PDA

View Full Version : Strana Poezija



Dj.Vesna
02.01.2013, 06:57
Wislawa Szymborska


Wislawa Szymborska rođena 2. jula 1923 u Bninu, Poljska. Ona je poljska pesnikinja, esejista i prevodilac. 1996. god. dobila je Nobelovu nagradu iz književnosti.U svojoj poeziji, Šimborska često koristi ironiju, paradoks, kontradikciju i nedorečenost da bi oslikala filosofske teme i interesovanja. Njena poezija je prepuna egzistencijalnih pitanja i refleksija o ljudima kao individuama i članovima ljudske zajednice. Izraz joj je introspektivan i humorističan. Objavila je relativno mali broj dela- svega oko 250 pesama. Prevedena je do danas na skoro sve evropske jezike, arapski, hebrejski, japanski i kineski. 1931. seli se sa porodicom u Krakov, gde i danas živi. Kada je 1939. izbio Drugi svetski rat, nastavila je da se obrazuje u ilegali. Od 1943. radila je na železnici i uspela da izbegne deportaciju u Nemačku na prinudni rad. U ovom periodu počinje stvaranje njenog stvaralačkog opusa. Od 1945. studirala je poljski jezik i književnost a potom sociologiju na Univerzitetu u Krakovu. 1945. god objavila je prvu pesmu Tražim reč. 1948. god. prekinula je studije bez diplomiranja a zbog lošeg finansijskog stanja udaje se za pesnika Adama Vladeka, od koga se razvela 1954. Prva joj knjiga 1949. nije prošla državnu cenzuru ali je uprkos tome ostala lojalna vlastima, hvalivši Staljina, Lenjina i dostignuća socijalizma sve do 1966. kada počinje da sklapa poznanstva sa drugim disidentima. Kasnije se odrekla svojih političkih dela iz tog perioda. Prevodi Francusku književnost na poljski, posebno poeziju baroka.

Dj.Vesna
02.01.2013, 06:58
Zahvalnost

Mnogo zahvaljujem
onima koje ne volim.
Olakšanje s kojim se mirim
što su bliži nekom drugom.

Radost što ja nisam
vuk njihovih ovčica.

Mir mi s njima
i sloboda mi s njima,
a to ljubav ne može dati,
niti oduzeti.

Ne čekam na njih
od prozora do vrata.
Strpljiva
gotovo kao sunčev časovnik,
razumem ono
što ljubav ne razume,
praštam ono
što ljubav nikad oprostila ne bi.

Od susreta do pisma
protiče ne večnost,
već prosto nekoliko dana ili nedelja.

Putovanja s njima uvek su uspešna,
koncerti slušani,
hramovi posećeni,
predeli izraziti.

A kad nas deli
sedam gora i reka,
to su gore i reke
dobro poznate s mape.

Njihova je zasluga
ako živim u trima dimenzijama,
u prostoru neliričnom i neretoričkom,
sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.

Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.

“Ništa im nisam kriva” -
rekla bi ljubav
na tu otvorenu temu.

Dj.Vesna
02.01.2013, 06:59
Mačka u praznom stanu

Mačka ne bi da umre.
Jer šta da radi mačka
u praznom stanu.
Da se penje na zidove.
Da se češe o nameštaj.
Kao da je sve ostalo nedirnuto,
pa ipak izmenilo se.
Kao da ništa nije pomereno,
pa ipak ispremeštalo se.
I uveče lampa više ne gori.
Čuju se koraci na stepeništu,
ali nisu to ti.
Ruka koja stavlja ribu u činiju
opet nije ona stara.
Nešto ovde više ne počinje
u svoje uobičajeno vreme.
Nešto se ovde ne odvija
kako treba.
Neko je ovde bio i bio,
a zatim odjednom iščezao
i uporno ga nema.
Pregledala je sve ormane.
Optrčala sve police.
Zavukla se pod tepih i pregledala.
Čak je prekršila zabranu
i razbacala papire.
Šta ima više da se radi.
Da se spava, da se čeka.
Samo neka se vrati,
samo neka se pojavi.
Pokazaće mu već
da se tako s mačkom ne može.
Ići će mu u susret
kao da to čini preko volje,
polagano,
na veoma uvređenim šapama.
I bez velike radosti, za početak.

Dj.Vesna
02.01.2013, 06:59
Može biti bez naslova

Došlo je do toga da sjedim pod drvetom,
na obali rijeke,
u sunčano jutro.
Taj je događaj beznačajan
i neće ući u povijest.
Nisu to bitke i paktovi,
čiji se motivi istražuju,
niti dostojna pamćenja ubojstva tirana.

Pa ipak sjedim kraj rijeke, to je činjenica.
I kad već tu jesam,
morala sam odnekud doći,
a prije toga
na mnogim se još mjestima nalaziti,
sasvim onako kao osvajači zemalja
prije nego što su stupili na palubu.

Bujnu prošlost ima čak i neuhvatljiv tren
svoj petak ispred subote
svoj ispred lipnja svibanj.
Ima svoje jednako stvarne obzore
kao u dogledu zapovjednika.

Ovo drvo to je odavno zakorijenjena topola.
Rijeka je Raba što ne teče od danas.
Staza nije od prekjučer
ugažena kroz grmlje.
Vjetar, da bi rastjerao oblake,
morao ih je prije tu dognati.

I premda se tu uokolo ništa veliko ne događa,
svijet nije time siromašniji pojedinostima,
lošije utemeljen, slabije određen
nego kada su ga osvajale seobe naroda.

Ne prati samo tajne urote tišina.
Ne prati samo krunidbe povorka uzroka.
Znadu biti okrugle ne samo obljetnice ustanaka,
nego i usputni kamičci na obali.

Zamršen je i gust vez okolnosti.
Bod mrava u travi.
Trava ušivena u zemlju.
Uzorak valovlja kojim se provlači prut.

Tako se dogodilo da jesam i gledam.
Nada mnom bijel leptir trepti u zraku
krilcima koja samo njemu pripadaju
i prelijeće mi preko ruku sjenka,
ne druga, ne čija god, nego njegova vlastita.

Takav prizor uvijek čini da me napušta sigurnost
kako je ono što je važno
važnije od nevažnoga.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:00
Monolog psa utopljenog u istoriju

Ima pasa i pasa. Ja sam bio pas odabrani.
Imao sam dobre papire i u žilama vučju krv.
Stanovao sam na uzvisini i udisao sam mirise pogleda
na livade u suncu, na smreke na kiši
i grudve zemlje pod snijegom.

Imao sam čestitu kuću i ljude da mi služe.
Hranili su me, prali, četkali,
izvodili u lijepe šetnje.
Doduše, poštujući me, ali bez povjerenja.
Nitko nije zaboravljao čiji sam pas.

Svaka pišljiva džukela može imati gospodara.
Ali, pažnja – marš, kloni se usporedbi.
Moj gospodar bio je gospodin jedini takve vrste..
Posjedovao je poveliko stado da ga u korak prati,
gledajući ga s bojažljivim divljenjem.

Meni su upućivali osmijehe
s loše skrivenom ljubomorom.
Jer, samo sam ja imao pravo
dočekivati ga skačući u zrak,
samo ja – opraštati se vukući ga zubima za hlače.
Samo je meni dozvoljeno bilo
S glavom na njegovim koljenima
primati milovanja i češkanja iza ušiju.
Samo sam se ja mogao pred njim praviti da spavam,
i tada bi se on naginjao i nešto mi šaputao.

Na druge se srdio često i glasno.
Režao je na njih, ujedao,
trčao od zida do zida.
Mislim da je volio samo mene
i više nikada, nikoga.

Ali, imao sam i obaveze: čekanje, vjerovanje.
Jer, pojavljivao se na kratko i za dugo nestajao.
Što ga je zaustavljalo u dolini, ne znam.

Nagađao sam stoga da su to važne stvari,
barem toliko važne
kao što je za mene borba s mačkama
i svim što se nepotrebno miče.

Postoji sudbina i sudbina.
Moja se najednom promijenila.
Stiglo je jedno proljeće,
A njega nije bilo kraj mene.
Nastala je u kući čudna strka.
Sanduci, kovčezi, torbe, ugurani su u automobuile.
Vozila su se trubeći spuštala dolje
i gubila se iza okuke.

Na terasi su gorjele nekakve skule, krpe,
žute bluze, povezi s crnim znakovima
i mnogo, vrlo mnogo poderanih kutija
iz kojih su ispadale zastavice.

Motao sam se u toj zbrci
više začuđen nego ljut.
Osjećao sam na dlaci neprijateljske poglede.
Kao da sam ničiji pas,
nametljiva prišipetlja
koja se već sa stubišta nogom goni.

Neko mi je strgnuo srebrnu ogrlicu.
Neko je šutnuo moju zdjelicu danima praznu.
A onda, zadnji neko, prije no što je krenuo na put,
provirio je kroz okno automobila
i pucao u mene dva put.

Čak nije umio ni pogoditi kako valja,
jer sam umirao još, dugo i bolno,
u zujanju raspomamljenih muha
Ja, pas svoga gospodara.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:01
Nesmotrenost

Juče sam se u kosmosu loše ponela.
Proživela sam dan i noć ne pitajući za bilo
šta,
ne čudeći se ničemu.

Obavljala sam svakodnevne dužnosti,
kao da je to sve, što sam bila dužna.

Udah, izdah, korak po korak, obaveze,
ali bez misli koja seže dalje
od izlaska iz kuće i povratka kući.

Svet se može primati kao sumanuti svet,
a ja ga tretiram samo kao nešto za svakodnevnu
upotrebu.

Nikakvih – kako – i zbog čega –
i otkud tu –
i šta će pored tolikih živih detalja.

Bila sam kao ekser odveć plitko ukucan u zid
ili
(ovde mi poređenje nedostaje).

Promene su sledile jedna za drugom
čak u ograničenom polju treptaja.

Za mlađim stolom, ruka mlađa za dan
nalazio se jučerašnji drugačije sečen hleb.

Oblaci kao nikad dotad i kiša kao nikad dotad,
jer je padala drugačijim kapima.

Zemlja se okrenula oko svoje ose,
ali u zauvek napuštenom prostoru.

Potrajalo je to dobra dvadeset četiri sata.
1440 minuta okolnosti.
86400 sekundi do saznanja.

Kosmički savoir-vivre
iako na našu temu ćuti,
od nas ipak nešto zahteva:
malo pažnje, nekoliko rečenica iz Paskala
i začudno učešće u toj igri
s nepoznatim pravilima.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:01
Nebo

Od toga je trebalo početi: nebo.
Prozor bez daske, bez futera, bez stakla.
Otvor i ništa više,
ali otvoren širom.

Ne moram vedru noć da čekam,
niti glavu da zabacujem
da bih se zagledala u nebo.
Nebo mi je iza leрa, pod rukom i na kapcima.
Nebo me obavija hermetički celu
i podiže odozdo.

Ni najviše planine
nisu bliže nebu
od najdubljih dolina.
Ni na jednom mestu nema ga više
nego na drugom.
Oblak je isto bezuslovno
pritisnut nebom kao i grob.
Krtica je isto vaznesena
ko sova što krilom leprša.
Stvar koja u ponor pada,
pada iz neba u nebo.

Sipki, tečni, stenoviti,
usplamteli i nestalni
beskraji neba, mrvice neba,
lahori neba, hrpe neba.
Nebo je sveprisutno,
čak i u tami pod kožom.
Jedem nebo, izbacujem nebo.
Klopka sam u klopci,
stanovnik nastanjeni,
zagrljaj zagrljeni,
pitanje u odgovoru na pitanje.

