; Poštovana deco (1954), pesme; Smešne reči (1961), pesme; Pričam ti priču (1963), pesme i priče; Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija; Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema; Vukova azbuka (1971), pesme; Zoološki vrt (1972), pesme; Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi; Beograde, Dobro jutro 2 (1981),aforizmi; Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige; Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi. Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen.


Lepo je sve što je malo

Čim se nešto malo, malo rodi,
na kamenu, grani ili vodi,
prvi dan mu uz ljuljašku tepa:
Budi lepo kao što je lepa…

…Svaka buba od hiljadu buba,
svaka ptica od hiljadu ptica,
svaka riba od hiljadu riba!

Čim se nešto uspravi nad travom
- lupi glavom po prostranstvu plavom,
dan ga bodri: rasti i ne strepi,
bićeš lepo kao što su lepi…

…Svaka zvezda od hiljadu zvezda,
svaka klica od hiljadu klica,
svaka pesma od bezbroj pesama!

Čim se nešto oglasi u svetu,
u pokretu, glasu ili cvetu
- sluti, čuje kroz damare slepe:
već sam lepo kao što su lepe…

…Svaka buba od hiljadu buba,
svaka klica od hiljadu klica,
svaka ptica od hiljadu ptica!…

Dj.Vesna
24.03.2013, 09:07
Emily Dickinson


Emily Dickinson se rodila 1830. godine i umrla 1886 godine. Čitavog života je stanovala u Amherstu, u državi Massachusetts. U roditeljskoj kuci nađena je književna produkcija od oko 1775 pesama i ogroman broj pisama. Samo sedam pesama Emily Dickonson je objavljeno za njenog života, i to anonimno. Pesme su bile redigovane i ona više nije htela da objavljuje zbog toga. Prva knjiga njene poezije izašla je 1890, četiri godine nakon njene smrti. U tom izdanju, kao i u nekolikim kasnijim izdanjima, pesme su bile ‘priređene’ od strane izdavača, Mabel Loomis Todd i Thomasa W. Higginsona. Mabel Loomis Todd je bila ljubavnica Austina, brata Emily Dickinson, i dugo se dopisivala sa ženom koju je nazivala mitom. Nikada joj nije uspelo da je vidi za života. Kada je Emily Dickinson umrla već dugi niz godina je bila izolovana od neposrednog kontakta sa drugim ljudima. Higginson je bio esejista i kritičar zainteresovan za ženske pisce i dobijao je poeziju od Dickinsonove počev od 1862. godine. Higginson se divio već prvim pesmama koje je dobio na čitanje, ali se jednovremeno pitao da li to nije suviše ‘šašav’ materijal za objavljivanje. Kada su Todd i Higginson skoro trideset godina kasnije objavili prvi izbor knjige, preradili su pesme tako da su pesme bile konvencionalnije od originalnih rukopisa u pogledu rime, ortografije, interpunkcije i izbora reči. Ali je prijem bio tako dobar da su izdavači sastavili naredna izdanja 1891, 1894. i 1896. godine. Iako su ova izdanja pobudila veliko interesovanje Dickinson je i dalje ostala nepoznata, jedva pominjana u istorijama književnosti i retko birana za antologije. Godine 1914. je izašla zbirka pod nazivom ”The Single Hound”, u kojoj su promene bile još doteranije nego u ranijim izdanjima. Ova knjiga se uglavnom sastojala od pesama koje je Emily Dickinson slala svojoj snahi Susan Gilbert, udatoj za Austina. Emily Dickinson je suberzivan pesnik jer preuzima i radikalno ponovo definiše ustanovljeni književni univerzum svog vremena. Kod Dickinsonove se seku religiozne, prirodnonaučne i uzvišeno književne stilske osobine nadvikujući i presecajuci jedne druge. Bitno razliciti tipovi materijala bivaju pricvršceni zajedno dickinsonovskom jezičkom mašinom: skupština se poredi sa nervima, mozak sa nebesima, utopija sa topografijom, i rascep u mozgu sa nerazmrsivim klupčetom. Pesme prave snažan i nepredvidljiv skok između apstraktnog i konkretnog, skladnog i nezgrapnog, profanog i sakralnog. Dickinsonova je podjednako ekstremno senzualna i ekstremno duhovna. To protivljenje da se podredi tradicionalnom jeziku i hijerarhijskim sistemima izrasta u ambiciozan i samosvojan književni projekat. Pesme iskaču iz sebe samih. Stoga je možda Emily Dickinson bila viđena više kao odstupanje, raskid, nego obnova tradicije.


Jer nisam mogla za Smrt stati

Jer nisam mogla za Smrt stati.
Ljubazno ona stade za me;
U kočiji, uz Besmrtnost,
Nas dvije smo bile same.

Vozismo sporo, Smrt ne zna žurbe,
A i ja se oprostiti
Od posla i od dokolice.
Zbog njene uljudnosti.

Prođosmo školu gdje u igri
Rvu se djeca mala;
Prođosmo žita što nas motre,
Prođosmo sunčan zalaz.

Il bolje, on pokraj nas prođe:
Od hlada rosa zadrhtala.
Jer haljina mi prozračna je,
Od tila tkivo šala.

Pred jednom kućom zastadosmo
- Ko zemlja da je nabubrila -
Jedva se vidjela jer njena
Streha tek hum je bila.

Minuše otad stoljeća
Al svako kraće je, ćutim,
No dan kad shvatih da su konji
K vječnosti okrenuti.

Dj.Vesna
24.03.2013, 09:10
Georg Johannesen


Georg Johannesen ( 22. februar 1931 u Bergenu; 24. dezember 2005 u Egiptu) bio je norveški pisac, prevodilac, slikar i političar. Pisao je poeziju i prozu a jedan deo svojih radova objavio je pod pseudonimom Guri Johns. Georg Johannesen pripada redu najznačajnijih norveških i skandinavskih pesnika XX. veka. Taj prvi (i valjda jedini) profesor retorike u Norveškoj bio je i jedan od najvećih i najdoslednijih oponenata u norveškom kulturnom i društveno-političkom životu. Markantan polemičar, radikalna i aristokratskoga držanja, istakao se i kao romansijer i liričar, esejist i književni istraživač, a i kao sjajan prevodilac, pre svega Brechta i kineske lirike. Iako od poezije i nije mnogo napisao (objavio je tek četiri zbirke pesama), ipak on odavno zauzima jednu od najvidnijih pozicija u modernom norveškom pesništvu. Njegova pesnička knjiga Ars Moriendi eller de syv dřdsmĺter (Ars Moriendi ili sedam načina umiranja) iz 1965. svojevremeno je bila proglašena za najbolju norvešku zbirku pjesama u XX. veku. Trideset i tri godine kasnije objavio je poetskoga nasljednika toj knjizi, Ars Vivendi eller de syv levemater (Ars Vivendi ili sedam načina življenja, 1999.). U predgovoru knjige autor navodi da su to ”antistrofe, pandani, dodaci i komentari” onoj prvoj knjizi. Knjige je zaista moguće porediti, i to ne samo radi naslova, nego i zbog i referenci kojima i jedna i druga obiluju, kao i zbog srodnosti u formalnoj izgrađenosti (i u jednoj i u drugoj je sedam nedelja, sa po sedam pesama u svakoj, a u svakoj pesmi tri terceta).



Panika glupih

Oni koji su pucali na munju
Prosuli su sačmu po celom obodu
Munje su postale samo još veće

To što je rečeno rečeno je uz kašalj
Došao je zemljotres na centimetru zemlje
45-minutni rat i Mesec je zasečen

Ožalošćeni su čekali ispred prozora
Procesija s bakljom je prošla u malom prstenu
Nisu im dozvolili da vide ono čemu su odavali poštu.

Dj.Vesna
07.04.2013, 09:46
Ivan Aleksejevič Bunjin

Biografija


Ivan Aleksejevič Bunjin rođen je 22. oktobra 1870. godine na imanju svojih roditelja kod Voronježa, u centralnom delu Rusije, odakle su, kako je pisao u svojoj autobiografiji, izašli mal te ne svi najveći ruski pisci na čelu sa Tolstojom.

Bunjin je počeo rano da piše. Pisao je oglede, skice, stihove. Prilično brzo obratila je na njega pažnju i kritika. 1903. godine za knjigu pesama Listopad i prevod Pesme o Hijavati Longeflua, Bunjinu je prvi put bila dodeljena prestižna Puškinova nagrada, koju je kasnije dobio još dva puta. 1909. godine Bunjin je bo izabran za akademika u oblasti lepe književnosti, postavši najmlađi akademik Ruske imperije. Sam je smatrao da je njegova popularnost započela objavljivanjem priče Selo, u kojoj je pisac predstavio savremeno selo bez svakih ulepšavanja. Ova knjiga koju je sam autor nazvao bespoštednom bila je primljena ne među svim njegovim savremenicima, ali kasnije se ispostavila proročkom. 1917. godine u Rusiji se desila revolucija, uništivši onaj svet koji je bio tako drag ruskom piscu. Nisam bio od onih koji su bili zateknuti njome, za koga su njene razmere i zverstva bila neočekivanost, ali ipak stvarnost je prevazišla sva moja očekivanja: u šta se ubrzo pretvorila ruska revolucija ne može da shvati niko ko je nije video, sećao se on mnogo godina kasnije.

Bunjin je napustio Moskvu 1918. godine, živeo na jugu Rusije, koji je prelazio iz ruku belih u ruke crvenih i obratno, i dve godine kasnije emigrirao je prvo na Balkan, zatim u Francusku. Najpoznatija njegova dela bila su napisana u emigraciji.

Prvo su Bunjin i njegova žena, Vera Nikolajevna Muromceva, živeli u Parizu, zatim su prešli u manje turističko mesto Gras na jugu Francuske. Ovde im je bilo suđeno da provedu veći deo svog života, da prežive Drugi svetski rat i prve posleratne godine. U Francuskoj Bunjin je napisao deset novih knjiga. Među njima je Ruža Jerihona, Mitina ljubav, zbirke priča Sunčanica i Božje drvo. 1930. godine objavio je autobiografski roman Život Arsenjeva, za koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost. To je bio uspeh ne samo knjižveni, već i politički. Ruski pisac Boris Zajcev, koji se takođe našao u emigraciji, sećao se o tome ovako: Videte, mi smo bili nekakvi poslednji ljudi tamo, emigranti, i odjednom piscu emigrantu daju međunarodnu nagradu! Ruskom piscu! I dodelili su je ne za nekakve političke spise, već ipak za umetničko delo...

Naravno, politički motivi u dodeli nagrade ruskom piscu koji nije primio sovjetsko uređenje bili su prisutni. Ali ipak Nobelova nagrada se daje ne za poltiku, već za blagorodno ponašanje u složenim političkim okolnostima, kaže ruski pisac Dmitrij Bikov.

Naravno, to je bila nagrada data ruskoj emigraciji. Izbor je bio između Bunjina i Merežkovskog. Verovatnoća nagrade je bila toliko visoka da su oni među sobom razmatrali da li treba da je dele ako se nešto desi. Bunjin kategorički nije hteo da je deli. Ali to da ona odražava interesovanje prema ruskoj emigraciji i posredno za ono što se desavalo u Rusiji, to je nesumnjivo. Bunjin je pobedio u tom takmičenju, zato što je bolje pisao, kao prvo, a kao drugo zato što Nobelova nagrada po tradiciji poštuje pisca sa svoje teritorije. Pisca koji je doneo u književnost određeni završen, u potpunosti opisan svet, kao što je bilo sa Markesom. Bunjin je to učinio samo za južnorusku guberniju.

10. novembra 1933. godine sve pariške novine su izašle sa naslovima: Bunjin - Nobelovac! Stvaralaštvo ruskog pisca je dobilo međunarodno priznanje, ali njegov život u tuđini malo se promenio. Nagrada je bila potrošena vrlo brzo, zato što Bunjini nikada nisu umeli ispravno da raspoređuju novac. Kasnije godine su poveli u siromaštvu, da ne kažemo u bedi. U vreme nemačke okupacije Francuske Bunjin ništa nije štampao, pošto je smatrao sasvim neprihvatljivim saradnju sa fašističkim vlastima. 1943. godine u Njujorku su izašle njegove Tamne aleje, knjiga priča o ljubavi, koju je Bunjin smatrao nečim poput sunčanice - trenutnim ozarenjem, koje ne može da traje dugo.

Poslednje godine pisac je posvetio knjizi o Čehovu, koja je ostala nezavršena. U noći između 7. i 8. novembra 1953. godine Ivan Aleksejevič je umro na rukama svoje žene. Sahranili su ga na ruskom groblju u Sent-Ženevjev-de-Bua u Parizu. Za života Bunjina i njegova dela u SSSR nisu štampali, ali 1954. počeo je povratak pisca u domovinu. Njegova dela bila su objavljena u milionskim tiražima, izašlo je nekoliko izdanja sabranih dela i mnoštvo jednotomnih. Ipak one njegove knjige u kojima je pisao o događajima oktobarske revolucije postale su poznate čitaocima tek posle perestrojke.

Dj.Vesna
07.04.2013, 09:48
Jakob Balde


Biografija


Jakob Balde (Ensisheim, 4. siječnja 1604. - Neuburg na Dunavu, 9. kolovoza 1668.), njemački isusovac i novolatinski pjesnik
Bio je isusovac, vjeran je sin katoličke crkve, ali i poklonik grčke stoje; nastavnik na različitim školama, dvorski historiograf i odgajatelj djece Maksimilijana I. Novolatinski je pjesnik koji se okušao u uobičajenim pjesničkim vrstama (učene rasprave, ode svecima, satire i drame). Kao i neki drugi pjesnici toga doba stavio je svu dubinu i ljepotu humanistički obojene vjerske romantike u službu preporoda, svojeg, Tridestogodišnjim ratom izopačenog i napaćaenog naroda. U vrijeme kada se sklapao Westfalski mir, zaklinja je europske diplomate da stvore pravedan i trajan mir.Najsnažnija su mu epska i satirična djela koja karakterizira stilska dotjeranost. Zbog misaonosti pjesničkog stila nazivan je "njemačkim Horacijem".


Dela;

"Boj žaba i miševa"
"Pjesan o ispraznosti svijeta"
"Polemičko-pjesnički pohod"



Izvor:Vikipedija

Dj.Vesna
07.04.2013, 09:49
Halil Džubran


Iz biografije;

Halil Džubran (Bšari, 6. prosinca 1883. – New York, 10. travnja 1931.), također i Kahlil Gibran i Khalil Gibran bio je libanonski, maronitski, arapski i američki pjesnik.Rodio se 6. prosinca 1883. u mjestu Bšari, stotinjak kilometara od Bejruta u obitelji maronitskih kršćana. Kada je imao 12 godina, zajedno s majkom, dvije sestre i polubratom emigrira u Boston. Njegov otac ostaje u Libanonu. Halil u Bostonu 1896. upoznaje fotografa Freda Hollanda Daya, koji mu postaje priljatelj i vrši jak utjecaj na njega. 1897. vraća se u Bejrut i počinje pohađati al-Hikmah gimnaziju te usavršava svoj arapski. 1902. ponovno je u Bostonu i upoznaje mladu pjesnikinju Josephine Peabody, u koju se uskoro zaljubljuje. Iste godine, njegova majka, sestra i polubrat umiru od tuberkuloze. Džubran nalazi duhovnu potporu u drugoj sestri i Josephine. 1905. objavljuje eseje u arapskim novinama, a nakon toga počinje objavljivati pjesme. Svoju prvu knjigu, Nimfe iz dolina, objavio je 1906. u New Yorku, a drugu, Pobunjeni dusi 1908. Vraća se u Boston 1910. i pridružuje Društvu zlatnih veza, udruzi arapsko-američkih pisaca i intektualaca. Svoj jedini roman, Slomljena krila, objavljuje 1912. Arapska antologija njegovih pjesama iz novina objavljena je 1914. u New Yorku pod nazivom Suza i smiješak. Njegova prva knjiga na engleskom jeziku, Luđak, objavljena je 1918. Prorok, njegovo najpoznatije djelo izlazi 1923. i odmah postiže veliki uspjeh. Svoju kolekciju aforizama, Kraljevstvo mašte, objavljuje u Kairu 1927., a knjigu Isus, sin čovječji 1928. U ožuljku 1931. izlaze Bogovi zemlje. 10. travnja iste godine Halil Džubran umire u New Yorku. Pokopan je u rodnom mjestu Bšari.


Čovjekova himna

Bio sam
i biću
i takav ću biti
do kraja vremena
jer sam bez kraja.

Mjerio sam daleke prostore
beskraja
i uspeo se u svijet snova
do samoga izvora svjetla
letjeh uvis.
No pogledaj me
Rob sam materije

Osluškivao sam učenje Konfucija.
i ispitivah brahmansku mudrost
sjedio sam pored Bude ispod drveta spoznaje.
No pogledaj me.
Sapleten sam u nevjeri i neznanju

Zatekoh se na Sinaju
kada se Bog ukaza Mojsiju.
Na Jordanu doživjeh čuda Nazarićanina
i u Medini slušah učenje arapskog proroka.
No pogledaj me.
Ja sam žrtva sumnje.

Sopstvenim očima gledah
moć Babilona.
Slavu Egipta i veličinu stare Grčke.
No moje oči su odgovorne
pred bijedom njihovih dijela.

Bijah kod čarobnjaka endorskog
sveštenika asirskih i proroka palestinskih
i ne prekidah pjevati o stvarnosti.

Učih o mudrosti indijskoj.
Stekoh majstorstvo u pjesništvu
što izvire iz srca arapskoga
slušah muziku zapadnih naroda
i uprkos tome još sam slijep i ništa ne vidim
moje uši su gluhe i ne propuštaju glas.

Pretrpjeh tiraniju nezasitih osvajača.
Tlačenja despotska
sužanjstvo raznih moćnika.
I uprkos tome još sam jak
i borim sa s danima svoga postojanja.
Sve to čuh, vidjeh i trpjeh
iako sam još u uzrastu djetinjem.
Ali kroz skora djela mladalačka
ostariću i ostvariti savršenstvo
i potom se vratiti Bogu.

Bio sam
i jesam
i takav ću biti
do kraja vremena
jer sam bez kraja.

Dj.Vesna
07.04.2013, 09:49
Fridrih Siler

Biografija



Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života.

Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime.


Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno.

Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta.

Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao.

Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije.

Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti.

Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man.