Podela na nebo i zemlju
to nije pravi način
da se misli o toj celini.
Dopušta samo da proboravim
na tačnijoj adresi
koju je lakše naći
ako me kogod traži.
Osobeni znaci su mi
ushit i očaj.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:02
O smrti bez preterivanja

Ne razume se u šale,
u zvezde, u mostove,
u tkaštvo, u rudarstvo, u ratarstvo,
u gradnju brodova i pečenje testa.

U naše priče o planu za sutra
ubacuje svoju poslednju reč
sasvim neumesno.

Ne ume čak ni ono
što je u tesnoj vezi s njenim fahom:
ni grob da iskopa,
ni sanduk da sklepa,
ni da počisti za sobom.

Zauzeta ubijanjem,
ona to nespretno čini,
bez sistema i veštine.
Kao da na svakom od nas
tek počinje da se uči.

Ostavimo sad trijumfe,
al koliko je poraza,
promašenih udaraca
i iznova preduzetih pokušaja!

Ponekad nema snage
muvu iz zraka da sruši.
Sa morem gusenica
u puzanju trku gubi.

Sve te krtole, mahune
treplje, peraja, dušnici,
svečano perje i zimska dlaka
svedoče o zaostatku
u njenom dosadnom poslu.

Zla volja nije dovoljna.
Pa čak ni naša pomoć
u ratovima i prevratima -
još uvek premalo je sve.

Srca biju u jajima.
Rastu kosti odojčadi.
Za trud semenja
nagrada su prva dva listića,
a često i visoke krošnje na obzorju.

Ko tvrdi da je svemoćna,
sam je živi dokaz
da svemoćna nije.

Nema života
koji bar za časak
nije besmrtan.

Smrt
uvek za taj časak u dolasku kasni.

Uzalud drmusa kvaku
nevidljivih vrata.
Ko je što postigao,
uzeti mu ne može.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:03
Pod istom zvezdom

Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.
Oprosti, sudbino, ako se možda varam.
Nek’ se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.
Nek’ mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.
Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.
Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.
Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.
Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.
Oprostite, očajnici, za ploču sa manuetom.
Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.
Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.
Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,
I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,
Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,
Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.
Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.
Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.
Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.
Veličino, ukaži mi velikodušnost.
Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.
Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.
Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.
Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.
Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim
Jer samoj sebi stojim na putu.
Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči
A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:04
Pogreb

“tako iznenada, ko bi se nadao”
“nervi i cigarete, govorio sam mu”
“svakojako, hvala”
“raspakuj to cveće”
“i brat mu umre od srca, verovatno porodično”
“ne bih vas poznala s tom bradom”
“sam je kriv, večito se mešao u nešto”
“trebalo je da govori ovaj novi, ne vidim ga”
“Kazek u Varšavi, Tadek u inostranstvu”
“samo si ti bila pametna pa si ponela kišobran”
“pa šta ako je bio najsposobniji od svih”
“soba je prolazna, Basja neće dati”
“svakako, imao je pravo, ali to još nije povod”
“s lakiranjem vrata, pogodi koliko”
“dva žumanceta, kašičica šećera”
“nije njegova stvar, šta mu je trebalo”
“samo plave i samo mali brojevi”
“pet puta, a nikad nikakvog odgovora”
“neka ti bude da sam mogao, ali i ti si mogao”
“dobro je što je bar ona imala taj posao”
“ne znam, valjda rođaci”
“sveštenik je stvarno isti Belmondo”
“još nisam bio u ovom delu groblja”
“sanjao sam ga prošle nedelje, nešto me je trglo”
“nije ružna ta ćerkica”
“sve nas to čeka”
“izjavite saučešće udovici i u moje ime, moram na”
“pa ipak je na latinskom zvučalo svečanije”
“bilo pa prošlo”
“do viđenja, gospođo”
“da odemo nekud na pivo”
“javi se da popričamo”
“četvorkom ili jedanaesticom”
“ja ću ovamo”
“mi onamo”

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:05
Radost

Darvin.
Po svoj prilici odmora radi čitao je romane.
Ali je imao zahteve:
nisu se smeli završavati tužno.
Ako je nailazio na takav,
besno ga je bacao u vatru.

Istina ili neistina –
rado ću u to poverovati.

Prelazeći u glavi tolika prostranstva i vreme
nagledao se tolikih izumrlih vrsta,
tolikih trijumfa jakih nad slabijima,
tolikih pokušaja da se preživi,
pre ili kasnije uzaludnih,
da je makar od fikcije
i njene mikroskale
imao prava da očekuje srećan završetak.

Dakle, nužno: zračak iza oblaka,
ljubavnici koji su opet zajedno, pomireni
rodovi,
rasejane sumnje, nagrađena vernost,
povraćen imetak, otkopano blago,
susedi koji žale zbog svoje zagriženosti,
povraćeno dobro ime, stid zbog pohlepe,
usedelice udate za poštene pastore,
intriganti poslati na drugi kraj zemljine
polulopte,
falsifikatori dokumenata pobacani sa
stepenica,
zavodnici devica u trku ka oltaru,
prigrljena siročad, utešene udovice,
bludni sinovi pozivani za sto,
čaša žuči prosuta u more,
maramice mokre od suza pomirenja,
opšte pevanje i muziciranje,
međutim psić Fido,
izgubljen u prvom poglavlju,
neka ponovo trči po kući
i radosno laje.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:05
Radost pisanja

Kud trči ova napisana srna kroz napisanu šumu?
Da li da se napisane vode napije
koja će joj njuškicu ko indigo otisnuti?
Zašto glavu uznosi, da li što čuje?
Na četiri nožice pozajmljene od istine oslonjena,
pod mojim prstima ušima striže.
Tišina – i ova reč po papiru šušti
i razgrće
grane podstaknuta rečju “šuma”.
Nad belim tabakom spremaju se na skok
slova koja se mogu složiti loše,
obruči rečenice,
iz kojih nema spasa.
U kapi mastila veliki je broj
lovaca sa začkiljenim okom,
spremnih da se niz strmo pero sjure,
opkole srnu i zapucaju.
Zaboravljaju da ovo nije život.
Drugi ovde, crno na belo, vladaju zakoni.
Mig oka može da potraje, ako ja hoću,
mogu ga izdeliti na male večnosti
pune zaustavljenih tanadi u letu.
Zauvek, ako naredim, ništa se ovde neće desiti.
Bez moje volje čak ni list neće pasti
ni vlat se neće pognuti
pod tačkom malenog kopita.
Postoji li dakle takav svet
u kome vlada sudba nezavisna?
Vreme koje vezujem lancima znakova?
Postojanje koje kad naredim ne prestaje?
Radost pisanja.
Mogućnost ovekovečenja.
Osveta smrtne ruke.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:06
Sretna ljubav

Sretna ljubav. Zar je to normalno,
zar je to ozbiljno, zar je to korisno -
što svijet ima od dvoje ljudi
koji svijeta ne vide?

Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,
dvoje slučajnih na milijun, ali uvjereni
da je tako moralo biti – kao nagrada za što?
Ni za što. Svjetlost pada niotkud -
Zašto baš na te, a ne na neke druge?
Ne vrijeđa li to pravednost? Vrijeđa.
Ne remeti li to brižno naredana načela,
ne ruši li to s visine moral?
Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:
kad bi se bar malo prikrivali,
hinili utučenost i tako krijepili prijatelje!
Poslušajte samo kako se smiju – uvredljivo.
Kakvim jezikom govore – tobože razumljivim.
A te njihove ceremonije, ta cifranja,
pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode -
tačno kao da su se urotili protiv čovječanstva!

Teško je i zamisliti do čega bi došlo
kad bi njihov primjer drugi mogli slijediti.
Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,
na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,
ko bi htio ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?
Takt i razum nalažu da se o njoj šuti
kao o skandalu iz viših sfera Života.
Divna se djeca rađaju bez njezine pomoći.
Nikad joj ne bi uspjelo napučiti Zemlju,
uostalom rijetko se i događa.

Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav
mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi.

S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:06
Smrti bez preterivanja

Ne razume se u šale,
u zvezde, u mostove,
u tkaštvo, u rudarstvo, u ratarstvo,
u gradnju brodova i pečenje testa.
U naše priče o planu za sutra
ubacuje svoju poslednju reč
sasvim neumesno.
Ne ume čak ni ono
što je u tesnoj vezi s njenim fahom:
ni grob da iskopa,
ni sanduk da sklepa,
ni da počisti za sobom.
Zauzeta ubijanjem,
ona to nespretno čini,
bez sistema i veštine.
Kao da na svakom od nas
tek počinje da se uči.
Ostavimo sad trijumfe,
al koliko je poraza,
promašenih udaraca
i iznova preduzetih pokušaja!
Ponekad nema snage
muvu iz zraka da sruši.
Sa morem gusenica
u puzanju trku gubi.
Sve te krtole, mahune
treplje, peraja, dušnici,
svečano perje i zimska dlaka
svedoče o zaostatku
u njenom dosadnom poslu.
Zla volja nije dovoljna.
Pa čak ni naša pomoć
u ratovima i prevratima -
još uvek premalo je sve.
Srca biju u jajima.
Rastu kosti odojčadi.
Za trud semenja
nagrada su prva dva listića,
a često i visoke krošnje na obzorju.
Ko tvrdi da je svemoćna,
sam je živi dokaz
da svemoćna nije.
Nema života
koji bar za časak
nije besmrtan.
Smrt
uvek za taj časak u dolasku kasni.

Uzalud drmusa kvaku
nevidljivih vrata.
Ko je što postigao,
uzeti mu ne može.

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:07
Tajni razgovor s mrtvima

U kojim prilikama sanjaju se mrtvi?
Misliš li često na njih pre nego što zaspiš?
Ko javlja ti se prvi?
Da l uvek jedan isti?
Ime? Prezime? Groblje? Datum smrti?

Na šta se pozivaju?
Na staro poznanstvo? Srodstvo? Otadžbinu?
Kažu li otkud idu?
I ko za njima stoji?
I ko ih još sem tebe istog časa sanja?

A lica – jesu l nalik na fotografije?
Ostareše li tokom godina?
Sveža? Ispijena?
Ubijeni, jesu li preboleli rane?
Sećaju li se sad još ko ih je ubio?

Šta drže u rukama – opiši predmete.
Gnjili? Ugljenisani? Zarđali? Truli?
Šta im je u očima – pretnja? molba? Kakva?
Da l samo o vremenu zborite međ sobom?
Ptičicama? Cvetićima? Leptirićima?

Dj.Vesna
02.01.2013, 07:08
Voda

Kaplja kiše pade mi na ruku,
odlivena iz Ganga i Nila,
iz vaznesenog inja sa brkova foka
iz rasprslih krčaga u Isu i Tiru.
Na mome kažiprstu
Kaspijsko more sad je otvoreno more
a Pacifik utiče smerno u Rudavu,
istu onu što beše oblak nad Parizom
leta sedamsto šezdeset četvrtog
sedmog maja u tri sata ujutru.
Nema usta koja bi izrekla,
vodo, tvoja imena nestalna.
Morala bih te zvati na svim jezicima
izgovarajuć istom sve samoglasnike
i istovremeno da ćutim – zbog jezera
što nije dočekalo bilo kakvo ime
i nema ga na zemlji – kao ni na nebu
zvezde koja se ogleda u njemu.
Neko se davio, neko žeđao.
Beše to davno i beše to juče.
Kuće si gasila, kuće nosila
ko drveće, šume ko gradove.
U krstionicama i kadama bludnica,
u poljupcima i pokrovima – beše ti.
Grizući kamen, hraneći duge.
U znoju, rosi piramida, jorgovana.
Kako je lako to u kišnoj kapi.
Kako me nežno dodiruje svet.
O svemu što god, kad god i gde god se zbilo,
postoji trag na vavilonskoj vodi.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:14
Jacques Brel - Poezija

Kad nemamo ništa osim ljubavi

(Quand on a que l’amour)

Kad nemamo što podijeliti
na dan dugog putovanja
osim velike ljubavi
kao što je naša

Kad imamo samo ljubav
ti i ja, ljubavi moja
od radosti blista
svaki sat, svaki dan

Kad nemamo nikakvo drugo bogatstvo
da ispunimo obećanja
već samo ljubav
i vječno vjerovanje u nju

Kad imamo samo ljubav
da ostvarimo čuda
i prekrijemo suncem
ružnocu predgrađa

Kad imamo samo ljubav
kao jedini razlog
kao jedinu pjesmu
kao jedini spas

Kad imamo samo ljubav
da siromahe i probisvjete
odjenemo zorom
u svilene ogrtače

Kad poput bezazelenog trubadura
nudimo samo ljubav
u molitvi da bismo ublažili
zemaljske nedaće

Kad imamo samo ljubav
da poklonimo onima
kojima je jedini smisao borbe
traženje svjetlosti

Kad imamo samo ljubav
da trasiramo put
i pobijedimo sudbinu
na svakom raskršću

Kad imamo samo ljubav
za pregovore s topovima
i ništa osim pjesme
da nadglasamo bubanj

Tada ćemo iako nemamo ništa
osim snage da volimo
steći prijateljstvo
cijeloga svijeta

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:15
Ne ostavljaj me!

Nemoj, nemoj ići

Zaboravit treba
Sve što je moguće
Onog koga nema
Vrijeme rastanka
Izgubljeno vrijeme
Treba znati kako
Preboljeti sate
Što ubiti mogu
Udarcima svojim
Samo srce sreće

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Poklonit ću tebi
Svaki biser kiše
Iz onih zemalja
Gdje ni kiše nema
Prokopat ću zemlju
Sve do iza smrti
Da ti skrijem tijelo
Svjetlošću i zlatom
Stvorit ću zemlju
Gdje ce ljubav biti
I vladar i zakon
Ti kraljica moja

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Nemoj, nemoj ići
Izmislit ću za te
Besmislene riječi
A ti ćeš ih znati
Pričat ću ti priču
O zaljubljenima
Što vidješe svoja
Srca gdje se ljube
Pričat ću ti priču
O onome kralju
Što je davno umro
Jer te nije sreo

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Dešava se često
Da izbije vatra
Iz starog vulkana
Što je davno umro
I, čini se, ima
Izgorjele zemlje
Koja žitom rodi
Bolje nego druga
A kad dođe veče
I upali nebo
Zar se stopit neće
Crveno i crno

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Nemoj, nemoj ići

Plakat više neću
Govoriti neću
Sakrit ću se negdje
Samo da te gledam
Kako plešeš sretna
Samo da te slušam
Kako pjevaš sretna
I samo ću biti
Sjena tvoje sjene
Sjena tvoga psa

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:15
Pjesma umirućeg

Emile, zbogom, vjerni moj
Bili smo skupa još u desetoj
Vječno se penjali na brijeg
Tu se spremali za bijeg
Al’ preko svega padne snijeg
Emile, tesko je u smrt
Kad ptica pjeva i kad cvate vrt
I zgodne djevojke su svud
Ti im naplati za moj trud
Poljubi njih i bit ću tu

Bješe noć, bješe dan
A oko nas vječni sjaj
Ali pjesma i vino pripremali su kraj

Ne taji, oče, nek se zna
crna sam ovca za vas bio ja
Uzalud učio sam to:
što je dobro, što je zlo
što visina, a što dno
Znaj, oče, teško je u smrt
Kad ptica pjeva i kad cvate vrt
I djeca igraju se svud
Ja više nisam znao kud
Zagrli njih i bit ću tu

Bješe noć, bješe dan
A oko nas vječni sjaj
Ali pjesma i vino pripremili su kraj

Zbogom, Françoise, dobra i zla
čitav si život mene varala
Oprastao sam svaki put
Ljubavnik tvoj je meni drug
Ti si mu vraćala moj dug
Zbogom, al’ teško je u smrt
Kad ptica pjeva i kad cvate vrt
I sav po proljeću je zrak
Sada te ljubit’ može svatko
Al’ me se čuvaj dok je mrak

Bješe noć, bješe dan
Al’ sudbina mi je ta
Mogu dohvatit zvijezde
tek one s morskog dna

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:16
Pesma starih ljubavnika

Naravno
prošli smo oluje dvadesetogodišnje ljubavi
ljubavi bezumne
Hiljadu puta uzimala si svoje stvari
a ja hiljadu puta najavljivao svoj odlazak
I svaka stvar se seća
siline naših svađa
u toj sobi bez kolevke
Ovde više ništa ne nalikuje ni na šta
Zaboravila si ukus vode
a ja izgubio volju da povratim tvoju naklonost

Ali moja ljubavi, blagosti, nežnosti
moja uzvišena ljubavi
Od prvih znakova zore do smiraja dana
ja te volim još, a i znaš da te volim

Znam sve tvoje hirove
i ti moje pakosti
Umešno si me zadržavala uza se
a ja te gubio s vremena na vreme
Naravno, imala si nekoliko ljubavnika
Moralo se nekako utrošiti vreme
Telu treba vriskanja od zadovoljstva
Konačno konačno
trebalo nam je dosta umešnosti
da ostarimo a da ne odrastemo

Ali moja ljubavi, blagosti, nežnosti
moja uzvišena ljubavi
Od prvih znakova zore do smiraja dana
ja te volim još, a i znaš da te volim
Da
vreme nas prati
šta više donosi patnju
Ali nije najgora stvar
u ljubavi živeti spokojno
Naravno, sad nećeš zaplakati odmah
a i ja ću se pokajati kasnije
Sada manje čuvamo naše tajne
Manje se prepuštamo sudbini
Nemamo više poverenja u prirodan tok reke
Uvek je to iznova tihi rat

Ali moja ljubavi, blagosti, nežnosti
moja uzvišena ljubavi
Od prvih znakova zore do smiraja dana
ja te volim još, a i znaš da te volim

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:17
Traganje

Sanjati neostvarivi san
Trpeti bol rastanka
Goreti nekom mogućom groznicom
Otići gde niko ne odlazi
Voleti do bezumlja
Voleti suviše, a ipak malo
Pokušati bez snage, bez oružja
Dosegnuti nedokučivu zvezdu
Slediti zvezdu
Smisao je mog traganja
Ne zanimaju me mogućnosti
Nevažno mi je vreme
I moje očajanje
Boriti se neprestano
Bez pitanja, bez odmora
Upropastiti se
Zbog zlata jedne ljubavne reči
Ne znam da li ću ja biti taj junak
Ali srce će mi biti spokojno
Gradovi će praskati plavetnilom
Jer nesrećnik jedan
Još gori, iako je sav sagoreo
Gori još, suviše a premalo
Da raščerečen dosegne
Dosegne nedokučivu zvezdu

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:17
Videti

Videti zamrznutu reku
i poželeti da si proleće
Videti sprženu zemlju
i sijati – pevajući
Videti da ti je dvadeset godina
hteti ih proživeti
Videti kako prolazi bednik
i pokušati ga voleti

Videti barikadu
i poželeti je braniti
Videti busiju kako propada
i ne predati se
Videti svetlo predgrađa
i poželeti da si Renoar
Videti večitog neprijatelja
i zatvoriti oči pred sećanjem

Videti kako ćeš ostariti
i poželeti – početi
Videti ljubav kako cveta
i hteti se njome opeći
Videti nepotreban strah
i prepustiti ga gadovima
Videti da je loše
a ipak zapevati opet

Eto šta vidim
eto šta hoću
Od kada te gledam
Otkada te želim

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:19
Konstantinos Kavafis - Pesme



Bog napušta Antonija


Kad u ponoćnom se iznenada začuje času
nevidljiva družba sto prolazi ovuda
s muzikom zanosnom i sa glasnim poklicima-
ne tuguj zaludno za srećom što ode,
za delima promašenim, i za snovanjima
što život ih u varke pretvori.
Kao čovjek odavno već spreman, i odvažan na to,
zbogom reći Aleksandriji koja iščezava.
I nadasve ne zavaravaj se, ne govori sebi
da samo je san to bio, da te uši zavedoše;
ne priginji pred takvim se ispraznim nadama.

Kao čovek odavno već spreman i odvažan na to,
kako dostoji ti, tvom ugledu u ovome gradu,
okreni se, korakom odlučnim do prozora dođi
i slušaj s ganućem, ne sa preklinjanjem
il sa tužbom kukavice,
ko poslednje tvoje uživanje, slušaj one zvuke,
glazbala divna mistične družine,
i tad zbogom reći Aleksandriji koju gubiš.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:19
Čulnost

Radost i uteha mog života
jest sjecanje na sate
u kojima uživah strasti kakve žudjeh.
Radost i uteha mog života jest,
što sam izbegao,
svaki užitak iz same navike

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:20
Grad

Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji, nekom
drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj.
Jer ovdje što činjah grešno uvijek je bilo
i moje srce, poput mrtva trupla, leži pokopano.
Koliko će ovdje mojih misli još rasut se?
Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam
vidim tek ruine crne mog života u ovom gradu
gdje provedoh tako mnogo dana, traćeći ih i
ništeći.

Al` ne, drugu zemlju, drugo more ti pronaći nećeš,
ovaj grad će zauvijek te pratit.
Istim ćeš ulicama hodit, stareć
u susjedstvu istom, u istim oronut kućama.
Skončavati uvijek u ovom ćeš gradu, ne nadaj se
drugom.

Broda nema za te, niti jedne ceste.
I svoj život kojeg si ništio ovdje
uništio u cijelom si svijetu.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:21
Kad se razbude

O pjesniče, nastoj da sve sačuvaš
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može-
vizije onih tvojih ljubavi!
Potajno ih upleti u riječi svoje.
Pjesniče nastoj da sačuvaš,
kad se u tvome razbude duhu
po noći il u blistavo podne.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:21
Kajanje

Reci tom kajanju da se umjeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.

Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.

Vrlina koja ti je donijela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.

Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sjećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.

Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio – razne sitnice -
koje su te dovoljno opravdavale.

I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu nanio ti.

Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umjeri kajanje koje je uvijek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:22
Otišao sam

Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao.
U uživanja, koja su bila pola stvarna,
a pola zamišljena u mojoj glavi,
otišao sam u obasjanu noc.
I ispio sam jakog vina, kako ih
piju samo oni, smeonici pohote.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:23
Očekujući varvare

-Šta ćemo ovde na agori okupljeni?

Treba danas varvari da stignu.

-Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.

-Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas varvari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je
specijalno za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.

-Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
i sjajno prstenje s divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?

Zato što će danas varvari stići;
a takve stvari zasenjuju varvare.

-Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?

Zato što će danas varvari stići;
a njima su govori i svečane besede dosadni.

-Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?

Zato što se već smrklo a varvari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da varvara više nema.

Pa sad, šta ćemo bez varvara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:24
Po formuli drevnih grčko-sirijskih maga

Reče jedan esteta: ‘Kakav mogu dobiti napitak
po formuli drevnih grčko-sirijskih maga,
iz magičnih biljki, što na dan bi (ako mu dejstvo
dugotrajnije nije), il’ bar na čas,
vratio moje dvadeset tri godine
i vratio moga druga od dvadeset dv’je,
njegovu ljepotu i njegovu ljubav.

Koji se napitak, po formuli drevnih
grčko-sirijskih maga, pronaći može
da vrati – k’o dio vraćene prošlosti -
malu sobu koju smo dijelili.’

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:24
Toliko gledah ljepotu

Toliko gledah ljepotu
da se moja vizija izjednači s njom.