Dela:

Poezija

- Veče (1776)
- Osvajač (1777)
- Elegija o smrti mladića (1780)
- Oda radosti (1786)
- Grčki bogovi (1789)
- Umetnici (1789)
- Ibikovi ždrali (1797) - balada
- Reči iluzije (1799)
- Kasandra (1802)

Pozorište

- Razbojnici (Die Räuber) (1781)
- Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782)
- Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783)
- Oda radosti (Ode an die Freude) (1785)
- Don Karlos (1787)
- Devica Orleanska (1801)
- Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804)
- nemački prevod Makbeta od Vilijama Šekspira (1800)
- Almanah Muza (Musenalmanach) (1797)
- Valenštajn (1799)
- Marija Stjuart (1800)
- Verenici iz Mesine (1803)

Eseji

- O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795)
- Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797)
- O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777)
- O ljupkosti i dostojanstvu (1793)
- O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796)

Istorijska dela

- Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788)
- Istoija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790)

Pisma

- Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Dj.Vesna
07.04.2013, 09:50
Fjodor Ivanovič Tjutčev

Biografija



Fjodor Ivanovič Tjutčev (5. prosinca 1803. – 27. srpnja 1873.) jedan je od najznačajnijih ruskih pjesnika. Gotovo dvadeset godina svoga života proveo je u Münchenu i Torinu. Bio je dobar prijatelj Heinricha Heinea, a dobro je poznavao i Schellinga. Tjutčev se nije eksponirao kao pjesnik, te nije aktivno sudjelovao u literarnim krugovima svoga vremena. Poznato je oko 400 njegovih pjesama koje Rusi vrlo često citiraju. Njegove rane pjesme napisane su u tradiciji ruske poezije osamnaestog stoljeća. Tridesetih godina u njegovoj se poeziji uočava utjecaj europskog (posebice njemačkog) romantizma. Tjutčev piše filozofsku poeziju o svemiru, prirodi i čovjeku. Četrdesetih godina napisao je nekoliko članaka o odnosima Rusije i zapadnoeuropske civilizacije. Pedesetih godina nastao je niz pjesama u kojima opisuje ljubav kao tragediju, a objedinjene su u ciklus koji je prema njegovoj ljubavnici Eleni Aleksandrovnoj Denisjevoj (1826-1864) dobio naziv “Denisjevski”. Ciklus se smatra jednim od vrhunaca svjetske ljubavne lirike. Šezdesetih i sedamdesetih godina nastaju mnoge njegove političke pjesme. Njegova najpoznatija pjesma je “Silentium!”. Pjesma je snažan poziv na šutnju, jer se ljudi međusobno ne mogu razumjeti. Stih “Izrečena je misao – laž” jedan je od njegovih najpoznatijih aforizama, kao i riječi “Rusiju um ne dokuči”, te “Nije nam dano da unaprijed znamo odgovor na naše riječi”.



Posljednja ljubav

O, na zalazu naših dana
ljubav je tiša i praznovjerna…
Sijaj, svjetlosti oproštajna,
ljubavi zadnja, luči večernja!
Pola je neba palo u sjenu,
još na zapadu sjaj se žari, -
pričekaj malo, sutonski trenu,
potraj, potraj, predivna čari!
Pusti da krv u žilama sni,
u srcu žara sve je manje…
O posljednja ljubavi, ti
jesi blaženstvo i očajanje.

Dj.Vesna
07.04.2013, 09:51
Emil Zola

Biografija


Од оца Италијана насљеђује жив темперамент и неисушну енергију којом ће бранити своје књижевне и друштвене погледе. Године 1898. уплетен је у "аферу Драјфус" лично пишући предсједнику републике ("Оптужујем !" - "J'accuse"), у којем је тражио ревизију процеса.

Иако је у књижевност ушао као романтичар, Зола се у каснијим дјелима не задовољава методама објективног реализма, већ под утицајем наглог развоја природних наука покушава да и у литеретури уведе научне методе, те развија теорију тзв. експерименталног романа.

Своје теоретске погледе настојао је остварити у циклусу Ругон-Макартови или Природна и друштвена историја једне породице под Другим царством (Les Rougon-Macquart, 1871. - 1893.), гдје је у 20 романа приказао физичко и морално пропадања појединих чланова породице Ругон-Макарт услијед њиховог хередитарног оптерећења; уједно је и дао и пресјек кроз разне друштвене средине у доба Другог царства и оживио преко 1000 лица.

Међу романима из тог циклуса нелазе се и најпознатија Золина дјела као Трбух Париза (Le Ventre de Paris, 1873.), Јазбина (L'Assommoir, 1877.), Нана (1879.), Germinal (1885.), Човек-звер (La Bęte Humaine, 1890.) и др.

Мање су значајнији његови каснији циклуси Три града (Trois Villes - Lourdes 1894, Rome 1896, Paris 1898.) и недовршена тетрологија Четири еванђеља - Плодност, Рад, Истина и Правда (Les Quatres Evangiles - Fécondité (1899.), Travail (1901.), Vérité (1903.),Justice (недовршено).

Мада је Зола несумњиво један од најзначајнијих француских књижевника, високу умјетничку вриједност достиже једино о описима масовних сцена, гдје је правом епском снагом знао приказати инстинкт гомиле, док му је главни недостатак у површној карактеризацији ликова и недостатку психолошке увјерљивости.

Библиографија:

Клодова исповест (La Confession de Claude) (1865.)
Тереза Ракен (Thérčse Raquin) (1867.)
Madeleine Férat (1868.)
Експериментални роман Le Roman Experimental (1880.)
Рогон-Макартови или Природна и друштвена историја једне породице под Другим царством
Богатство Ругона La Fortune des Rougon (1871)
Ловина La Curée (1871-1872)
Трбух Париза (1873)
Освајање Пласана La Conquęte de Plassans (1874)
Грех опата Муреа La Faute de l'Abbé Mouret (1875)
Његова екселенција Ежен Ругон Son Excellence Eugčne Rougon (1876)
Јазбина (1877)
Једна љубавна страница Une Page d'amour(1878)
Нана (1880)
Pot-Bouille (1882)
Au Bonheur des Dames (1883)
Животна радост La Joie de vivre (1884)
Жерминал Germinal (1885)
Дело L'Oeuvre (1886)
Земља La Terre (1887)
Сан Le Ręve (1888)
Човијек-звијер (1890)
Новац L'Argent (1891)
Слом La Débâcle (1892)
Доктор Паскал Le Docteur Pascal (1893)
Три града

Лурд Lourdes (1894)
Рим Rome (1896)
Париз Paris (1898)
Четири јеванђеља
Плодност (1899)
Рад (1901)
Истина (1903)
Правда (недовршено)

" Nana " ,slicno stivo i stil Balzaka, slicne teme,kurtizane,zrele licnosti, samosvjesne u svijetu slabih muskaraca,opisi zabava,tragican kraj Nane,koja umire od zarazne bolesti,lijepo slikanje zenske duse.

" Trovačnica ", socijalna prica o porodici u kojopj i muz i zena zavrsavaju kao alkoholicari.Kroz knjigu provejava ljubav karakteristicna za radnicki sloj, bez mnogo emocija, zasnovana na osnovnim zivotnim potrebama, bez teznje za necim visim. Dato je lijepo i realno.

" Kod zenskog raja ", interesantan roman o zacecima veletrgovina u Parizu, o pojavama velikih robnih kuca,koje unistavaju male specijalizovane tekstilne radnje.Odlicno zapazanje svih drustveno-socijalnih promjena, prikazi niza licnosti i njihov odnos prema novom drustvenom poretku, uspjehu velikasa i mrznji vlasnika malih radnji,koji propadaju. Kroz sve tece ljubavna prica, a data je i sudbina nekoliko porodica, vrlo slikovito.Malo je previse detaljisano oko tkanina i kupovine, ali toliko uvjerljivo i znalacki, da ostaje upecatljivo.



Izvor Wikipedija

Dj.Vesna
24.04.2013, 12:05
Alojz Gradnik



Biografija




-Alojz Gradnik (3. kolovoza 1882. – 14. srpnja 1967.), slovenski pisac i prevoditelj. Gradnik je bio profilirani autor. Tijekom svog života, između 1916. i 1944., objavio je devet zbirki pjesama i ostavio je velik broj neobjavljenih radova. Zajedno s Izidorom Cankarom i Ivanom Pregeljem, Gradnik je pripadao onim slovenskim autorima koji su slijedili prvu modernističku generaciju u slovenskoj književnosti (Ivan Cankar, Oton Župančič, Dragotin Kette i ostali). Gradnik je uvelike bio pod utjecajem radova pjesnika Josipa Murna Aleksandrova, a vjerojatno je bio među prvima koji su priznali Murnov pjesnički genij. Kao i Murn, Gradnik je u svoju poeziju inkorporirao impresionističke prikaze ladanja i seoskog života. Gradnikov stil i rječnik bili su jednostavni sa složenim motivima i sadržajima. Gradnikova rana poezija bila je jednako jako inspirirana starijim generacijama slovenskih pjesnika (modernisti, ali i Simon Gregorčič i France Prešeren) i europskim dekadentnim pokretom. Jedna od specifičnih osobina Gradnikove rane poezije bila je intenzivan fokus na odnosu između Erosa i Tanatosa: to jest, između erotske strasti i motiva smrti. Kasnije se odmaknuo od dekadentizma, ponovo otkrivši svoju rimokatoličku vjeru i okrenuvši se više mističnim temama, zadržavajući jednostavan i jasan jezik. Također je pisao domoljubne pjesme, u kojima je iznio intimne osjećaje boli, nade i razočarenja zbog tragedija u suvremenoj slovenskoj povijesti.


Posljednji gost

O srce, kome još otvaraš vrata?
Skoro će zima, ceste su sve tiše,
pred kuću slijeću vrana gladna jata,
I živa duša ne prolazi više.
Gdje li je ono što si ti bez mjere
sipalo svuda, nuđalo bez cijene?
Gdje vreli mošt je tvoje slatke vjere,
gdje sok je njegov, gdje njegove pjene?
Zidovi goli, okviri raznijeti,
razbita okna, čaše su ispite.
Ni jedan trag u tužnu noć ne svijetli,
trpeze velom prašine pokrite.
O srce, ti si krčma prazna, nijema,
bez kore kruha i bez kaplje vina.
Od gostiju ni jednog više nema,
progutala ih bez traga tišina.
Još jedan gost nas mora posjetiti,
al neće reći oko kojeg sata,
tražiti neće ni jesti ni piti,
samo će tiho zaključati vrata.

Dj.Vesna
24.04.2013, 12:07
Endre Ady



Biografija

Endre Ady rođen 1877. a umro 1919. potomak je stare erdeljske plemićke obitelji. Pravnik, pokrajinski novinar. Buntovnički ga temperament trga iz malogradske jednoličnosti, te 1904. odlazi u Pariz, i draži tog novog života odlučuju o njegovoj sudbini, preobražavaju i izgrađuju njegov pjesnički dar. Tu nalazi nove mogućnosti pjesničkog izražaja. Uj Versek (Nove pjesme), izašle 1905., izazivaju u mađarskoj javnosti svojim revolucionarnim duhom i radikalnim političkim shvaćanjem velike borbe. Otada je svaka njegova pjesma i svako njegovo djelo događaj. Od svih madžarskih pisaca najviše spominjan i najviše napadan. Pobijedila je ipak spoznaja njegove vrijednosti i Ady postaje najznačajnijim i najslobodnijim likom modernoga mađarskoga pjesništva. Najviše se ističu političke pjesme pune tragičnih vizija mađarskog naroda, koji pred mrakom svoje epohe srće u bunu i u njoj propada. Obarao se neobičnom snagom na Istvána Tiszu i njegovu politiku. Stalni motivi njegove lirike, čežnja, patnja i misao o smrti, refren su svega njegova pjesništva. Oni ga dovode i pred Boga, s kojim razgovara glasom starozavjetnih psalama. U posljednjoj knjizi A halottak élén (Na čelu povorke mrtvih), 1918., otkriva divlje dubine i govori u dubokoj rezignaciji o mrtvačkom pokrovu i sjeni rata, koja pada na njegov narod. Njegov utjecaj na javnost bio je silan, a njegovi su stihovi postali jednom od osnova novoga madžarskoga shvaćanja života. Punih 12 knjiga pjesama daju mađarskom čovjeku širok i jedinstven pogled na svijet i borbu ljudske snage sa životom za nove ideale. Jezik mu zvoni duboko i osobno, riječi su mu sugestivne, a misli tako izvorne i pune žara, da mu poslije Sándora Petőfija nema premca. Ady je ne samo najkrupnija pojava mađarske književnosti 20. stoljeća, već i jedan od velikana u modernom svjetskom pjesništvu. Hrvatskoj javnosti prikazao ga je u svojoj Knjizi eseja Miroslav Krleža i preveo više njegovih pjesama.


Poljupci zatvorenih očiju

Da uvek zajedno poljupce sanjamo
to znam, i to kada u plač brizne.
Da li je ona na koju mislim?
Uvek osećam
kad joj noću pokrivač sklizne.

Mi se možda nikada nećemo sresti,
tužni putnici, nas dvoje.
Al’ sam kraj nje kad god zaželi
I Ona uvek dođe kroz ljubav tuđinke ma koje.

Možda joj je bujna i crna kosa,
takvu kosu želim.
Jaoj, njenu tešku, crnu kosu
koliko puta su donele
plave devojčice u noćima vrelim.

Još ću jednom tako zatvoriti oči
Pod poljupcem druge žene:
Kad i ona tako nekog bude ljubila
zatvorenih očiju
jer više neće moći čekati na mene.

Dj.Vesna
24.04.2013, 12:08
Antun Branko Šimić



Biografija

-Šimić (1898-1925) bijaše pjesnikom izrazite težnje da zgusnutim, škrtim stihom intenzivira doživljaj svijeta. Takav je bio i kao esejist i kritik: volio je strogi red, čuvao se razlivenosti i praznine. Rođen u Hercegovini (Drinovci), započeo je pjesmama koje oponašaju A. G. Matoša, ali je naglo izveo dramatski zaokret, napustio sedmi razred zagrebačke gimnazije, pokrenuo časopis, primio ekavski izgovor (u čemu će ga ubrzo kratkotrajno slijediti i mnogi drugi hrvatski pisci) i nastupio kao novi pjesnik i kritičar, nadahnut bečkim ekspresionističkim časopisom “Der Sturm”, pa je slijedio i njegov program s uporištem u posvemašnjem negiranju tradicije i osporavanju bilo kakve sveze izmedu književnosti i stvarnosti u kojoj ona nastaje. Prvim svojim časopisom (“Vijavica”, 1917.), a zatim i drugim (“Juriš”, 1919.), sažeto je označavao svoj književni smjer sadržan u (ekspresionističkom) uvjerenju, da je umjetnost najintenzivniji doživljaj svijeta i da zato ne smije, pa i ne može biti angažirana u službi bilo koje tendencije. Ako to u ono doba i nisu više bile nove misli, jer su ih već zagovarali i hrvatski modernisti, one su sada bile izgovarane načinom koji do tada u nas nije bio poznat.U tako kratko vrijeme, koje ne ispunjava ni puno desetljeće, prešavši put od matoševsko-wiesnerovskog impresionizma do oslobođenog a formalno stiješnjenog ekspresionizma, postao je virtuoz koji s malo riječi otvara bezdane prostore misli i životnog smisla. Znao je graditi pjesmu, zgušnjavati stih, birati pravu riječ: često jednostavnoj i običnoj, znao je udahnuti punu izražajnost. Bolujući od rane mladosti, nosio je u sebi smrt i bio svjestan da ona u njemu raste te da će ga jednoga skorog dana posve ispuniti – i prerasti. Možda je i zato naglo sazrijevao, što dokazuje i treći njegov časopis “Književnik” (1923-1925). Objavio je tek jednu knjigu pjesama, Preobraženja (1920), ali ona je postala legendarna: kamen temeljac modernog hrvatskog pjesništva. A.B.Šimiću u čast pokrenuta je, u vrijeme Hrvatskoga proljeća, kulturna manifestacija Šimićevi susreti, prvi put održana 30. i 31. svibnja 1970., u Grudama i Drinovcima.


Mati

Ja uđem u samoću svoje majke:
nijemi goli hram
U hramu gori besprekidno crveno i tiho srce ljubavi
Njenom oku stoji ispred mog života
neprozirna zavjesa od mraka
U moju prošlost njezin pogled ne ulazi dublje
od njene noge kojom prvi korak stupi
u tamu noćne šume
Za pjesmu moje ljubavi ona nema uho
Na odmetnutom sinu samo leže
dva pogleda teškog prijekora
Ja gledam njeno nijemo ladno bezutješno lice:
Davna, vječna pramajka
iskrsnula iz dubljina vremena

Dj.Vesna
24.04.2013, 12:09
Dino Merlin




Edin Dervishalidovic - Dino Merlin je rodjen 12. septembra 1962. godine u Sarajevu gdje provodi djetinjstvo i gdje se skoluje. Osnivac grupe Merlin, kantautor i pjevac iste grupe od njenog osnivanja 1983. godine.

Sa grupom Merlin snima pet studijskih albuma: 'Kokuzna vremena' 1985, 'Tesko meni sa tobom a jos teze bez tebe' 1986, 'Merlin' 1987, 'Nesto lijepo treba da se desi' 1989 i 'Peta strana svijeta' 1990. Samostalnu karijeru zapocinje 1991. godine kao Dino Merlin i snima tri studijska albuma: 'Moja bogda sna' 1993, 'Fotografija' 1995, 'Sredinom' 2000, te album uzivo 'Vjecna vatra' 1999.

Autor je prve bosanskohercegovacke himne 'Jedna si jedina.' Ucesnik Eurosonga u Dublinu 1993 i u Jeruzalemu 1999, te drugih velikih evropskih festivala kao sto su Kopenhagen 1996, Turkovision 1997 itd. Ozenjen suprugom Amelom sa kojom ima dvoje djece - Naidu i Hamzu.



Ljubav nije paradajz

decembar, sitan sat
umoran, zime dah nosi vjetar
ulica spava, koncert dzukela
ti i ja k'o nedosanjan san, kao dva uvela ljiljana

ljubav nije paradajz
mahni mi bar suzom iz tramvaja

uzalud suze, uzalud smijeh
davno si rekla sve lazi i istine
sanjam te, tvoje ruke, plave kofere
odlazi, odlazi, al' ne zaboravi me

ljubav nije paradajz
mahni mi bar suzom iz tramvaja



Diskografija:

ISPOČETKA [2008]
Sam naziv albuma, uz likovni koncept naslovnice, sugeriraju da "Ispočetka" otvara novo poglavlje u karijeri Dine Merlina, koji o tome kaže: "Uprkos stalnom kretanju i napredovanju, u simboličkom smislu pred nama je uvijek novi početak. Ono jučer nam je škola, a ovo danas dobra prilika..."

BUREK [2004]
Ono sto Burek razlikuje od prethodnih albuma ovog sarajevskog muzičara, uzimajući u obzir i pet albuma koje je snimio djelujući u grupi Merlin, jeste to što je ovaj nosač zvuka, zapravo, bez izrazitog hita... od uvodne Manu Chao nabrajalice Burek, pa do posljednje, petnaeste pjesme na ovom albumu, svako će moci pronaći nešto za sebe. Producentski, aranžerski i svirački ovo je album bez greške.

SREDINOM [2000]
dino merlin je na tracnicama albuma 'sredinom' prosao uzduz i poprijeko bivse domaje i u svakoj se zemlji zadrzao podjednako dugo i podjednako intenzivno izazivajuci podjednako snazne impresije od ljubljane do skoplja, od sarajeva do zagreba, od mostara do beograda. najtirazniji album u posljednjih deset godina, najslusaniji duet posljednjih godina sa ivanom banfic (hit-pjesma 'godinama') i produkcijsko-tehnicki najdotjeraniji materijal 2000. godine...

LIVE - VJECNA VATRA [1999]
jedan od antologijskih albuma cjelokupne bh a i ex-yu muzike. ovo je autentican zapis koncerta odrzanog u sarajevu 23. jula 1998. godine ispred vjecne vatre. koncertu je prisustvovalo preko 50 000 posjetilaca. citaoci dnevnog lista 'vecernje novine' su ga proglasili koncertom godine...

FOTOGRAFIJA [1995]
dok rat u bosni i hercegovini jos uvijek ne jenjava, dino izdaje svoj drugi samostalni projekat koji ga je ustolicio kao vodece ime bosanskohercegovacke muzicke scene.

REST OF THE BEST [1995]
kompilacijski album sa hitovima dine merlina i grupe merlin ukljucujuci prije neobjavljenu pjesmu 'zaspao je mjesec'

NAJLJEPSE PJESME [1995]
kompilacijski album sa hitovima dine merlina i grupe merlin...

BALADE [1995]
kompilacijski album sa hitovima dine merlina i grupe merlin...

MOJA BOGDA SNA [1993]
prvi samostalni album dine merlina. rat koji je u to doba razarao bosnu i hercegovinu se moze osjetiti u svakom stihu. pjesma 'da se kuci vratim' ili popularno nazvana 'izbjeglica' postaje jedna vrsta himne svih izbjeglih bosanaca i hercegovaca...

PETA STRANA SVIJETA [1990]
peti album grupe merlin je izasao neposredno prije rata i pretstavlja posljednji zajednicki projekat grupe merlin...

NESTO LIJEPO TREBA DA SE DESI [1989]
...cetvrta ploca, 'nesto lijepo treba da se desi' je najtiraznija ploca grupe merlin i tad smo, da tako kazem 'srusili jugoslaviju. imali smo koncerte na desetak stadiona, snimili smo i 'kad zamirisu jorgovani' sa vesnom zmijanac, sto je bio veliki hit...

MERLIN [1987]
...treca ploca je bila nesto slabijeg tiraza i dosta manje zamijecena u medijima, ali su i sa nje ostale divne pjesme kao sto su 'bozic je, 'kad ti dodjem nesreco', 'Lejlo' ...

TESKO MENI SA TOBOM (A JOS TEZE BEZ TEBE) [1986]
...druga ploca 'tesko meni sa tobom a jos teze bez tebe' nas je, mogu slobodno reci, ustolicila kao jednu od vodecih grupa u bih. prodali smo preko 300,000 komada te ploce, sto je ogroman tiraz i van podrucja bivse jugoslavije. poslije toga poceli smo zivjeti puno boljim zivotom...

KOKUZNA VREMENA [1985]
...prva ploca, 'kokuzna vremena', je bila jedna istina o nama jer smo tada jako tesko zivjeli. imali smo puno srece da je ta prva ploca vec bila lijepo prihvacena medju rajom...



Izvor: Official sajt

Dj.Vesna
22.05.2013, 05:33
Agata Kristi



Ona je definitivno najbolja, majstor zapleta i raspleta u kome treba upotrebiti mozak. Zato je neprevaziđena - krajica zločina u literaturi. Njeno visočanstvo - Agata

Agatha Christie, poznata u svetu kao pisac kriminalistickih romana, objavila je preko 80 romana i zbirki kratkih prica, prevodjena vise od Sekspira, njena dela su prodata u preko bilion primeraka samo na engleskom jeziku i u jos toliko primeraka na preko 100 jezika na koje su prevedena, tako da sa pravom nosi titulu "Kraljice zlocina". Jedino su Sekspirova dela i Biblija bili vise prodavani, ali Sekspira je prevazisla po broju jezika na koje je prevedena, tako da se ona brojem svojih dela svakako smesta u sam vrh svetske knjizevnosti kao najproduktivniji pisac svih vremena. Za 56 godina njene spisateljske aktivnosti napisala je i objavila 67 kriminalistickih romana, vise od 150 kratkih prica koje su objavljene u preko 20 zbirki, na desetine kracih i duzih pozorisnih komada, od kojih je najpoznatija svakako "Mousetrap" koja je samo u Londonu u Ambassadors Theatre, igrana bez prekida vise od 30 godina i bila izvodjena bezmalo 9.000 puta, a do sada u svetu imala vise od 20.000 izvodjenja i traje vise od 50 godina. Nekoliko desetina filmova i TV serija je snimljeno po motivima njenih romana.

Agatha Mary Clarissa Miller Christie Mallowan je rodjena 15. septembra 1890. godine u kuci "Ashfield" u Barton Road, Torquay, Devon u Engleskoj, kao cerka Fredericka Alvah Millera, Amerikanca i Clarisse Boehmer Miller, Engleskinje, kao najmladje od troje dece - brata Monty i sestre Madge, u patrijahalnoj, uglednoj porodici. Otac joj je umro dok je jos bila dete, u njenoj jedanaestoj godini. Odgajana i vaspitavana pod nadzorom guvernanti i tutora, nikada nije pohadjala skolu, ali je vec u petoj godini citala i pisala. Jos dok je bila dete, razne kreativne igre privlacile su njenu paznju i kao prilicno povucena i stidljiva, tesko je izrazavala svoja osecanja i sa godinama se okretala muzici kao nacinu izrazavanja, a kasnije i pisanju pod budnim nadzorom i uz ohrabrivanje majke. Vec sa dvanaest godina pocinje da pise poeziju i kratke price i da ih na majcin savet salje magazinima. U sesnaestoj godini odlazi na skolovanje u Pariz, na studije klavira i pevanja. Bila je jako posvecena studijama, ali njen strah od scene i javnog pojavljivanja, kao i povucena priroda onemogucili su je da se ozbiljnije posveti tome i napravi karijeru. Posle zavrsenog skolovanja odlazi sa majkom u Egipat (Cairo) i tamo pise svoju prvu kratku pricu. Podrzana od strane majke, kao i Edena Philpottsa, suseda i prijatelja iz Torquaya, nastavlja da se bavi pisanjem.

1912. godine upoznaje, a dve godine kasnije u svojoj 24. godini, udaje se za Archibalda Christie, a samo dva dana po vencanju on napusta Pariz i odlazi na duznost oficira Kraljevskog vazduhoplovnog korpusa, a ona za vreme Prvog svetskog rata radi kao medicinska sestra u Bolnici Crvenog krsta u Torquay, gde stice mnoga korisna znanja i o otrovima, sto ce joj biti korisno kasnije kada bude opisivala zlocine u svojim knjigama. Po zavrsetku rata, 1918. godine, njih dvoje se nastanjuju u Londonu. 1919. godine radja im se cerka Rosalind. Dok je pukovnik Kristie bio zauzet ratovanjem, Agatha u roku od godinu dana zavrsava rad na svojoj prvoj knjizi misterija 'The Mysterious Affair at Styles' koja je nekoliko puta odbijana od strane izdavaca dok konacno nije ugledala svetlost dana pet godina kasnije 1920. godine i ubrzo postala pravi hit. Godinu za godinom, Agatha objavljuje jos nekoliko veoma popularnih romana, a vec u prvom objavljenom uvodi Hercule Poirota u svoje romane, koji ce svojim briljantnim umom zapretiti da pomuti slavu sada vec slavne spisateljice i postati glavni lik u tridesetak njenih knjiga koje ce kasnije napisati. Ostace upamceni ona kao nasjlavnija spisateljica detektivskih romana 20 veka i on kao najslavniji detektiv svih vremena koji se ikada pojavio u nekoj knjizi.

Ali iako je njena karijera pisca isla uzlaznom putanjom, nije njen brak sa Archibaldom. Zaljubivsi se u drugu zenu, mladu Nancy Neele, zatrazio joj je razvod 1926. godine. Potpunu paznju javnosti konacno zaokuplja te iste godine kada se u prodaji nalazi njena knjiga 'The Murder of Roger Ackroyd' koja toliko privlaci paznju da je adaptirana i u pozorisnu predstavu "Alibi". Medjutim, ophrvana bolom zbog smrti majke, kao i neuspehom u privatnom zivotu u braku sa Archibaldom, Agatha tajanstveno nestaje, ostavljajuci celu Englesku u nedoumici oko toga gde je i sta joj se desilo. Pronadjena je jedanaest dana kasnije u malom hotelu na severu Engleske u mestu Harrogate, prijavljena pod imenom Mrs Neele, objasnivsi policiji svoj nestanak gubitkom pamcenja. Medjutim pronadjen je njen slupani auto u blizini tako da je njen nestanak i dan danas ostao misterija. Ovaj dogadjaj je bio i tema filma "Agatha" koga je 1978. godine rezirao Michael Apted. U glavnimj ulogama pojavili su se Vanessa Redgrave i Dastin Hofman. 1928. konacno je okoncan razvod sa Archibaldiom Christijem i on se zeni sa Nancy Nelle. Archibald Christie umro je 1962. godine.

Posle nekoliko velikih hitova kao sto su "The Mystery Of The Blue Train" i "The Seven Dials Mystery", kao i zbirke kratkih prica,1930. godine u prodaji se pojavljuje njen novi roman 'Murder at the Vicarage' kojim u literturu uvodi Miss Jane Marple, njenog drugog velikog detektiva. Te iste godine, 11. septembra ponovo se udaje, ovoga puta za 14 godina mladjeg Maxa Mallowana, mladog arheologa koga je upoznala jos 1927. godine na svom prvom putovanju po Mesoptamiji. Zivot i putovanja sa njim po srednjem i bliskom istoku, upoznavanje novih krajeva i obicaja inspirisu je da napise svoje velike romane 'Death on the Nile' i "Murder In Mesopotamia". U tih deset godina od 1930. do 1940. godine pise nekoliko svojih najpopularnijih romana koji su je zauvek ucvrstili na mestu "Kraljice zlocina" To su bili romani: 'Murder on the Orient Express', 'Death on the Nile', 'Ten Little Niggers', 'Cards On The Table', 'ABC Murders', 'Why Didn't Ask Evanse?', 'Three-Act Tragedy', kao i preko pedesetak kratkih prica sa cuvenim Belgijancem Hercule Poirotom u glavnoj ulozi... Tih godina pojavljuje se i serija novih prica sa novim detektivima kao sto su: Harley Quin, Mr. Parken Pyne, kao i Tommy and Tuppence Berensford.

1928. godine Agatha prodaje svoju rodnu kucu "Ashfield" i kupuje imanje "Greenway House" u Devonu. 1930. godine objavljuje svoj prvi psiholoski romanticni roman "Giant's Bread" pod pseudonimom Mary Westmacott. Od tada pa do 1956. godine napisala je i pod istim pseudonimom objavila ukupno sest romanticnih romana "Unfinieshed Portait", "Absent In The Spring", "The Rose And The Yew Tree", "A Daughter's Daughter" i "The Burden". Posle zajednickih putovanja sa Maxom Mallowanom po egzoticnim krajevima nastaje i njena predivna knjiga "Come, Tell Me How You Live" kao i "Star Over Betlehem" zbirka kratkih prica i pesama za decu. Treba napomenuti da je Agatha u svojoj mladosti pisala pesme koje su objavljene u dve zbirke "The Road Of Dreams" i "Poems", kao i da je posle velikog iskustva i bogate karijere napisala autobiografiju koja je objavljena posle njene smrti. Za vreme Drugog svetskog rata opet je privremeno razdvojena od svog supruga Maxa koji kao strucnjak odlazi u britansko odeljenje u Kairu dok ona radi u "University College Hospital" u Londonu. Njena jedina cerka Rosalind se udaje za Huberta de Burgh Pricharda, sa kojim dobija sina Mathewa 1943, a vec sledece godine ostaje udovica. Kasnije se udaje ponovo za Anthony Hicksa. Intersantno je da je Agatha tih godina, tokom Drugog svetskog rata napisala "Zavesu" i "Usnulo ubistvo" kao poslednje slucajeve Herkula Poaroa i Gospodjice Marpl i dala cerki, odnosno Maxu obavezu da rukopise ta dva romana cuvaju na sigurnom. Ta, njena poslednja dva romana, nastala su u periodu njenog najplodnijeg stvaralastva a objavljeni su tek 1975., odnosno 1976. godine, dakle punih 35 godina posle nego sto su napisani. Po zavrsetku rata, u maju 1945. godine Max se vraca iz Egipta i oni se useljavaju u "Greenway House" u Devonu.

1948. godine odlazi za Irak sa Maxom, praveci mu drustvo u njegovim istrazivanjima i upravo tamo tih godina zapocinje rad na svojoj "Autobiografiji" koju je pisala do 1965. godine i koja je objavljena godinu dana nakon njene smrti. Pedesete i sezdesete godine dvadesetog veka bice upamcene u njenoj karijeri kao period daljeg uspona detektivskim romanima "Mrs McGinty's Dead", "Destination Unknown", "Hickory, Dickory, Dock", "4.50 From Paddington", "Oredeal By Innosence", "A Carribean Mystery", "The Mirror Cracd Side From Side", kao i brojnim pozorisnim komadima koji su u godinama posle drugog svetskog rata radjeni po njenim knjigama, kao i filmovima koji su snimani u nameri da malo u tim sumornim godinama privuku paznju javnosti na neke drugacije teme. "Witness for the Prosecution" je na primer bio izabran za najbolju stranu predstavu i godinu dana u sezoni 1954-55 bio neprekidno izvodjen na Brodway. Filmovi "Murder on the Orient Express" kao i "Death on the Nile" su bili najgledaniji, a film "Witness for the Prosecution" koji je rezirao Billy Wilder bio je nesumnjivo najbolja adaptacija nekog njenog romana svih vremena, sa brojnim tada popularnim glumcima koji su, uz odlican scenario, film svrstali u klasike sedme umetnosti. 1955. godine osniva se kompanija Agatha Christie Ltd. koja i dan danas radi pod vodjstvom njenog unuka Mathewa.

Dj.Vesna
22.05.2013, 05:34
1967. godine Agatha Christi postaje predsednik British Detection Club, a 1971. dodeljena joj je titula "Dame of the British Empire". Sedamdesetih godina, iako je vec duboko zasla u osamdesete godina Agatha nam i dalje poklanja svoje nezaboravne romane: "Elephants Can Remember" i "Nemesis", a tih godina objavljuju se javnosti i "Curtain: Poirot's Last Case" i "Sleeping Murder" sa fantasticnom Miss Marple. Ne treba napominjati da su obe knjige, kao i vecina napisanih pre postale i ostale bestseleri. Agatha Christie i njen suprug Max Mallowan ziveli su u "Greenway House" u Devonshire i pred kraj svog zajednickog zivota sele se u "Winterbrook House u Wallingfordu blizu Oxforda. Agatha Christie umrla je 12. Januara 1976. godine u svojoj kuci u Wallingfordu. Max Mallowan se posle njene smrti ozenio ponovo starom porodicnom prijateljicom, ali je ubrzo i on umro, samo dve godine posle Agathe. U njenoj zaostavstini su pronadjene brojne kratke price sa pocetka njene spisateljske karijere koje su kasnije objavljivanje. Neke od njenih drama, uz dozvolu njenog unuka, Charles Osborne je pre nekoliko godina adaptirao u romane kako bi i one jos vise bile priblizene publici. Tako Agatha Christie, cak i 30 godina nakon svoje smrti pleni istu paznju kao i u vreme svog najplodnijeg stvaranja.

Dj.Vesna
22.05.2013, 05:35
Bertold Breht



Бертолт Брехт (такође Бертолд Брехт, нем. Bertolt Brecht, рођен као Eugen Berthold Friedrich Brecht 10. фебруар 1898. - 14. август 1956.) је најзначајнији немачки писац драма, позоришни теоретичар и лиричар 20. века. Његова дела се данас изводе широм Немачке и света. Брехт важи за оснивача епског театра.

Биографија

Poдјен у Аугсбургу (Баварска) 1898. у буржоаској породици. Прве своје текстове је објавио 1914. године за време студија филозофије и медицине. Године 1918, на крају Првог светског рата, написао је своју прву драму Баал. Следиле су драме Бубњеви у ноћи 1919. и У џунгли градова 1921. Све три су изражавале његове анархистичке ставове.

Године 1924. придружио се Немачком театру у Берлину (Deutsches Theater) (тада под управом Макса Рајнхарта) и упознао глумицу Хелену Вајгл. Писао је политичке драме. Велики успех је постигао 1928. када је написао Оперу за три гроша (музику је компоновао Курт Вајл), један од највећих музичких успеха у доба Вајмарске републике.

Оженио се са Хеленом Вајгл и постао марксиста. Јачање нацизма у Немачкој, где су његова дела забрањена и спаљивана, натерала су га да оде у егзил 1933. Прошао је Европу (Данска, Финска, Русија), пре него што је стигао у САД, у Калифорнију. Због марксистичких идеја, напустио је САД 1947. Током овог периода, написао је доста драма, укључујући Галилејев живот, Мајка храброст и њена деца, Задрживи успон Артура Уија, Кавкаски круг кредом и Мали органон за театар где је теоријски образложио своје схватање театра.
Дефинитивно се настанио у Берлину 1949, где је био управник Берлинер ансамбла. Представе су илустровале његове социјалистичке идеје. Основао је марксистички покрет Епски театар. Подржавао је диктаторски режим Валтера Улбрихта и цинично поручио критичарима: Ако народ лоше мисли, промените народ!. Постао је омиљена личност режима у НДР и додељена му је Лењинова награда за мир 1955. Умро је од инфаркта у Берлину 14. августа 1956.

Dj.Vesna
22.05.2013, 05:35
Дjела:

Позоришни комади

Бал (1922)
Бубњеви у ноћи (1922)
У џунгли градова (1924)
Живот Едварда II Енглеског
Човек је човек (1926
Опера за три гроша (1928)
Успон и пад града Махагонија (1928)
Линдбергов лет
Лекција о разумевању
Онај који каже да. Онај који каже не.
Предузете мере
Света Јоана
Изузетак од правила
Мајка (1932)
„Округле главе“ и „шиљате главе“ (1936)
Ужас и јад Трећег Рајха
Галилејев живот (1943)
Мајка храброст и њена деца(1941)
Суђење Лукулу
Добри човек из Сечуана (1943)
Господар Пунтила и његов слуга Мати (1948)
Задрживи успон Артура Уија (1956)
Визије Симоне Машар
Швејк у Другом светском рату
Кавкаски круг кредом (1954)
Дани комуне
Антигона (1947)
Кориолан (по Вилијаму Шекспиру) (1952/53)

Лирика

Псалми (1920),
Аугзбуршки сонети (1925–1927),
Сонгови за Оперу за три гроша (1928),
Из књиге грађанина (1926–1927),
Ноћни логор (1931),
Поеме из револуције (1932),
Сонети (1932–1934),
Енглески сонети (1934),
Кинеске песме (1938–1949),
Студије (1934–1938),
Свендборшке поеме (1926–1937),
Штефинска збирка (1939–1942),
Холивудске елегије (1942),
Песме из егзила (1944),
Немачке сатире(1945),
Дечије песме (1950),
Буковске елегије (1953)

Проза

Аугзбуршки круг кредом
Разговори избеглица
Послови господина Јулија Цезара (1949)
Рањени Сократ (1949)
Просјачки роман (1934)
Календарске приче (1949)

Dj.Vesna
22.05.2013, 05:36
Ćamil Sijarić




Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađa Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je, radi političke aktivnosti, istjeran. Školovanje nastavlja u Vranju i na tamošnjoj gimnaziji maturira 1936. godine od kada studira pravo u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme 2. svjetskog rata službuje u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je novinar lista “Glas” i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo prelazi 1947. godine, radi u redakciji lista “Pregled”, potom je u Glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji “Zadrugara”. U literalnu sekciju Radio Sarajeva prelazi 1951. godine i tu ostaje sve odlaska u mirovinu 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine.