Obrisi tijela. Crvene usne. I čulnost udova.
Kosa kao sa grčkih statua, uvijek ljupka,
čak i nečešljana, njen pad preko blijedog čela…
Likovi ljubavi, kakve ih moja poezija
žuđeše u noćima mladićstva, srećem ih tajno,
u dubini noći…

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:25
Ezra Pound - Poezija



Daljnje instrukcije

Dajte, moje pjesme, izrazimo naše niže strasti,
izrazimo našu zavist ljudima sigurna posla,
bez brige za budućnost.
Daljne instrukcije

Dajte, moje pjesme, izrazimo naše niže strasti,
izrazimo našu zavist ljudima sigurna posla,
bez brige za budućnost.
Vrlo ste besposlene, moje pjesme.
Bojim se, zlo ćete svršiti.
Zastajkujete po ulicama,
Tumarate po uglovima i stajalištima autobusa,
Ne radite skoro posve ništa.
Vi čak ne izražavate naše unutarnje plemenitosti;
Vi ćete vrlo zlo svršiti.
A ja?
Ja sam otišao poluslomljen,
Ja sam vam toliko toga pričao da vas skoro vidim oko sebe.
Drske male životinje, bestidne, bez odjeće!
Ali vi, najnovije pjesme od sviju,
Vi niste dovoljno stare da učinite mnogo zla,
Nabavit ću vam zeleni kaput iz Kine
Sa zmajevima izvezenim na njemu,
Nabavit ću vam skrletne svilene hlače
Sa statue djeteta Krista u Santa Maria Novella,
Da ne kažu da oskudjevamo ukusom
Ili da nema kasta u ovoj porodici.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:30
Razlika u mišljenju sa Ligdamom

A vi me pitate koji povodom tolike ljubavne pesme
napisah
I kako mi ova medena knjiga u usta dođe.
Ni Kaliopa ni Apolon te stvari mi ne optpevaše
na uho,
U jednoj je curi vaskoliki moj dar.

Ako prstima od slonovače po liri prebira,
Pratimo postupak.
Kako su neusiljeni pokreti prstiju; a kako su joj po
čelu
vlasi rasute,
I u odsjaju koškom nastupa, dok drhturi na njoj
tkanina,
Tu ima građe za čitav tom; u san ako joj
očni kapci potonu
To je već novi izazov za pisca;
Ako se, košulju odbaciv, sa mnom poigra,
Tu bi se dalo sročiti poviše Ilijada.
I ma šta da učini ili da kaže
Mi ćemo iz tog ništa predeuge ispresti priče.
To mi je sudba zaveštala, i ako bih, o Meceno,
I bio kadar da predvodim ljute oklopnike, ne bih
na to pristao,
Niti bih bigalisao o Titanima, ni o Osi
za Olimp prikovanoj,
Nit stazama preko Peliona,
Niti o Tebi, drevnoj njezinoj slavi,
Ni o Homerovom ugledu u Pergamu,
Nit o Kseroksovom kraljevstvu dvomorskom, ni o
Remu i njegovoj krunskoj kući,
Niti o Kartaginskim muževima,
O velškim rudnicima i o vajdi što je Mar otud izvuče.
Podsetiću na Cezarove podvige…
kao na pozadinu zbivanja
Iako ih Kalimah prećuta,
njih a i Tezeja,
Prećuta ad, Ahila kom bogovi pomažu,
Pa Iksiona, i Menecijeve sinove, i Arga i
Grob Jupiterov i Titane prećuta.

Komore srca moga ne šire se na cezarsko ore
rotundos,
Niti na melodije otaca iz Frigije.
Mornar, o vetrovima; orač, što se tiče volova;
Vojnik, da broji rane; ovčar, koze i ovce;

Mi, u našoj tesnoj postelji, (daj da) od bitaka odvraćamo glave:
Svako gde hoće i kako može, nek trči dane kako ume…

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:31
Jednom

Gledam mastilo vekovečno i crno,
što iz besmrtnog mi pera teče.
Zašto bi se neko na misao moju osvrno?
Sve je već u onom što sam pokušao.

Jednom zajedno bismo i to je dosta:
Kakva vajda stavljati to u rime?
Zar da u jesen dođe prolećno doba?
Ili maj iz severca suvomraznične zime?

Jednom zajedno bismo, i to je dosta:
I šta ako vetar udari protiv kiše?
Jednom zajedno bismo i to je dosta.
Vreme to vide, i ne vraća se više

Ko smo mi da bi vidovitim znanjem
sutrašnjicu lagali našim zaveštanjem?

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:31
Mansarda

Hajde, sažaljevajmo one koji su bolji od nas.
Hajde, prijatelju, i zapamti
bogati imaju batlere ali ne i prijatelje,
a mi imamo prijatelje i nemamo batlera.
Hajde, sažaljevajmo venčane i nevenčane.
Zora ulazi na malim stopalima
kao pozlaćena Pavlova,
I blizu sam svoje žudnje.
Ništa u životu nije bolje
Od ovog časa čiste prohladnosti,
časa zajedničkog buđenja.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:32
Povratak

Gle, vraćaju se; ah gle, kako krzmaju,
gle im spore i plašljive noge,
gle kako se spotiču, gle nesigurnog vrludanja!
Gle, vraćaju se, jedan po jedan
prestrašeni, kao napola budni;
ko da bi se snijeg skanjivao pasti
i mrmljao u vjetru,
spreman da se vrati.
To su oni što su se uzdizali
“na krilima strahopočitanja”,
to su Nepovredivi!
Bogovi krilatih apostola!
A s njima srebrni psi
Što njuše zračni trag!
Haj! Haj!
Ti bjehu brzi na hajku;
ti bjehu oštroga njuha;
ti bjehu duša krvi.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:34
Pojava plesačice

Tamnooka, o ,ženo mojih snova,
U sandalama od slonovače,
Tu nitko nije nalik tebi među plesačicama,
Nitko s hitrim nogama.
Ne nađoh te pod šatorima, u tami prigušenoj
Ne nađoh te na studencu između žena s vrčevima.
Tvoje su ruke mlado drvo ispod kore;
Tvoje lice kao rijeka obasjana.
Bijela kao badem ramena su tvoja;
Kao mlad badem očišćen.
Ne čuvaju te eunusi; ni rešetke od bakra.
Tirkiz pozlaćen i srebro krase odmorište tvoje.
Smeđa halja zlatom protkana
Skupljena oko tvog tijela,
O Nathat-Ikanaie,”Stablo na rijeci”
Kao potočić među rogozom,na meni su tvoje ruke:
A prsti tvoji k’o rijeka sleđena.
Tvoje su djevice bijele kao oblutak;
Njihov poj te okružuje
Tu nitko nije nalik tebi među plesačicama;
Nitko s hitrim nogama.

paloma

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:35
Meditatio

Kad pomno razmotrim neobične navade pasa,
Moram zaključiti
Da je čovjek nadmoćna zvjerka.

Kad razmotrim neobične navade čovjeka,
Priznajem, prijatelji, ja sam zbunjen.

Dj.Vesna
11.01.2013, 07:35
Punim imenom Ezra Weston Loomis Pound, rođen je 1885.g. u gradiću Hailey, Idaho, SAD, no obitelj ubrzo seli u predgrađe Pennsylvanie. Razlog toj selidbi bio je, prema riječima njegova oca, naseljavanje gomile imigranata iz cijelog svijeta, pa su se “starosjedilačke” anglosaksonske obitelji počele osjećati “ugroženo”. Gdje li smo taj izraz već čuli? I, uistinu, nacionalizam, točnije fašizam bio je doktrina kojoj je Pound bio sklon. Nakon završen studija romanskih jezika na sveučilištu u Pennsylvaniji, neko vrijeme predaje na koledžu, a onda putuje u Europu. Posjećuje Španjolsku, Italiju, Englesku. Nastanjuje se u Londonu, oženivši Engleskinju Dorothy Shakespear 1914.g., a tri godine poslije postaje urednik časopisa “Little Review”. No, 1924.g. seli u Italiju i sudjeluje u fašističkoj politici, te ostaje tamo do kraja rata. Po povratku u SAD, 1945.g., uhapšen je zbog izdaje širenjem fašističke propagande putem radija po SAD-u, tijekom rata. Godinu dana kasnije oslobođen je optužbi, ali strpan u ludnicu u Washingtonu. Tamo je bio sve do 1958. Oslobođen je zahvaljujući brojnim američkim piscima, od kojih su mu neki bili i prijatelji, koji su smatrali kako bi trebalo zatvorit oko na njegova osobna uvjerenja i odati mu priznanje za njegov rad i zasluge na polju poezije. Nakon izlaska iz bolnice odlazi u Veneciju i tamo ostaje do smrti 1972.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:18
Heinrich Heine



Azra

Kraj tanana šadrvana
Gdje žubori voda živa
Šetala se svakog dana,
Sultanova ćerka mila.
Svako veče jedno ropče
stajalo kraj šadrvana,
Kako vrijeme prolazilo;
Sve je bljeđe, bljeđe bilo.
Pitala ga jednog dana
Sultanova ćerka mila:
“Kazuj robe, odakle si,
iz plemena kojega si?”
“Ja se zovem El Muhamed
iz plemena starih Azra
Što za ljubav glavu gube
I umiru kada ljube.”

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:19
Baš prekrasan je bio maj

Baš prekrasan je bio maj
I sva je narav cvala,
Kad u mome je srcu
I ljubav prolistala.

Baš prekrasan je bio maj,
Sve ptičice kad poju.
Tad priznao sam njoj
Svu čežnju, žudnju svoju

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:20
Čemu ta jedina suza?

Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijeh, prošlijeh ljeta.
Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noć i vjetar
S radosti mojom i bijedom.
Zginuše kao i magla
I plave zvijezdice tako,
Uz koje sam radosno pjev’o,
Uz koje sam jadovno plak’o.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:21
Dva brata

Na bregu, na visini,
Dvore krije noćni mrak;
A pod njima u dolini
Zveči mača udar jak.
To su braća što u jadu
Ljuto dele megdan ljut.
Kaži ko to braću mladu
na krvavi nagna put?
Laurino oko jasno
među braćom zače boj;
Oba brata ljuba strasno,
Oba daju srce njoj.
Al s kog ginu njene grudi?
S kog je zgara plamen lud?
Ne, to niko ne presudi -
Maču ti izreci sud!
I boj poče, sve zvek življi,
Mač udara o mač jak;
Čuvajte se borci divlji,
Zlu kob hrani noćni mrak.
O, krvava braćo, jao!
Jao dolo krvava!
Gle, do borca borac pao,
Kroz njih ljuta mača dva. -
Stoleća su prošla mnoga,
Mino mnogi naraštaj;
Pusti dvori s visa svoga
Tužno motre kobni kraj.
Al još noću senke dve
Po dolini blude toj;
I ponoćni čas kad bije,
Braća počnu krvav boj.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:21
Da utopim dušu moju

Da utopim dušu moju
U krinove čašice,
Nek krinovi pesmu zapoju
Od moje miljenice.
A pesma nek zuji, nek zvoni
K’o poljupca njezina glas,
Što mi ga nekad pokloni
Divan – predivan čas.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:22
Danas, draga, reci meni

Danas, draga, reci meni:
nisi l’ možda lik iz snova
što ga sparnih letnjih dana
rodi mašta pesnikova?

Ali ne, ustašca takva,
takvu čar što okom gori,
tako milo, slatko čedo -
pesnik ne zna to da stvori.

Baziliske i vampire,
gadne akrepe i guje,
takve nemani iz bajke
žar pesnikov oblikuje.

Ali tebe, podlost tvoju,
lik što milim sjajem gori,
i taj lažljiv pogled smerni -
pesnik ne zna to da stvori.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:23
Epilog

Kao u polju pšenično klasje,
U čovečjem duhu rastu, lelujaju se
Misli.
Ali nežne su misli ljubavi
Kao crveni i plavi cvetovi
Što cvetaju među klasjem.