Zaboravio sam ljubavne riječi

Zaboravio sam ljubavne riječi
Koje sam ti onda šaptao.
Ali pamtim kako bi list
Odozgo s grane
Na tebe,
Na mene,
Pao.
Neću otići na ono mjesto.
Mogao bi list sa grane da pane
Kao i prije -
A tebe tu nije,
Ni mene.

Dj.Vesna
22.05.2013, 05:38
Danil Harms


Danil Harms, na ruskom Даниил Хармс (30.12.1905. - 2.2.1942.), bio je satiričar ranog sovjetskog perioda, koji je takođe koristio i nadrealistični i apsurdni stil. Rođen je kao Danil Ivanovič Juvačov (Даниил Иванович Ювачев), a pseudonim Harms je smislio u srednjoj školi. Takođe je koristio i pseudonime Horms, Čarms, Šardam itd.

Njegove priče su uglavnom kratke vinjete, obično dugačke samo par paragrafa, u kojima se scene siromaštva i bede smenjuju s fantastičnim događajima i sa širokom komedijom. Ponekad se u pričama pojave poznati pisci.

Harmsove priče su nepredvidive i neuređene; likovi često ponavljaju istu stvar zaredom i na druge načine ponašaju se iracionalno. Linearna priča počne da se razvija, ali se lako prekine neobjašnjivom katastrofom koja priču povede u drugom pravcu.

Harms nije bio popularan za života i većinu stvari je izdao kao samizdat. Bio je osuđen za antisovjetsko delovanje i poslan na godinu dana u zatvor u Kursku. Tokom opsade Lenjingrada 1941. godine, Harms je po drugi put uhapšen, ovaj put za defetizam. Umro je od gladi u zatvoru 1942. godine.

Izvor; Vikipedija

Dj.Vesna
22.05.2013, 05:41
Edgar Alan Po


Edgar Alan Po (Boston, 19. januar 1809. - Baltimor , 7. oktobar 1849.), američki američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.


Njegov otac i majka, Dejvid Po ml. i Elizabeta Hopkins Po (oboje glumci) preminuli su u roku od dve godine (otac 1810, majka 1811.) nakon njegovog rođenja - nakon toga, Po je odveden u Ričmond, gdje je živeo kod Džona Alana, te onda poslan u Englesku gde je od 1815. do 1820. pohađao Manor School u Svindon Njuingtonu. Nikad legalno usvojen, prezime Alan uzeo je kao srednje ime.

Godine 1826., Po odlazi na studije na virdžinijski univerzitet pod imenom, ali je izbačen zbog kockarskih dugova, što ga dovodi u svađu s Džonom Alanom koji ga se tada odrekao kao sina. Godine 1827. pridružio se vojsci, lagavši o svom imenu i starosti; 1830. stiže do Vest Pointa, ali je izbačen godinu kasnije zbog neizvršavanja dužnosti.

O sledećem periodu Poova života malo se zna, osim da je 1833. živeo s očevom sestrom u Baltimoru. Nakon što je s kratkom pričom Poruka u Boci osvojio 50 dolara, započinje karijeru pisca: u časopisima Sadern literari mesindžer (u Ričmondu, gde je stvarao od 1835. do 1837.), te filadelfijskim Bartonz džentlmenz magazin i Grejemz magazin (1839. - 1843.), izlaze neka od njegovih najpoznatijih dela.

Godine 1835, Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na kraju i preminuti, što se smatra uzrokom Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma Anabel Li (1849.) posvećena je Virdžiniji.

Njegova prva zbirka, Priče iz Groteske i Arabeske, pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, Pad kuće Ašerovih. U ranim četrdesetim godinama 19. veka, izlazi i Školjkareva prva knjiga, njegovo najprodavanije djelo.

Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, Gavran donela je Pou svetsku slavu kad je izdana 1845, a Ubistva u Rue Morgue te Ukradeno pismo, takođe iz tog perioda, smatraju se Poovim najpoznatijim kriminalističkim romanima. Takođe, bio je aktivan književni novinar.

Godine 1848, depresivan i u očaju, Po pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana. Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849.
Dela

Dj.Vesna
22.05.2013, 05:42
Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama te pesmama i smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike.

Kratke priče

* Ubistvo
* Berenica
* Crni mačak
* Bačva amontillada
* A Descent into the Maelstrom
* The Devil in the Belfry
* Anđeo svega čudnog
* Posed Arnhajm
* Eleonora
* Činjenice o slučaju gospodina Valdemara
* Pad kuće Ušer
* Zlatni kukac
* Đavo perverznosti
* The Island of the Fay
* Landorov letnikovac
* Maska crvene smrti
* Mesmeričko otkrivenje
* Ubistvo u ulici Morgue
* Duguljasti sanduk
* Jama i klatno
* Prevremeni pokop
* Ukradeno pismo
* Tišina
* Izdajničko srce
* The Thousand-and-Second Tale of Scheherezade
* Fon Kempelen i njegovo otkriće
* William Wilson
* Čovek svetine
* Rukopis pronađen u boci
* Ligeja

Romani

* Avanture Artura Gordona Pima
* Dnevnik Džulijusa Rodmana
* Sfinga
* The System of Dr. Tarr and Professor Fether
* A Tale of the Ragged Mountains
* The haunted Palace

Pesme

* Alone
* Anabel Li
* Eldorado
* Leonora
* Sonnet: To Science
* Zvona
* Gavran
* To Helen
* Ulalume

Gavran (Edgar Alan Po)

Pesnik govori o gubitku svoje ljubavi, Leonora. Taj gubitak je obojen misticizmom, jer narator oseća strah kada ga posećuje misteriozni gavran, koji često ponavlja reči „nikad više“. Za pesmu se može reći i da je groteksna; veliki je broj scena u pesmi koje su duboko psihološki opisane. Pesnik iznova postavlja pitanja gavranu o negovoj dragoj sa nadom da će mu dati bilo kakav pozitivniji odgovor, osim veliki broj puta ponavljanog „nikad više“. Međutim, sve ono što je iz pesnik osetio kada je ugledao crnu pticu je prethodno bilo u njemu, pri čemu je gavran samo potpomogao da sve iz njega iziđe. O tome kako je stradala Lenora ne saznajemo ništa; motiv gubitka drage bez objašnjenja njegovog uzroka često se pojavljuje u Poovim pesmama. Treba napomenuti da gavran nije plod halucinacije, već je stvaran, i to baš onakav kakvim ga je pesnik opisao. U nekim situacijama, gavrane je moguće naučiti i da govore.

Dj.Vesna
22.05.2013, 05:43
Federiko Garsija Lorka


Federico Garcia Lorca je bio spanski pjesnik i dramaticar rodjen 1898. u selu Fuente Vaqueros pored Granade. Sin imucnog andaluzijskog veleposjednika koji nije bas bio uspjesan djak.
1909. se s roditeljima seli u Granadu. 1919. godine radi studiranja knjizevnosti i prava odlazi u Madrid gdje se upoznaje i druzi s mnogim tadasnjim spanskim intelektualcima. Tamo se upoznaje i sprijateljuje s umjetnicima Luisom Bunuelom i Salvadoreom Dalijem. Muziku je ucio kod M. de Falle koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pjesmi i usmjerio ga prema sakupljanju narodnog blaga.
U Madridu se upoznaje s aktuelnim evropskim i svjetskim zbivanjima i problemimam.
Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajvise zbog neprihvacanja okoline i prijatelja njegove homoseksualne orijentacije. Bunuel i Dali skupa saradjuju na filmu „Andaluzijski pas“ koji je Lorca protumacio kao osobni napad na njega. Uvidjevsi problem, njegovi roditelji ga salju na put po Americi. Od 1929. do 1930. boravi u SAD-u, ponajvise u New Yorku, a posjetio je i Kubu.
Nakon toga se vraca u novoproglasenu Republiku Spaniju. Na poziv svoga granadskog profesora, socijalista F. de la Riosa, prihvaca posao direktora i umjetnickog animatora studentskog putujuceg pozorista La Barraca s kojim je obisao sve krajeve Spanije, od najbogatijih do onih najzabacenijih. Pomoću pozorista je prikazivao djela spanske klasike i provodio je ideju o drustvenoj ulozi pozorista.
Za vrijeme izbijanja gradjanskog rata, Lorca se zatekao u Viznaru u Granadi. 19. augusta 1936. fasisticki vojnici su ga ulovili i izveli napolje, a tijelo su mu bacili u neobiljezen grob.
Francova vlada je pokušala unistiti spomen na Lorcu tako sto je unistila sva njegova djela, a spominjanje njegova imena je bilo zabranjeno. Buduci da je bio medju prvim i najslavnijim zrtvama spanskog gradjanskog rata, Lorca je ubrzo postao simbol zrtve politicke represije i fasisticke tiranije.


Izlazak meseca

Kad mesec izlazi,
zvona nestaju,
a javljaju se staze
neprohodne.

Kad mesec izlazi,
more prekriva zemlju,
a srce se oseća
otok u beskraju.

Niko ne jede narandže
pod punim mesecom.
A treba jesti voće
zeleno i hladno.

Kad mesec izlazi
sa sto jednakih lica,
srebrni novčići
u džepu jecaju

Dj.Vesna
03.06.2013, 16:12
Zdravko Colic - Cola


Ime i prezime:Zdravko Čolić
Nadimak:Čola
Rođendan:30. 05. 1951.
Porodica:Supruga Sandra i ćerke Una Zvezdana i Lara
Karijera:Objavio je 13 albuma, i 20 singlova
Zanimanje:pevač
Mini biografija:

Na njega su do sada potrošeni svi postojeći superlativi: najtiražniji, najuspešniji, najpopularniji, najbolji, najveći, najdugovečniji, najlepši, najzabavniji, najomiljeniji, najpoželjniji, najvatreniji... A kada ga upoznate, shvatite da je zaslužio svaki superlativ koji mu je dat. Najjači je, stvarno! Miljenik ljudi i bogova



Biografija

U petak, 30. maja, rođendan je Zdravka Čolića. Napuniće 57 godina, od kojih je 38 na samom vrhu naše pevačke scene i isto toliko u središtu medijske pažnje. Rođendan će obeležiti u najužem porodičnom krugu, sa roditeljima, na porodičnom ručku. Već sutradan nastavlja svoju turneju odlaskom u Vršac, gde će napraviti reprizu rođendana, ali po ranije poznatom scenariju: veselo u društvu bliskih saradnika. Posle svih ovih godina popularnosti kakvu na Balkanu niko ne uživa, kaže: „Prošao sam fazu velikog iznenađenja za ljude! Sada, kada me vide, kažu: „Šta ima, legendo“ i to je dobro, ja sam naš!


Čola zauvek


Plamen koji je svojom čulnom i erotizovanom pojavom Zdravko Čolić zapalio na samom početku karijere, ranih sedamdesetih, održava se, sve ove godine, kao olimpijski plamen. Njegovu veličinu ne čine milioni prodatih ploča, hiljade održanih koncerata, novac koji je zaradio, već njegova topla, otvorena, iskrena, slovenska duša. Publika je to odavno prepoznala, jer ona može da se prevari samo jednom. To je mnoge talentovane ljude koštalo gubitka popularnosti. Čola se nije nikada folirao. Iskreno se davao i uživao u predavanju, bez potrebe da koketira ili da se udvara publici. Nije postao rob novca, niti „roba“ koja se može kupiti.



Sačuvao je svoje dostojanstvo i lakoću uživanja u malim stvarima i svakodnevnim sitnim radostima. Slava mu nije udarila u glavu. U svojoj 57. godini nije izgubio ništa od mladalačke energije, a o tome kako izgleda još najbolje govore uzdasi miliona žena za koje je bio i ostao „taj mračni predmet želje“! Sačuvao je svoj dečački osmeh, dodao mu šarm i zrelost. Na njegovim koncertima sada uživa nekoliko generacija baka, majki i njihovih ćerki, svaka pronalazeći sebe u njegovim pesmama „Zbog tebe“, „Sinoć nisi bila tu“, „Ljubav je samo riječ“... A on je svoju ljubav pronašao u njima trima: supruzi Sandri i ćerkama Uni i Lari. Njima se nasmejan i u žurbi vraća sa koncerata, srećan što ih ima.
Dovoljno je – Čola!



Čija je ono zvijezda, ljepša nego Danica, ono je moja zvijezda...
Kada se te srede 30. maja 1951. godine u 17.15 u Sarajevu u porodici Čolić rodio dečak kome će otac dati ime Zdravko, zvezde su svojim položajem na nebu zabeležile: kao Blizanci u horoskopu biće miljenik bogova! Za boga nemamo pouzdane podatke, za ljude smo sigurni, za žene još više! Šta su još zabeležile zvezde u trenutku njegovog rođenja? Da su dobile konkurenciju, jer će ga jednog dana svi smatrati najvećom zvezdom Balkana! Svoje obožavanje izražavaće rečima „Zdravko, legendo“, a u nedostatku dovoljno snažnih izraza kojima bi ga opisali, reći će za njega da je fenomen. On sam na sve to kaže:


–Uvek sam mislio da je najveća tajna uspeha u tome da se čovek uskladi sa sobom i vremenom. Kada je trebalo da igram, igrao sam; kada je bilo vreme da ćutim i prestanem da pevam, nisam pevao; kada je valjalo da se vratim; vratio sam se. Nikada nisam želeo život slavnog pevača. Taj život došao je spontano. Jednostavno, tako se dogodilo. Posle se više nije imalo kud.


Upravo to insistiranje na jednostavnosti i odbijanje da se menja i da se ponaša u skladu sa očekivanjima od „velike zvezde“, napravili su od njega legendu! Ovenčan oreolom slave sa kojom niko kod nas ne može da se poredi, on je ipak ostao prirodan, prisan, topao, neposredan. Priroda, geni, ili bog, obdarili su ga velikim muzičkim talentom i inteligencijom, na to su dodali magičnu privlačnost, iz kuće je poneo vaspitanje. Ljudi tu kombinaciju osobina nazivaju harizmom! On će pre to nazvati „sarajevskim genom“. Šta je sarajevski gen, najbolje znaju oni koji su ga okusili družeći se sa sarajevskom rajom: nonšalantnost i opuštenost, prepuštanje uživanju, veselju. Ili kako bi to Čola svojim jezikom rekao: „Još volim ta prisna opuštanja, običnu svakodnevicu, bežanje u male, tihe stvari, u život bez velikih obaveza, merak...“


Kao stih iz iste pesme:

''Merak mi je dok žarimo,
palimo, popravimo,
pa poslije da kvarimo
merak mi je da pjevam,
dušo, kad mi se tuguje.
Merak ti je kad zavoliš
nesretno, ljudi moji,
pa popiješ nespretno
merak, moj život je''.

Dj.Vesna
03.06.2013, 17:33
Dino Merlin


Edin Dervishalidovic - Dino Merlin je rodjen 12. septembra 1962. godine u Sarajevu gdje provodi djetinjstvo i gdje se skoluje. Osnivac grupe Merlin, kantautor i pjevac iste grupe od njenog osnivanja 1983. godine.

Sa grupom Merlin snima pet studijskih albuma: 'Kokuzna vremena' 1985, 'Tesko meni sa tobom a jos teze bez tebe' 1986, 'Merlin' 1987, 'Nesto lijepo treba da se desi' 1989 i 'Peta strana svijeta' 1990. Samostalnu karijeru zapocinje 1991. godine kao Dino Merlin i snima tri studijska albuma: 'Moja bogda sna' 1993, 'Fotografija' 1995, 'Sredinom' 2000, te album uzivo 'Vjecna vatra' 1999.

Autor je prve bosanskohercegovacke himne 'Jedna si jedina.' Ucesnik Eurosonga u Dublinu 1993 i u Jeruzalemu 1999, te drugih velikih evropskih festivala kao sto su Kopenhagen 1996, Turkovision 1997 itd. Ozenjen suprugom Amelom sa kojom ima dvoje djece - Naidu i Hamzu.



Ljubav nije paradajz

decembar, sitan sat
umoran, zime dah nosi vjetar
ulica spava, koncert dzukela
ti i ja k'o nedosanjan san, kao dva uvela ljiljana

ljubav nije paradajz
mahni mi bar suzom iz tramvaja

uzalud suze, uzalud smijeh
davno si rekla sve lazi i istine
sanjam te, tvoje ruke, plave kofere
odlazi, odlazi, al' ne zaboravi me

ljubav nije paradajz
mahni mi bar suzom iz tramvaja



Diskografija:

ISPOČETKA [2008]
Sam naziv albuma, uz likovni koncept naslovnice, sugeriraju da "Ispočetka" otvara novo poglavlje u karijeri Dine Merlina, koji o tome kaže: "Uprkos stalnom kretanju i napredovanju, u simboličkom smislu pred nama je uvijek novi početak. Ono jučer nam je škola, a ovo danas dobra prilika..."

BUREK [2004]
Ono sto Burek razlikuje od prethodnih albuma ovog sarajevskog muzičara, uzimajući u obzir i pet albuma koje je snimio djelujući u grupi Merlin, jeste to što je ovaj nosač zvuka, zapravo, bez izrazitog hita... od uvodne Manu Chao nabrajalice Burek, pa do posljednje, petnaeste pjesme na ovom albumu, svako će moci pronaći nešto za sebe. Producentski, aranžerski i svirački ovo je album bez greške.

SREDINOM [2000]
dino merlin je na tracnicama albuma 'sredinom' prosao uzduz i poprijeko bivse domaje i u svakoj se zemlji zadrzao podjednako dugo i podjednako intenzivno izazivajuci podjednako snazne impresije od ljubljane do skoplja, od sarajeva do zagreba, od mostara do beograda. najtirazniji album u posljednjih deset godina, najslusaniji duet posljednjih godina sa ivanom banfic (hit-pjesma 'godinama') i produkcijsko-tehnicki najdotjeraniji materijal 2000. godine...

LIVE - VJECNA VATRA [1999]
jedan od antologijskih albuma cjelokupne bh a i ex-yu muzike. ovo je autentican zapis koncerta odrzanog u sarajevu 23. jula 1998. godine ispred vjecne vatre. koncertu je prisustvovalo preko 50 000 posjetilaca. citaoci dnevnog lista 'vecernje novine' su ga proglasili koncertom godine...

FOTOGRAFIJA [1995]
dok rat u bosni i hercegovini jos uvijek ne jenjava, dino izdaje svoj drugi samostalni projekat koji ga je ustolicio kao vodece ime bosanskohercegovacke muzicke scene.

REST OF THE BEST [1995]
kompilacijski album sa hitovima dine merlina i grupe merlin ukljucujuci prije neobjavljenu pjesmu 'zaspao je mjesec'

NAJLJEPSE PJESME [1995]
kompilacijski album sa hitovima dine merlina i grupe merlin...

BALADE [1995]
kompilacijski album sa hitovima dine merlina i grupe merlin...

MOJA BOGDA SNA [1993]
prvi samostalni album dine merlina. rat koji je u to doba razarao bosnu i hercegovinu se moze osjetiti u svakom stihu. pjesma 'da se kuci vratim' ili popularno nazvana 'izbjeglica' postaje jedna vrsta himne svih izbjeglih bosanaca i hercegovaca...

PETA STRANA SVIJETA [1990]
peti album grupe merlin je izasao neposredno prije rata i pretstavlja posljednji zajednicki projekat grupe merlin...

NESTO LIJEPO TREBA DA SE DESI [1989]
...cetvrta ploca, 'nesto lijepo treba da se desi' je najtiraznija ploca grupe merlin i tad smo, da tako kazem 'srusili jugoslaviju. imali smo koncerte na desetak stadiona, snimili smo i 'kad zamirisu jorgovani' sa vesnom zmijanac, sto je bio veliki hit...

MERLIN [1987]
...treca ploca je bila nesto slabijeg tiraza i dosta manje zamijecena u medijima, ali su i sa nje ostale divne pjesme kao sto su 'bozic je, 'kad ti dodjem nesreco', 'Lejlo' ...

TESKO MENI SA TOBOM (A JOS TEZE BEZ TEBE) [1986]
...druga ploca 'tesko meni sa tobom a jos teze bez tebe' nas je, mogu slobodno reci, ustolicila kao jednu od vodecih grupa u bih. prodali smo preko 300,000 komada te ploce, sto je ogroman tiraz i van podrucja bivse jugoslavije. poslije toga poceli smo zivjeti puno boljim zivotom...

KOKUZNA VREMENA [1985]
...prva ploca, 'kokuzna vremena', je bila jedna istina o nama jer smo tada jako tesko zivjeli. imali smo puno srece da je ta prva ploca vec bila lijepo prihvacena medju rajom...



Izvor: Official sajt

Dj.Vesna
03.06.2013, 17:34
Antun Branko Šimić



Biografija

-Šimić (1898-1925) bijaše pjesnikom izrazite težnje da zgusnutim, škrtim stihom intenzivira doživljaj svijeta. Takav je bio i kao esejist i kritik: volio je strogi red, čuvao se razlivenosti i praznine. Rođen u Hercegovini (Drinovci), započeo je pjesmama koje oponašaju A. G. Matoša, ali je naglo izveo dramatski zaokret, napustio sedmi razred zagrebačke gimnazije, pokrenuo časopis, primio ekavski izgovor (u čemu će ga ubrzo kratkotrajno slijediti i mnogi drugi hrvatski pisci) i nastupio kao novi pjesnik i kritičar, nadahnut bečkim ekspresionističkim časopisom “Der Sturm”, pa je slijedio i njegov program s uporištem u posvemašnjem negiranju tradicije i osporavanju bilo kakve sveze izmedu književnosti i stvarnosti u kojoj ona nastaje. Prvim svojim časopisom (“Vijavica”, 1917.), a zatim i drugim (“Juriš”, 1919.), sažeto je označavao svoj književni smjer sadržan u (ekspresionističkom) uvjerenju, da je umjetnost najintenzivniji doživljaj svijeta i da zato ne smije, pa i ne može biti angažirana u službi bilo koje tendencije. Ako to u ono doba i nisu više bile nove misli, jer su ih već zagovarali i hrvatski modernisti, one su sada bile izgovarane načinom koji do tada u nas nije bio poznat.U tako kratko vrijeme, koje ne ispunjava ni puno desetljeće, prešavši put od matoševsko-wiesnerovskog impresionizma do oslobođenog a formalno stiješnjenog ekspresionizma, postao je virtuoz koji s malo riječi otvara bezdane prostore misli i životnog smisla. Znao je graditi pjesmu, zgušnjavati stih, birati pravu riječ: često jednostavnoj i običnoj, znao je udahnuti punu izražajnost. Bolujući od rane mladosti, nosio je u sebi smrt i bio svjestan da ona u njemu raste te da će ga jednoga skorog dana posve ispuniti – i prerasti. Možda je i zato naglo sazrijevao, što dokazuje i treći njegov časopis “Književnik” (1923-1925). Objavio je tek jednu knjigu pjesama, Preobraženja (1920), ali ona je postala legendarna: kamen temeljac modernog hrvatskog pjesništva. A.B.Šimiću u čast pokrenuta je, u vrijeme Hrvatskoga proljeća, kulturna manifestacija Šimićevi susreti, prvi put održana 30. i 31. svibnja 1970., u Grudama i Drinovcima.


Mati

Ja uđem u samoću svoje majke:
nijemi goli hram
U hramu gori besprekidno crveno i tiho srce ljubavi
Njenom oku stoji ispred mog života
neprozirna zavjesa od mraka
U moju prošlost njezin pogled ne ulazi dublje
od njene noge kojom prvi korak stupi
u tamu noćne šume
Za pjesmu moje ljubavi ona nema uho
Na odmetnutom sinu samo leže
dva pogleda teškog prijekora
Ja gledam njeno nijemo ladno bezutješno lice:
Davna, vječna pramajka
iskrsnula iz dubljina vremena

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:47
Ivo Cipiko




Иво Ћипико (13. јануар 1869 - 23. септембар 1923) је истакнути српски приповедач кога је у прошлом веку дала Далмација. Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. И тематски су сродни. И један и други приказују далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која географски и културно оштро контрастирају, Приморје и Загору. Ћипико је много више од Матавуља остао веран том завичајном регионализму.

Слично Меду Пуцићу, Матији Бану, Валтазару Богишићу, Марку Цару и неким другим српским књижевним и културним радницима из западних крајева, Иво Ћипико је био Србин католик. Он потиче из латинске патрицијске породице Cippico, по властитим предањима, пореклом из Рима, у којој су од давнина неговане хуманистичке традиције и књижевни рад. Један од његових предака био је чувени Кориолан Ћипико (лат. Coriolanus Ceppio), хуманист и новолатински писац XV века. У „Ћипиковој палати" у Трогиру пронађена је средином XVI века Трималхионова Гозба, једини сачувани део из романа Сатирикон римског писца Петронија. С падом Млетачке републике породица Ћипико почела је сиромашити и приближавати се обичном народу, па је и мајка нашег писца била пучанка.

Рођен у Каштел-Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу. Обе склоности одиграће значајну улогу и у животу и у делу овог писца. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив. Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив вратио га је природи и омогућио му да живи с народом.

Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где као ратни дописник учествује у балканским ратовима а за време Првог светског рата прати српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем, и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу. Прве подстицаје нашао је, зачудо, у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу. Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста. Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме.
„Занесох се и постадох Србином“, написао је касније Ћипико.

Први, младалачки покушаји, неколико песама и једна цртица, без стварне вредности, изишли су му 1885, а затим је ћутао више од десет година, све до 1897, када се с причом „Погибе к'о од шале“ представио као зрео приповедач. Она је настала, као што је сам писац изнео, под непосредним утицајем Јанка Веселиновића и његових сеоских приповедака. Прву књигу, збирку приповедака „Приморске душе“ (1899), објавио је у Загребу. Кад је хрватска критика поздравила у њему нову звезду хрватске књижевности, он је дао изјаву да није хрватски, него српски писац.

Остала дела излазила су му у српским културним центрима, и ћирилицом. Објавио је још четири књиге приповедака, „Са јадранских обала“ (1900), „Са острва“ (1903), „Крај мора“ (1913) „Прељуб“ (1914), два романа, „За крухом“ (1904) и „Пауци“ (1909), два драмска покушаја, „На Граници“ и „Воља народа“, оба без стварне вредности, потом мемоарску, ратну прозу, инспирисану Балканским и Првим светским ратом, „Утисци из рата“, „На помолу“, „Из ратних дана“ 1912-1917, „Из солунских борби“, „Из ратног дневника“, чија је вредност претежно документарна и журналистичка.

Окренутост социјалној тематици карактеристична за цео српски реализам добила је у Ћипику свог најизразитијег и најдоследнијег протагонисту. У низу приповедака и у оба романа он је приказао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, дао је без маске послодавце који искоришћавају сељачку радну снагу као животињску, њихову равнодушност пред тежачким патњама. Први његов књижевни обрачун с темом социјалне беде налазимо у приповеци „На повратку с рада“, из збирке „Приморске душе“: сурове природне околности, суша која сажиже све и киша што продире до коже, плави насеља, односи плодове рада, као да се удружују са бездушношћу газда који хоће да из својих надничара исисају последње капи зноја и крви.

Социјална тема остварена је с највише доследности у Пауцима, делу које је Скерлић назвао „новим социјалним романом". Његов јунак, млади планинац Раде Смиљанић, узалудно покушава да се ишчупа из дуга који му је отац оставио у наследство. Он се осећа немоћан и незаштићен пред злом којем нема лека: да би се ослободио једног дуга, он упада у други, још већи, и то увек код истог зеленаша; што се више враћа, дуг, уместо да опада, непрестано расте достижући на крају такве размере да је цело имање једва довољно да га отплати. Зеленаш личи на огромно чудовиште, на аждају разјапљених чељусти, чијој незаситости нема лека, која увек тражи нове жртве. На крају романа, Раде се обрачунава с газдом - крвопијом на начин јунака старих легенди, он потрже нож и убија га.

Ћипикова социјална тематика спојена је с његовом особеном философијом живота. У основи његовог погледа на свет је супротност између природе и културе. Русоовски заљубљен у природу, Ћипико је био непријатељ свих ограничења која грађански морал намеће човеку. Истински живот јесте живот у крилу природе, у складу с њеним законима, изван тога све је лаж. Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари. За њих нема замршених проблема у животу: рађа се, живи и умире по природном закону, онако како се то збива са свим што постоји у природи, с биљкама и животињама, без душевних потреса и друштвених сукоба, све се решава природним путем, нагонским задовољавањем личних потреба.

Таквим животом могу живети и истински интелектуалци. Невоље почињу онда када се у живот човека умеша тзв. цивилизовано друштво својим неприродним захтевима и стегама. Зло које долази из цивилизације, из града на село, у свом примарном облику јавља се као социјално зло, као економско искоришћавање, а од њега почињу све друге невоље. Природним и једноставним сељацима нису супротстављени интелектуалци, него господа, „пауци", тј. сви они који паразитски живе од туђег рада. Тако је Ћипикова пантеистичка философија живота добила изразито социјалну интерпретацију. Та двострука основа његовог дела, пантеизам и социјални реализам, најпотпуније је дошла до изражаја у историји младог студента Ива Полића, у роману За крухом.

Повратак из града у завичај, на море, за њега значи двоструко враћање животу: поновно буђење у њему здравог нагонског живота, који је град загушио, и откривање сурове стварности приморског села, где тешке природне околности и бездушно израбљивање од зеленаша и власти доводе сиромашне сељаке до просјачког штапа и присиљавају их да напусте све и отисну се у страни свет трбухом за крухом. По многим својим цртама двојник свог аутора, Иво Полић, тај модернизовани романтични јунак, добро види беду света који га окружује и дубоко саосећа с невољама обесправљених сељака, али га то сазнање не покреће на акцију, он се повлачи у себе и сав се предаје својим сновима, космичким чежњама и меланхоличним размишљањима.

У овом роману постоје још два типична ћипиковска мотива: љубав и море. Љубав је код Ћипика увек слободно препуштање нагону, без икаквог осећања кривице, без сентименталности. Карактеристичан облик љубави јесте прељуба, тј. кршење забрана које намеће грађански брак (приповетка Прељуб, која је дала наслов читавој збирци). „У Антици“, једној од најтипичнијих ћипиковских приповедака, јунакиња, пошто ју је случај спасао нежељеног брака, живи сама на шкољу и подаје се слободно морнарима који навраћају. Деца која се рађају као плод тих слободних љубави, чим одрасту, одлазе у свет и више се не враћају („Баш као ластавице... Кад млади нарасту, излете из гнијезда и нестане их, бог зна куда, далеко преко мора... Зар они послије питају за мајку?"). Љубав је у овој приповеци као и у роману За крухом, неодвојива од мора. „И кад потражих жену, могао сам се за њу само уз море загријати", каже Иво Полић.

Море код Ћипика није само простор у којем се одигравају драме његових јунака, оно се доживљава као живо биће, у коме се осећа „задах васељене", присутност „слободе, сјаја и истинског дашка живота". Чар мора почиње већ од наслова неких Ћипикових приповедака („Крај мора“, „На мору“, „На догледу мора“) а наставља се у описима приморских пејзажа, у којима је Ћипико прави песник, и сликању слободне љубави, где се еротика стапа са жаром сунца и мирисом мора. Најизразитији социјални писац међу српским реалистима, Ћипико је уједно песник природе, мора и љубави, који је у свом делу дао модерну књижевну интерпретацију древног мита о вечном враћању изворима, сан о изгубљеном и поново нађеном рају у крилу природе.


Википедијa

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:48
Herman Melville




Herman Melville (New York, 1.8. 1819. – New York, 28.9. 1891.), američki romanopisac, pripovjedač i pjesnik.
Zbog rane očeve smrti napušta redovno školovanje i nakon nekoliko neuspjelih uposlenja zapošljava se 1839. kao brodski mali na trgovačkome brodu. Melvilleova rana literatura, koju je apsorbirao kao autodidakt, uključuje Shakespearea, Bibliju autorizirane verzije (Biblija kralja Jakova), te sedamnaestostoljetne misaone autore kao što su sir Thomas Browne i Robert Burton. Godine 1841. postao je članom posade kitolovca, ali ga je napustio prije ugovornog roka te je zajedno s još jednim članom posade doživio niz avanturističkih zgoda na jednome od Marquiških otoka. To mu je poslužilo kao predložak za književni prvijenac s putopisno-antropološkom tematikom, "Taipi", 1846, u kojem daje spoj prikaza egzotičnih običaja polinežanske zajednice i poluautobiografskih pustolovina. "Omoo" (1847.), je tematski nastavak Taipija, s naglaskom na uništavanju domorodačke polinežanske zajednice zapadnjačkim tehnološkim i ideološkim osvajanjem. Ostala djela uključuju "Mardi" (1849.), pustolovnu romansu i "Bijela jakna" (1850.), realistički prikaz života na američkoj fregati. No, sva ta djela su danas rijetko čitana i ne pobuđuju interes osim kod specijalista posvećenih Melvilleu ili američkoj književnosti.



Moby-Dick



Pravi Melville, auktor djela mitske snage, izranja u "romanci", ili vizionarnom spoju romana i anatomije (ekscentričnoga proznoga žanra njegovanoga u engleskoj književnosti 17. stoljeća, napose kod Melvilleovih omiljenih pisaca Roberta Burtona, sir Thomasa Brownea i Isaaca Waltona), "Moby-Dick ili Bijeli kit" (1851.). To djelo, posvećeno Nathanielu Hawthorneu, obuhvaća više razina: realističko-pripovijednu i tehničko-opisnu, simboličku i mitsku. Pojednostavljeno, moglo bi se reći da je radnja romana lov na bijeloga kita Moby Dicka, a glavni ljudski protagonist kapetan Ahab, te da je scena zbivanja postavljena tako da lov, sukob i propast uključuju cijeli univerzum- ispričano kroz usta jedinoga preživjeloga člana posade, Ishmaela.
Kasnija je kritika ustanovila da je, uza svu različitost u duhovnom miljeu, Melville jedini devetnaestostoljetni romanopisac, uz Dostojevskog, kojemu je spiritualna dimenzija djela dominantna i kojega je središnji opus utjelovljenje pjesničke metafizike s centralnim temama opstojnosti Zla i smislenosti univerzuma promatranoga u kategorijama teodiceje. No, dok je ruski autor tvorac uzbudljivih likova koji utjelovljuju veličajnost života, i to u vizuri kršćanskoga mita, Melville ostvaruje snažne dramsko-pjesničke slike izuzetno bogatoga arhaiziranoga jezika, no, bez psihološke obradbe (za što i nije bio zainteresiran) ili nijansi u razvijanju međuljudskih odnosa. Tema "Moby Dicka" je sukob Dobra i Zla, ili dvaju nepomirljivih Zala (Ahab i Moby Dick), no intenzitet te "romance" i njen utjecaj potječu najviše iz poetskoga zamaha i filozofema visoke retorike integrirane u djelo koje je više nalik drevnim spjevovima nego romanu bilo kojega razdoblja. Također, piščev svjetonazor u tom je djelu, kao i kasnijima, rastrgan između [[Kalvinizam|kalvinističkoga] protestantizma, manihejsko-gnostičkih i ateističkih vidozora. Roman "Moby-Dick" smatra se najboljim u kanonu američke književnosti XIX. stoljeća.

Kasnija djela


Zbog neodgovarajuće recepcije čitateljstva koje je očekivalo avanturistički roman, a u "Moby-Dicku" dobilo neobičnu mitsku dramu pomiješanih žanrova piščeva je karijera krenula silaznom putanjom. Sljedeći roman "Pierre ili dvoznačnosti" (1852.) neuspio je pokušaj problematiziranja provokativne teme incesta. Melville je u idućem razdoblju objavio još nekoliko pripovjednih proza, među kojima se ističu povijesni roman "Israel Potter" (1855.) s temom iz američke revolucije; priče "The Piazza Tales" (1856.), nazvane po trijemu piščeve farme, s ponajboljim pripovijestima "Pisar Bartleby", protoegzistencijalističkom pričom o otuđenju i putu u ludilo njujorškoga činovnika, koja očito puno duguje Dickensu, no suvremenoga čitatelja asocira više na Gogolja i Dostojevskog; te "Benito Cereno", prozom koja problematizira rasne odnose. Godine 1857. objavljuje alegorijski roman "Sljepar", o prijevarama i ljudskoj naivnosti. Melvilleov neuspjeh kod čitateljstva pojačava i autorovu osobnu krizu (sukob vjerovanja i nevjere, što je rezultiralo nekim oblikom živčanoga sloma), te pisac traži duhovnu okrjepu u putu u Svetu zemlju i Evropu, što rezultira filozofskom poemom "Clarel", objavljenom u privatnoj nakladi 1876. Nedovršena je ostala dulja pripovijest (ili kraći roman) "Billy Budd" (objavljena tek 1924.) - posljednja manifestacija Melvilleova mitotvoračkoga genija, u kojoj je evocirana pobuna na britanskom brodu u doba Napoleonskih ratova; sotonski lik Claggarta, bogootački kapetana Verea, i kristoliki Billya Budda, osim što iniciraju mnoštvo alegorijskih interpretacija, testamentarni su ostvaraj američkoga pisca za koga do konca nije jasno je li našao utjehu u prihvaćanju kršćanstva ili se pomirio sa sudbinom bez ikakve religijske vjere. Nakon I. svjetskoga rata naglo se javilo zanimanje za "Moby Dicka ", ubrzo i za ostala djela, pa Melville od zaboravljena pisca postao središnjim američkim prozaikom 19. stoljeća.