Crveni i plavi cvetovi!
Zlovoljni žetelac odbacuje vas kao nekorisne,
Drvena mlatila prezirno vas mlate,
Pa i siromašni putnik
Što vas gleda sa radošću i uživanjem
Klima glavom
I naziva vas lepim korovom.
Ali seoska devica
Što plete vence
Voli vas i bere
I upliće vas u lepe svoje uvojke
I tako okićena hita na igranku
Gde nežno zvone svirale i egede.
Ili pod tihu bukvu
Gde glas dragoga zvoni još nežnije
No svirale i egede.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:29
Imaš biser

Imaš biser, dijamante
I sve za čim svijet uzdiše;
Ti najljepše oči imaš -
Moja mila, što želiš više?
Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne i vječne pjesme -
Moja mila, šta želiš više?
Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti -
Moja mila, što želiš više?

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:30
Jedna se odroni zvezda

Jedna se odroni zvezda
sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda
Što tamo pada i gasne.
Sa jabukova stabla
padaju hrpe cveta,
Vetri stižu i tim se
Igraju, vesela leta.
Labud ribnjakom kruži
I peva, i pesma zvoni
Sve tiše, i pevac beli,
U grob vodeni roni.
Sve je nemo i mračno!
Cvet je razduvan ceo,
Zgasla je zvezda i s pesmom
Poton’o labud beo.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:31
Kad te žena izda

Kad žena te izda, ti na drugu tad
Upravi pogled svoj smjeli.
Al’ bolje će biti da ostaviš grad.
Na rame torbu, i seli!
I jezero modro ćeš naći. K’o krug
Vrbici tu turobni stoje.
Pa isplači ondje sav sitni svoj vaj
I sićušne bolove svoje.
I dok ćeš na strme se bregove pet,
Daščući gazit ćeš sporo.
Al’ kada se popneš na kameni vrh,
Nad tobom kreštat će oro.
Sam bit ćeš oro, preporođen sav
Na onoj planinskoj klisi;
I doznat ćeš kako na tom našem dnu
Izgubio mnogo baš nisi.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:32
Kao cvetak si ljupka

Kao cvetak si ljupka,
I lepa, i čedna ti;
Gledam te a u dušu
Moju se seta svi.

I dođe mi da ruke
Sklopim vrh temena tvog
Moleć da čednu, lepu,
Ljupku te očuva bog.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:33
Lotovoj ruži dotuži

Lotovoj ruži dotuži
Sunčev presvetli zrak,
Sagla se, skunjila se,
Pa ceka da dođe mrak.
A dragan je mesec budi
Bledanom mesečinom,
A ona mu daje da je ljubi
Po licu nevinom.
Pa svetli, pa cveta, pa gleda
Gore na dragana,
Miriše, pa plače, pa drkće
Od jada slađana.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:35
Mile i ljupke oči tvoje

Mile i ljupke oči tvoje
kao safiri sjaju
O, triput je srećan onaj kog
s ljubavlju pogledaju.

Tvoje je srce dijamant
što plemenito se zari.
O, triput srećan onaj kom
s ljubavlju ono se žari.

Usne ti, najlepše na svetu,
rubina imaju boju.
O, triput je srećan onaj kom
priznaju ljubav svoju.

O, kad bih znao srećnika tog,
o, da ga sretnem gde
sama u šumi, za tren bih ga ja
lišio sreće te.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:35
Morfijum

Silna je sličnost te dvojice lepih
Mladića. premda jedan mnogo bleđi
Izgleda nego drugi, a i stroži,
Mogu da kažem, i otmeniji
No onaj drugi što me prisno u svoj
Zagrljaj steže – kako ljupko blag
Biva mu smešak tad, a pogled blažen!
Katkad se desi da venac od maka
S njegove glave dotakne mi čelo
I, mirišući čudno, bol odagna
Iz moje duše – al to olakšanje
Prekratko traje; posve ozdraviti
Tek tad ću moći kad buktinju svoju
Drugi brat spusti, ozbiljni i bledi.-
Dobar je San, Smrt bolja – al dabome
Joj je najbolje i ne roditi se.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:36
Na moru

Plavo je more blistalo
U zadnjem sjaju dana;
Mi ćuteći smo sjedili
Kod sama ribarskog stana.
I magla bi, i huknu bič,
i galeb svud kružit’ stade;
Iz tvog oka premilog
Za suzom, suza ti pade.
Ja vidjeh na ruku ti bijelu
Drobne su suze pale,
Ja kleknuh i s ruke bijele
Sve ispih suze male.
Od onog trena pust je život moj,
Duh mre u čežnjam’ kobnim;
Ta nesreća i žena jadna
Otrova me suzama drobnim.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:38
Na sjeveru divljem usamljen stoji

Na sjeveru divljem usamljen stoji
Na vrleti kamenoj – bor;
I drijema povijajuć osnježen grane
U rižu odjeven taj stvor.
I usnuo tako, u pustinji nekoj
U kraju gdje sunca je dom
Da sama i tužna, prekrasna palma
Raste na kamenu svom.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:40
Namučili me silno

Namučili me silno,
Od jada postao bled.
Od jednih me morila ljubav,
Od drugih mržnja i jed.

Trovali hleb moj i vino,
U srce sipali led,
Kod jednih to beše ljubav,
Kod drugih mržnja i jed.

Al ona što mi najveći
Nanese jed i jad
Nit me je ikad mrzela,
Nit me je volela kad…

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:42
Otrovne su mi pjesme

Otrovane su mi pjesme.
Da l’ drukčije može biti?
U moj život, kad je cvao,
Počela si otrov liti.
Otrovane su mi pjesme.
Da l’ drukčije može biti?
Srce mi je puno zmija.
A uz to si u njem i ti.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:44
Ona se gasi

Zastor je pao. Konac drame.
Već idu kući gospoda i dame.
A da li im se komad dopo?
Po pljesku sudeć nije propo.
Priznanje zahvalnoga svijeta
Ubro je poznati poeta.
No sad je kuća posve nijema
I žamora i svjetla više nema.
Al kakav je to čudan zvuk
Odjeknuo po praznoj bini?
To možda jedna žica puče
Na nekoj staroj violini.
Trčeći ovim, onim smjerom
Štakori šuškaju parterom.
I vonja sve na staro ulje.
Posljednja lampa već se gasi,
Ne može jadna sjati dulje,
Iako plamsati još kuša.
To svjetlo bješe moja duša.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:44
O ljubavi su pričali mnogo

O ljubavi su pričali mnogo
oko stola čajnog.
Gospoda s gledišta estetskoga,
a dame s osećajnog.

Ljubav platonska nek je, mršav
savetnik reče tako.
Žena mu se ironično smeška
al’ ipak uzdiše lako.

Kanonik bobonji: Odveć gruba
ljubav po zdravlje je štetna.
Kako to valja shvatiti? – šapće
frajlica maloletna.

Grofica setno govori: Ljubav
proždire, strast je ona!
Pa ljubazno nudi šoljom čaja
gospodina barona.

Za stolom još jedno beše mestašce,
al’ tebe tu nije bilo.
Ti bi o ljubavi znala, draga,
da pričaš divno i milo.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:49
Prelijevala se pučina

Prelijevala se pučina
U večernjem sijerku,
Sjedesmo nijemo ti i ja
U ribarskom kućerku.

A maglilo se, šumilo
I galeb preletavao,
Od očiju se premilo
Niz suza prosipavalo.

I gledah gdje se suzice
Na bijelu ruku rone,
I klekoh: s bijele ručice
Sve popih suze one.

Od časa tog venem ja,
A duša kajat stala;
Baš zlokobna me žena ta
Sa suzama otrovala.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:50
Sfinga

To je lug stari, lug pričâ pun!
Mirisu lipe u cvatu,
Omamio me mjesečev sjaj
U kasnom noćnom satu.

Pod stablima idem, a prati moj hod
Pjev zvučan što pada s visoka.
Slavujak pjeva svoj ljubavni bol
I sjetu svog srca duboka.

O ljubavi priča, o svemu što krije
— Smijeh i plač — na dnu svojih grudi;
Sad veselo plače, sad tužno se smije:
Roj sanja minulih budi.

Pod stablima idem u bijelu noć,
I lutajuć onuda stigoh
Na čistinu neku, gdje zamak je krov
Visoko k nebesima digo.

Okna na njemu su zaprta; svuda
Tišina u sjenama gustim,
Reko bih, da se prošetala smrt
Po onim dvorima pustim.

Pred vratima Sfinga, taj dvogubi stvor.
Strah i slast su biljege njene.
Ko u lava šape i snažni joj trup,
Glava i grud ko u žene;

Ko u lijepe žene. — Gled govori njen
O čežnjama divljim; a usta
Su nijema — al’ posmijeh zna ipak ti reći
Da žud neće ostati pusta.

Slavujak pjevo sve milije. Meni
Sâm ne znam, kako je bilo.
Lijepo sam lice cjelnuo ženi,
I sa mnom čudo se zbilo.

Oživio taj mramorni lik.
Kâm poče da diše, sve dublje.
Cjelova mojih je srkala žar
Rastućom žudnjom, sve grublje.

Iz grudi je mojih sav srkala dah
I onda na me je pala.
I svega me stisnu. Jadnu mi put
Pandžama sjeći je stala.

O trpljenja slatkog! I vaja u lasti!
O jade sred radosti mnoge!
Dok poljupca ženskog sve osjećah slasti,
Mrcvarile lavlje me noge.

A slavuj je pjevo kroz bijelu noć:
“O Sfingo! O ljubavi! Recite,
U nasladu čemu vi lijete mlaz
Boli smrtonosne, vječite?

O lijepa Sfingo! Rasvijetli mi jednom
Tajne jaz čudesan, taman.
O tome sam dugo razmišljao ja

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:51
Severno more

U blesku sunca more sja
Ko da je zlatno svo.
Kad umrem, braćo, vi me
Na morsko spustite dno.

Uvek sam tako voleo more!
Često, mog srca žar
Val njegov blažio je;
Voleli smo se, zar.

Dj.Vesna
02.03.2013, 18:52
Sumrak Bogova

Maj je tu već sa svetlima zlatnim,
Svionim zrakom, miomirisima,
I ljupko mami cvetovima belim,
I pozdravlja nas okom ljubičica,
U stere zelen ćilim prepun cveća,
Protkan sunčevim zrakom, ranom rosom,
U priziva čovečju dragu decu.
Glup, odaziva se puk na prvi poziv.
Čakšire lake oblače muškarci,
Praznični kaput sa dugmadi zlatnom
Čednu belinu odevaju žene;
Mladići suču brkove prolećne;
Device grudma uzaviru, trepte;
Gradske poete u džepove meću
Papir, olovku, lorinjon; – i s klicanjem
Kapiji gradskoj hita šaren roj,
I na zelenu se smešta livadu,
I čudi se što stabla vredno rastu,
S cvetićima se igra nežnim, šarnim,
Veselih ptica osluškuje pesmu
I kliče prema plavom svodu neba.

I meni dođe maj. Zakuca trired
Na moja vrata, viknu: Ja sam Maj,
Hocu sanjaru bled, da poljubim te!
Zasun na vratima ne digoh, i viknuh:
Uzaman mene mamiš, goste zli.
Prozreo sam te, ja sam prozreo sklop
Sveg sveta, ja sam odveć gledao,
I preduboko, i sva radost nesta,
Večne mi patnje naseliše srce.
Gledam kroz koru, kao kamen tvrdu,
Domova ljudskih i srdaca ljudskih,
Vidim u njima laž, obmanu, bedu.
Na licima im čitam misli, ružne.
U sramežljivoj rumeni devica
Vidim gde tajna strast požudom cepti;
Na glavi, gordoj, zanosnoj, mladića
Vidim šarenu kapu sa praporcima;
Samo grdobe, slabunjave senke
Vidim na ovoj zemlji, i već ne znam
Da li ludnica je il bolnica ona.
Ja vidim pravi osnov stare zemlje,
Kao od kristala da je, vidim užas
Koji Maj želi – zaman! – zelenilom
Vedrim da skrije. Ja mrtvace vidim;
U kovčezima uskim dole leže
Skrštenih ruku, oka otvorena,
U belu ruhu i belog lica,
A kroz usne im plaze žuti crvi.
Vidim gde sin sa ljubavnicom seda
Na očev grob – za trenut razonode.
Slavuji, ukrug, poju rugalice;
Livadsko cveće zlurado se smeška;
Mrtvi se otac prevrće u grobu;-
Bolno se trza stara majka zemlja.