Na hrvatskosrpski je do sada (2005.) prevedena većina najpoznatijih Melvilleovih djela (Moby Dick, Taipi, Sljepar, Bartleby), osim Billy Budda.






Izvor; Wikipedija

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:49
Hans Kristijan Andersen



Biografija

Rođen je 2. aprila 1805. u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio postolar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka nepismena pralja. Neredovno se školovao.

Nakon njegove smrti, od 1893., počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Mnoge studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda, 1901. , govori se da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin. Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki, npr. postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O.T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu o kom će kasnije biti reči.

Moglo bi se reći da je njegova biografija sadržana u bajci „Ružno pače“. Andersen je rekao: „Ništa ne smeta što se neko rodio u pačijem gnezdu, samo kad se izlegao iz labuđeg jajeta“.

Otišao je u Kopenhagen, bez prebijene pare, u potrazi za poslom, ali se tamo nije proslavio jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Collin, naročito Jonesa Collina koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomodao. Ostatak porodice je bio loš prema njemu, naročito Edward Collin. Smatra se da je Edvard bio ljubav njegovog života, ali kako mu ovaj nije uzvratio ljubav, pominje se u mnogim bajkama kao negativan lik.

1828, Andersen je završio gimnaziju i upisao se na sveučilište. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“ , objavljeno 1829, je slabo prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Pri poseti Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on, kako je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik nije dopao. Zatim je počeo pisati romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani, „O.T.“ i „Samo guslač“ su bili slabi. Od 1835, pa sve do smrti u malim svicima piše „Priče i zgode“, koje vremenom postižu veliki uspeh.

1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije koja ga je optuživa da je previše cmizdrav a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hoffmann-a. Međutim, ne bismo se složili s tim. Andesen nije „cmizdrav“, već romantik, a iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti- kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima- npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je, o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečijim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečiju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavnja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Kraljevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“

Kao što smo već rekli, on je u svoje bajke unosio i mnoge likove iz svog života. Tako su Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ ustvari Henrietta, kći admirala Wulffa, a u priči „zaručnici“ se javnja Riborga Voigtova u koju je dugo bio zaljubljen.

Andersen osim o tipičnim životinjama koje su do tada bile likovi u bajkama, uvodi i neke druge. Tako imamo bajke „Sretna porodica“- puževi, „Klin čorba“- miševi, „Rode“, „Ružno pače“- labudi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima pisao baš onako kakve jesu u stvarnosti. U svoje bajke uvodi i biljke. Uviđa i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. tu su bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se pominje ružin grm... Andersen oživljava i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd.- „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina.

Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875.


Dela

* Pesme
* Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera
* Bajke (9 knjiga)
* Pripovesti
* Nove bajke i priče
* Slikovnica bez slika
* Biti ili ne biti
* Ružno pače (1843.)
* Carevo novo odelo (1837.)
* Mala sirena
* Mala princeza (1837.)
* Princeza na zrnu graška
* Ašasver (drama)
* De to Baroneser (roman)
* Improvizator (roman)


Hans Kristijan Andersen (2. april 1805. - 4. avgust 1875.) se smatra za najznačajnije ime kada se govori o bajkama. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečijih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari“. On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motiva (Divlji labudi), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer on sam ume da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarim“- Andersen. Kvalitet njegovih bajki je i u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kog se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti- „Olovni vojnik“, „Carevo novo odelo“, „Mala sirena“...


Izvor: Wikipedija

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:50
Gabriel Garsia Marques



Gabrijel Hose Garsija Markes (šp. Gabriel José García Márquez; rođen 6. mart 1928.) je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivist.
Gabrijel Garsija Markes

Rodio se u gradu Arakataka, departman Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Trenutno najveći deo vremena provodi u gradu Meksiko Siti.

Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra koji rešava mitove, magiju i realnost. Najviše je doprineo da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.

Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodano je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao nešto najobičnije.

Dela

* Sto godina samoće
* Ljubav u doba kolere,
* Pukovniku nema ko da piše
* Dvanaest hodočasnika
* Hronika najavljene smrti
* Jesen patrijarha
* Sretan put, gospodine predsedniče!
* Sahrana Velike Mame.
* Vest o jednoj otmici
* Riba je crvena
* O ljubavi i drugim demonima

Izvor: Wikipedija

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:51
Ežen Jonesko




Ežen Jonesko, rođen kao Euđen Jonesku (fr. Eugčne Ionesco, rumunski: Eugen Ionescu, 26. novembar 1909. – 28. mart 1994), bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudske egzistencije.

Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke i druga dela.

Njegove najznačajnije drame su:

Ćelava pevačica (1950)
Lekcija (1951)
Stolice (1952)
Amede, ili kako ga izgubiti (1954)
Žak, ili pokornost (1955)
Novi stanar (1955)
Almina improvizacija (1956)
Nosorog (1959)
Kralj umire (1962)
Šetnja po vazduhu (1963)
Žeđ i glad (1964)
Makbet (1972)



Nesto o Ezenu Joneskou iz intervijua novinarke Branke Bogavac s njim.Iz knjige " Razgovori u Parizu ".

O komadu " Zedj i glad " kaze da je to zedj i glad za apsolutnim,za kojim je tragao cijelog svog zivota.To trazenje naziva "povremenim trazenjem ",posto mu je trazenje apsoluta bila opsesija, a nekada po malo zaboravi na to, pa zato i kaze " povremeno ".

Na pitanje da li vjeruje u Isusa Hrista odgovara da bi bez tog vjerovanja umro.Kaze i da ce uvijek biti nesrecan,jer mu treba mnogo. Kaze da mu treba apsolut,jer je njegova vjera nesavrsena.

-Vi ste jedan od demistifikatora ovoga vijeka?

" Gotovo svi pisci ili jedan dobar dio njih to cine.To je radio i Balzak sa burzoazijom, i Rembo, tj.demistifikovati- to je rasclaniti, staviti u pitanje, razjasniti velike mitove ili legla mentalnih situacija sto je Rembo odlicno uradio sa hriscanstvom.Kod mene se to nalazi u " Celavoj pjevacici ",jer postoji parodija govornog jezika,parodija teatra,dovodjenje u pitanje tog teatra.Nije bilo toliko u pitanju istina rijeci u koju sam posumnjao,nego to sto te rijeci nisu dozivljavane, i konastatacija da se manje-vise ne dozivljavaju mozemo nazvati demistifikacijom.Stavio sam ja u tom komadu u pitanje i kulturu kroz sam jezik: govori se jedna stvar bilo gdje,u Francuskoj, Americi, u zemljama istoka, a u stvari radi se druga: jedna mracna vitalnost porice sve sto mislimo ili mislimo da mislimo i to vodi kritici svake ideologije.Stalno sam govorio da me nije zanimalo sta misle ljudi,nego sta ih tjera da misle ono sto misle.To vodi demistifikaciji svake ideologije.
Marksizam je svojim posljedicama ispao djavolska pogreska,djavolska rabota.Socijalizam je neuspijeh.Neuspijeh je oslobodjenje covjeka socijalizmom,ali u mojim komadima ima tema jos vaznijih, tema o kojima se ne govori:ne govori se o ljubavi, ne govori se o osjecanju krivice, ne govori se o potrebi covjeka da se oslobodi familijarnih stega, moji junaci ne odrazavaju samo problem covjeka zarobljenog industrijskim drustvom, nego i problemom covjeka zarobljenog svijetom svih epoha i vremena i drustva. Ono sto moji komadi pokusavaju da izraze najdublje jesu zelja-strah od smrti, to je zelja za besmrtnoscu."

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:51
Fransoa Morijak



Франсоа Моријак (фр. François Mauriac Бордо, 11. октобар 1885. - Париз, 1. септембар 1970.), француски књижевник.

Један је од ретких католичких писаца који је устао против тоталитарних режима и пружио подршку шпанским републиканцима. Током нацистичке окупације Француске учествовао је у покрету отпора, сарађивао у илегалној штампи и под псеудонимом Форез објавио "Црвену бележницу".

Након 1945. године био је врло активан у новинарству (Фигаро, Експрес), а заговарао је националну трпељивост и превладавање ускогрудности. Дебитовао је књигама поезије "Склопљене руке" и "Збогом младости". Писао је и есеје, књижевне критике као и књиге из религијске историје и тематике. Међу бројним романима истичу се "Пољубац губавцу", "Пустиња љубави", "Судбине", "Змијско легло" и "Мистерија Фронтенацових". Свет његових ликова је свет вечне тескобе и гризодушја, непрестаних конфликата са "постулатима вере".

Током 1950тих подржавао је независност Алжира. Критиковао је употребу тортуре у Алжиру. Залагао се за повлачење Француске из Индокине, тј Вијетнама. Публиковао је серију мемоара генерала де Гола. Охрабривао је Ели Визела да пише о доживљајима Јевреја у време холокауста.

Добитник је Нобелове награде за књижевност 1952. године.

Дjела

* "Склопљене руке"
* "Збогом младости"
* "Пољубац губавцу"
* "Змијско легло"
* "Мистерија Фронтенацових"
* "Пустиња љубави"
* "Судбине"

Izvor; Wikipedija

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:52
Ezop


Ezop (grč. Αἴσωπος, Aisōpos), poznat po svojim basnama, bio je rob u antičkoj Grčkoj, savremenik Krezusa i Pizistrata, živeo od 620-560 p. n. e.
Njegove basne i dan danas služe kao moralne pouke ili naravoučenija a pretežno su namenjena deci. Po jednom mitu, Ezop je postao oslobođen ropstva ali su ga Delfinjani pogubili. Važno je napomenuti da o ovome nema nikakvih verodostojnih izvora te stoga mnogi naučnici sumnjaju u njegovo postojanje.



Život

Mesto Ezopovog rođenja je pod velikim znakom pitanja: Trakija, Frizija, Egipat, Etiopija, Atina i drugi samo su neke od pretpostavki. Po rečima retkih pisaca koji ga pominju, Aristofana, Platona, Ksenofona i Aristotela, Ezop je bio rob nekome ko se zvao Ksantos.
Po rečima istoričara Herodota Ezopa su ubili stanovnici Delfa, a razlog je nepoznat.



Ezopove basne

Služeći se likovima i osobinama životinja, Ezop je kroz svoje basne podvrgao ruglu nedostojne vladare i silnike, ismejao glupost i pohlepu, lenjost i nemar, bahatost i zlobu. Pripovedaju se širom zemaljske kugle i imaju neosporno trajnu literarnu vrednost.
Francuski pesnik La Fonten je preradio mnoge od Ezopovih basana.
Ruski pisac Lav Tolstoj napisao je nekoliko slobodnih obrada basana.


Najpoznatije basne su:

Vuk u ovčjoj koži
Lisica i gavran
Lav i miš
Žaba i vo
Lisica i grožđe
Zec i kornjača
Mrav i cvrčak
Dečak koji je vikao vuk


Wikipedija

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:53
Federiko Garsija Lorka




Federico Garcia Lorca je bio spanski pjesnik i dramaticar rodjen 1898. u selu Fuente Vaqueros pored Granade. Sin imucnog andaluzijskog veleposjednika koji nije bas bio uspjesan djak.
1909. se s roditeljima seli u Granadu. 1919. godine radi studiranja knjizevnosti i prava odlazi u Madrid gdje se upoznaje i druzi s mnogim tadasnjim spanskim intelektualcima. Tamo se upoznaje i sprijateljuje s umjetnicima Luisom Bunuelom i Salvadoreom Dalijem. Muziku je ucio kod M. de Falle koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pjesmi i usmjerio ga prema sakupljanju narodnog blaga.
U Madridu se upoznaje s aktuelnim evropskim i svjetskim zbivanjima i problemimam.
Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajvise zbog neprihvacanja okoline i prijatelja njegove homoseksualne orijentacije. Bunuel i Dali skupa saradjuju na filmu „Andaluzijski pas“ koji je Lorca protumacio kao osobni napad na njega. Uvidjevsi problem, njegovi roditelji ga salju na put po Americi. Od 1929. do 1930. boravi u SAD-u, ponajvise u New Yorku, a posjetio je i Kubu.
Nakon toga se vraca u novoproglasenu Republiku Spaniju. Na poziv svoga granadskog profesora, socijalista F. de la Riosa, prihvaca posao direktora i umjetnickog animatora studentskog putujuceg pozorista La Barraca s kojim je obisao sve krajeve Spanije, od najbogatijih do onih najzabacenijih. Pomoću pozorista je prikazivao djela spanske klasike i provodio je ideju o drustvenoj ulozi pozorista.
Za vrijeme izbijanja gradjanskog rata, Lorca se zatekao u Viznaru u Granadi. 19. augusta 1936. fasisticki vojnici su ga ulovili i izveli napolje, a tijelo su mu bacili u neobiljezen grob.
Francova vlada je pokušala unistiti spomen na Lorcu tako sto je unistila sva njegova djela, a spominjanje njegova imena je bilo zabranjeno. Buduci da je bio medju prvim i najslavnijim zrtvama spanskog gradjanskog rata, Lorca je ubrzo postao simbol zrtve politicke represije i fasisticke tiranije.




Narcis

Narcise.
Tvoj miris
i dno reke mirne.

Zelim da uz tebe budem,
cvete ljubavi,
narcise.

Setnim ti okom kruze
vali i zaspale ribe,
Ocima mojim
leptiri i tice.

Ti majusan a ja velik.
Cvete ljubavi,
narcise.

Na miru ne ostavljaju
ljiljane, andjeoski bele,
ogledalo sto ogleda
zanose nam iste.

Moj bol
i sustinu bola.
Narcise?

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:54
Danil Harms



Danil Harms, na ruskom Даниил Хармс (30.12.1905. - 2.2.1942.), bio je satiričar ranog sovjetskog perioda, koji je takođe koristio i nadrealistični i apsurdni stil. Rođen je kao Danil Ivanovič Juvačov (Даниил Иванович Ювачев), a pseudonim Harms je smislio u srednjoj školi. Takođe je koristio i pseudonime Horms, Čarms, Šardam itd.

Njegove priče su uglavnom kratke vinjete, obično dugačke samo par paragrafa, u kojima se scene siromaštva i bede smenjuju s fantastičnim događajima i sa širokom komedijom. Ponekad se u pričama pojave poznati pisci.

Harmsove priče su nepredvidive i neuređene; likovi često ponavljaju istu stvar zaredom i na druge načine ponašaju se iracionalno. Linearna priča počne da se razvija, ali se lako prekine neobjašnjivom katastrofom koja priču povede u drugom pravcu.

Harms nije bio popularan za života i većinu stvari je izdao kao samizdat. Bio je osuđen za antisovjetsko delovanje i poslan na godinu dana u zatvor u Kursku. Tokom opsade Lenjingrada 1941. godine, Harms je po drugi put uhapšen, ovaj put za defetizam. Umro je od gladi u zatvoru 1942. godine.

Izvor Wikipedija

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:55
Apulej



Kratka biografija


Apulej (lat. Apuleius) (Madaura, Numidija, o. 125. - ?, o. 180.), rimski književnik i filozof. Sljedbenik je mističnog platonizma, a poznat je kao autor djela Metamorfoze ili Zlatni magarac, fantastično-satiričnog romana, u kojem se mladić pretvara u magarca i spoznaje velike ljudske grijehe sve dok mu božica Izida ne vrati ljudsko obličje.Najpoznatiji dio knjige je priča o Amoru i Psihi koja je obrađivana i u kasnijoj književnosti.

Druga važnija djela su Apologija, obrana na sudu zbog optužbe za magiju, te Florida, zbirka govora i predavanja.

Rodio se o. 124. godine u rimskoj provinciji Numidiji. Otac mu je bio provincijalni dužnosnik, koji je nakon smrti njemu i bratu ostavio malo bogatstvo. Školovanje je započeo u Madauri, gdje je naučio latinski i grčki, a obrazovanje je nastavio u Kartagi, Ateni i Rimu učeći književnost, gramatiku, retoriku i filozofiju.

Mnogo je putovao te je došao u kontakt s istočnosredozemnim kulturama i religijama, napose s egipatskom religijom i kultom Izide što je kasnije upotrijebio za svoje djelo Metamorfoze. Nakon podučavanja u Rimu, krenuo je u Aleksandriju, ali je zastao u gradu Oea, blizu današnjeg Tripolija, gdje ga je stari poznanik Sicinius Pontianus, zamolio da se oženi njegovom majkom udovicom, Aemilijom Pudentilom. Nakon Pontianusove smrti, njegova se rodbina okrenula protiv Apuleja i optužila ga da je služeći se magijom nagovorio Aemiliju na brak. Apulej je na sudu iznio svoju obranu koja je postala poznata kao Apologia ili De magia.

Izvor Wikipedija

Dj.Vesna
04.06.2013, 17:57
Zvonimir Majdak


Zvonimir Majdak (Zrinska kod Grubišnog Polja, 1938. ), hrvatski književnik, smatra se za najplodnijeg pisca proze u trapericama. Djela objavljuje i pod pseudonimom Suzana Rog.

Gimnaziju je polazio u Virovitici. U Zagrebu je studirao književnost, a kao vrlo mlad pjesnik javio se u svoje doba popularnom lirikom u knjigama "Tip na zelenoj livadi" i "Ukleti motociklist".

Središnji Majdakov interes bila je proza u kojoj je ostvario velik opus objavivši tridesetak romana. Prema njegovim romanima ili scenarijima snimljeno je 9 filmova.

Romani

Bolest 1964.
Kužiš, stari moj 1970.
Pazi, tako da ostanem nevina ili Marta i Lela iz Remetinca 1971.
Stari dečki 1975.
Marko na mukama 1977.
Kupanje s Katarinom 1978.
Ženski bicikl 1978.
Gadni parking 1980.
Biba, okreni se prema zapadu 1982.
Kćerka 1985.
Muška kurva 1986.
Krevet 1990.

Suzana Rog

Baršunasti prut 1987.
Gospođa 1988.
Ševa na žuru 1989.
Ponovo sam nemoralna i pokvarena 1996.
Želim još puno puta 2001.