Ti, jadna zemljo, ja znam tvoje boli!
Vidim gde patnja utrobu ti kida,
I iz hiljadu žila gde krvariš,
Rana ti, vidim, zjapi otvorena
I iz nje suklja plam i dim i krv.
Prkosne tvoje div-sinove vidim,
Prastari kot što iz bezdana se tamnih
Penje i rujnim buktinjama vitla;
Čelične lestve oni prislanjaju
I jurišaju na nebesku tvrđu;
Crni patuljci za njima se veru;
Zlatne se zvezde, pršteć, razasiplju.
S čadora božjeg drska ruka trga
Zavesu zlatnu, s lelekom, na lice
Padaju čete pobožnih angela.
Na svom tronu sedi bledi bog,
Sa glave baca krunu, čupa kose
A divlja rulja sve se više bliži.
Džinovi bacaju svoje rujne baklje
Nebeskim carstvom, plamen-bičevima
Patuljci šibaju leđa anđelčića;
Oni se grče od bola, previjaju,
A odvlače ih ščepav ih za kose;
I mog rođenog angela tu vidim,
Kovrdža plavih, umiljata lica,
S ljubavlju večnom u uglu usana
I sa blaženstvom u plavom oku.
A jedan grozno ružan đavo
S tla ga odiže, mog angela bledog,
Divna mu uda sa kreveljenjem gleda,
Čvrsto ga grli nežnim zagljajem.
I prolama se krik kroz vasionu,
Stubovi pucaju, zemlja se i nebo
Strovaljuju, i vlada stara noć.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:10
Walt Whitman


Bubnjajte, bubnjajte, bubnjevi!

Bubnjajte, bubnjajte bubnjevi! – Trubite
trube, trubite!
Kroz prozore – kroz vrata – prasnite
snagom nemilosrdnom
U dostojanstvenu crkvu i raspršite skup
vernika;
I u školu gde učenik uči;
Ne ostavite ženika na miru – neka ne
bude sada srećan sa nevestom svojom,
Niti mir da je farmeru miroljubivom, koji
polje svoje ore ili letinu sakuplja,
Tako da razjaren je zuj vaš i topot, bubnjevi
- tako oštro da trubite, trube.

Bubnjajte, bubnjajte bubnjevi! – Trubite
trube, trubite!
Povrh prometa gradskog – povrh tutnjave
točkova na ulicama;
Jesu li spremljeni kreveti za spavače
noćne po kućama? ne smeju spavači
spavati u tim krevetima,
Trgovci ne trguju danas, ni preprodavci
na berzi ili špekulanti – zar da
nastave posao?
Zar će govornici govoriti? Zar će pevač
pokušati da peva?
Zar će advokat ustati u sudu da brani svoj
slučaj pred sudijom?
Pa zatreštite brže i snažnije, bubnjevi -
vi trube, trubite silovitije.

Bubnjajte, bubnjajte bubnjevi! – Trubite
trube, trubite!
Ne pregovarajte – ne zastajte prepirke radi,
Bez obzira na plahe, bez obzira na one što
plaču ili se mole,
Bez obzira na starca koji preklinje mladića,
Neka ne čuje glas detinji, niti usrdne
molbe majke,
Nek od zvuka vašeg čak i postolja kovčega
zatresu mrtve što leže i kola mrtvačka
čekaju,
Tako snažno udarajte, o strašni buubnjevi
- tako glasno trubite, trube.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:11
Dok ležim sa glavom u tvom krilu, kamerado

Dok ležim sa glavom u tvom krilu, kamerado,
Ponavljam svoje priznanje, ponavljam šta sam
rekao tebi i slobodnom prostoru,
Znam da sam nespokojan i da činim da to i drugi
bivaju,
Znam da su reči moje oružja puna opasnosti, puna
smrti,
Jer ja se suprotstavljam miru, bezbednosti i svim
zakonima ustaljenim, da bi ih poremetio,
Pošto su me svi porekli, odlučniji sam nego bih
ikad bio da su me svi prihvatili,
Ne hajem i nikada hajao nisam ni za iskustvo,
oprez, većine, niti za podsmeh,
I pretnja onog što se naziva paklom jedva da mi
išta znači;
I primamljivost onog što se naziva rajem jedva da
mi išta znači;
Dragi camerado! Priznajem da sam te nagovarao
da kreneš sa mnom napred, i još te nagovaram,
a predstave nemam gde nam je odredište,
Niti da li pobeda nas čeka, ili ćemo biti potpuno
savladani i poraženi.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:12
Iz hučnog okeana iz gomile

Iz hučnog okeana iz gomile jedna kap nježno kanu
Na mene, šapućući, Volim te, skoro mi je mrijeti,
Prevalih goleme pute samo da te gledam, taknem,
Jer ne bih mogla umrijeti dok te jednom ne vidim,
Jer bojah se da bi poslije mogla te izgubiti.

A sad smo se sreli, pogledali, mirni smo,
Vrati se bez brige u okean, moja ljubavi,
I ja sam dio toga okeana, moja ljubavi, nismo tako
silno razdvojeni,
Pogledaj tu golemu vrtnju, povezanost svega, kakvo
savršenstvo!
Ali mene, tebe, neodoljivo more će sad rastaviti,
Tek načas nas ralučujući, ali nas ne može razlučiti zauvijek;
Budi strpljiva – malo samo – znaj da pozdravljam
zrak, more i zemlju
Svakog dana u zalaz, tebi u čast, moja draga
ljubavi.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:12
Izmirenje

Reč preko svega, lepa kao nebo,
Lep taj rat i sva njegova dela pokolja
moraju vremenom potpuno da se izgube,
Da ruke sestara Smrti i Noći neprestano
blago
Ispiraju iznova, i iznova uvek, ovaj
ukaljani svet;
Jer neprijatelj moj mrtav je, čovek
božanstven kao i ja mrtav je,
Gledam ga kako leži bela lica i nepomično
u kovčegu – prilazim bliže,
Saginjem se i lako dodirujem usnama belo
lice u kovčegu.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:13
Iz kolevke što se beskonačno ljulja

Iz kolevke što se beskonačno ljulja,
Iz grla kosa, muzikalnog čunka,
Iz ponoći devetog meseca,
Nad jalovim peskom i nad poljima dalje, gde je
dete koje napušta postelju lutalo samo,
gologlavo, bosonogo,
Sa visina pokislog nimbusa,
Iz dubina mistične igre senki što se prepliću
i svijaju kao da su žive,
Iz krpica grmlja vresa i kupine,
Iz sećanja ptice koja mi je pojala,
Iz tvojih sećanja tužni brate, iz nestalnih uzleta
i padova koje sam čuo,
Ispod tog žutog poznog polumeseca nabubrelog
kao od suza,
Iz tih početnih zvukova žudnje i ljubavi tamo
u magli,
Iz hiljade odziva nepresušnih moga srca,
Iz bezbroja odonud potaknutih reči,
Iz reči koja od svih je najsnažnija i najslađa,
Iz svega toga što evo počinje sada na pozorje da
se vraća,
Kao jato što cvrkuće, uzdiže se il’ nad glavom
proleće,
Radom ovamošnji, pre no što sve mi ne izmakne,
užurbano,
Čovek, ali po suzama ovim dečak maleni ponovo,
Bacajući se na pesak, oči u oči s talasima,
Ja, pojac bolova i radosti, ujedinitelj ovoga sa
onim posle,
Shvatajući znak da sve ovo upotrebim, ali hitro se
vinuvši nad sve to,
Uspomenu jednu pevam.

Nekada Paumanok,
Kada je miris jorgovana bio u vazduhu i trava
Petog meseca je rasla,
I gore uz ovu obalu morsku u nekom grmu vresa,
Dva pernata gosta iz Alabame, dvoje zajedno,
I njihovo gnezdo, i četiri svetlozelena jajeta sa
smeđim mrljama,
I svakoga dana mužjak tamo i amo uvek u blizini,
I svakoga dana ženka leži na gnezdu, tiha, sjajnih
očiju,
I svakoga dana ja, radoznali dečak, nikada suviše
blizu, nikada da ih smetam,
Oprezno virim, upijam, prevodim.

Sijaj! Sijaj! Sijaj!
Sipaj toplotu svoju, veliko sunce!
Dok sunčamo se, nas dvoje zajedno.
Dvoje zajedno!
Duvajte vetrovi južni, il’ duvajte vetrovi severni,
Dan da se beli ili noć da se crni,
U zavičaju, ili mnogo reka i gora za zavičajem,
Sve vreme pevajuć, ne mareći za sve vreme
Dok smo nas dvoje zajedno

Sve dok iznenada,
Ubijena možda, nezunano drugu njenom,
Pre podne jedna ženka nije legla na gnezdo,
Niti se vratila to popodne, niti sledeće,
Niti se ikada pojavila opet.
I od tada celog leta u zvuku mora,
I noću pod punim mesecom u mirnije vreme,
Iznad promuklog talasanja mora
Il u dnevnom lepršanju od vresa do vresa,
Gledao sam, slušao povremeno preostalu pticu,
mužjaka,
Samotnoga gosta iz Alabame.

Duvajte! Duvajte! Duvajte!
Razvihorite se vetrovi morski duž obale
Paumanoka;
Čekam i čekam dok mi drugaricu ne vratite.
Da, dok su blistale zvezde,
Čitavu noć je na kraku mahovinom obraslog
stuba,
Dole, skoro sred pljuskanja talasa
Sedeo samotni pevač čudesno mameći suze.

Zazivao je drugaricu svoju,
Lio značenja koja ja, od svih ljudi, znam.
Da, brate moj, znam,
Ostali možda ne, no ja sam svaki zvuk sačuvao,
Jer često sam tamno uz žal se šuljao,
Tiho, zrake meseca obilazeći, sa senkama se
stapajući,
A prisećam se sada nejasnih oblika, odjeka, zvukova
i uzdaha po vrsti i redu,
Belih ruku dole u talasima na žalu sto vitlaju
neumorno,
Kada sam, bosonogo dete, s lepetom vetra u kosi,
Slušao dugo, dugo,

Slušao sam da sačuvam, pevam, a sada prevodim zvuke,
Sledim tebe, mog brata.

Stišaj! Stišaj! Stišaj!
Val iza vala val stišava blizak,
Pa opet za njim drugi grli i pljuska, svi bliski,
No ljubav moja ne stišava mene, ne mene.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:14
Jednoj lokomotivi u zimi

Ti da budeš moj recitativ,
Ti u nasrtljivoj oluji baš kao sada, u snegu,
a zimski je dan na izmaku,
Ti sva u oklopu, a odmereno tvoje dvojstvo
kuca i damaranje je tvoje potresno,
Tvoje crno cilindrično telo, zlatan tuč i
srebrnasti čelik,
Tvoje teške bočne šipke, poluge paralelne
što povezuju, vrte se, lete bočno kao čunkovi,
Tvoj metrički dah, čas nabujalo brektanje
i grohot, čas istanjen u daljini,
Tvoj veliki istureni fenjer učvršćen s
prednje strane,
Tvoje duge, blede, zabledele zastavice pare,
nežnim purpurom natopljene,
Gusti i tmasti oblaci izrigani iz tvog
dimnjaka,
Tvoj spojeni oblik, opruge tvoje i ventili,
treperavo blistanje tvojih točkova,
Voz vagona iza tebe, poslušan, u živahnom
sledu,
Kroz buru ili tišinu, sad brzo, sad tromo,
ali pouzdanim tokom;
Ti što primer si savremenoga – amblem
pokreta i snage – damar kontinenta,
Hajde jednom posluži Muzu i stopi se sa
stihom, baš kako te ovde gledam,
U oluji, provalama, udaraca vetra, u snegu
što pada,
Danju kada zvuči opomena tvog glasnog zvona,
Noću kad se njišu tvoja nema signalna
svetla.
Lepotice razjarena grla!
Kotrljaj se mojom pesmom sa svom tvojom
muzikom bezakonom, svetiljkama tvojim
što njišu se u noći,
Sa pomamnim zviždukom tvog smeha što
odjekuje, tutnji kao zemljotres, sve
uzrujava,
Sebi si potpuni zakon, čvrsto se držiš
sopstvenog koloseka,
(Strana ti je prijazna slatkoća suzne
harfe ili okretnog klavira)
Stene i bregovi uzvraćaju odjek treperavih
tvojih krikova
Hitnutih preko prostranih prerija, preko
jezera,
Slobodnim nebesima puštenih, radosno i
snažno.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:15
Kad sam pročitao knjigu

Kad sam pročitao knjigu, biografiju slavnu.
I to je dakle (rekoh ja) ono što pisac zove
nečijim životom.
Zar će tako o meni neko pisati kad budem umro?
(Kao da neko može nešto znati
o mom životu;
I sam često mislim da znam malo ili nimalo
o svom stvarnom životu.
Tek neki podatak, neki nejasan trag i znak
pokušavam, za sopstveno obaveštenje, ovde da rešim.)

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:16
Kao Adam u rano jutro

Kao Adam u rano jutro,
Dok koračam iz svog stana osvežen snom,
Gledaj me kako prolazim, čuj glas moj, priđi,
Takni me, takni dlanom svoje šake telo moje
dok prolazim,
Ne plaši se moga tela.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:17
Nečujan jedan strpljivi pauk

Nečujan jedan strpljivi pauk, -
Zapazio sam ga gde na maloj uzvišici stoji
samotan,
Zapazio kako, da istraži pustu ogromnu
okolinu,
Ispušta iz sebe vlakna, vlakna, vlakna,
Stalno ih odmotavajući, stalno ih
odapinjući neumorno.

A ti, o dušo moja, evo te gde stojiš,
Opkoljena, izdvojena, u bezmernim okeanima
prostora,
I neprekidno razmišljaš, odvažuješ se,
hitaš, tražiš sfere da ih povežeš,
Sve dok most koji će ti potreban biti ne
oblikuje se, sve dok gipko sidro ne
učvrsti se,
Sve dok paučinasta nit koju hitaš ne
zakači nešto, o dušo moja.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:17
Na obali noću

Na obali, noću,
Devojčica stoji sa ocem svojim
I motri istok, jesenje nebo.
Gore kroz tminu,
Dok se grabljivi oblaci, pogrebni oblaci u
crnim šire masama,
Sve niže, sumorno i brzo, koso niz nebo
Sred prozirnog jednog pojasa etera
preostalog još na istoku
Diže se krupno i spokojno zvezda-gospodar,
Jupiter,
A tik u blizini, tek samo malo poviše,
plivaju nežne sestre Plejade.
Sa obale devojčica, s rukom u očevoj ruci,
Te pogrebne oblake motri što spuštaju se
pobedno, uskoro sve da prožderu,
I tiho plače.
Ne plači, dete,
Ne plači, mila moja,
Pusti da ovim poljupcima uklonim tvoje suze,
Grabljivi oblaci neće dugo pobedni biti,
Neće dugo posedovati nebo, oni zvezde
proždiru samo prividno,
Jupiter će izroniti, strpljiva budi, motri
ponovo druge noći, Plejade će izroniti,
Besmrtne su one, sve te zvezde srebrnaste i
zlatne zasjaće opet,
Velike zvezde i one male zasjaće opet, one
istrajavaju,
Ogromna besmrtna sunca i dugotrajni
zamišljeni meseci opet će sjati.
A onda, najdraže čedo, tuguješ li samo za
Jupiterom?
Razmišljaš li samo o pogrebu zvezda?
Postoji nešto
(Usnama dok te smirujem, dodajem šapćući,
Dajem ti prvi nagoveštaj, pitanje i posredni put)
Postoji nešto besmrtno više čak i od
zvezda,
(mnogi su pogrebi, mnogo je dana i noći, svi
prolaze)
Nešto što će istrajati duže čak nego
blistavi Jupiter,
Duže nego sunce ili ma koji saputnik
što oko njega kruži,
Ili sjajne sestre Plejade.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:18
Običnoj prostitutki

Budi sabrana – sa mnom možeš biti mirna -
ja sam Volt Vitman, slobodouman i bujan kao priroda.

Dok te sunce ne odstrani, ni ja te neću oterati.
Dok ti vode ne uskrate blistanje i šuštanje,
neće ti ni reči moje uskratiti blistanje i šuštanje.

Moja devojko, ugovaram s tobom sastanak,
i obavezujem te da se pripremiš,
da budeš vredna mene.
Obavezujem te da budeš strpljiva i savršena,
Dok ja ne dođem.

Do tada, pozdravljam te značajnim pogledom,
da me ne zaboraviš.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:19
O, kapetane, moj kapetane

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijeće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- sjetan i bijedan
Palubom šetam, gdje leži kapetan,
Mrtav i ledan.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:20
Pjesma o meni

ja svetkujem samoga sebe i pjevam samoga sebe,
a što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti,
jer svaki atom koji pripada meni, pripada također i tebi.
ja plandujem i pozivam svoju dušu u goste
. ja ležim i lagodno traćim vrijeme promatrajući vlat
ljetne trave.
moj jezik, svaki atom moje krvi, stvoren je od ovoga
tla, ovoga zraka,
rođen sam ovdje od roditelja rođenih ovdje od
roditelja
isto tako, a i njihovi roditelji isto tako;
ja sada, u mladosti od trideset i sedam godina, u
potpunome zdravlju počinjem u nadi, da neću
prestati do smrti.
vjeroispovijesti i škole još neodlučne povuku se učas,
ocijenjene na svoju pravu cijenu, ali se nikada ne
zaboravljaju.
primam u goste dobro i zlo; ja dopuštam da govori uz
ma kakvu pogibelj priroda bez smetnje s
izvornom, iskonskom energijom.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:20
Pun života sada

Pun života sada, telesan, vidljiv,
Ja, četrdeset godina star, osamdeset i treće godine država,
Onome vek odavde ili ma koliko vekova odavde,
Tebi, još nerođenom, dok te tražim.

Kad budeš čitao ovo, ja što vidljiv sam, nevidljiv ću biti;
Sad si ti taj, telesan, vidljiv, primaš moje pesme, tražiš me,
Zamišljaš kako bi bio srećan kada bih mogao da budem sa tobom
i budem ti drug;
Neka bude kao da sam sa tobom. (Ne budi tako siguran da nisam sada
sa tobom.)

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:21
Pesnici budući

Pesnici budući! Govornici, pevači,
muzičari budući!
Nije današnjici dano da me pravda i
odgovori čemu sam kadar,
Nego vama, novom jednom rodu, domaćem,
atletskom, kontinentalnom, većem od
ranije znanog;
Dižite se! Jer vi me morate opravdati.
Ja lično samo pišem reč-dve nagoveštaja
za budućnost,
Ja samo napredujem za trenutak, da okrenem
se i pohitam natrag u tamu.
Čovek sam koji tumara, a ne zaustavlja se
sasvim, pa na vas pogled slučajan skreće
i zatim odvraća lice,
Prepuštajući vama da dokažete ga i
odredite,
Očekujući ono glavno od vas.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:23
Suze

Suze! Suze! Suze !
U noći, u samoći , suze ,
Po belom zalu kaplju, kaplju, pesak ih upija ,
Suze, ni zvezda da zasija, sve je mračno i
pustošno,
vlažne suze iz očiju umotane jedne glave;
O , ko je taj duh? Taj lik u tami, u suzama ?
Kakva je to grudva bezoblična, sagnuta , zgurena
na tom pesku?
Suze što teku, suze jecave, ljuti bolovi pomamnim
kricima prigušivani ;
O ta oluja , otelotvorena , što diže se , brzim
koracima hita duž obale!
O ta divlja i kobna oluja noćna, s vetrom – o kako
riga, kako očajnički!
O senko što tako sabrana si i uljudna po danu,
smirena izgleda i odmerena koraka,
Ali noću kada pobegneš, a ne gleda te niko – o ,
onda taj oslobođeni okean
Od suza! Suza ! Suza !

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:24
Usuđuješ li se sad, o, dušo

Usuđuješ li se sad, o, dušo,
Krenuti sa mnom ka neznanu kraju,
Gdje tlo nije za stope ni staze da se slijede?

Nema mape ondje, ni vodiča,
Ni glasnoga zvuka, ni dodir ljudske ruke,
Ni lica ocvale puti, ni usana, očiju nema u toj
zemlji.

Ja ne znam ju, dušo,
Niti ju ti znaš, sve je prazno pred nama,
Sve čeka nedosanjano u tom kraju u toj nedostižnoj
zemlji.

Sve dok spone ne popuste,
Sve sem vječnih spona, Vremena i Prostora,
Ni mrak, teža, ćutila, ni bilo kakve međe da nas
omeđuju.

A onda izbijamo van, plovimo
U Vremenu i Prostoru, O, dušo, pripravni za njih,
Jednaki, spremni konačno (O, radosti! O,plodovlje
svega!) njih da ispunimo,
O, dušo.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:25
Zar si od mene tražila slatke stihove

Zar si od mene tražila slatke stihove?
Zar ti se čini da je ovo, što do sada pjevah,
toliko teško slijediti i teško razumjeti?
Zato što ni dosad nisam pjevao
da me ti slijediš i razumijes-neću ni sada;
što su, uostalom, takvima kao ti, pjesnici k’o ja?
-ostavi zato moja djela,
I uljujkuj se onim što možeš razumjeti;
Jer ja nikog ne uljujkujem-
i ti me nikada nećeš razumjeti.

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:25
Za brodom morskim

Za brodom morskim, za zviždećim vjetrima,
Za sivobijelim jedrima zapetim za oblice i konopce,
Dolje, mirijade, mirijade valova hrle, podižu svoje
vratove,
Smjerajuć u neprekidnu dotoku ka brodskome tragu,
Valovi okeana što ključaju i grgljaju, veseli uhode,
Valovi, lelujavi valovi, bistri, hiroviti, prpošni
valovi,
Ka toj virovitoj struji, radosni i plutasti, zavojiti,
Gdje velika lađa, jedreći i vrludajući, raspršuje
površ,
Veći i mani valovi u širu okeanskom čeznutljivo
plove,
Brazda morskog broda koji prođje ljeska se,
vragolasta na suncu,
Šarena povorka, s mnogim mrljom od pjene i
mnogim dijelovima,
Što prati gordi i žurni brod, u brazdi što prati…

Dj.Vesna
03.03.2013, 09:27
Zbogom, mašto moja

Zbogom , Mašto moja!
Zbogom mili druže, ljubavi mila!
Ja odlazim, ne znam kuda,
Ni kakvoj kobi, ni da li ću te opet videti.
Zbogom dakle, mašto moja .

Još samo jedno – da se osvrnem za trenutak;
Sve sporije , sve slabije otkucava sat u meni,
Odlazak, sumrak , ubrzo staće srčani damar.