Filmovi

Iluzija 1967. r. Krsto Papić
Kužiš, stari moj 1973. r. Vanča Kljaković
Medeni mjesec 1983. r. Nikola Babić (prema romanu Marko na mukama)

Izvor: Wikipedija

Dj.Vesna
04.06.2013, 18:00
Zaharije Orfelin


Početak novije srpske književnosti vezan je uz ime i delo Zaharije Orfelina, jednog od najznačajnijih, ali i najneobičnijih srpskih stvaralaca.
Orfelin je bio učitelj i činovnik, pesnik i grafičar, leksikograf i prirodnjak, istoričar i vinogradar, prevodilac, urednik i izdavač, polemičar i putnik, i još mnogo toga. Znao je ruski, latinski, nemački, francuski. Stvorio je vlastitu biblioteku od preko 200 knjiga. To je i jedina zbirka njegovih stvari sačuvana do danas.
noge nepoznanice ostavio je sam Orfelin jer je, ko zna zbog cega, mistifikovao svoj život i rad i zametao tragove. I o njegovom prezimenu, koje je sam uzeo, postoje jedino pretpostavke. Da je nastalo spajanjem antickih mitoloških imena Orfej i Lin, vezuje se, zatim, uz francusku rec orphelin (siroce) ali i uz ime francuskog medaljera Orphelina iz sedamnaestog vijeka. Prezime Stefanovic, pod kojim se takode pominje, nije nikada i nigde upotrebio i ono nije nacinjeno prema ocevom imenu.
Prva Orfelinova biografija objavljena je za njegovog života, 1776., u leksikonu ugarskih pisaca ucenog madarskog pijariste Eleka Horanyia i sadrži podatke koje nijedan kasniji izvor nije doveo u sumnju.
Orfelin je roden u Vukovaru 1726. godine.Po vlastitom tvrdenju bio je samouk u šta je, u svetlu zavidnih znanja koja je pokazao u mnogim oblastima, teško poverovati.


Svoju književnu, umetnicku i sve druge aktivnosti zapocinje 1757., nakon sedmogodišnjeg uciteljskog rada, raskošnom rukopisnom knjigom Pozdrav Mojseju Putniku. Za ovu spomenicu u cast instalacije novopostavljenog backog episkopa Orfelin je ispevao, vrlo složenom metrikom, venac panegiricnih pesama, neke i sa akrostihom. Knjigu je kaligrafski ispisao i ukrasio portretima, crtežima i vinjetama, notama zabeleživši cak i melodiju pojedinih pjesama.
Iste godine (1757) postaje kancelar u službi mitropolita Pavla Nenadovica. U Sremske Karlovce, tada centar srpskog politickog i duhovnog života, donosi štamparsku presu i pocinje sa otiskivanjem bakroreznih knjižica, ali i samostalnih grafickih listova. Želja za štampanjem knjiga u pravim štamparijama odvešce ga u Veneciju. Tamo ce 1761., u štampariji venecijanskog Grka Dimitrija Teodosija koji je nešto ranije nabavio cirilicna slova, objaviti svoju pjesmu Gorestni plac, prvo štampano pesnicko delo kod Srba. Time ce postati zacetnik srpskog književnog pesništva. Jedini poznati primjerak ove knjižice izgoreo je 6. aprila 1941. u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Pod naslovom Plac Serbiji objavice, 1762. ili 1763., istu pesmu na jeziku bližem narodnom. U posebnim knjižicama štampace u Veneciji i pesme Trenodija, Sjetovanje, Pjesn istoriceska te 1765. Melodiju k prolecu kojom, uglavnom, završava svoj pesnicki rad.
U Veneciji radi kao redaktor i korektor Teodosijeve štamparije koja u to doba doživljava najveci procvat. Izdaje Slovenski bukvar (1767.) kojim, možda i nehotice, nacinje pitanje reforme srpskog književnog jezika, prireduje i izdaje udžbenike latinskog jezika, prve srpske, danas nesacuvane, kalendare te niz drugih knjiga.
Žureci da svojim sunarodnicima približi dostignuca evropske prosvecenosti objavljuje 1768. prvi i, nažalost, jedini broj Slaveno-srpskog magazina, prvog srpskog i južnoslovenskog casopisa.
Orfelinov Magazin sadrži poucne clanke, pripovetke, pesmu – prvi sonet u srpskoj književnosti, epigrame i pregled novoobjavljenih knjiga – prve recenzije u srpskoj literaturi. Predgovor ovom casopisu prvi je programski tekst srpske književnosti. U njemu Orfelin izlaže razloge pokretanja i urednicki program koji je, zapravo, dugorocni projekat kulturne politike, plan najprecih delatnosti u brojnim oblastima. Jasno isticuci nacionalno-patriotski moment smatra da samo prosveceni i kulturni narodni mogu održati korak u svom istorijskom rastu. Iako je pisao na slaveno-srpskom, Orfelin uocava potrebu upotrebe narodnog jezika u književnosti i zalaže se za narodni jezik kao medij književnog dela. Bez širokog kruga citalaca i saradnika ali i bez mecene koji bi mu produžio život Magazin je bio preuranjen pokušaj.
Orfelinovo životno delo je dvotomna knjiga Život Petra Velikog, objavljena 1772. u Veneciji u dve varijante – skromnijoj, anonimnoj i luksuznoj, potpisanoj, sa posvetom Katarini Velikoj. Za svoju monografiju o slavnom ruskom caru prikupio je znatnu literaturu i koristio brojne izvore, ruske i zapadnoevropske, medu ostalima dela Lomonosova i Voltairea. Petra Velikog velica kao prosvecenog vladara i reformatora koji iz svoje zemlje progoni glupost i divljinu. Knjiga ima i sasvim odredenu patriotsku misiju jer skrece ruskom dvoru pažnju na srpski narod. Pedantno beleženje dogadaja doveo je Orfelin u sklad sa raskošnom likovnom opremom knjige za koju je izradio bakrorezne karte, ilustrovao je portretima i medaljama ucinivši je tako pravim štamparskih i grafickim remek-delom, jednom od najlepše opremljenih srpskih knjiga sve do danas. Kao književno djelo ta se knjiga može smatrati zacetkom srpskog istorijskog romana. Vec 1774. preštampana je u Rusiji, a njome se koristio i Puškin.
Godine 1770. becki štampar Josef Kurcbek dobija monopolsku privilegiju za štampanje cirilicnih knjiga i znacaj venecijanske štamparije zamire. Orfelin, vec bolestan od tuberkuloze, nastanjuje se u Sremskim Karlovcima i, baveci se domacom ekonomijom, vraca se umetnosti bakroreza. Izraduje niz bakroreznih listova koji su medu najvecim dometima srpske graficke umetnosti. Postaje clan akademije beckog majstora Jacoba Mathiasa Schmutzera, prvog bakroresca carstva. Automatski ce biti primljen i u novoosnovanu Akademiju slobodnih umetnosti. Za svoj udžbenik krasnopisa, Slavensku i vlašku kaligrafiju, narucen od Ilirske dvorske kancelarije i otisnut 1778. sa bakrenih ploca, dobice nagradu od Marije Terezije. Kriticki i otvoreno piše tih godina Predstavku Mariji Tereziji, opsežnu studiju o stanju crkveno-prosvetnih poslova i javnog života srpskog naroda u austrijskoj monarhiji s predlozima za rešavanje citavog niza pitanja. U tom spisu ostavice dragocenu gradu za poznavanje društvenih prilika kod Srba u osamnaestom veku, svedocanstvo o izvrsnoj obaveštenosti i znanju, ali i savršeno savladanom skolastickom nacinu raspravljanja.
Zbog bolesti, nerodnih godina, finansijske propasti – ne zna se pouzdano, ostaje bez kuce i imanja. Živi u fruškogorskim manastirima. Pocetkom 1783. dobija mesto korektora Kurcbekove štamparije u Becu. Pravi ponovo planove, predlaže izdavanje srpsko-nemacko-latinskog recnika, objavljivanje Biblije i raznih drugih potrebnih knjiga. U Becu te godine objavljuje i svoje poslednje knjige Vecni kalendar i Iskusni podrumar.
Vecni kalendar je citava mala enciklopedija znanja u duhu vremena i prema horizontu publike. Njime Orfelin u srpsko društvo uvodi naucne pojmove o prirodi i svemiru, govori o astronomiji, klimi, fizici, piše pouke o cuvanju zdravlja i druge korisne savete, ustajuci protiv neznanja i praznoverja, isticuci ideje o važnosti prirodnih nauka. Donosi i bakrorezne ilustracije tema o kojima piše, medu ostalima crteže kristala snega. Za Vecni kalendar radi jedan od svojih najuspelijih bakroreza, kompoziciju Stvaranje sveta i piše Molitvu pred smrt, svoje poslednje pesnicko delo.
Iskusni podrumar knjiga je namijenjena vinogradarima, nastala na nemackim uzorima, u koju unosi i svoja vlastita iskustva i, možda prve, opise proizvodnje vina u Sremu. Ni ovom knjigom nije Orfelin ostao u granicama konvencionalnog, nudeci samo prakticni prirucnik. Pišuci o istoriji, mestu i znacaju vina, o raspoznavanju kvaliteta, uživanju u vinu, ispisao je Orfelin, prvi kod Srba, i stranice o odgajanju ukusa.
Za više od toga što je uradio u Becu te godine bilo je vec prekasno. Teško bolestan, vraca se da potraži mesto za grob u zavicaju. Boravi najpre u Pakracu, a pocetkom 1784. stiže u Novi Sad. Tu umire, izmucen u borbi života, 30. januara 1785. Iza sebe je ostavio veliko, lepo i raznoliko delo. U to doba teško da je ko mogao više i bolje.
Svojim celokupnim opusom Orfelin je postavio temelje racionalisticke i gradanske orijentacije srpske kulture. Sretna je okolnost što se taj i takav stvaralac našao na njenom pocetku, u doba kada je pravila svoje prve moderne korake.

Dj.Vesna
04.06.2013, 18:02
Željko Krznarić


Željko Krznarić, pjesnik,tekstopisac,voditelj...rođen je 1946. godine u Varaždinu.
S pravom ga zovu najboljim živućim piscem ljubavne poezije u Hrvatskoj .
Malo nas zna da je :Uzalud vam trud svirači za Prljavo kazalište ,Ruže i suze za Indexe, Da je moja mandolina znala u izvedbi Kemala Montena...i druge pjesme koje rado pjevušimo,napisao upravo Željko Krznarić,mada ga podrugljivci nazivaju piscem kuharica. Živi i radi u Zagrebu.
Napisao je i objavio desetak knjiga ljubavne poezije, s malim dijelom vas želim upoznati,a ako vam pored toga po receptima iz neke od njegovih knjiga netko
prepremi obrok s ljubavlju ..Ima li što ljepše?
Za svoj pjesnički rad nagrađen je književnom nagradom "Zvonimir Golob" za najljepšu neobjavljenu ljubavnu pjesmu "Ti imaš oči koje sam nekad viđao"…
Objavljene su mu knjige ljubavne poezije: Ljubav s predumišljanjem, Jutarnje izdanje ljubavi, Zagrebačke ljubavne pjesme...i druge




Odlaziš

kažeš zauvijek
uzimaš čak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz čiste sentimentalnosti
i rukavice izemdju ostalog
koje si nosila one hladne zime
kad su ti samo oči bile tople
ljubavi

ova godina mora da je loše pocčla

ima u tome nešto
što nećemo nikada razumijeti
ima tako nekih tuga
koje ne osjetiš
i koje te zateknu pri buđenju

i sad ti odlaziš

nervozno pališ cigaretu
okreni se jos jednom
i pogledaj me u oči
pogledaj u budućnost
koja gori negdje daleko
i reci
pošteno od srca

znaš i sama da takvih ljubavi
nema na svijetu

i sad kada odlaziš
izađi tiho na prstima
pređi tih par koraka
iz sadašnjosti

zaustavi vjetar

poneku sitnicu namjerno zaboravi
da se mozeš vratiti
kad prođu godine
i kad srce zbroji sve dobro i loše

odlaziš

čak i to činis na svoj profinjen način
u sobi tišina
samo neka pjesma na radiju
dopola izgorjela svijeća
vani prve pahulje snijega

kraj kakav sam već negdje čitao u romanima
blesav i nepotreban
ubitacan
kraj koji ostavlja tragove

godina će biti loša...

Dj.Vesna
01.08.2013, 17:32
Elmore Leonard

Elmore John Leonard Jr. (New Orleans, Louisiana, 11. oktobra 1925.) je američki romanopisac i filmski scenarist.
Njegovi prvi romani na tržištu su se pojavili tijekom pedesetih, a većinom se radilo o westernima. Kasnije je počeo pisati romane više tematskih sadržaja, misterioznog i kriminalističkog žanra, kao i filmske scenarije.
Prema njegovim su romanima snimljeni brojni filmovi od kojih je vjerojatno najpoznatiji Uhvatite maloga snimljen 1995. prema romanu kojeg je napisao pet godina ranije, a 1999. je napisao njegov nastavak pod naslovom Sve je cool prema kojem je 2003. počela produkcija istoimenog filma.



Izvor; Vikipedija

Dj.Vesna
01.08.2013, 17:33
Džefri Čoser


Džefri Čoser (engl. Geoffrey Chaucer; oko 1343 – 25. oktobar 1400) je bio jedan od najznačajnijih engleskih srednjevekovnih pesnika, filozof, vojnik, dvoranin i diplomata. Njegovo najznačajnije delo je „Kanterberijske priče“, kolekcija od 24 priče. Od toga su samo dve napisane u prozi, a ostale u stihu. Od ostalih njegovih dela izdvajaju se: „Knjiga o vojvotkinji“, „Roman o ruži“, „Parlament ptica“, „Troil i Kresida“, „Legende o dobrim ženama“ itd.
Džefri Čoser nazvan je ocem engleske poezije, a ponekad taj epitet proširuju na čitavu englesku književnost. On je svojim doprinosom uvođenju narodnog jezika u književnost imao ulogu sličnu onoj koju je u Italiji imao Dante.

Svojim interesovanjem za život i ljude onakve kakvi jesu, bez prevashodno moralizatorske pobude, Čoser se približio renesansnom humanizmu. Zbog takvog stava, pesnik je osećao potrebu da se pravda pred sudom svog vremena.

Čoser je na dvoru bio diplomata i te osobine provejavaju kroz njegovo delo. Čoser svoje interesovanje za razne strane čovekove ličnosti tretira u maniru koji nije bio nov u književnosti pre njega – razna gledišta (često protivrečna) on potkrepljuje autoritetima – književnim, religijskim i naučnim. Zato se o njemu može govoriti kao o učenom pesniku.

Po današnjem merilu, Čoser je, prema izboru tema i sižea, sasvim neoriginalan pisac. Ali to je vreme kada su shvatanja o autorstvu, originalnosti i individualnosti bila drugačija – preuzimanje gotovih motiva i tema iz klasične i novije književnosti bila je redovna pojava. Sižee za Kanterberijske priče Čoser je nalazio u drugim delima, od kojih su mnoga već pripadala usmenoj tradiciji.

Čoserova naracija, bukvalno shvaćena – neizvodljiva je. Čitalac je prihvata, iako je nemoguće ostvariti situaciju da jedan jahač u pokretu pripoveda u stihovima u jampskom pentametru tako da ga čuje ostalih 30 jahača. Sižeima je prilagođena forma pripovedanja: priče koje su bliže običnom i svakidašnjem životu pisane su jampskim pentametrom, dok su one s religijsko-moralizatorskim temama date u složenijoj formi. Iako Kanterberijske priče nemaju linearnu strukturu, ni razvoj zapleta, ipak postoji jasan početak, srednji deo, pun enciklopedijskih podataka o ljudskim slabostima i vrlinama s ukomponovanim moralnim komentarom i čestim naravoučenijima. Zanimljivo je porediti Čosera iz stvarnosti i Čosera kao pripovedača u delu.

U delu on ne ume da ispriča nijednu valjanu priču u stihu. Čoser hodočasnik razdvojen je od Čosera autora, čime se povećava realistični utisak da ostale priče i nije pisao on, nego da su nastale spontanim kazivanjem hodočasnika. Pravnikov lik, recimo, u uvodu za svoju priču pominje Čoserov književni rad.
Kanterberijske priče su uokviren niz raznovrsnih pripovedaka povezan u celinu i stavljen u englesku savremenu sredinu. Okivir kao takav pojavljivao se u svetskoj književnosti i pre Čosera – u 1001 noći i Dekameronu za koji Čoser verovatno nije znao u njegovom integralnom obliku. Ideju o hodočašću kao pripovedačkom okviru Čoser je možda dobio od Đovanija Serkambija čija se novela oslanja na sličnu šemu.

Veruje se da je Čoser opisao stvarno hodočašće iz 1387. godine u kome je i sam bio učesnik, ali ovu biografsku pretpostavku treba primiti s rezervom. Iako se nekim hodočasnicima pominju imena, oni su većinom identifikovani prema zanimanjima. Pretpostavlja se da su mnogi prikazani po uzoru na stvarne osobe; neki izučavaoci su ih pokušavali dovesti u vezu sa Čoserovim savremenicima. Jedini poklonik kome Čoser navodi ime i prezime je Krčmar – Hari Bejli, za koga se pretpostavlja da je zaista i postojao.

U slikanju poklonika Čoser je odstupio od srednjevekovnog kanona po kome se slikaju tipovi, a ne pojedinci, uspevši da ostvari srećan spoj tipičnog i individualnog, što je često shvatano kao krajnji cilj realističkog prikazivanja. Unošenje mnoštva detalja i fizičkih pojedinosti dočaravaju individualne karaktere. U razrađenoj formi data je panorama engleskog društva 14. veka; Čoser je odabrao ličnosti i u Opštem prologu ih opisao tako da one predstavljaju sve staleže i gotovo sve profesije engleskog srednjevekovnog društva. Neki od portreta su idealizovani – oni koje je sam Čoser cenio i smatrao bitnim za društvo.

U portretiranju svojih hodočasnika Čoser se pokazuje kao humorista i satiričar sa žaokom uperenom naročito protiv pokvarenih slugu crkve koji svoja zbvanja shvataju samo kao izvor materijalne koristi. Među crkvenim redovima, jedino opravdanje Čoser nalazi za čestitog paroha, dok su kaluđeri, oprostioci i sudski pozivari prikazani kao paraziti, skloni smicalicama i prevarama, lakomi i licemerni. Mada jasno pokazuje svoje simpatije/antipatije, Čoser ne izlazi iz uloge objektivnog posmatrača – podrugljivog i zajedljivog – ali ipak posmatrača, a ne sudije.
Podsmevanje kod Čosera nije izraženo s mržnjom, ni posprdno. Razotkrivanje nečasnih ili nepodobnih postupaka njegovih likova praćeno je dobroćudnim i zdravim humorom. Čoser jasno razlikuje pošteno i valjano od iskvarenog i nečasnog, ali ne šiba oštro tu razliku.

Čoser svoje ličnosti pušta da govore i teško je dokučiti autorov vlastiti sud. O Čoserovim shvatanjima postoji obimna literatura koja je puna suprotnih tvrdnji, zato što je i sam život koji Čoser slika protivrečan u svojoj složenosti. Autor se služi metodom jukstapozicije, stavljajući kontrastne rečenice jednu pored druge. Takve su pohvale sa naknadnim dodavanjem ironičnog komentara. Čoserov humor je dvosmeran i ambivalentan; Žena iz Bata je predmet smeha, ali i ona sama upućuje šalu i kritiku na račun zvaničke crkvene kulture. Iz potrebe da izbegne otovren napad na neku pojavu koju osuđuje, nastaje poznata Čoserova ironija, on predmete ironično imenuje njihovim antonimima. Čoser je takođe i pun aluzija, ali one uvek ostaju slabo osvetljena mesta u literaturi.




Izvor;'Vikipedija

Dj.Vesna
17.08.2013, 21:10
Agata Kristi




Ona je definitivno najbolja, majstor zapleta i raspleta u kome treba upotrebiti mozak. Zato je neprevaziđena - krajica zločina u literaturi. Njeno visočanstvo - Agata

Agatha Christie, poznata u svetu kao pisac kriminalistickih romana, objavila je preko 80 romana i zbirki kratkih prica, prevodjena vise od Sekspira, njena dela su prodata u preko bilion primeraka samo na engleskom jeziku i u jos toliko primeraka na preko 100 jezika na koje su prevedena, tako da sa pravom nosi titulu "Kraljice zlocina". Jedino su Sekspirova dela i Biblija bili vise prodavani, ali Sekspira je prevazisla po broju jezika na koje je prevedena, tako da se ona brojem svojih dela svakako smesta u sam vrh svetske knjizevnosti kao najproduktivniji pisac svih vremena. Za 56 godina njene spisateljske aktivnosti napisala je i objavila 67 kriminalistickih romana, vise od 150 kratkih prica koje su objavljene u preko 20 zbirki, na desetine kracih i duzih pozorisnih komada, od kojih je najpoznatija svakako "Mousetrap" koja je samo u Londonu u Ambassadors Theatre, igrana bez prekida vise od 30 godina i bila izvodjena bezmalo 9.000 puta, a do sada u svetu imala vise od 20.000 izvodjenja i traje vise od 50 godina. Nekoliko desetina filmova i TV serija je snimljeno po motivima njenih romana.

Agatha Mary Clarissa Miller Christie Mallowan je rodjena 15. septembra 1890. godine u kuci "Ashfield" u Barton Road, Torquay, Devon u Engleskoj, kao cerka Fredericka Alvah Millera, Amerikanca i Clarisse Boehmer Miller, Engleskinje, kao najmladje od troje dece - brata Monty i sestre Madge, u patrijahalnoj, uglednoj porodici. Otac joj je umro dok je jos bila dete, u njenoj jedanaestoj godini. Odgajana i vaspitavana pod nadzorom guvernanti i tutora, nikada nije pohadjala skolu, ali je vec u petoj godini citala i pisala. Jos dok je bila dete, razne kreativne igre privlacile su njenu paznju i kao prilicno povucena i stidljiva, tesko je izrazavala svoja osecanja i sa godinama se okretala muzici kao nacinu izrazavanja, a kasnije i pisanju pod budnim nadzorom i uz ohrabrivanje majke. Vec sa dvanaest godina pocinje da pise poeziju i kratke price i da ih na majcin savet salje magazinima. U sesnaestoj godini odlazi na skolovanje u Pariz, na studije klavira i pevanja. Bila je jako posvecena studijama, ali njen strah od scene i javnog pojavljivanja, kao i povucena priroda onemogucili su je da se ozbiljnije posveti tome i napravi karijeru. Posle zavrsenog skolovanja odlazi sa majkom u Egipat (Cairo) i tamo pise svoju prvu kratku pricu. Podrzana od strane majke, kao i Edena Philpottsa, suseda i prijatelja iz Torquaya, nastavlja da se bavi pisanjem.

1912. godine upoznaje, a dve godine kasnije u svojoj 24. godini, udaje se za Archibalda Christie, a samo dva dana po vencanju on napusta Pariz i odlazi na duznost oficira Kraljevskog vazduhoplovnog korpusa, a ona za vreme Prvog svetskog rata radi kao medicinska sestra u Bolnici Crvenog krsta u Torquay, gde stice mnoga korisna znanja i o otrovima, sto ce joj biti korisno kasnije kada bude opisivala zlocine u svojim knjigama. Po zavrsetku rata, 1918. godine, njih dvoje se nastanjuju u Londonu. 1919. godine radja im se cerka Rosalind. Dok je pukovnik Kristie bio zauzet ratovanjem, Agatha u roku od godinu dana zavrsava rad na svojoj prvoj knjizi misterija 'The Mysterious Affair at Styles' koja je nekoliko puta odbijana od strane izdavaca dok konacno nije ugledala svetlost dana pet godina kasnije 1920. godine i ubrzo postala pravi hit. Godinu za godinom, Agatha objavljuje jos nekoliko veoma popularnih romana, a vec u prvom objavljenom uvodi Hercule Poirota u svoje romane, koji ce svojim briljantnim umom zapretiti da pomuti slavu sada vec slavne spisateljice i postati glavni lik u tridesetak njenih knjiga koje ce kasnije napisati. Ostace upamceni ona kao nasjlavnija spisateljica detektivskih romana 20 veka i on kao najslavniji detektiv svih vremena koji se ikada pojavio u nekoj knjizi.

Ali iako je njena karijera pisca isla uzlaznom putanjom, nije njen brak sa Archibaldom. Zaljubivsi se u drugu zenu, mladu Nancy Neele, zatrazio joj je razvod 1926. godine. Potpunu paznju javnosti konacno zaokuplja te iste godine kada se u prodaji nalazi njena knjiga 'The Murder of Roger Ackroyd' koja toliko privlaci paznju da je adaptirana i u pozorisnu predstavu "Alibi". Medjutim, ophrvana bolom zbog smrti majke, kao i neuspehom u privatnom zivotu u braku sa Archibaldom, Agatha tajanstveno nestaje, ostavljajuci celu Englesku u nedoumici oko toga gde je i sta joj se desilo. Pronadjena je jedanaest dana kasnije u malom hotelu na severu Engleske u mestu Harrogate, prijavljena pod imenom Mrs Neele, objasnivsi policiji svoj nestanak gubitkom pamcenja. Medjutim pronadjen je njen slupani auto u blizini tako da je njen nestanak i dan danas ostao misterija. Ovaj dogadjaj je bio i tema filma "Agatha" koga je 1978. godine rezirao Michael Apted. U glavnimj ulogama pojavili su se Vanessa Redgrave i Dastin Hofman. 1928. konacno je okoncan razvod sa Archibaldiom Christijem i on se zeni sa Nancy Nelle. Archibald Christie umro je 1962. godine.

Posle nekoliko velikih hitova kao sto su "The Mystery Of The Blue Train" i "The Seven Dials Mystery", kao i zbirke kratkih prica,1930. godine u prodaji se pojavljuje njen novi roman 'Murder at the Vicarage' kojim u literturu uvodi Miss Jane Marple, njenog drugog velikog detektiva. Te iste godine, 11. septembra ponovo se udaje, ovoga puta za 14 godina mladjeg Maxa Mallowana, mladog arheologa koga je upoznala jos 1927. godine na svom prvom putovanju po Mesoptamiji. Zivot i putovanja sa njim po srednjem i bliskom istoku, upoznavanje novih krajeva i obicaja inspirisu je da napise svoje velike romane 'Death on the Nile' i "Murder In Mesopotamia". U tih deset godina od 1930. do 1940. godine pise nekoliko svojih najpopularnijih romana koji su je zauvek ucvrstili na mestu "Kraljice zlocina" To su bili romani: 'Murder on the Orient Express', 'Death on the Nile', 'Ten Little Niggers', 'Cards On The Table', 'ABC Murders', 'Why Didn't Ask Evanse?', 'Three-Act Tragedy', kao i preko pedesetak kratkih prica sa cuvenim Belgijancem Hercule Poirotom u glavnoj ulozi... Tih godina pojavljuje se i serija novih prica sa novim detektivima kao sto su: Harley Quin, Mr. Parken Pyne, kao i Tommy and Tuppence Berensford.

1928. godine Agatha prodaje svoju rodnu kucu "Ashfield" i kupuje imanje "Greenway House" u Devonu. 1930. godine objavljuje svoj prvi psiholoski romanticni roman "Giant's Bread" pod pseudonimom Mary Westmacott. Od tada pa do 1956. godine napisala je i pod istim pseudonimom objavila ukupno sest romanticnih romana "Unfinieshed Portait", "Absent In The Spring", "The Rose And The Yew Tree", "A Daughter's Daughter" i "The Burden". Posle zajednickih putovanja sa Maxom Mallowanom po egzoticnim krajevima nastaje i njena predivna knjiga "Come, Tell Me How You Live" kao i "Star Over Betlehem" zbirka kratkih prica i pesama za decu. Treba napomenuti da je Agatha u svojoj mladosti pisala pesme koje su objavljene u dve zbirke "The Road Of Dreams" i "Poems", kao i da je posle velikog iskustva i bogate karijere napisala autobiografiju koja je objavljena posle njene smrti. Za vreme Drugog svetskog rata opet je privremeno razdvojena od svog supruga Maxa koji kao strucnjak odlazi u britansko odeljenje u Kairu dok ona radi u "University College Hospital" u Londonu. Njena jedina cerka Rosalind se udaje za Huberta de Burgh Pricharda, sa kojim dobija sina Mathewa 1943, a vec sledece godine ostaje udovica. Kasnije se udaje ponovo za Anthony Hicksa. Intersantno je da je Agatha tih godina, tokom Drugog svetskog rata napisala "Zavesu" i "Usnulo ubistvo" kao poslednje slucajeve Herkula Poaroa i Gospodjice Marpl i dala cerki, odnosno Maxu obavezu da rukopise ta dva romana cuvaju na sigurnom. Ta, njena poslednja dva romana, nastala su u periodu njenog najplodnijeg stvaralastva a objavljeni su tek 1975., odnosno 1976. godine, dakle punih 35 godina posle nego sto su napisani. Po zavrsetku rata, u maju 1945. godine Max se vraca iz Egipta i oni se useljavaju u "Greenway House" u Devonu.

1948. godine odlazi za Irak sa Maxom, praveci mu drustvo u njegovim istrazivanjima i upravo tamo tih godina zapocinje rad na svojoj "Autobiografiji" koju je pisala do 1965. godine i koja je objavljena godinu dana nakon njene smrti. Pedesete i sezdesete godine dvadesetog veka bice upamcene u njenoj karijeri kao period daljeg uspona detektivskim romanima "Mrs McGinty's Dead", "Destination Unknown", "Hickory, Dickory, Dock", "4.50 From Paddington", "Oredeal By Innosence", "A Carribean Mystery", "The Mirror Cracd Side From Side", kao i brojnim pozorisnim komadima koji su u godinama posle drugog svetskog rata radjeni po njenim knjigama, kao i filmovima koji su snimani u nameri da malo u tim sumornim godinama privuku paznju javnosti na neke drugacije teme. "Witness for the Prosecution" je na primer bio izabran za najbolju stranu predstavu i godinu dana u sezoni 1954-55 bio neprekidno izvodjen na Brodway. Filmovi "Murder on the Orient Express" kao i "Death on the Nile" su bili najgledaniji, a film "Witness for the Prosecution" koji je rezirao Billy Wilder bio je nesumnjivo najbolja adaptacija nekog njenog romana svih vremena, sa brojnim tada popularnim glumcima koji su, uz odlican scenario, film svrstali u klasike sedme umetnosti. 1955. godine osniva se kompanija Agatha Christie Ltd. koja i dan danas radi pod vodjstvom njenog unuka Mathewa.

1967. godine Agatha Christi postaje predsednik British Detection Club, a 1971. dodeljena joj je titula "Dame of the British Empire". Sedamdesetih godina, iako je vec duboko zasla u osamdesete godina Agatha nam i dalje poklanja svoje nezaboravne romane: "Elephants Can Remember" i "Nemesis", a tih godina objavljuju se javnosti i "Curtain: Poirot's Last Case" i "Sleeping Murder" sa fantasticnom Miss Marple. Ne treba napominjati da su obe knjige, kao i vecina napisanih pre postale i ostale bestseleri. Agatha Christie i njen suprug Max Mallowan ziveli su u "Greenway House" u Devonshire i pred kraj svog zajednickog zivota sele se u "Winterbrook House u Wallingfordu blizu Oxforda. Agatha Christie umrla je 12. Januara 1976. godine u svojoj kuci u Wallingfordu. Max Mallowan se posle njene smrti ozenio ponovo starom porodicnom prijateljicom, ali je ubrzo i on umro, samo dve godine posle Agathe. U njenoj zaostavstini su pronadjene brojne kratke price sa pocetka njene spisateljske karijere koje su kasnije objavljivanje. Neke od njenih drama, uz dozvolu njenog unuka, Charles Osborne je pre nekoliko godina adaptirao u romane kako bi i one jos vise bile priblizene publici. Tako Agatha Christie, cak i 30 godina nakon svoje smrti pleni istu paznju kao i u vreme svog najplodnijeg stvaranja.

Dj.Vesna
17.08.2013, 21:12
Bertold Breht



Бертолт Брехт (такође Бертолд Брехт, нем. Bertolt Brecht, рођен као Eugen Berthold Friedrich Brecht 10. фебруар 1898. - 14. август 1956.) је најзначајнији немачки писац драма, позоришни теоретичар и лиричар 20. века. Његова дела се данас изводе широм Немачке и света. Брехт важи за оснивача епског театра.

Биографија

Poдјен у Аугсбургу (Баварска) 1898. у буржоаској породици. Прве своје текстове је објавио 1914. године за време студија филозофије и медицине. Године 1918, на крају Првог светског рата, написао је своју прву драму Баал. Следиле су драме Бубњеви у ноћи 1919. и У џунгли градова 1921. Све три су изражавале његове анархистичке ставове.

Године 1924. придружио се Немачком театру у Берлину (Deutsches Theater) (тада под управом Макса Рајнхарта) и упознао глумицу Хелену Вајгл. Писао је политичке драме. Велики успех је постигао 1928. када је написао Оперу за три гроша (музику је компоновао Курт Вајл), један од највећих музичких успеха у доба Вајмарске републике.

Оженио се са Хеленом Вајгл и постао марксиста. Јачање нацизма у Немачкој, где су његова дела забрањена и спаљивана, натерала су га да оде у егзил 1933. Прошао је Европу (Данска, Финска, Русија), пре него што је стигао у САД, у Калифорнију. Због марксистичких идеја, напустио је САД 1947. Током овог периода, написао је доста драма, укључујући Галилејев живот, Мајка храброст и њена деца, Задрживи успон Артура Уија, Кавкаски круг кредом и Мали органон за театар где је теоријски образложио своје схватање театра.
Дефинитивно се настанио у Берлину 1949, где је био управник Берлинер ансамбла. Представе су илустровале његове социјалистичке идеје. Основао је марксистички покрет Епски театар. Подржавао је диктаторски режим Валтера Улбрихта и цинично поручио критичарима: Ако народ лоше мисли, промените народ!. Постао је омиљена личност режима у НДР и додељена му је Лењинова награда за мир 1955. Умро је од инфаркта у Берлину 14. августа 1956.


Дjела:

Позоришни комади

Бал (1922)
Бубњеви у ноћи (1922)
У џунгли градова (1924)
Живот Едварда II Енглеског
Човек је човек (1926
Опера за три гроша (1928)
Успон и пад града Махагонија (1928)
Линдбергов лет
Лекција о разумевању
Онај који каже да. Онај који каже не.
Предузете мере
Света Јоана
Изузетак од правила
Мајка (1932)
„Округле главе“ и „шиљате главе“ (1936)
Ужас и јад Трећег Рајха
Галилејев живот (1943)
Мајка храброст и њена деца(1941)
Суђење Лукулу
Добри човек из Сечуана (1943)
Господар Пунтила и његов слуга Мати (1948)
Задрживи успон Артура Уија (1956)
Визије Симоне Машар
Швејк у Другом светском рату
Кавкаски круг кредом (1954)
Дани комуне
Антигона (1947)
Кориолан (по Вилијаму Шекспиру) (1952/53)

Лирика

Псалми (1920),
Аугзбуршки сонети (1925–1927),
Сонгови за Оперу за три гроша (1928),
Из књиге грађанина (1926–1927),
Ноћни логор (1931),
Поеме из револуције (1932),
Сонети (1932–1934),
Енглески сонети (1934),
Кинеске песме (1938–1949),
Студије (1934–1938),
Свендборшке поеме (1926–1937),
Штефинска збирка (1939–1942),
Холивудске елегије (1942),
Песме из егзила (1944),
Немачке сатире(1945),
Дечије песме (1950),
Буковске елегије (1953)

Проза

Аугзбуршки круг кредом
Разговори избеглица
Послови господина Јулија Цезара (1949)
Рањени Сократ (1949)
Просјачки роман (1934)
Календарске приче (1949)

Dj.Vesna
17.08.2013, 21:13
Ćamil Sijarić



Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađa Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je, radi političke aktivnosti, istjeran. Školovanje nastavlja u Vranju i na tamošnjoj gimnaziji maturira 1936. godine od kada studira pravo u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme 2. svjetskog rata službuje u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je novinar lista “Glas” i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo prelazi 1947. godine, radi u redakciji lista “Pregled”, potom je u Glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji “Zadrugara”. U literalnu sekciju Radio Sarajeva prelazi 1951. godine i tu ostaje sve odlaska u mirovinu 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine.



Zaboravio sam ljubavne riječi

Zaboravio sam ljubavne riječi
Koje sam ti onda šaptao.
Ali pamtim kako bi list
Odozgo s grane
Na tebe,
Na mene,
Pao.
Neću otići na ono mjesto.
Mogao bi list sa grane da pane
Kao i prije -
A tebe tu nije,
Ni mene.

Dj.Vesna
17.08.2013, 21:14
Danil Harms




Danil Harms, na ruskom Даниил Хармс (30.12.1905. - 2.2.1942.), bio je satiričar ranog sovjetskog perioda, koji je takođe koristio i nadrealistični i apsurdni stil. Rođen je kao Danil Ivanovič Juvačov (Даниил Иванович Ювачев), a pseudonim Harms je smislio u srednjoj školi. Takođe je koristio i pseudonime Horms, Čarms, Šardam itd.

Njegove priče su uglavnom kratke vinjete, obično dugačke samo par paragrafa, u kojima se scene siromaštva i bede smenjuju s fantastičnim događajima i sa širokom komedijom. Ponekad se u pričama pojave poznati pisci.

Harmsove priče su nepredvidive i neuređene; likovi često ponavljaju istu stvar zaredom i na druge načine ponašaju se iracionalno. Linearna priča počne da se razvija, ali se lako prekine neobjašnjivom katastrofom koja priču povede u drugom pravcu.

Harms nije bio popularan za života i većinu stvari je izdao kao samizdat. Bio je osuđen za antisovjetsko delovanje i poslan na godinu dana u zatvor u Kursku. Tokom opsade Lenjingrada 1941. godine, Harms je po drugi put uhapšen, ovaj put za defetizam. Umro je od gladi u zatvoru 1942. godine.

Izvor; Vikipedija