Dugo smo zajedno živeli, radovali se , milovali ;
Divno ! – a sada rastanak- zbogom , Mašto moja .

Pa ipak , da se ne zaletim;
Zaista , dugo smo živeli , spavali , pročišćavali se ,
u stvari se stopili u jedno;
Pa ipak , tako umiremo li, zajedno umiremo ( jeste,
ostaćemo jedno)
Odlazimo li ikuda, zajedno idemo u susret onome
što biva ,
Možda ćemo bogatiji biti i radosniji , i nešto
naučiti,
Možda me to sada u stvari ti privodiš istinskim
pesmama ( ko zna ? )
Možda to ti zapravo otvaraš , okrećeš bravu smrti -
pa onda , konačno.
Zbogom – i zdravo ! – Mašto moja .


Kad dajem, darujem sebe.
Walt Whitman

Dj.Vesna
24.03.2013, 09:00
Eugene Ionesco


Istrgao se vapaj

Vapaj iz očiju istrgao se,
Iz očiju istrgao se.

Da je tražim: gde?

U vodama, u zemlji, među zvezdama
U našem je svetu nema.

A ni pored krsta
Ni tela.

Dj.Vesna
24.03.2013, 09:01
Ljubavna pesma

Njeno lice, kao bajka;
Njen nos od kartona;
Usta su joj okićena
Ružnim zubima od čokolade.

Grudi, šibice vrh,
Telo kao ranjeni stub,
I glupa i kratkovida;

U dugom nosu se gubi
Jadna cura, jadna cura,
Baš je ogorčena.

Dj.Vesna
24.03.2013, 09:01
Devojka je videla anđele

Dok je još bila kod nas, devojka je videla anđele.
Ali to nisu bili anđeli!
Ko još vidi anđele!
O, voštana lutko!
Pop klima glavom,
Mali crni pas laje li laje,
Žena u žalosti viče
Dok jedan ozbiljan gospodin dlanom skriva lice
Kad vide voštanu lutku,
Zabi glavu u dlanove
Kad vide voštanu lutku.
Belo, belo, belo.
Ne verujem u anđele
Ni ti?
Ni ti?
Dok je još bila kod nas, devojka je govorila sa anđelima.

Dj.Vesna
24.03.2013, 09:02
Drveće

S jeseni, drveće urla od bola!
Zastrašujuće veliko, prazno, crno,
Poput palih anđela što proklinju nebesa.

Jesi li čuo kako s jeseni sve drveće urla?

Koji li im je to arhangel,
Zastrašujuć i nevidljiv,
Od Gospoda poslat,
Počupao nežna tela sa grana?

Drveće urliče, moćnih ruku raširenih
Ka Nebu koje ne mogu doseći,
Smožditi, razoriti…
Drveće s jeseni, pobunjeni anđeli…

Dj.Vesna
24.03.2013, 09:03
Dete i zvona

Zašto zvone zvona, majko,
U ovoj hladnoj božićnoj noći?
Na svom jeziku, svojim gvozdenim glasom,
Znaš li, majko, šta kažu?

Da li je to priča, majko, neshvatljiva,
Izgubljena u vremenu drevnom?

Da li je bajka o Ileani prekrasnoj?
O Crvenom Zmaju, zlom i surovom?

»Ding! Dong! Čuješ li njihov smeh? Čuješ li njihov plač?

Čuješ li kako se uzdižu tiho?

»Ding! Dong!« O, draga majko, šta kažu kad
nam pevaju na jeziku svome?

Dj.Vesna
24.03.2013, 09:03
Beli bozuri

Osetio sam božure kad mru!
Klonulih putira, plaču bele latice!
Suznom dušom, o kako umiru božuri:
Rušio se život, laticu po laticu.

Shvatio sam vašu bol,
Cveće belo,
Cveće čedno,
Cveće tužno…

Sa svakom laticom, osećao sam kako umire san
I kako plaču u meni
Beli cvetovi ljubavi…

Dj.Vesna
24.03.2013, 09:04
Zemlja od kartona i vate

U toj zemlji ne razlikuje se kamen
Od ptice ili duše:
Od vate su i od kartona.

Ko želi nek izvadi dušu
I stavi je sa strane
I nek je posmatra kao strano biće:
Video sam duhove drveća, ptica, ljudi.

Ljudi–lutke pevaju nemu molitvu:
Njihov Gospod Bog nosi belu bradu.
Ljudi–lutke i duše od vate!
Osmesi od testa!
Drveće od gume!
Oči nevine i oštre.

Boje su blede, ne vrište.
Prostor od dva kubna metra.
Vatra je crvena marama, u ruku da je uzmeš.
Ovu zemlju po kartonu našvrljalo je dete.
Dete sanja: ne budi ga.

Dj.Vesna
07.05.2013, 21:40
Ne pjevaj draga kada si sa mnom

Ne pjevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pjesme, pune tuge:
U sjećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.
Kad razliju se u tišini
Te pjesme lude, zanesene,
Ja vidim stepu, mjesečinu
I lik daleke jedne žene.
Otkada ugledah te, draga,
Njen lik u mom srcu gasne,
Al’ nova oživi ga snaga,
Kad začujem te pjesme strasne.
Ne pjevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pjesme pune tuge,
U sjećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.

Dj.Vesna
07.05.2013, 21:41
Poziv

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive.
O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa,
K’o led i sva k’o zimski dan;
Od bola blijeda i bez glasa…
O, dođi mi što prije, što prije,
K’o vetra dah, k’o zvuk, il’ tajna,
K’o strašna sjen, k’o zvijezda sjajna,
Svejedno je: što prije, što prije!
Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba.
I ne zbog tog, što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.

Dj.Vesna
07.05.2013, 21:41
Prorok

Pun duhovne ja lutah žedi
Pustinjom što mracna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmedi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje cuh u nebu sila,
I andeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promice kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mac
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plac
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
”Proroce ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeci po moru, zemlji,
Recima žezi srca ljudi.”

Dj.Vesna
07.05.2013, 21:42
Preživio sam

Preživio sam svoje želje,
odrekao se sanka svog.
Stradanje teško sad me melje:
mog pusta srca to je plod.

Pod olujama sudbe krute
povenuo mi vijenca sjaj,
ubog mi život boli mute
i čekam da mi dođe kraj.

Kao što, shrvan kasnim ledom,
slušajuć vjetra fijuk znan,
na nekoj goloj grani bijednoj
posljednji list treperi sam.

Dj.Vesna
07.05.2013, 21:42
Pod sinjim nebom je…

Pod sinjim nebom je,u rodnom kraju svom
Venila setna,tamišljena…
Na kraju uvela i možda,nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeđ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji,nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje,ljubav?Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze

Dj.Vesna
07.05.2013, 21:43
Šta ime moje za te znači

Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis,čudna šara

Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono?Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim…

Dj.Vesna
07.05.2013, 21:44
Ti i vi

Prazno Vi srdačnim Ti
Zagovorivši se zamijenila je,
I sva srećna maštanja
U duši zaljubljenoj probudila.
Pred njom zamišljen stojim;
Ne mogu s nje odvojiti pogled
I govorim joj: kako ste vi mili!
I mislim: kako te volim

* * *
Uvijek će tako biti i bilo je
Takav je od davnina široki svijet
Mnogo je učenih, pametnih malo,
Poznanika tušta i tma, a prijatelja nemaš.

Dj.Vesna
07.05.2013, 21:44
Cinque

Autant que toi sans doute il te
sera fidele
Et constant jusques a la mort.
Baudelaire

1.

Kao na oblaku da stojim
ja prisjećam se riječi tvojih.

Od mojih riječi tebi je
noću, ne danju, svjetlije.

Otrgnuti od zemlje, viši,
tako smo, kao zvijezde, išli.

Ni očaja, a niti stida,
ni sada, a ni tada, nigda.

Ali te živog, i na javi
dozivam, čuješ, da se javiš.

Ta vrata koja otvori ti
ja nemam snage zalupiti.

2.

Zvuci u etru trunu u letu
i zora se čini tamom.
U vječnom zanijemjelom svijetu
dva glasa: tvoj i moj, samo.
I prije vjetra s Ladoge tajne,
skoro kroz odjek zvona spor,
u duge unakrsne sjajne
pretvoren noćni razgovor.

3.

Ja nisam bila zaljubljena
da sažaljenje prosim,
već idem, kap tvog žaljenja,
u tijelu, kao sunce, nosim.
Eto zašto je zora svuda.
Ja idem tvoreći čuda.
Eto zašto!

4.

Slaviti neću, znaš i sam,
susreta našeg dan čemerni.
Što da za uspomenu dam?
Moju sjenu? A što ćeš od sjeni?
A spaljene drame posveta
od koje pepela nemam,
što ćeš od strašnoga portreta
što napusti odjednom ram.
Ili hoćeš najnečujnije
zvon od brezovine u peći,
il’ to što nitko uspio nije
o tuđoj mi ljubavi reći.

5.

Ne odisasmo snenim makovima,
tko znade kojom krivnjom zgođeni,
pod kakvim smo zvjezdanim znakovima
na nesreću sebi rođeni?

Zar paklenu nam kašu namijenila
siječanjska tama da nas ponudi?
Zar sjaj neviđenoga rumenila
do svitanja da nas zaludi?

Dj.Vesna
07.05.2013, 21:45
Dobro je ovdje

Dobro je ovdje: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U bijelom plamenu povija se grm
Ruža blještavih, ali ledenih
Na paradnim, svečanim snjegovima
trag skija klizi kao sjećanje moje -
Nekad, u davnim vremenima
Prošli smo tim putem nas dvoje

Dj.Vesna
04.08.2013, 16:09
NAGOST ISTINE


Ja to dobro znam
Očaj nema krila,
Niti ljubav,
Nemaju lica,
Ne govore,
Ja se ne mičem,
Ja ih ne gledam,
Ja im ne govorim
Ali sam ipak
isto tako živ
kao moja ljubav
i moj očaj

Paul Éluard

Dj.Vesna
04.08.2013, 16:09
Red I Nered U Ljubavi

Da bih počeo pomenuću elemente
Tvoj glas tvoje oči ruke usne

Na zemlji sam a zašto bih i bio
Da ti nisi na njoj takođe

U kupatilu sam koje se istovetilo
Sa morem slatke vode

U onom kupatilu koje je plamen ljubavi
Izdubio u našim očima

A to kupatilo koje je plamen ljubavi
U koje sam stupio
Vrelinom tvojih ruku
Ljupkošću tvojih usana

To prvo bilo je životno
Kao neka rascvetana livada

Naša ćutnja naše reči
Svetlost koja odlazi
Svetlost koja se na vraća

Paul Éluard

Dj.Vesna
04.08.2013, 16:10
Na moru

Gledam te a sunce raste
I brzo će nam prekriti dan
Probudi srce i početnu boju
Da bi raznijela sva zla noćna

Gledam te i sve je golo
Vani barke nemaju vode
Treba sve reći u malo riječi
More je hladno bez ljubavi

To je eto početak svijeta
Vali će uljuljati nebo
Ti se uljuljkuješ u plahtama
I san vučeš prema sebi

Probudi se da ti slijedim trag
Imam tijelo da te čekam i pratim
Od vrata zore do vrata sjene
Tijelo da te ljubim dok živim
Imam srce da snim izvan tvoga sna.

Paul Éluard

Dj.Vesna
04.08.2013, 16:10
Biti

Čelo kao izgubljena zastava,
Nosim te kada sam sam
Hladnim ulicama,
Crnim sobama,
I vičem u bolu.

Neću da ih pustim,
Tvoje jasne i teške ruke,
Rođene u zatvorenom ogledalu mojih.

Sve ostalo je dobro,
Sve ostalo je još beskorisnije
Od života.

Paul Éluard